Партизанска споменица 1941.

Спомен-медаља за партизанске борце од 1941.

Партизанска споменица 1941. (мкд. Партизанска споменица 1941.; словен. Partizanski spominski znak 1941.) била је одликовање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (спомен-медаља) и знак државног признања организаторима народног устанка и првоборцима Народноослободилачке борбе за велике заслуге стечене на делу ослобођења наших народа.[а] Установљена је 14. септембра 1944. одлуком Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) као Споменица 1941, а Законом о орденима и медаљама ДФЈ из јуна 1945. преименована је у Партизанску споменицу 1941.

Партизанска споменица 1941.
Partizanska spomenica 1941, eksponat u muzeju u Beloj Crkvi.jpg
Додељује  СФР Југославија
Типспомен-медаља
Додељује сејугословенским држављанима
Додељује се заучешће у Народноослободилачкој борби од 1941.
Ратни периодНародноослободилачка борба
Статусне додељује се више
Установљен14. септембар 1944.
Задње одликовање1963.
Укупно одликованих27.629[1]

Издавало ју је Министарство народне одбране, а додељивана је партизанским првоборцима, тј. борцима и руководиоцима Народноослободилачког покрета (НОП) који су ступили у Народноослободилачку борбу (НОБ) током 1941. године. Право на споменицу су имали само преживели првоборци, док је породицама погинулих бораца додељивана Споменица палих бораца. До 1963, када је завршен посао око доделе, укупно је додељено 27.629 Партизанских споменица 1941.[1] Њени носиоци су остваривали одређена права (здравствена заштита, додатак уз пензију, бесплатна вожња, годишњи одмор и др.), која су регулисана Законом о правима носилаца Партизанске споменинице 1941.[3]

Израђивана је од сребра са позлаћеним деловима, а носи се на левој страни, на џепу блузе или капута. Уз Партизанску споменицу 1941. издавана је и Књижица носиоца Партизанске споменице 1941, која је била доказ права ношења и коришћења предвиђених повластица.[3]

ИсторијатУреди

Установљење Споменице 1941.Уреди

Прва одликовања у Народноослободилачком рату установио је Врховни штаб НОВ и ПОЈ 15. августа 1943, када су установљени — Орден народног хероја, Орден народног ослобођења, Орден партизанске звезде у три реда, Орден братства и јединства, Орден за храброст и Медаља за храброст.[4][5] Идејна решења првих одликовања, као и грба Нове Југославије, израдио је у јесен 1943. Ђорђе Андрејевић Кун (1904—1964), академски сликар из Београда. Тада је настала идеја о Споменици 1941. — спомен-медаљи која би била додељивана свим учесницима Народноослободилачког рата од почетка устанка 1941. године. На основу Кунових скица, Антун Аугустинчић (1900—1979), вајар из Загреба, израдио је пластично решење за сва одликовања, укључујући и Споменицу 1941, која су априла 1944. однета у Совјетски Савез, где је у Московској ковници новца (рус. Московский монетный двор) отпочела њихова израда. Прва пошиљка готових одликовања, која је садржала 15.000 Споменица 1941, послата је септембра 1944. авионом на острво Вис, који је тада био седиште слободне територије Југославије.[5]

По пријему првих Споменица 1941, Повереништво народне одбране Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) је 14. септембра 1944. донело одлуку о успостављању Споменице 1941[6][7]:


 
Скулптура Позив на устанак, рад Војина Бакића и увећана Партизанска споменица 1941. са текстом партизанске заклетве у Војном музеју у Београду

Право на Споменицу 1941, према одлуци Повереништва народне одбране НКОЈ имали су:[6]

  1. Сви борци и војни и политички руководиоци који су ступили 1941. у партизанске одреде и остали до тада у Народноослободилачкој војсци и партизанским одредима Југославије.
  2. Сви они који су 1941. започели с партизанском делатношћу и на било који начин организовано и непрекидно радили за партизански покрет на окупираној територији, а касније из било каквих разлога напустили окупирану територију и ступили у партизанске одреде односно Народноослободилачку војску.
  3. Сви они који су ступили у партизанске одреде 1941. као борци или руководиоци, па повучени и остављени или послати на рад у позадину непријатеља, то јест на окупирану територију — свеједно налазили се на окупираној или слободној територији или у јединицама Народноослободилачке војске и партизанских одреда.
  4. Сви они који су ступили у партизанске одреде 1941, па у току свог рада и борбе били заробљени, ухапшени или осуђени, а тада су се поново налазили у Народноослободилачкој војсци или на раду у позадини — уколико је њихово држање пред непријатељем било часно и партизански достојно.

