Хронологија радничког покрета и КПЈ март 1941.

Амблем Радничког покрета

Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Раднички покрет Југославије и Комунистичку партију Југославије (КПЈ), као и општа политичка дешавања која су се догодила у Краљевини Југославији у току марта месеца 1941. године.


← фебруар Хронологија радничког покрета и КПЈ у 1941. години април →
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31


4. мартУреди

6. мартУреди

  • У Београду одржана прва заједничка седница Крунског савета и Министарског савета Краљевине Југославије, на којој се расправљало о Хитлеровом захтеву упућеног кнезу Павлу, на састанку 4. марта да Краљевина Југославија приступи Тројном пакту. Већина учесника седнице подржала је потписивање Тројног пакта, с тим да Владе Трећег рајха и Краљевине Италије дају обећање да неће повредити територију Краљевине Југославије.[1][2]

12. мартУреди

  • У Београду одржана друга заједничка седница Крунског савета и Министарског савета Краљевине Југославије, на којој се расправљало о Хитлеровим обећањима да неће погазити суверенитет Краљевине Југославије и да њене трупе неће ратовати на немачкој страни.[3]

17. мартУреди

20. мартУреди

  • У Београду одржана седница Министарског савета Краљевине Југославије на којој је разматрана одлука Крунског савета о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Потписивању пакта успротивила су се три министра, која су потом поднела оставку — министар за социјалну политику Срђан Будисављевић, министар пољопривреде Бранко Чубриловић и министар правде Михаило Константиновић (касније под притиском повукао оставку). Пошто је тада настала криза владе, 23. марта је одржана нова седница на којој су замењени министри који су поднели оставку.[1][3]

23. мартУреди

  • Влада Трећег рајха упутила захтев Влади Краљевине Југославије да саопшти своју дефинитивну одлуку о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.[4]
  • У Београду одржана седница Министарског савета Краљевине Југославије на којој су замењена двојица министара који су поднели оставке и потом потврђена одлука Крунског савета о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.[4]

25. мартУреди

  • У Бечу председник Министарског савета Краљевине Југославије Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић, који су тајно допутовали 24. марта, потписали са министром иностраних послова Трећег рајха Јоахимом фон Рибентропом Споразум о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.[4][3]
  • Након добијања вести о приступању Југославије Тројном пакту, која је изазвала велико народно незадовољство, у Београду, Љубљани, Скопљу, Крагујевцу, Сплиту, Нишу, Цетињу, Подгорици, Лесковцу и другим градовима одржане масовне демонстрације под паролама Боље рат него пакт и Боље гроб него роб. Демонстрације су настављене и наредних дана, када су прерасле у манифестације подршке војном пучу.[4][3]

26. мартУреди

27. мартУреди

  • Талас антивладиних демонстрација, који је пре два дана захватио целу Југославију, прерастао у манифестације подршке пучу. Демонстрације су организовале националистичке организације, али су комунисти успели да их претворе у демонстрације антифашистичког и левичарског карактера, током којих су у Београду, на разним местима говорили истакнути функционери КПЈ — Спасенија Цана Бабовић, Рифат Бурџовић, Раде Кончар, Иво Лола Рибар, Вељко Мићуновић и др.[5][4]
  • У Берлину одржано саветовање Врховне команде Трећег рајха о ситуацији у Југославији, на коме је Адолф Хитлер саопштио одлуку да се Југославија, због одбацивања Тројног пакта, што пре нападне и разбије као држава. На састанку је разрађен план напада на Југославију, који је назван „Подухват 25“ (нем. Unternehmen 25) и према ком је напад требало да буде извршен са територија Италије, Мађарске и Бугарске, док би главни задатак Румуније био заштита од евентуалне интервенције Совјетског Савеза. Војна помоћ за напад затражена ја од Влада Италије, Мађарске и Бугарске, којима је обећано припајање појединих делова југословенске територије. Због напада на Југославију, планирани напад на Совјетски Савез одложен је за четири недеље.[4]
  • У Загребу се генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито сусрео са Василијем Бухом, чланом ПК КПЈ за Србију и Митром Митровић, инструктором ПК КПЈ за Србију, који су му реферисали о стању у Србији и расположењу маса поводом приступања Тројном пакту и војног пуча. На састанку је Тито препоручио да се одложи скуп комуниста у Београду, заказан за 28. март да не би дошло до заоштравања односа са новом Владом. Истог дана касније, он се сусрео са Сретеном Жујовићем и Крстом Попиводом, а увече је авионом отпутовао за Београд, где се одмах по доласку сусрео са Милованом Ђиласом и Радом Кончаром, члановима Полибироа ЦК КПЈ и са Ивом Лолом Рибаром, секретаром ЦК СКОЈ-а.[5][6]

