Уколико сте тражили насеље у Новом Београду, погледајте чланак Др Иван Рибар (насеље).

Др Иван Рибар (Вукманић, код Карловца, 21. јануар 1881Загреб, 2. фебруар 1968) био је доктор права, хрватски и југословенски политичар из времена Аустроугарске, Краљевине СХС и ФНР Југославије, учесник Народноослободилачке борбе и јунак социјалистичког рада.

иван рибар
Ivan Ribar (1).jpg
Иван Рибар
Датум рођења(1881-01-21)21. јануар 1881.
Место рођењаВукманић, код Карловца
 Аустроугарска
Датум смрти2. фебруар 1968.(1968-02-02) (87 год.)
Место смртиЗагреб,  СР Хрватска
 СФР Југославија
СупругаАнтонија Рибар
(1915—1944)
Цата Дујшин-Рибар
(1952—1968)
ДецаИво Лола и Јурица Рибар
Професијаправник
Члан КПЈ одновембра 1942.
Учешће у ратовимаПрви светски рат
Априлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаАустроугарска војска
(1914—1915)
Југословенска војска(1941)
НОВ и ПО Југославије
(1942—1945)
Чингенерал-мајор у резерви
У току НОБ-апредседник АВНОЈ
председник Уставотворне скупштине Краљевине СХС
Период23. децембар 1920 —
20. октобар 1922.
Претходникнико
НаследникЕдо Лукинић
председник Председништва АВНОЈ-а
Период29. новембар 1943 —
10. август 1945.
председник Председништва
Привремене народне скупштине
Период7. август 1945 —
29. новембар 1945.
председник Председништва
Уставотворне скупштине ФНРЈ
Период29. новембар 1945 —
31. јануар 1946.
председник Президијума
Народне скупштине ФНРЈ
Период31. јануар 1945 —
15. јануар 1953.
Претходникнико
НаследникЈосип Броз Тито (као председник ФНРЈ)
Одликовања
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден југословенске заставе
Орден југословенске заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста

Право је студирао у Бечу, Прагу и Загребу. Током студија политички се ангажовао међу хрватском националном омладином. Након дипломирања, био је једна од оснивача Хрватске демократске напредне странке, која је била део Хрватско-српске коалиције. Од 1907. живео је у Ђакову где је радио као адвокат и политички деловао. Године 1909. је докторирао, а 1913. је изабран за заступника у Хрватском сабору. Био је делегат у парламенту Краљевине Угарске у Будимпешти. Борио се против германофилске политике и залагао се за јединство Хрвата и Срба, као и стварање југословенске државе.

За време Првог светског рата био је мобилисан у Аустроугарску војску. Најпре се налазио у источној Босни, а потом у Галицији на руском фронту. Од 1915. поново је учествовао у раду Хрватског сабора. Октобра 1918. учествовао је у стварању Народног веће Словенаца, Хрвата и Срба. Марта 1919. био је изабран за потпредседника Привременог народног представништва Краљевине СХС. Године 1919. приступио је Југословенској демократској странци. Након првих избора, од децембра 1920. до октобра 1922. био је председник Уставотворне скупштине.

Приликом расцепа у Демократској странци подржао је Љубу Давидовића и његову политику новог „народног споразума”, а након увођења „шестојануарске диктатуре1929. био је у опозицији. Активно се бавио адвокатуром и пред судом бранио многе познате комунисте. Био је друштвено активан и учествовао у раду соколског друштва. Од 1935. залагао се за политику народног фронта и вршио политичку агитацију, због чега је 1938. искључен из странке. Потом је формирао сопствену групу Демократску левицу која је сарађивала са левим земљорадницима, републиканцима и другим опозиционим странкама и групама, међу којима и илегалном Комунистичком партијом (КПЈ), с обзиром да му је старији син Иво Лола био комуниста и секретар Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Од 1939. био је председник Друштва пријатеља СССР.

Након окупације Југославије, 1941. боравио је илегално у Београду до лета 1942. када се пребацио у Загреб, одакле је у јесен исте године преко прешао у Босну, где је ступио у партизане. Новембра 1942. на Првом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења (АВНОЈ) изабран је за председника Извршног одбора. Током 1943. учествовао је у борбама на Неретви и Сутјесци. Новембра 1943. на Другом заседању АВНОЈ-а изабран је за његовог председника. Августа 1945. постао је председник Председништва Привремене народне скупштине. Од јануара 1946. до јануара 1953. био је председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ (шеф државе). Био је члан Председништва Социјалистичког савеза радног народа Југославије. Објавио је четири књиге Записа и три мемоарске књиге.

Године 1960. повукао се из активне политике. Преминуо је у војној болници у Загребу. Сахрањен је на Мирогоју. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других одликовања, међу којима су два Ордена југословенске заставе са лентом. Орденом јунака социјалистичког рада одликован је 1961. године.