Поред одредбе о праву на доделу Споменице 1941, одлука је садржала и одредбу о томе коме се не може доделити — онима који су у међувремену својевољно напустили Народноослободилачку војску или прилазили на страну ма које непријатељске војске, без обзира на то што су ступили 1941. и што су се тада налазили у редовима Народноослободилачке војске.[6]

Ратна додела Споменице 1941.Уреди

Истог дана, када је Повереништво народне одбране Националног комитета ослобођења Југославије донело одлуку о установљењу Споменице 1941, Персонално одељење Врховног штаба НОВ и ПОЈ је нижим штабовима упутило Директиву за доделу Споменице 1941, у коме се између осталог каже:[6]


Како би Споменице 1941. биле што пре додељене првоборцима Народноослободилачке борбе, Врховни штаб је укупно 12.430[б] примерака споменице упутио главним штабовима за Војводину, Словенију, Србију и Хрватску, Оперативном штабу за Косово и Метохију, Штабу Морнарице НОВЈ, Штабу Базе у Барију, штабовима корпуса и дивизија, с тим што је сваки штаб био дужан да након поделе, све преостале Споменице 1941. врати Врховном штабу, како би на време биле послате тамо где недостају.[6]

 
Потпуковник ЈА Милан Баста са одликовањима: Споменица 1941. (на џепу), Орден за храброст (десно) и Орден партизанске звезде трећег реда (лево)
Преглед подела Споменице 1941. у септембру 1944.
Штаб Број споменица Удео
Главни штаб НОВ и ПО Словеније 600 4,8%
Главни штаб НОВ и ПО Хрватске 4.000 32,1%
Главни штаб НОВ и ПО Србије 1.000 8%
Главни штаб НОВ и ПО Македоније 300 2,4%
Главни штаб НОВ и ПО Војводине 500 4%
Штаб 1. пролетерског корпуса и западна Србија 1.100 8,8%
Штаб 2. ударног корпуса 900 7,2%
Штаб 3. босанског корпуса 500 4%
Штаб 5. босанског корпуса 1.200 9,6%
Штаб 12. војвођанског корпуса 400 3,2%
Штаб 8. далматинског корпуса 800 6,4%
Штаб 26. далматинске дивизије 250 2%
Штаб Морнарице НОВЈ 80 0,6%
Штаб Базе у Барију 500 4%
Оперативни штаб НОВ и ПО Косова и Метохије 100 0,8%
Штаб 19. севернодалматинске дивизије 200 1,6%
Укупно 12.430

Први Закон од одликовањима и Закон о Партизанској споменци 1941.Уреди

Законом о орденима и медаљама Демократске Федеративне Југославије који је 9. јуна 1945. усвојило Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) потврђена су сва одликовања која је до тада установио Врховни штаб НОВ и ПОЈ, укључују и Партизанску споменицу 1941. Овај Закон је одликовања Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) дефинисао као знак признања и награде за особите заслуге учињене народима Југославије у рату и миру и за изградњу ДФЈ, које је додељивало Председништво АВНОЈ-а.[в] Важносним редом одликовања ДФЈ, који је дефинисан овим Законом, Партизанска споменица 1941. је као спомен-медаља стављена на последње 19 место.[9] Месец дана након доношења Закона, 15. јула 1945. председник Привремене владе ДФЈ и министар народне одбране маршал Југославије Јосип Броз Тито донео је одлуку о установљењу Партизанске споменице 1941. и о правима њених носилаца, којим су додатно дефинисани критеријуми додељивање споменице и права која су стицана њеним добијањем. Право додељивања Партизанске споменице 1941. дато је Министарству народне одбране, а установљен је нови модел споменице, који је израдио вајар Антун Аугустинчић.[10] Тада је одлучено да се приликом замене споменица изврши ревизија свих додељених споменица, пошто је за додељивање требало приложити доказе.[11]

