Силвије Страхимир Крањчевић
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Силвије Страхимир Крањчевић (Сењ, 17. фебруар 1865 — Сарајево, 29. октобар 1908) био је хрватски књижевник.[1]
| Силвије Страхимир Крањчевић | |
|---|---|
 Силвије Страхимир Крањчевић, хрватски књижевник | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 17. фебруар 1865. |
| Место рођења | Сењ, Хрватска под Хабзбурзима |
| Датум смрти | 29. октобар 1908. (43 год.) |
| Место смрти | Сарајево, Аустроугарска |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | Бугаркиње |
БиографијаУреди
Крањчевић се родио у Сењу, од оца Спиридиона (1814—1885) и мајке Марије (1832—1880). Његовом оцу то је био трећи брак, а мајци други, па је Силвије имао полубрата Филипа и полусестру Отилију. Након њега Спиридион и Марија добили су још једног сина, Спиридиона, и ћерку Ернестину.
Основну школу (1871—1875) и гимназију (1875—1883) зваршио је у Сењу, али је одбио да полаже испит зрелости због сукоба са школским властима. Заслугом сењског бискупа Јурја Посиловића одлази у Рим, у Collegium Germanico-Hungaricum, на теолошке студије.[1] Већ 1884. напушта Рим и враћа се у Хрватску, у Загреб. Моли власти да му допусте полагање испита зрелости у сењској гимназији, али је одбијен. Увелико објављује песме и приче по часописима, а прву збирку песама Бугаркиње објављује 1885. Захваљујући Штросмајеровим препорукама уписује и завршава учитељски течај у Загребу.[1] Ради као учитељ у Мостару, Ливну, Бијељини и Сарајеву.[1] Године 1894. јављају се први симптоми обољења бубрега. Објављује своје стихове у многим хрватским и босанским часописима, као што су Нада, Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други, а често анонимно објављује и критичке радове. Моли власти да му одобре службовање у Хрватској, али га одбијају због политичке неподобности.
Осам година (1895 – 1903) је уређивао књижевни часопис Нада који је издавала Земаљска влада Босне и Херцеговине.[2] Своја дела је објављивао и у другим хрватским и босанским часописима: Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други.[2]
Оженио се 1898. године Грабријелом Аном Кашај (1876—1911) и са њом отпутовао у Загреб и Беч, на Светску изложбу, а исте године упознаје и чешког научника и песника Адолфа Чернија. Матица хрватска објављује његове Изабране пјесме (1899), а један прашки часопис објављује две његове песме следеће године. Са супругом обилази италијанске градове Венецију, Падову и Верону током 1901, а 1902. излази из штампе и трећа његова збирка Трзаји. Током 1904. унапређен је у звање професора и постављен за управитеља трговачке школе у Сарајеву. У Лајпцигу су преведене и објављене три његове песме у оквиру збирке хрватске лирике. Године 1907. је у Хрватском народном казалишту изведена опера у три чина Први гријех за коју је текст написао Крањчевић. Следеће године је часопис Бехар посветио цео један број двадесетпетогодишњици његовог књижевног рада, а пољски професор славистике Тадеус Грабовски објавио је опсежну монографију о Крањчевићу.
Његово здравствено стање је све лошије и поред више операција. Умире 1908. године у Сарајеву, а сахрањен је на сарајевском гробљу Кошево.[2] Сахрани су, поред родбине, присуствовали и представници градских и школских власти, цркве, књижевници, између осталих и Антун Густав Матош, и велики број Сарајлија. Са супругом Аном Крањчевић је имао само једну ћерку, Ивану Вишњу, која је тада имала четири године.
ПоезијаУреди
БугаркињеУреди
Прва Крањчевићева песничка збирка Бугаркиње објављена је 1885. године у Сењу, с посветом Аугусту Шенои, једном од најзначајнијих хрватских писаца. Збирка је испуњена родољубивом тематиком. У њој Крањчевић пева о свом народу, о његовој горкој и тешкој судбини коју ниједан други народ не познаје. Хрватски народ као да је проклет да се мучи и да никад не пронађе своју срећу и свој мир. Ако је и било слободе она је остварена само у славној прошлости и песнику служи да још јаче истакне своју огорченост због губитка слободе. Певајући о свом родном граду песник га назива „леглом буне“ и изражава веру у срећнију и слободнију будућност за коју ће се изборити управо потомци славних сењских ускока.