28. мартУреди

  • Председник новог Министарског савета Краљевине Југославије генерал Душан Симовић изјавио да је до промене Владе дошло под притиском јавног мњења и да нова Влада жели да живи у миру и пријатељству са суседима. Истог дана, Влада је упутила телеграм владама Трећег рајха и Краљевине Италије у којима је истакнуто да ће нова Влада Краљевине Југославије остати верна начелима поштовања међународних уговора, па према томе и протокола потписаних у Бечу 25. марта.[4]
  • У Риму одржан састанак између председника Владе Краљевине Италије Бенита Мусолинија и вође Усташког покрета Анте Павелића, на коме је Мусолини саопштио Павелићу одлуку да по окупацији Југославије, власт у Хрватској преда усташама. Том прилком склопљен је план о усташким обавезама према Италији, међу којима је била и предаја Даламције.[7]

29. мартУреди

Споменик палим борцима Чукарице на Бановом брду
  • У Београду, на Чукарици у кући Лазе Кочовића, одржано Покрајинско саветовање Покрајинског комитета КПЈ за Србију, на коме је учествовало око 35 учесника, међу којима генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито и чланови Политбироа ЦК КПЈ, који су се налазили у Београду. На саветовању је дата оцена новонастале ситуације, а Тито је формирање нове владе оценио као „успјех народне борбе, као корак напријед у тој борби за постизање за постизање оних захтјева које је Партија заступала и народ тражио”. Дата је и директива да се сви чланови Партије и симпатизери, који су војни обвезници, одазову на војне позиве и тамо политички раде међу војницима. Тито је на саветовању саопштио да ће се средиште ЦК КПЈ ускоро преместити из Загреба у Београд.[8][6][7]
  • У Загребу одржане манифестације подршке војном пучу и обарању Владе Цветковић-Мачек, које је организовао Месни комитет КПХ за Загреб. На демонстрацијама је учествовало око 800 особа, а приликом покушаја да уђу у центар града сукобили су се са жандармеријом и том приликом је ухапшено око 30 особа.[8]

30. мартУреди

  • Министарски савет Краљевине Југославије издао наређење о „општем активирању“ (тајној мобилизацији) Југословенске војске, али с тим да оно почне тек 3. априла.[7]
  • Централни комитет КП Југославије издао проглас под називом Народи Југославије! Радници, сељаци и грађани, војници, подофицири и официри! у којем је је изнет став КПЈ о актуелним догађајима.[7][8]
  • Загребачка полиција извела велику акцију хапшења комуниста и левичара у којој је ухапшено око 100 особа и одведено у логор Керестинец. Међу ухапшенима били су истакнути партијски руководиоци — Иван Крндељ, Андрија Жаја, Душан Грковић, Блаж Ваљин и др, као и познати интелектуалци-левичари — Божидар Аџија, Огњен Прица, Отокар Кершовани и Павао Марковац (већина ухапшених задржана је до окупације и проглашења НДХ, када су предати усташама, а касније стрељани).[8]

31. мартУреди

  • У Загребу одржан састанак истакнутих чланова Хрватске сељачке странке (ХСС) на којој је размотрена ситуација у земљи након војног пуча. Донета је и Резолуција у којој је истакнуто да је „Краљевина Југославија престала да постоји, а да ће се поново, уз подршку и помоћ сила Осовине, створити држава Хрватска”. Резолуцију је Едмунд Весенмајер, изасланик Адолфа Хитлера у Загребу, проследио 5. априла Влади Трећег рајха, која је замољена да им пружи помоћ и заштиту.[7]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Hronologija NOB 1963, стр. 23.
  2. ^ Hronologija 1 1980, стр. 298.
  3. ^ а б в г д ђ Hronologija 1 1980, стр. 299.
  4. ^ а б в г д ђ е ж Hronologija NOB 1963, стр. 24.
  5. ^ а б Hronologija 1 1980, стр. 300.
  6. ^ а б Hronologija Tito 1978, стр. 37.
  7. ^ а б в г д Hronologija NOB 1963, стр. 25.
  8. ^ а б в г Hronologija 1 1980, стр. 301.

ЛитератураУреди