 
Партизанска споменица 1941. у кутији

Законом о Партизанској споменици 1941. који је 25. маја 1946. донела Народна скупштина ФНРЈ допуњене су и прецизиране одредбе о Партизанској споменици 1941, која је чланом 1. овог Закона утврђена као — знак државног признања организаторима народног устанка и првоборцима Народноослободилачке борбе за велике заслуге стечене на делу ослобођења наших народа. На основу овог Закона, као и Правилника за извршавање Закона о Партизанској споменици 1941, донетог јула 1946, право на добијање Партизанске споменице 1941, уз подношење доказа, имала су следећа лица:[2][12]

  1. која су у партизанске одреде ступила 1941. године и налазила се непрекидно у редовима Народноослободилачке војске и партизнаских одреда Југославије, односно Југословенске армије до краја рата;
  2. која су 1941. ступила у партизанске одреде, а потом по задатаку добијеном од руководства Народноослободилачког покрета упућени на дужности ван војске на ослобођеној или окупираној територији, где су непрекидно активно и организовано радили за Народноослободилачки покрет, било да су касније опет ступили у редове Југословенске армије или остали на пословима изван војске до краја рата
  3. која су 1941. добила посебне задатке за рад у позадини непријатеља и вршећи те задатаке остали у позадини непријатеља у активном и организованом раду до краја рата или ступили у редове Југословенске армије
  4. која су наведена у тачкама 1, 2. и 3. овог члана који су борећи се или извршавајући задатке били ухапшени или интернирани без своје воље и кривице и у немогућности да то на ма који начин избегну, па су у затвору или интернацији активно наставили борбу, после чега су поновно ступили у редове Југословенске армије или су по задатку добијеном од руководства Народноослободилачког покрета наставили активно и организовано рад изван војске до краја рата.

Законом је такође дефинисано и која лица не остварују право на Партизанску споменицу 1941:[2]

  1. који су прекидали Народноослободилачку борбу својевољним напуштањем партизанских одреда, Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, односно Југословенске армије, било да су се вратили кућама, дезертирали или се предали непријатељу, без обзира што су ступили у партизанске одреде 1941. године
  2. који су својом кривицом заробљени или се недостојно држали у затвору, интернацији и пред непријатељем уопште, без обзира што су пре тога или касније ступили у јединице Југословенске армије или активно радили за Народноослободилачки покрет

Закон и Правилник су дефинисали права носилаца Партизанске споменице 1941, која су била следећа:[2][12]

  1. лечење о државном трошку у свим здравственим и хигијенским установама које се налазе у рукама државе или јавноправних тела
  2. годишњи одмор од месец дана о државном трошку у свим државним санаторијумима, бањама, летовалиштима, зимским домовима и сличним установама
  3. првенство у добијању стипендија и других повластица за школовање
  4. попуст од 50% за путовање железницом, бродовима, аутобусима и ваздушним саобраћајем у државној режији
  5. погреб о државном трошку
  6. право на добијање бесплатних лекова у државним апотекама на основу рецепата које по констатованој болести издају лекари надлежних државних здравствених установа[г]

Партизанску споменицу 1941, према Закону о Партизанској споменци 1941. из маја и Правинику о коришћењу Закона из јула 1946, додељивао је министар народне одбране, који је био дужан да сваком носиоцу изда књижицу са личном фотографијом, која је служила као доказ о праву коришћења. Министарство народне одбране обавезано је да до 1. јануара 1947. изврши замену првог модела Споменице 1941. и изврши ревизију свих дотада издатих споменица, у складу са одредбама Закона. Закон и Правилник су дефинисали ношење Партизанске споменице 1941. на горњем левом џепу војне блузе, односно на истоветном месту на цивилном оделу. Такође, бесправно ношење Партизанске споменице 1941. окарактерисано је као кривично дело.[2][12]