У току Народноослободилачко рата, у јесен 1943, у размаку од месец дана, погинула су му оба сина — Иво Лола (1916—1943) и Јурица (1918—1943), а наредне године и прва супруга Тоница (1882—1944).

БиографијаУреди

Рођен је у 21. јануара 1881. у селу Вукманићу, код Карловца. Његов отац Андрија (1853—1940) био је из оближњег села Рибари, где је одрастао у великој породичној задрузи чији је старешина био његов отац Јосип. После завршене основне и средње школе, похађао је Учитељску школу (препарандију) у Петрињи, а након њеног завршетка службовао је у Вукманићу. Овде се оженио Емилијом Пинтар (1855—1922), званом Милка, ћерком Ивана Пинтара учитеља и управитеља средње реалке у Рековцу. У браку су изродили четворо деце — Андрију (1879—1951), Ивана, Марицу (1882—1952) и Милана (1894—1984). Основну школу Иван Рибар је похађао у родном месту, где му је учитељ био његов отац. Поред хрватске деце, ову школу похађала су и деца из оближњих српских села, која су припадала тадашњој општини Вукманић. Како је био пројугословенски оријентисан, његов отац је своју децу, као и ученике, учио да су Хрвати и Срби, два братска народа.[1][2]

Након завршене основне школе, Иван и његов старији брат, похађали су гимназију у Карловцу. Како отац Андрија није имао средстава да школује сву децу, они су током школовања у Карловцу морали сами зарађивати за живот. Радили су разне физичке послове и давали додатне часове слабијим ученицима, који су били из богатијих кућа. Као ученик гимназије, Иван се активно бавио писањем — писао је песме, новеле, приче и приповетке, а интересовао се и за стране језике. Поред писања, активно се бавио спортом и гимнастиком. Како је добро знао немачки језик, преплатио се на Рекламну библиотеку и преко ње читао значајна дела светске књижевности. Заједно са другим ученицима, учествовао је у оснивању литерарне и музичке секције, а предавачи на овим секцијама били су Светозар Прибићевић, Стјепан Радић, Силвије Страхимир Крањчевић и др. [1][2]

Студије и почетак политичке активностиУреди

У вишим разредима гимназије, Рибар је учио стенографију, па је након матуре 1899. положио државни испит из стенографије и запослио се као стенограф при Хрватском сабору у Загребу и Далматинском сабору у Задру.[3] Рад у овим саборима омогућио му је да упозна најистакнутије политичке личности тога доба, али и финансијску подршку да исте године упише право на Универзитету у Бечу, где се прикључио групи национално опредељених хрватских студената. Из Беча је прешао на Универзитет у Прагу, где је слушао предавања професора Томаша Масарика, каснијег првог председника Чехословачке. Масарик, који је предавао социологију, оставио је на њега велики утицај, па је одлазио да слуша и његова предавања изван факултета о реалистичној народној политици. Из Прага се вратио у Загреб, где је наставио студије, али и почео са политичком активношћу. Био је један од агитатора реалне народне политике уперене против бана Куена Хедерварија, који је од 1883. управљао Краљевином Хрватском и Славонијом и спроводио проугарску политику. Маја 1903. био је учесник масовних демонстрација против бана Хедерварија у Загребу, након којих је Хедервари премештен на функцију премијера Краљевине Угарске. Припадао је хрватској напредној омладини и активно учествовао у свим акцијама против „мађарона”, али и „франковаца”, односно чланова Чисте странке права коју је предводио Јосип Франк и која се борила против уједињења јужнословенских народа. Био један од оснивача Хрватске напредне демократске странке, која је настала јуна 1906. уједињењем Хрватске напредне странке из Загреба и Демократске странке из Сплита. Ова странка била је део Хрватско-српске коалиције, створене децембра 1905, која се борила за народно јединство Хрвата и Срба и против владајуће германофилске политике.[1][3][2][4]

Након дипломирања на Правном факултету у Загребу, 1904. отишао је на одслужење једногодишњег војног рока у аустроугарску војску. Служио је најпре у Бечу, а потом у Ријеци. По повратку из војске 1906, као члан Хрватско-српске коалиције, јавно је иступао пред сељацима на политичким зборовима на Кордуну и позивао их да гласају за кандидате ове коалиције на изборима за сабор. Из политичких разлога, одбио је чиновничку службу у државном апарату Аустроугарске и отишао у адвокате. Након завршеног приправничког стажа, постао је самостални адвокат, а по налогу Хрватске демократске напредне странке, 1907. преселио се у Славонију. У Ђакову, седишту Ђаковачко-сремске бискупије, тада је нагло нарастао клерикализам па је руководство странке тамо упутило Рибара како би радио на организовању и ширењу странке. Упркос одређеним политичким сметњама, убрзо је као адвокат постао популаран у Ђакову и околини. Поред политике и адвокатуре, био је активан и на просветно-културном пољу, али и као спортиста у Соколу, а касније и старешина Соколског друштва. Био је један од оснивача и први председник првог фудбалског клуба у Ђакову. Такође, бавио се и новинарством и био главни уредник Ђаковачких хрватских пучких новина. Право је докторирао је 1909. у Загребу.[3][4]

