Википедија

Сретен Стојановић

српски академски вајар

Сретен Стојановић (Приједор, 2. фебруар 1898 — Београд, 29. октобар 1960) био је српски академски вајар, цртач, акварелиста, теоретичар, ликовни критичар, педагог и декан Ликовне академије у Београду.

Сретен Стојановић
SretenStojanović.jpg
Лични подаци
Датум рођења(1898-02-02)2. фебруар 1898.
Место рођењаПриједор, Аустроугарска
Датум смрти29. октобар 1960.(1960-10-29) (62 год.)
Место смртиБеоград, НР Србија, ФНР Југославија
Потпис
Гроб Сретена Стојановића у Аркадама на Новом гробљу у Београду.

БиографијаУреди

Стојановићи су Јакшићи из Невесињског поља. Одатле су се покренули под вођством кнеза Вуковоја Јакшића и зауставили на Козари у селима више Приједора. По синовима Вуковојевим, Стојану, постали су Стојановићи, а по кнезу Милану Кнежевићи. У крајишкој породици Стојановића биле су три генерације свештеника. Илија, Гавро и Симо, отац Сретена Стојановића и још његових седморо браће и сестара. Одрастао је у православној српској породици. Мајка Јованка, дјевојачки Вујасиновић из свештеничке православне породице из Козарске Дубице и отац Симо Стојановић православни свештеник. Слава Стојановића је Свети Ђорђе. Све учење из породице је упућивало да је највећи домет сваког национализма ипак само и једино човјек. Сви Стојановићи су били добро и лијепо васпитана дјеца.

Основну школу похађао је у Приједору, а била је на свега неколико метара од њихове породичне куће на мјесту данашњег Дома за пензионере и стара лица. Почео је да похађа средњу школу у Бањој Луци али је као националистички револуционар истеран из гимназије. За време рата је био затворен. Као припадник Младе Босне робијао је у затвору у Зеници, где резбари и украшава кутије за дуван од липовог дрвета.[1] Са њим је робијао његов брат др Младен Стојановић потоњи народни херој.

Студирао је у Бечу, под покровитељством потпредседнице Друштва „Цвијета Зузорић“ Кристе и професора Медицинског Факултета Ђурице Ђорђевића, код мајстора Франца Целезног (Franz Zelezny), а израду бисте код пољског вајара Станислава Романа Левандовског (Stanisław Roman Lewandowski), који је неко време провео у атељеу Огиста Родена.[1] У Париз је дошао крајем октобра 1919. где уписује приватну школу Grande Chaumiére, у којој је класу водио Емила Бурдела. Током студија дружио се са другим српским уметницима као што су Сава Шумановић, Мило Милуновић, Ристо Стијовић, Душан Јовановић Ђукин. Од 1922. се насељава у Београд. Током живота у Београду, чест је гост својих пријатеља и мецена Кристе и Ђурице Ђорђевића, који су након пресељења из Загреба у Београд свој стан у улици Страхињића Бана претворили у место окупљања уметника.[1] За њихов стан Стијовић израђује 36 рељефа у храстовини, док је Мило Милуновић радио молитвену фреску у стану а архитекта Злоковић пројектовао хол. Њихов стан заједно са радовима Стојановића и других уметника уништен је у Априлском бомбардовању Београда.[1]

У периоду између два светска рата радио је фасадну пластику, у сарадњи са архитектама Миланом Злоковићем, Драгишом Брашованом, Миланом Секулићем и Проком Бајићем.[1] Његови радови могу се видети на згради Трговачке коморе у улици Модене у Новом Саду, на кући Ђорђа Драгутиновића у Змај Јовиној улици број 31 у Земуну, палати Асикурациони Ђенерали у београдском булевару Краља Александра, стамбено-пословном објекту подигнутом на углу Булевара краља Александра 17 и Ресавске улице, згради у улици Тадеуша Кошћушка 20, згради Индустријске коморе у Македонској 25 у Београду и двојној куће са атељеом Сретена Стојановића и Младена Јосића.[1] Део његових рада сматра се изузетним примерима ар деко рељефа. Након 1932. Стојановић више није радио фасадну пластику.[1]

Године 1931. Стојановић је на изложби са Костом Хакманом приказао рељефе у дрвету: Игра, Коло, Под пуним једрима и Домаћа Музика.[1]

Стојановић је један од првих професора на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ), изабран 1950. године за дописног, а од 1959. године за редовног члана.

Осећај за монументалност исказује на споменицима Карађорђу, Његошу, Филипу Вишњићу, Младену Стојановићу, а нарочито на споменицима изведеним после Другог светског рата на Иришком венцу (споменик Слобода из 1951) и у Босанском Грахову.

Излагао је још на изложбама независних уметника у Паризу 1921. године. Његова дела изложена су у више галерија, поред осталих и у Спомен-збирци Павла Бељанског.

Умро је 29. октобра 1960. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

У јуну 2013. године у Галерији РТС је отворена изложба његових скулптура и слика.[2]

Према Лазару Трифуновићу три уметничка периода у Стојановићевом раду су:[1]

  1. Период стилизације, 1919–1928
  2. Период реализма, 1929–1944
  3. Период романтике, 1945-1960

Уз Тому Росандића, Петра Палавичинија и Ристу Стијовића убраја се у протагонисте српске савремене скулптуре.[1]

БиблиографијаУреди

  • Стојановић, Сретен (1928). Импресије из Русије (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Новости. стр. 79 страна. 
  • Стојановић, Сретен (1952). О уметности и уметницима (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Просвета. стр. 103 страна. 
  • Стојановић, Сретен. Бисте (на језику: (језик: српски)). YU-Београд. 

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и И. Просен, Милан (2007). „РЕЉЕФИ СРЕТЕНА СТОЈАНОВИЋА У РЕЦЕПЦИЈИ СТИЛА АР ДЕКО У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ”. Зборник Народног музеја. XVIII–2: 217—234. 
  2. ^ Дела Сретена Стојковића у Галерији РТС („Вечерње новости“, 18. јун 2013)

ЛитератураУреди

  • Стојановић С., Сећања на младост, БИГЗ, Београд, 1997.

Књиге, енциклопедије и каталозиУреди

Студије, чланци из часописа и новинаУреди

НовинеУреди

Спољашње везеУреди

 
Сретен Стојановић на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сретен_Стојановић&oldid=25604720”