Послератна додела Партизанских споменица 1941.Уреди

Партизанску споменицу 1941. додељивао је министар народне одбране,[д] односно Министарство народне одбране, које је овај посао поверило Персоналној управи Југословенске армије, која је водила поступке и припремала одлуке за министра. Приликом решавања предлога за Партизанску споменицу 1941. Персонална управа се ослањала на мишљења и предлоге среских, окуружних и покрајинских комитета КПЈ, као и централних комитетa републичких комунистичких партија. Пријаве су у великој мери позитивно решаване, али се дешавало и да министарство донесе негативну одлуку, иако су комитети давали позитивно мишљење. Персонална управа је повремено указивала на недоследности у примени Закона о Партизанској споменици 1941. организујући састанке са особама задуженим за њихову доделу.[14]

Додела споменице је неколико пута прекидана — јануара 1947, фебруара 1951, марта 1952. и априла 1955. године. Према Правинику о коришћењу Закона о Партизанској споменици 1941. из јула 1946. рок за замену старих споменица и издавање нових био је 1. јануар 1947, али овај посао до тада није био завршен, а у међувремену су стигле и нове пријаве. Тада је одлучено да се споменице привремено не додељују, а нови рок за доделу је померен на фебруар 1951. године. Услед већег броја нових захтева, посебно оних бораца који су ступили у партизане 1941, а били су ангажовани у позадини, рад на додели споменица није завршен до предвиђеног рока, па је за нови рок одређен март 1952. године.[15]

Приказ доделе Партизанских споменица 1941. по народним републикама до јануара 1951.[15]
народна република мушкарици жене укупно
  НР Босна и Херцеговина 5.260 28,8% 227 1,2% 5.487 30,1%
  НР Македонија 165 0,9% 38 0,2% 203 1,1%
  НР Словенија 919 5% 165 0,9% 1.084 5,9%
  НР Србија 1.878 10,3% 235 1,2% 2.113 11,6%
  НР Хрватска 6.760 37,1% 556 3% 7.316 40,1%
  НР Црна Гора 1.654 9% 364 1,9% 2.018 11%
  ФНР Југославија 16.636 91,3% 1.585 8,7% 18.221[ђ]

О додели Партизанских споменица 1941. расправљала је јануара 1951. Контролна комисија Централног комитета КП Југославије. Према статистици до тада додељених споменица (18.221) највећи број добили су првоборци из НР Хрватске (40,1%) и НР Босне и Херцеговине (30,1%). Контролна комисија тада је констатовала одређене неправилности у додели у ове две републике, с обзиром да се у „Хрватској даје предлог за Партизанску споменицу 1941. скоро сваком одборнику Народноослободилачког одбора”, као и да се споменице додељују онима који на то нису имали право. Тада је закључено је да није препоручљиво одузимати споменице, али да у случајевима очигледних грешака то треба учинити.[16]

Наредних година било је све више нових пријава за доделу Партизанских споменица 1941, па је почетком 1955. било око 1.500 пријава. Тада је донета одлука да се ови захтеви пошаљу на проверу републичким централним комитетима и њиховим контролним комисијама, који су потом прихватили само 711 пријава. Упркос томе, Централни комитет КПЈ је крајем 1955. одлучио да се од 711 прихвати само 270 захтева. Овиме су остале пријаве одбијене, а рад на додели Партизанске споменице 1941. завршен. Овај потез ЦК КПЈ изазвао је незадовољство међу подносиоцима захтева, што је довело до тога да се велики број њих почео обраћати највишим државним и политичким инстанцама, због чега се у децембру 1956. о овом проблему расправљало на састанку Организационо-политичког секретаријата Централног комитета СКЈ, који је, заједно са Државним секретаријатом за народну одбрану (ДСНО), донео одлуку да се окончају послови око доделе споменица, али да се претходно све пријаве, за које није донета процедурална одлука, поново размотре, без обзира када су поднете.[17]

 
Орден народног хероја и Партизанска споменица 1941. били су једина одликовања СФРЈ која су повлачила материјалне бенефиције за одликоване