Политичка активност до 1918.Уреди

Рибарова политичка активност у Ђакову била је веома жива, посебно од 1910. када је у овде дошао нови бискуп Иван Крапац, присталица проугарске политике, који је подржавао режим бана Николе Томашића и активно сарађивао са политичарем Ловором Радичевићем, отвореним заступником „мађаронске” политике. У Ђаковачким пучким новинама Рибар је оштро нападао Крапца и Радичевића као експоненте Томашићевог режима, због чега је у листу ђаковачког капитола називан „безверцем”, „безбожником”, „отпадником од цркве” и др. Упркос оптужбама од цркве, његов углед код народа је растао, а његови зборови су били добро посећени. Заједно са другим првацима Хрватско-српске коалиције, током 1912. активно је учествовао у борби против реакционарног режима бана и краљевског комесара Славка Цуваја, који је одмах по доласку на дужност распустио Хрватски сабор и завео апсолутизам. После два неуспешна атентата, Цувај је крајем 1912. повучен из Загреба, а нова чиновничка влада је расписала изборе за Хрватски сабор. Како би приликом избора за народног заступника победиле владиног кандидата, опозиционе странке у Ђакову су истицале заједничког кандидата. На изборима децембра 1911, опозициони кандидат био је Антон Шварцмајер, али он није успео да победи владиног кандидата Ловру Радичевића. Приликом припрема за нове изборе 1913. Хрватско-српска коалиција је у ђаковачком котару за свог кандидата предложила Ивана Рибара, а његову кандидатуру подржали су и локални одбори Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније и Странке права. Група конзервативаца била је незадовољна избором заједничког кандидата, па је Шварцмајер отпутовао у Загреб и од барона Владимира Николића Подринског добио подршку да буде заједнички кандидат удружених опозиционих странака у ђаковачком срезу. Имајући подршку народа, али и одређених политичких кругова, посебно социјалдемократа, Рибар се тада, упркос противљењу руководства Хрватско-српске коалиције, кандидовао као независни кандидат. На изборима, одржаним децембра 1913, освојио је највише гласова и победио и владиног и опозиционог кандидата.[3][4]

 
Кућа у Ђакову у којој је 1910—1923. становао Иван Рибар са породицом

Након избора за народног заступника, руководство Хрватско-српске коалиције прихватило је Рибара као свог заступника, па је на првој седници сабора 20. децембра 1913. био изабран за првог секретара председника Хрватског сабора Богдана Медаковића. У сабору је поред функције заступника и секретара председника, обављао и дужности привременог саборског бележника, члана Одбора за петиције и притужбе, као и члана депутације за обнову финансијске нагодбе. Заједно са председником и потпредседником Хрватског земаљског сабора налазио се почетком 1914. у аудијенцији код цара Фрање Јосифа.[5] Као један од најмлађих заступника, али и заступник који је независно изабран, није се у потпуности саглашавао са политиком Хрватско-српске коалиције, већ је у одређеној дози задржао сопствени политички став па је једини од заступника стао у одбрану прогоњене социјалистичке штампе приликом доношења Закона о штампи.[3] Као саборски заступник, био је један од делегата који су Хрватски земаљски сабор заступали у заједничком парламенту Краљевине Угарске у Будимпешти, где је све до 1918. заступао политичку линију Хрватско-српске коалиције и јединства хрватског и српског народа.[6][4]

Јула 1914, месец дана након атентата на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, Аустроугарска је објавила рат Краљевини Србији, чим је отпочео Први светски рат. Одмах потом, затворен је Хрватски сабор, а Иван Рибар је као резервни официр (поручник) мобилисан у Аустроугарску војску. Налазио се у 78. пуковнији 13. пешачке бригаде, која се налазила у саставу 7. пешадијске дивизије из Осијека, а формацијски у саставу 13. хрватско-славонског корпуса из Загреба, односно Шесте аустроугарске армије, под командом Оскара Поћорека. На почетку рата налазио се у Мрзовићу, код Ђакова, одакле је 78. пуковнија пребачена у источну Босну. Током напада аустроугарских снага на Србију, био је распоређен у команди места у Калесији, код Зворника. Ова команда водила је контролу о војним формацијама које су одлазиле на фронт и конвојима рањеника евакуисаних у позадину, који су пролазили путем од Брчког ка Зворнику и вршила контролу локалног становништва и околине. Након пропасти прве аустроугарске офанзиве на Србију, крајем августа 1914, 78. пуковнија се повукла у Срем, а Рибар је тада боравио у Моровићу. После неуспеха друге аустроугарска офанзива на Србију, у јесен 1914, као присталица „уједињења јужнословенских народа и пријатељ Србије”, како је окарактерисан од више команде, пребачен је у један немачки пук и упућен на Руски фронт у северној Галицији. Недуго потом, фебруара 1915, његови саборци из 78. пуковније, заједно са другим јединицама из 13. хрватско-славонског корпуса, прикључени су Другој аустроугарској армији и упућени у Галицију, где су вођене тешке борбе са руском армијом.[7][8]

