Отворите главни мени

Владимир Влада Зечевић (Лозница, 21. март 1903Београд, 26. октобар 1970), православни свештеник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник ФНР Југославије и НР Србије. У периоду од 1945. до 1946. године обављао је дужност првог министра унутрашњих послова ФНРЈ.

ВЛАДА ЗЕЧЕВИЋ
Vlado Zečević (1).jpg
Влада Зечевић у Мркоњић Граду, 1943. године
Датум рођења(1903-03-21)21. март 1903.
Место рођењаЛозница
Србија Краљевина Србија
Датум смрти26. октобар 1970.(1970-10-26) (67 год.)
Место смртиБеоград, Србија СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијасвештеник
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаЧетнички одреди
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинпуковник у резерви
У току НОБ-ачлан Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Министар
унутрашњих послова ФНРЈ
Период7. март 19452. фебруар 1946.
Претходникнико
НаследникАлександар Ранковић
Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

 
Споменик у Лозници

Рођен је 21. марта 1903. године у Лозници. Завршио је Богословију у Сремским Карловцима, а Теолошки факултет у Београду. Од 1927. до 1941. године службовао је као свештеник у Крупњу, где је, као опозиционар, активно учествовао у политичком животу.

У априлу 1941. године, добровољно је ступио у војску. По капитулацији Југославије, вратио се кући, након чега су га Немци ухапсили и држали у затвору до краја јуна исте године. Августа 1941, учествовао је у подизању народног устанка заједно са Георгијем Бојићем из Троноше, и они су учествовали у ослобађању Лознице и Крупња. После тога је био у четничком руководству. Након напада на Шабац, партизани и четници су се разишли, а поп Зечевић је у то време превео око 500 четника у партизане.

Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1942. године. У рату је био заменик политичког комесара Ваљевског партизанског одреда, члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ, члан Извршног одбора АВНОЈ-а и повереник Верског одсјека Првог засједања АВНОЈ, члан Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) и повереник за унутрашње послове.

После ослобођења Југославије налазио се на разним одговорним дужностима. Био је министар унутрашњих послова ФНРЈ у Влади ФНРЈ; министар грађевина и саобраћаја у Влади НР Србије (19521953); председник Савезног већа Савезне народне скупштине (19541960); председник Одбора за организацију власти и управу Савезне скупштине. Члан Савезног извршног већа (СИВ) био је од јануара 1953. године. Био је посланик Републичке Уставотворне и Савезне народне скупштине, члан Савезног одбора ССРНЈ, Председништва Савезног одбора СУБНОР и друго. Имао је чин резервног пуковника ЈНА.

Преминуо је у Београду 26. октобар 1970. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађна на Новом гробљу у Београду.

Књиге и одликовањаУреди

ЛитератураУреди