Овом одлуком поново је почео рад на додели Партизанских споменица 1941. Одлука и начин спровођења одлуке упућен је централним комитетима републичких организација Савеза комуниста и руководствима војних јединица. Централни комитети су на овом послу ангажовали ниже комитете, који су организовали скупове првобораца, на којима је расправљано око спорних пријава. На овај начин је повећан апарат који је био одговоран за решавање спорних захтева. Од 1957. до септембра 1961. за овај посао био је задужен 81 службеник, а при Персоналној управи Државног секретаријата за народни одбрану је формирана посебна комисија, која је била састављена од представника ДСНО и представника републичких Централних комитета, који су били секретари Контролних комисија ових комитета. Задатак ове комисије био је припрема коначних решења за ДСНО.[17]

Поновну могућност подношења захтева за споменицу, неки подносиоци су схватили као проширење критеријума који су били до тада, па је 1957. поднето више пријава него раније. Према неким подацима нових пријава било је 33.606, од чега поново највише из Хрватске и Босне и Херцеговине (75%). Како је поред тога, у ДСНО већ било 11.488 нерешених захтева, укупан број захтева се попео на 45.094. Међу новим пријавама била је и 81 пријава лица рођених 1928. и касније. У периоду од 1946. до 1951. лицима сличног годишта додељено је 19[е] споменица, али од 1951. такве пријаве нису прихватане, због интерне одлуке Централног комитета СКЈ да су те особе биле премладе 1941. да би њихов рад за Народнослободилачку борбу могао бити основа за добијање Партизанске споменице 1941. Незадовољни подносиоци су упркос томе захтевали да се њихове пријаве решавају у складу са Законом о Партизанској спооменици 1941, који није садржао таква ограничења.[17]

Године 1961. донета је одлука да се Партизанска споменица 1941. додели свим предратним члановима КПЈ и партијским руководиоцима, са сталним партијским стажом, који су отишли ​​у иностранство пре устанка 1941. године. То су били — учесници Шпанског грађанског рата (41); лица интернирана након окупације Југославије (углавном у логорима у Норвешкој), као политички несигурна (310); лица које је партијско руководство пре устанка послало у иностранство (10); чланови КПЈ који су као заробљени припадници Југословенске војске наставили партијски рад у овим околностима (64). Оваквих лица било је укупно 425. Такође, 1961. је одлучено да се споменица додели групи од 91 Македонца, који су били присилно мобилисани у бугарску војску, али су активно радили за Народноослободилачки покрет, без обзира на то да ли су се по напуштању бугарске војске прикључили јединицама НОВЈ или су по наређењу руководства НОП, наставили са организованим и активним радом у позадини непријатеља.[18]

Од укупно 45.094 пријава (које су према допуни Закона о Партизанској споменици 1941 из 1957. требале да буду решене до 31. децембра 1957) до 1. септембра 1962. негативно је решена 41.291 (91,6%), а позитвно 3.803 (8,5%). У периоду од 1959. до 1963. на првостепена решења изјављено је укупно 14.406 жалби, од чега је 263 усвојено, а поднета су и 183 захтева за понављање поступка, који су позитивно решени. Током 1963. Партизанске сопоменице 1941. враћене су 169 лицу, којима су претходно одузете. Укупан број Партизанских споменица 1941. додељен у периоду од септембра 1944. до 1963. био је 27.629.[1]

Каснији закони о правима носилаца Партизанске споменице 1941.Уреди

Савезна народна скупштина усвојила је 14. новембра 1955. нови Закон о одликовањима, којим Партизанска споменица 1941, као спомен-медаља није уврштена у списак одликовања ФНР Југославије.[19] Годину и по касније, 28. марта 1956. Савезно веће Савезне народне скупштине донело је Закон о правима носилаца Партизанске споменице 1941,[20] а 17. октобра исте године и Закон о допуни закона о Партизанској споменици 1941,[21] којим су додатно регулисана права носилаца ове спомен-медаље.[3] Државни секретаријат за народну одбрану донео је 21. новембра 1957. Правилник за извршење Закона о Партизанској споменици 1941. којим су јасније дефинисана правила за њену доделу, а која су донета још законом из 1946. године. У члану два Правилника је наведено:


 
Други модел Партизанске споменице 1941. израђивао се у две варијанте — са качењем на шраф (лево) и качењем на иглу (десно)

Након дуже паузе, Веће народа и Социјално-здравствено веће Савезне скупштине су 15. децембра 1972. донели нови Закон о основним правима носилаца Партизанске споменице 1941. којим су носиоци Партизанске споменице 1941. имали — право на здравствену заштиту и новчане накнаде у вези са остваривањем здравствене заштите, право на бањско и климатско лечење; право на додатак уз пензију; право на стално месечно новчано примање; право на годишње новчано примање за опоравак; право на бесплатну и повлашћену вожњу средствима јавног саобраћаја и право на годишњи одмор. Такође, чланови породице[ж] носиоца Партизанске споменице 1941. остваривали су право на здравствену заштиту, а након његове смрти остваривали су и основна права на — здравствену заштиту, додатак уз пензију, стално месечно новчано примање, накнаду трошкова сахране.[23][3]

Закон о основним правима носилаца Партизанске споменице 1941. допуњаван је и мењан — 13. јула 1973, 20. јула 1976, 9. јуна и 8. децембра 1981, 14. маја и 27. децембра 1985, 25. јула 1989, 11. априла и 26. јула 1990. године. Све допуне и измене закона односиле су се ускључиво на чланове закона који су регулисали право на додатак уз пензију, право на стално месечно новчано примање, као и право на годишње примање за опоравак, а усклађиване су истовремено са изменама Закона о војним инвалидима и Закона о основним правима лица одликованих Орденом народног хероја.

Након распада СФР Југославије, носиоци Партизанске споменице 1941. наставили су да користе стечене повластице и у новонасталим државама. У Савезној Републици Југославији њихова права била су регулисана Законом о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца, који је 12. маја 1998. донела Савезна скупштина и који је у Републици Србији важио до доношења Закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица, који је 29. фебруара 2020. усвојила Народна скупштина Републике Србије.

Изглед Партизанске споменице 1941.Уреди

Постојала су два модела Партизанске споменице 1941. Први су израдили Ђорђе Андрејевић Кун, сликар из Београда и Антун Аугустинчић, вајар из Загреба. Скица за први модел настала је у јесен 1943, заједно са скицама првих одликовања НОВЈ и грба Нове Југославије, а израђивана је током 1944. у Совјетском Савезу, у Московској ковници новца (рус. Московский монетный двор).[34] Први модел Партизанске споменице, односно Споменице 1941, састоји се од црвено емајлиране издужене звезде петокраке, на којој лежи овални медаљон. У медаљону је приказан борац са телом „en face” , у замаху у лево, са главом окренутом уназад, у профилу. Борац у десној руци држи развијену заставу на кратком копљу. Уз леви доњи руб медаљона, између копља заставе и десне ноге борца, налази се укосо писана година „1941”. Медаљон је обрубљен ловоровим венцем. Између кракова звезде налазе се укрштене секире и пушка, од чега су видљиви само горњи и доњи делови.[8][34] Овај модел прављен је од бронзе, са, као напоменуто, емајлираним крацима црвене звезде. Димензије првог модела су 40 x 37 mm.[34] Описујући примерак у Повијесном музеју Хрватске, истраживач Борис Пристер наводи да су метални делови исте урађени од лоше посребрене бронзе.[8]

Други модел Партизанске споменице 1941. установљен је Законом о Партизанској споменици 1941. из маја 1946,[35] а описан је у тачки 2 овог закона. Састоји се из две петокраке звезде, чији се краци међусобно укрштају. Мања петокрака звезда је позлаћена, са глатким површинама и испупченим рубом. Врх ове звезде окренут је доле, а у њему се налази година „1941”. Већа петокрака звезда је од сребра и њени краци су у облику зракова, који полазе од центра звезде, а налазе се између кракова мање звезде. На већој звезди се налази фигура борца у платинираном сребру. Борац, приказан у снажном покрету удесно, држи у левој руци заставу, телом „en face”, главе окренуте уназад, у профилу, а десном руком позива народ на борбу.[8][34] Реферс споменице је гладак, са вијком и матицом за прикапчање на леву страну груди.[36] Аутор другог модела споменице био је вајар Антун Аугустинчић.[10] Израђивана је у Индустрији и ковници „Орешковић Марко” (ИКОМ) у Загребу, од сребра, са позлаћеним деловима. Димензије другог модела су 46 x 47 mm.[34][36][2]

Изглед првог и другог модела Партизанске споменице 1941.
Споменица 1941. први модел (1944—1945) Партизанска споменица 1941. други модел (1945—1963)
Заменица Партизанске соменице 1941.