Аустроугарске власти су почетком 1915. одлучиле да поново отворе Хрватски сабор, па је Рибар као заступник позван да се са врати са фронта. Из Лавова је преко Будимпеште и Беча стигао у Загреб, где је 1. јуна 1915. присуствовао првом заседању сабора након дуже паузе. У току великих битака Првог светског рата, заједно са другим саборским заступницима потписао је позив упућен свим члановима соколског друштва да буду иницијатори и борци за уједињење југословенских народа. Још у Ђакову, Рибар је био активан у друштву Хрватски сокол, које је основано 1906, а 1908. заједно са апотекаром Лујом Шиматом, био изабран у руководство соколског друштва (Шимат је био председник, а Рибар секретар). Након Шиматове смрти, 1912. његова супруга Антонија напустила је Ђаково и са троје мале деце прешла у Загреб, где се августа 1915. удала за Ивана Рибара. Марта 1916. родио им се први син који је на крштењу добио име Иван, али је остао упамћен по својим надимцима Иво и Лола.[6][8][9]

Након што је 1917. дефинитивно демобилисан из војске, заједно са породицом, вратио се у Ђаково, где је обновио адвокатску канцеларију, коју су током рата демолирали „франковци” и „клерикалци” (претече усташа). Овде се марта 1918. радио његов млађи син Ђурица, који је остао упамћен по надимку Јурица.[10] Октобра 1918, заједно са другим првацима Хрватско-српске коалиције, учествовао је у стварању Народног већа Словенаца, Хрвата и Срба и био изабран за члана његовог Централног одбора. Народно веће је 19. октобра одбацило манифест цара Карла I о организацији монархије као савезне тријалистичке монархије и 29. октобра 1918. прекинуло све односе са Аустроугарском, док је Хрватски сабор поништио односе Краљевине Хрватске и Славоније и Краљевине Далмације са Краљевином Угарском и Аустроугарском, чиме је неважећом проглашена Хрватско-угарска нагодба из 1868. године. У тренутку општег расула Аустроугарске, од припадника Хрватског домобранства и бивших аустроугарских војника, као и припадника разних удружења (највише Хрватског сокола) формиране су тзв. „народне страже”, чији је задатак био да сузбију пљачку и анархију „зеленокадроваца” и цивила. Као један од угледнијих грађана Ђакова Рибар је био командант Народне страже у овом граду.[6][8][9]

На челу Народне скупштинеУреди

 
Др Иван Рибар као председник Уставотворне скупштине Краљевине СХС

Након проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра и формирања прве Владе, 20. децембра 1918. сазвано је фебруара 1919. Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, чији је задатак био да кроз законодавни рад постави правне основе прве југословенске државе и изврши припреме за избор Уставотворне скупштине. На првој седници Привременог народног представништва 1. марта 1919. извршен је избор његовог руководства — за председника је изабран др Драгољуб Дража Павловић, а за потпредседнике др Франц Јанковић и др Иван Рибар. Када априла 1920. Павловић умро, Рибар га је као први потпредседник замењивао све до септембра 1920. када је за председника изабран Станојло Вукчевић. Под његовим председниковањем донет је Закон о избору народних посланика за Уставотворну скупштину.[11][8]

Заједно са другим првацима Хрватско-српске коалиције учествовао је почетком 1919. у стварању Југословенске демократске странке (ЈДС), у коју су поред странака из Хрватско-српске коалиције ушле — Самостална радикална странка и Народна напредна странка. Био је члан Главног одбора, а касније и потпредседник, Југословенске демократске странке и њен кандидат за народног посланика у осијечком изборном округу на изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920. године. На првом заседању Уставотворне скупштине Краљевине СХС, 23. децембра 1920. био је изабран за првог председника скупштине, док су потпредседнике изабрани Милош Ћосић, Халид бег Храсница и др Славко Милетић. Након усвајања Устава Краљевине СХС, 28. јуна 1921. Уставотворна скупштина је претворена у ванредни сазив Народне скупштине Краљевине СХС, који је функционисао до 20. октобра 1922. када је ванредни сазив претворен у други редовни сазив. Приликом конституисања нове скупштине, уместо Рибара за председника Народне скупштине изабран је др Едо Лукинић.[12][13][8]

