Портал:Револуционарни раднички покрет Југославије
Добро дошли на
Портал Револуционарни раднички покрет Југославије
-
Насловна страна листа „Радничке новине“ из 1920. године -
Споменик „Тополивцу“ у Крагујевцу, испред зграде „Заставе“ -
Споменик на гробу Димитрија Туцовића на Новом гробљу -
Споменик рударима учесницима „Хусинске буне“ у Тузли -
Биста Ђуре Ђаковића на Гробници народних хероја на Калемегдану, у Београду -
Бисте седморице секретара СКОЈ-а у дворишту ОШ „Седам секретара СКОЈ-а“ у Новом Београду -
Споменик „Радник“ у Земунском парку
_-_panoramio.jpg)
Портал о Револуционарном радничком покрету Југославије настао је са жељом да се на Википедији на српском језику што боље презентује револуционарна борба радничке класе Југославије, предвођене Комунистичком партијом, за боље услове живота и рада и успостављање система социјалне правде.
Портал приказује чланке везане за личности и догађаје из историје револуционарног радничког покрета Југославије у периоду од 1919. до 1941. године, али се такође бави и личностима и догађајима из историје радничких покрета југословенских земаља у периоду од средине XIX века до 1919. године.
Уколико и ви желите да учествујете у писању чланака о револуционарном радничком покрету позивамо Вас да приступите Тиму за Револуционарни раднички покрет Југославије.
Слободан Принцип — Сељо (Хаџићи, код Сарајева, 25. мај 1914 — Крушево, код Фоче, 25. април 1942), био је револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Потицао је из револуционарне породице Принцип, а млађи брат његовог оца је био Гаврило Принцип, припадник „Младе Босне” и атентатор на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, 1914. године у Сарајеву. Још као учесник гимназије у Сарајеву прикључио се омладинском револуционарном покрету, а доласком на студије технике у Београд активно се укључио у револуционарни студентски покрет. Због истакнуте активности међу студентима, као и учешћа у студентским акцијама и демонстрацијама 1937. године је био примљен у чланство илегалне Комунистичке партије Југославије.
Био је активан у Удружењу босанскохерцеговачких студената „Петар Кочић”, а од 1937. до 1939. године је и његов председник. Ово удружење развило је живу политичку активност међу студентима, а деловало је и међу омладином и студентима у Босни и Херцеговини. За време школских распуста Слободан је политички деловао у родном крају, међу радничком и сеоском омладином. Био је један од најистакнутијих студената-комуниста на Београдском универзитету, због чега је био хапшен и прогањан од полиције.
Учествовао је у Априлском рату 1941. године, а након окупације Југославије је био изабран за члана војног руководства КПЈ за Босну и Херцеговину са задатком да ради на организовању устанка. Јула 1941. је био именован за члана Обласног штаба за сарајевску област, као и за члана Главног штаба НОП одреда Босне и Херецеговине. Учествовао је у организовању устанка на Романији и стварању Романијског партизанског одреда. Почетком фебруара 1942. године је био именован за команданта Оперативног штаба НОП и ДВ за источну Босну. Половином априла 1942. се разболео од тифуса и крајем истог месеца умро у централној партизанској болници у околини Фоче.
За народног хероја проглашен је 6. септембра 1942. године, међу првих 12 партизанских бораца. Сахрањен је у Гробници народних хероја у спомен-парку Враца, на Требевићу, код Сарајева.