У култури друге ЈугославијеУреди

 
Мозаик „Партизанска споменица 1941.” на Тргу партизана у Ужицу

Партизанска споменица 1941, као и њени носиоци, заузимали су високом место у култури Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, попут онога које је у Краљевини Југославији заузимала Споменица за верност отаџбини 1915, односно Албанска споменица. Иако као спомен-медаља, чија је додела завршена 1963, Партизанска споменица 1941. више није сврставана у важносни ред одликовања СФРЈ, она је у јавности заузимала високо место, одмах после Ордена народног хероја, а разлог тога је у чињеници да су њени носиоци, једини уз народне хероје, добијали одређене материјалне повластице, а колоквијално су називани — првоборци и споменичари. Као истакнути борци и организатори устанка, али и чланови Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата (СУБНОР), једне од неколико друштвено-политичких организација у СФРЈ, позивани су на разне свечаности и манифестације од полагања пионирске заклетве до отварања општинске и градске инфраструктуре. Такође, њихово присуство било је неизоставни део манифестација облежавања датума из Народноослободилачког рата.

По истакнутим носиоцима Партизанске споменице 1941. именоване су улице, тргови, основне школе, пионирски одреди, омладинске радне бригаде, предузећа и др, а неретко су им подизани споменици или спомен-плоче. На многим гробљима, формиране су засебне алеје у којима су сахрањивани.[37] Неколико улица у Србији носи назив Улица првобораца, а међу њима су улице у Ариљу, Београду и Врању.[38]

Поводом двадесетегодишњице устанка у Југославији, 1961. на фасади зграде на Тргу партизана у Титовом Ужицу, које је у јесен 1941. било центар слободне територије, сликар Маринко Бензон израдио је монументални мозаик „Партизанска споменица 1941”. Како у време прославе и отварања Трга партизана, јула 1961, мозаик још увек није био готов, на његово место је постављно платно на насликаном Партизанском споменицом, док је мозаик завршен неколико месеци касније.[39][40]

Споменица палих бораца и жртава фашистичког терораУреди

 
Споменица за вечну успомену на жртве фашистичког терора издата од Президијума Народне скупштине НР Србије

За разлику од Партизанске споменице 1941. која се додељивала само живим борцима, учесницима Народноослободилачког рата од 1941, породицама палих бораца и жртава фашистичког терора додељиване су посебне споменице — Споменица палих бораца у Народноослободилачком рату и Споменица жртава фашистичког терора окупатора и њихових слугу. Обе Споменице установљене су 29. новембра 1950, на предлог Савеза бораца Народноослободилачког рата (СУБНОР).[41][42]

Додељиване су породицама или родбини палих бораца, односно жртава фашистичког терора. Споменицу палих бораца издавало је Министарство народне одбране ФНРЈ, док је Споменица жртва фашистичког теора додељивана према територијалном принципу и додељивао је Президијум Народне скупштине оне републике са чије територије је била жртва фашистичког терора.[43][42]

Споменица палих бораца у горњем делу има слику грба ФНРЈ, који се налази између заставе ФНРЈ и заставе КПЈ, док се на средини налази име палог борца и текст:


Споменица жртава фашистичког терора у горњем делу има грб народне републике, која је издавала Споменицу, док се на средини налазио име жртве и текст:


На позадини Споменице жртава фашистичког терора налази се слика скулптуре „Позив на устанак”, вајара Војина Бакића.

ГалеријаУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Члан 1. Закона о Партизанској споменици 1941. од 5. маја 1946.[2]
  2. ^ 44% од укупног броја додељених Партизанских споменица 1941. до 1963.
  3. ^ Председништво АВНОЈ-а је 10. августа 1945. прерасло у Председништво Привремене народне скупштине, а 31. јануара 1946. у Президијум Народне скупштине ФНРЈ
  4. ^ Ову одредбу усвојио је накнадно Президијум Народне скупштине ФНРЈ 4. децембра 1946.[13]
  5. ^ У периоду од 1944. до 1963, док је трајала додела Партизанских споменица 1941. функцију министра народне одбране обављали су маршал Јосип Броз Тито, до 1953. и генерал Иван Гошњак, од 1953.
  6. ^ 66% од укупног броја додељених Партизанских споменица 1941.
  7. ^ У Босни и Херцеговини шест споменица; у Црној Гори, Хрватској и Србији четири и Словенији једна.[18]
  8. ^ Чланови породице носиоца Споменице, у смислу овог закона, били су — брачни друг, деца и родитељи.[23]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Grbec 2010, стр. 40.
  2. ^ а б в г д ђ е С. лист 43/46 1946, стр. 494.
  3. ^ а б в г Vojna enciklopedija 6 1973, стр. 561.
  4. ^ Kovačević 1984, стр. 131.
  5. ^ а б Grbec 2010, стр. 25.
  6. ^ а б в г д ђ е Tito 23 1982, стр. 133.
  7. ^ Prister 1984, стр. 132—133.
  8. ^ а б в г Prister 1984, стр. 133.
  9. ^ а б С. лист 40/45 1945, стр. 345.
  10. ^ а б Vujčić 2007, стр. 8.
  11. ^ Grbec 2010, стр. 30.
  12. ^ а б в г С. лист 62/46 1946, стр. 744.
  13. ^ а б С. лист 99/46 1946, стр. 1273.
  14. ^ Grbec 2010, стр. 35.
  15. ^ а б Grbec 2010, стр. 36.
  16. ^ Grbec 2010, стр. 37.
  17. ^ а б в Grbec 2010, стр. 38.
  18. ^ а б Grbec 2010, стр. 39.
  19. ^ С. лист 55/55 1955, стр. 821—824.
  20. ^ а б С. лист 15/56 1956, стр. 233—234.
  21. ^ а б С. лист 44/57 1957, стр. 751.
  22. ^ а б С. лист 50/57 1957, стр. 841—842.
  23. ^ а б в С. лист 67/72 1972, стр. 1287—1290.
  24. ^ С. лист 40/73 1973, стр. 1236—1237.
  25. ^ С. лист 33/76 1976, стр. 851—853.
  26. ^ С. лист 32/81 1981, стр. 877.
  27. ^ С. лист 68/81 1981, стр. 1736—1739.
  28. ^ С. лист 53/82 1982, стр. 1349—1353.
  29. ^ С. лист 25/85 1985, стр. 787—788.
  30. ^ С. лист 75/85 1985, стр. 2241—2242.
  31. ^ С. лист 44/89 1989, стр. 1152.
  32. ^ С. лист 20/90 1990, стр. 823.
  33. ^ С. лист 42/90 1990, стр. 1262—1263.
  34. ^ а б в г д Обрадовић 2015, стр. 30.
  35. ^ Kovačević 1984, стр. 132.
  36. ^ а б Prister 1984, стр. 134.
  37. ^ „Алеја носилаца споменице 1941. године у Краљеву”. zzskv.rs. 27. 4. 2017. 
  38. ^ „Pretraga ulica — Prvoboraca”. www.planplus.rs. n.d. 
  39. ^ „O spomenici na Trgu partizana, umetniku Marinku i Nađi”. uzicanstveno.rs. 21. 12. 2017. 
  40. ^ „Proslava Dana borca u Titovom Užicu, 4. 7. 1961.”. foto.mij.rs. n.d. 
  41. ^ а б в Leksikon NOR 2 1980, стр. 1053.
  42. ^ а б в г Vojna enciklopedija 9 1975, стр. 19.
  43. ^ Leksikon NOR 2 1980, стр. 1052.

ЛитератураУреди

Службени листУреди


Стручна литератураУреди

Спољашње везеУреди