У време док се налазио на челу Привременог народног представништва и Уставотворне скупштине младу Краљевину потресали су бројни политички проблеми — Хрватска пучка сељачка странка предвођена Стјепаном Радићем противила се уједињењу и захтевала хрватску аутономију у оквиру нове државе; у граничним областима са Италијом, Мађарском и Албанијом избијали су сукоби због успостављања нових граница; Комунистичка партија борила се за боље услове живота радника и других социјалних група организујући бројне штрајкове и претећи социјалистичком револуцијом; извршени је атентат на регента Александра и убијен министар Милорад Драшковић, након чега је забрањен рад КПЈ и др. Ово је утицало да се у периоду од децембра 1920. до децембра 1922. формира укупно девет влада, на чијем су се челу налазили — Стојан Протић, Љубомир Давидовић, Миленко Веснић и Никола Пашић. Услед доброг резултата Комунистичке партије и Хрватске пучке сељачке странке на изборима 1920, нову Владу морала је да формира демократско-радикалска већина, али због унутрашњих разлика, њихова коалиција није дуго трајала, па су нови избори одржани марта 1923. године. Политички проблеми утицали су и на односе у Југословенској демократској странци и стварање унутрашње кризе. Заједно са Љубом Давидовићем, Рибар је септембра 1922. присуствовао Конгресу јавних радника у Загребу на коме је тражена ревизија Устава што је изазвало проблеме у странци. Главни извршни одбор ЈДС осудио је Давидовића и Рибара због присуства Конгресу, а Рибар због овога није био изабран за председника Народне скупштине, децембра 1922. године.[12][8]

Политичка активност до 1929.Уреди

Како је због политичких обавеза све више времена проводио у Београду, Иван Рибар је овде 1923. из Ђакова преселио своју породицу. Живели су најпре у Фабрици шећера на Чукарици, а 1928. су се преселили у кућу у Француској улици 32.[11] У Београду је био је председник Осмог рејона Југословенске демократске странке, а учествовао је и у раду других друштвених организација. Као ранији члан Хрватског сокола у Ђакову, након пресељења у Београд постао је члан Соколског савеза Југославије. Био је члан Управе и једно време председник друштва „Соко I”, а касније у време све већег омасовљења соколског покрета, радио је на формирању новог соколског друштва „Соко II” у околини Саборне цркве.[а] Ново друштво брзо је стекло популарност и имало преко хиљаду чланова, а важило је за једно од најбољих у Југославији. Соколске академије овог друштва биле су веома популарне, а друштво је међу првима у Београду покренуло акцију за формирање терена тзв. „летњег вежбалишта” на Калемегдану. На челу „Сокола II” налазио се све до 1934, а крајем 1929. се противио формирању Сокола Краљевине Југославије, који је формиран Законом о Соколу чиме је извршено насилно уједињење словеначких Орлова, Хрватског сокола и Југословенског сокола. Соколска организација на чијем се челу налазио окупљала је доста студената и радника и била је до те мере опозиционо расположена да је одбијала учешће на великим соколским акцијама, као и учешће на великом соколском слету у Прагу 1932. године.[15]

 
Кућа породице Рибар у Београду, где су становали од 1928. до 1941.

У Југословенској демократској странци Рибар је заступао политику „народног споразума” и сарадње са Хрватском републиканском сељачком странком (ХРСС), чији је лидер био Стјепан Радић и противник политике коју је водила Народна радикална странка и њен председник Никола Пашић. Године 1924. дошло је до тешке унутрашње кризе у Демократској странци око нерешеног „хрватског питања” у Југославији што је резултирало иступањем из странке групе Светозара Прибићевића и формирање Самосталне демократске странке. Иако је Прибићевића знао још из Хрватско-српске коалиције, Рибар је остао у странци и подржао Љубу Давидовића и његову политику сарадње са Хрватском сељачком странком, сматрајући је бољом од Прибићевићеве интегралне унитаристичке политике. Када је Прибићевић касније одустао од централизма и подржао федералистичко уређење, Рибар је међу првима поздравио његову одлуку и позвао га да се врати у Демократску странку. Давидовић је јула 1924. успео да формира Владу која је била прва „права југословенска влада” у коју су ушли Антон Корошец и Мехмед Спахо, а подржао је Стјепан Радић. Почетком следеће године Радић је био ухапшен, након чега се одрекао републиканизма и ушао у Владу Николе Пашића. Фебруара 1927. Радић је поново отишао у опозицију, а јуна 1928. је рањен у атентату у Народној скупштини, након чега је преминуо. Рибар је после атентата у скупштини захтевао од Демократске странке да у знак протеста не учествује у раду парламента. Када је јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић суспендовао Устав и увео тзв. „шестојануарску диктатуру” којом су суспендоване све политичке партије Рибар се нашао у опозицији у којој је остао све до Другог светског рата. Услед измене изборних закона, након укидања диктатуре, који су ишли у корист прорежимских странака више није биран за народног посланика.[6][8][16]