И мотив жене обрађен је у Бугаркињама са становиштва родољубља. Жена је предмет песниковог дивљења зато што је управо она та која ће „дати племенити пород“, децу која ће израсти у ослободиоце Хрватске од туђинске власти. Љубав жене није за песника само љубав према мушкарцу него и љубав за све оне који трпе и сносе тешку судбину, за браћу по патњи. Изражава се и сажаљење према жени чији је муж у рату и према мајци која је у рату изгубила три сина, али и одлучан став да је боља и часна смрт од кукавичког бежања и ропског живота. Поред родољубивих присутни су и социјални мотиви, али су и они подређени песниковом патриотском осећању. Он верује у рад и радника који једини може да створи бољи свет, али за такав подухват мора да има изграђену самосвест. Врхунац Крањчевићевих родољубивих тежњи изражен је кроз веру у снагу поезије и стваралаштва да мења свет и ослобађа потлачене. Поезија, песма, изједначена је са појмом слободе, јер песма наставља да живи и након смрти појединца. И сам назив збирке је поетског порекла, јер глагол „бугарити“ значи нарицати, тужно певати. У Бугаркињама Крањчевић, претежно сентиментално-патетичним тоном, бугари над тужном судбином свог народа, али изражава и стоички оптимизам у погледу његове будућности.
ДeлаУреди
ПесништвоУреди
Крањчевићев песнички опус састоји се од 421 објављене песме. Главнина је објављена у четири збирке песама, док су неке објављене посмртно у изборима песама.
Збирке пјесамаУреди
- Бугаркиње, Трошком и тиском Маријана Жупана, Сењ, 1885.
- Изабране пјесме, Наклада Матице хрватске, Загреб, 1898.
- Трзаји, Тисак и наклада Н. Писсенбергера и Ј. Сцхнüрмацхера командитног друштва, Доња Тузла, 1902.
- Пјесме, Друштво хрватских књижевника, Загреб, 1908.
ПрозаУреди
Прозни радови штампани су му посмртно у збирци Пјесничка проза (1912.). Крањчевићева проза није толико значајна као пјесништво, а у опусу се истичу кратке приче Први хонорар, Жена, Тко ће ослободити народ...?, Прича из прадавних дана, те посебно Први гријех из 1893. године.
ДрамаУреди
Иза Крањчевића у рукопису остао је нацрт и први призори актуалне друштвене драме За другога, а по томе нацрту је, по жељи његове супруге Габријеле, Милан Огризовић написао драму коју је 1910. године понудио загребачкоме театру, но цензура није дозволила извођење.[3]
Изабрана и сабрана делаУреди
- Дјела, приредио Бранимир Ливадић, Минерва, Накладна књижара д. д., Загреб, 1933. – 1934.
- Свезак I: За народ, 1933.
- Свезак II: За човјека, 1934.
- Свезак III: Пред визијама, 1934.
- Свезак IV: Кроз живот и дјело, 1934.
- Сабрана дјела, ЈАЗУ, Загреб, 1958–1967, критичко издање Крањчевићева опуса
- Свезак I: Пјесме I, уредио Драгутин Тадијановић, 1958.
- Свезак II: Пјесме II, уредио Драгутин Тадијановић, 1958.
- Свезак III: Проза, уредио Иво Франгеш, 1967.[4]
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ а б в г Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 392.
- ^ а б в „Силвије Страхимир Крањчевић”. poezijasustine.rs. Приступљено 1. 2. 2022.
- ^ Dubravko Jelčić, Kranjčević, Biblioteka Portreti, Globus, Zagreb, 1984., str. 28.
- ^ Dubravko Jelčić, Kranjčević, Biblioteka Portreti, Globus, Zagreb, 1984., str. 249.
ЛитератураУреди
- Крањчевић (монографија), Дубравко Јелчић, Глобус, Загреб, 1984.
- Историја књижевности за други разред средње школе, Јован Деретић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.