Опозиционо деловање и сарадња са комунистимаУреди

Свега неколико дана након увођења Шестојануарске диктатуре, јануара 1929. започео је прву одбрану пред судом ухапшених комуниста. Као успешан адвокат, заједно са Бором Продановићем и Владимиром Симићем, у периоду од 1929. до 1941. пред Државним судом за заштиту државе бранио је неколико десетина оптужених комуниста. Неки од његових клијената били су — Моша Пијаде, Иван Милутиновић, Тодор Вујасиновић, Душан Кнежевић, Игњац Краљ, Коста Стаменковић, Светозар Вукмановић, Лука Ненезић, Иван Крндељ, Карло Мразовић, Драги Стаменковић, Младен Ивековић и др, као и његов син Иво Лола Рибар. Борио против полицијске тортуре, вршене у току истраге, а једном приликом је о кршењу закона и тортури над затвореницима у београдској Главњачи, разговарао са министром двора Миланом Антићем. Био је веома ангажован у борби против концентрационих логора, који су отварани за интернацију политичких затвореника у Вишеграду, Лепоглави и Билећи. Поред полицијских и судских органа, протесте против поступака и мучења у затворима, слао је домаћим и иностраним листовима.[17][16]

Након парламентарних избора 1935, на којима је услед лошег изборног закона, владина листа предвођена Богољубом Јевтићем освојила 82% посланичких мандата, а листа удружене опозиције предвођена Влатком Мачеком само 18%, Рибар је предложио Југословенској демократској странци да преузме иницијативу за оснивање Народног фронта, по угледу на Народни фронт у Француској. Како је Демократска странка одбила овај предлог, самостално је са адвокатима Чедом Плећевићем, из Аранђеловца и Драгољубом Миловановићем Беном, из Крагујевца отпочео агитацију по Србији за оснивање Народног фронта слободе. Заједно са њим тада је своје прве политичке кораке правио и његов старији син Иво Лола, тада студент прве године Правног факултета.[16]

Иако је руководство Демократске странке осудило њихову агитацију, Рибар заједно са Плећевићем подноси Меморандум у коме износе потребе за хитно оснивање Удружене јединствене опозиције. Године 1938, заједно са Драгославом Смиљанићем, био је искључен из Демократске странке. Замерено му је што је за време шестојануарске диктатуре бранио комунисте пред Државним судом за заштиту државе у Београду и што су му синови - Иво и Јурица били комунисти.

И поред тога јер је био искључен из странке, наставио је политички да делује. Своју политичку групу „Демократска левица“, чији је био председник повезао је са Народним фронтом, који је још 1937. године био основан на иницијативу тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Почетком 1941. године, посредством свога сина Лоле Рибара, који је тада био секретар Централног комитета СКОЈ-а, први пут се састао са генералним секретаром ЦК КПЈ Јосипом Брозом Титом, са којим је разговарао о опасности од фашизма и Хитлерове агресије. Тада је оцењено да је потребна хитна сарадња свих грађанских странака и група око Народног фронта.

Боравак у Београду и одлазак у партизанеУреди

Након војног пуча и свргавања Владе Цветковић-Мачек, марта 1941. Иван Рибар је мобилисан као резервни капетан Југословенске војске (ЈВ). Убрзо потом почиње Априлски рат, а капитулација га затиче у Рогатици, одакле вратио у окупирани Београд. Како је породична кућа у Француској улици била оштећена у шестоаприлском бомбардовању, породица Рибар је изнајмила стан на Дедињу, на углу Улице генерала Штурма и Булевара кнеза Александра Карађорђевића (у близини стадиона Партизана).[18] Након преласка Јосипа Броза Тита, из Загреба у Београд, у току маја 1941, успоставио је контакте са њим и почео да ради на успостављању веза са истакнутим представницима политичких странака и група, а нарочито са групом лево оријентисаних демократа и на њиховом укључивању у Народноослободилачки покрет (НОП).[16]

 
Старији син Иво Лола Рибар (1916—1943)

Након напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. окупатор и Специјална полиција почели су са хапшењем и прогоном свих људи који су од пре рата били регистровани као комунисти или њихови симпатизери, због чега су Иван и његови синови морали прећи у илегалност. Лола се склонио у кућу Владислава Рибникара, која се налазила у близини, док се Јурица склонио у кућу његове девојке Иванке Ћуковић у Румунској улици (данас Ужичка улица), а касније у стан у оближњој Маглајској улици.[19] После избијања оружаног устанка у Србији, као и стварање слободне територије, током јула и августа, Лола је половином септембра 1941, заједно са Александром Ранковићем и Иваном Милутиновићем, напустио Београд и отишао у западну Србију. Убрзо након Лоле, Београд је почетком октобра напустио и Јурица. Након одласка његових синова у партизане, постојао је план да Иван Рибар, у пратњи сестара Иванке и Оливере Ћуковић, напусти Београд и оде у ослобођено Ужице, али је овај план пореметио почетак Прве непријатељске офанзиве.[20][21]

Пошто му је боравак у Београду, као познатом антифашисти био све тежи, морао је да промени неколико илегалних станова. Између осталог, боравио је болници Трговачке омладине, у кући Марка Анафа, улици Краљевића Томислава на Котеж Неимару, где се налазило тајно склониште, као и у стану стан своје поћерке Мире Вучковић, у Улици војводе Драгомира на Врачару. Упркос свим тешкоћама, одржавао је контакт са руководећим личностима НОП-а у Београду, а највише са Благојем Нешковићем, секретаром Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Пошто су почетком 1942, око зграде у којој је становао, примећени агенти Специјалне полиције, морао је да напусти овај стан. Тада је посредством Нешковића, смештен у кућу у Чиновничкој колонији, у близини Аутокоманде. Ова кућа била је власништво сестре Наде Андрејевић, супруге Ђорђа Андрејевића Куна и била је стављена на располагање КПЈ, ради Ђорђевог скривања. У кући су као званични станари живели Надина сестра Параскева Јокић, са двоје мале деце, и сестра и мајка Влајка Беговића. Кун је у сутерену куће изградио склониште, које је служило за сакривање илегалаца. Кућа је била једна од база Покрајинског комитета и за њу је знао само узак круг људи, а Куна и Рибара је посећивао Благоје Нешковић, који је становао у близини. Јуна 1942. Специјална полиција је трагајући за мужем Параскеве Јокић, који је побегао из затвора у Лазаревцу, извршила претрес куће, али није успела да открије склониште у коме су се налазили Кун и Рибар. За време боравка у кући, Рибар се припремао да напусти Београд, па је пустио браду и вежбао да храмље на једну ногу, како га неко не би препознао.[22][23][24]

Након што су обезбеђене лажне исправе, које је израдио Ђорђе Андрејевић Кун, као и организован прихват и веза у Земуну и Загребу, Иван Рибар је крајем јула 1942. напустио Београд. До Савског моста, где се налазио гранични прелаз између Недићеве Србије и Независне Државе Хрватске (НДХ) допратила га је Брана Перовић, док га је са друге стране сачекала Елза Метерли, курирка Покрајинског комитета, која га је одвела до куће Јелице Бабшек,[б] у Улици цара Душана у Земуну, где га је чекао Лола Рибар. У Земуну су тада, након одласка из Београда, боравиле Тоница и Божена, али се Рибар није сусрео са њима, због конспирације.[22][23]

Дан након преласка у Земун, Лола и Иван су са лажним легитимацијама, издатим од Министарства хрватског домобранства, преко Винковаца отпутовали у Загреб, где их је сачекао Иван Стево Крајачић. Потом су аутобусом отишли у предграђе Врапче, где су се Рибари сместили у стан Анђеле Копинич, сестре Јосипа Копинича. Овде су боравили месец дана, након чега је Крајачић, уз помоћ двојице домобранских официра, који су били сарадници Народноослободилачког покрета, организовао њихово пребацивање из окупираног Загреба. Почетком септембра, сатник Фрањо Балон је полутеретним камионом пребацио Стеву Крајачића, Лолу и Ивана Рибара у Горњу Пургарију, где су преноћили. Потом су пешке отишли у Жумберак, одакле су се у пратњи Жумберачке партизанске чете, пребацили на Кордун, у седиште Главног штаба НОП одреда Хрватске, који се налазио у Горњем Будачком, код Слуња. Овде су се задржали неколико дана и ту је Рибар имао сусрео са Владимиром Бакарићем, политичким комесаром Главног штаба Хрватске, кога је пре рата бранио пред Судом за заштиту државе. Потом су преко Плитвичких језера, Коренице, Пљешевице и Доњег Лапца и Дрвара наставили пут за Врховни штаб НОП и ДВ Југославије, који се налазио у Млиништу, код Мркоњић Града. У Врховни штаб су стигли 26. септембра и истог дана их је примио Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито.[25][24][26]

На челу АВНОЈ-а у партизанимаУреди

 
Иван Рибар и Јосип Броз Тито, у Боговићима, код Пала, јуна 1943, након Титовог рањавања на Сутјесци

Новембру 1942. године у Босанском Петровцу, на предлог Јосипа Броза Тита, партијска ћелија Врховног штаба, чији је секретар био поп Влада Зечевић примила је Ивана Рибара у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Заједно са Мошом Пијаде, Иваном Милутиновићем, Веселином Маслешом и сином Ивом учествовао је у припремама за конституисање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), који је био општенационално и општепартијско политичко представништво народа Југославије које је руководило радом Народноослободилачких одбора. На Првом заседању АВНОЈ-а одржаном у ослобођеном Бихаћу, 26. и 27. новембра 1942. године изабран је за председника Извршног одбора АВНОЈ-а.

Иако је био у старости, имао је 62 године, током 1943. године је прошао кроз Четврту и Пету непријатељску офанзиву. У току Пете офанзиве, познате и као „битка на Сутјесци“, налазио се са Седмом банијском дивизијом, на чијем су челу били Павле Јакшић и Ђуро Кладарин. После Сутјеске, отишао је на ослобођену територију Лике и ту остаје до капитулације Италије, септембра 1943. године. Почетком октобра је учествовао на Коческом збору, а половином октобра на Другом заседању ЗАВНОХ-а у Плашком. Потом је, заједно са делегатима из Хрватске и Словеније дошао у Јајце. На Другом заседању АВНОЈ-а, одржаном 29. и 30. новембра изабран је за председника АВНОЈ-а. Непосредно после завршетка заседања, Рибару су Јосип Броз Тито и Иван Милутиновић саопштили тужну вест да су му погинули синови - Јурица и Иво.

После заседања АВНОЈ-а, заједно са члановима Председништва АВНОЈ-а и Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) отишао је преко Лике за Словенију, где је остао око три месеца. Присуствовао је Првом заседању СНОО, одржаном 19. фебруара 1944. године у Чрномљу и Трећем заседању ЗАВНОХ-а, одржаном 8. и 9. маја у Топуском. Почетком јуна 1944. године одлази на острво Вис, где је било средиште Врховног штаба и НКОЈ-а. Тамо присуствује разговорима са др Иваном Шубашићем и британским амбасадором Стевенсоном.

У јесен 1944. године авионом одлази на ослобођену територију Србије и борави у Ваљеву и Аранђеловцу, а крајем октобра долази у ослобођени Београд. Ту је вршио дужност председника Председништва АВНОЈ-а, а од августа 1945. године председник Председништва Привремене скупштине Демократске Федеративне Југославије.

Каријера у ФНРЈУреди

 
Иван Рибар на свом радном столу

После рата, непрекидно је биран за посланика у Народној скупштини ФНРЈ и у Сабор НР Хрватске. Од краја 1945. до 1953. године био је Председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ. Једно време је био и члан Савезног одбора ССРНЈ. Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Из политичког живота се повукао 1960. године.

Преминуо је 2. фебруара 1968. године у Војној болници у Загребу. Према последњој жељи, кремиран је у Београду и 5. фебруара сахрањен на гробљу Мирогој у Загребу.

ПородицаУреди

Детаљније: Породица Рибар

Иван Рибар је од 1915. године био у браку са удовицом Антонијом Тоницом Шимат, која је из првог брака имала троје деце — ћерке Миру и Божену и сина Жарка. У браку са Тоницом, добио је двојицу синова — Иву Лолу (1916) и Јурицу (1918). Након окупације Југославије, Тоница је остала у окупираном Београду, а касније је прешла у Срем, где је са ћерком Боженом живела илегално међу партизанским сарадницима. Приликом блокаде Купинова, 8. јула 1944, Тоница и Божена су ухваћене од стране фолксдојчера, након чега је Тоница стрељана, а Божена одведена у Бањички логор.

Одликовања и признањаУреди

За политички и државнички рад одликован је са више одликовања, међу којима се поред одликовања из Краљевине Југославије и социјалистичке Југославије, налазе и страна одликовања — пољска, албанска и друга.[27]

Међу одликовањима ФНР и СФР Југославије налазе се:[28]

Године 1950, на предлог маршала Тита унапређен је у чин резервног генерал-мајора ЈНА. Пре тога је у Аустроугарској војсци имао чин резервног поручника, а у Југословенској војсци чин резервног судског капетана.[29]

Био је почасни грађанин Карловца, Бихаћа, Ђакова, Шибеника, Гламоча и Какња.[27]

ФотогалеријаУреди

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Седиште овог друштва налазило се у основној школи „Краљ Петар Први”, чији су ученици били његови синови Иво и Јурица.[14]
  2. ^ Јелица Бабшек била је супруга Марка Орешковића

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Petričević 1978, стр. 9–11.
  2. ^ а б в Petričević 1981, стр. 298.
  3. ^ а б в г д Petričević 1981, стр. 18—25.
  4. ^ а б в г Petričević 1981, стр. 299.
  5. ^ Petričević 1981, стр. 31—33.
  6. ^ а б в г Petričević 1981, стр. 26—30.
  7. ^ Petričević 1981, стр. 34—37.
  8. ^ а б в г д ђ е Petričević 1981, стр. 300.
  9. ^ а б Petričević 1978, стр. 13—17.
  10. ^ Petričević 1987, стр. 8.
  11. ^ а б Petričević 1981, стр. 48—54.
  12. ^ а б Petričević 1981, стр. 55—56.
  13. ^ Petričević 1981, стр. 28—30.
  14. ^ Petričević 1981, стр. 58.
  15. ^ Petričević 1981, стр. 57—59.
  16. ^ а б в г Petričević 1981, стр. 301.
  17. ^ Petričević 1981, стр. 95—102.
  18. ^ Petričević 1987, стр. 77.
  19. ^ Petričević 1987, стр. 75–80.
  20. ^ Petričević 1978, стр. 97.
  21. ^ Petričević 1981, стр. 302.
  22. ^ а б Petričević 1981, стр. 110—113.
  23. ^ а б Petričević 1981, стр. 114—119.
  24. ^ а б Petričević 1981, стр. 127—133.
  25. ^ Petričević 1978, стр. 120—127.
  26. ^ Petričević 1981, стр. 120—122.
  27. ^ а б Petričević 1981, стр. 303.
  28. ^ Ko je ko 1957, стр. 606.
  29. ^ Petričević 1981, стр. 304.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди