Отворите главни мени

Сава Шумановић (Винковци, 22. јануар 1896Хрватска Митровица, 30. август 1942) је био један од најзначајнијих сликара српске уметности 20. века. Убројен је и у 100 најзнаменитијих Срба.

Сава Шумановић
Сава Шумановић.jpg
Сава Шумановић
Датум рођења(1896-01-22)22. јануар 1896.
Место рођењаВинковци
 Аустроугарска
Датум смрти30. август 1942.(1942-08-30) (46 год.)
Место смртиХрватска Митровица
Независна Држава Хрватска НД Хрватска
Потпис
Sumanovic autograph.png
Шумановић у раном детињству.
Биста у дворишту Галерије.

БиографијаУреди

Рођен је 22. јануара 1896. у Винковцима, где му је отац радио као шумарски инжењер, од оца Милутина и мајке Персиде (1875—1968), рођене Тубић.[1] Када је имао четири године породица се преселила у Шид. Гимназију похађа у Земуну, где почиње да се интересује за уметност. Касније ће се успротивити очевој жељи да постане адвокат и 1914. у Загребу уписати Вишу школу за умјетност и обрт. Ову школу завршава са најбољим оценама 1918. Тада почиње да јавно излаже своја дела.

У својим раним делима, Сава инсистира на атмосфери и спретно користи бојене сенке и танке слојеве боје. Поред сликарства, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје сецесије и симболизма.

Јесени 1920. Сава је отишао у Париз и изнајмио атеље на Монпарнасу.[2] Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Макс Жакобом и другим уметницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донео у Србију и да његова дела остају најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства.

Наредних година живи и слика у Загребу. Јавност и критика не прихватају његова дела, па се из протеста потписује француском транскрипцијом на сликама. Године 1924. пише студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Пусеново сликарство“, дела која су полазиште за разумевање његове естетике. Поново борави у Паризу 1925, где прихвата утицаје Матисовог сликарства.

 
Пијана лађа - дело Саве Шумановића из 1927.

Године 1927. Сава Шумановић је насликао „Доручак на трави“ који је наишао на одличне критике у Француској. Нешто касније је за 7 дана и ноћи интензивног рада насликао слику „Пијана лађа“ коју је изложио на салону независних. Инспирација за слику је била истоимена песма Артура Рембоа која је до њега дошла преко Растка Петровића који му ју је рецитовао. Друга инспирација је била слика Теодор Жерикоа „Сплав Медуза“. Критичари су ово дело дочекали са подељеним критикама, а Сава је исцрпљен радом тешко поднео оне негативне.

Враћа се у Шид 1928, уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика. У Шиду слика сремске пејзаже. Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оценили. Новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз. Ту настају значајне слике: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“. Ова дела карактерише поетски реализам и умерени колористички експресионизам.

Шумановићева дела из познијег периода се одликују светлим бојама, и лирском атмосфером. Свој стил, који сам назива како знам и умем, прилагођава мотиву.

По повратку у Шид, 1930, слика локалне пејзаже и актове. Три године ради на циклусу великих платана „Шиђанке“, а касније на циклусу „Берачице“, посвећеном берби грожђа. На изложби у Београду септембра 1939. изложио је 401 платно.[3]

За време Другог светског рата Шид улази у састав Независне Државе Хрватске и ћирилица је забрањено писмо, па се Сава из протеста не потписује већ само означава годину настанка слике.

На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године[4], Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Хрватску Митровицу (овај назив Сремска Митровица је носила за време постојања НДХ). Сви они су после мучења стрељани, вероватно 30. августа[4], после чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу.

Њему у част установљена је сликарска награда Сава Шумановић. Сачувано је више његових писама упућених Растку Петровићу.[5][6][7]

ДелаУреди

Највећи број његових дела се чува у Галерији слика „Сава Шумановић“ у Шиду.[8] У њој се налази више од 400 дела, од којих 350 уља на платну, цртежи, пастели и документација.[8]

  • Пијана лађа (акт, Шид 1927)
  • Доручак на трави (пејзаж, Шид 1927)[9]
  • Мртва природа са флашама (1926), у власништву бањалучке Збирке „Терзић“, а чува се у депоу Музеја савремене умјетности Републике Српске у Бањој Луци.[8]
  • Луксембуршки парк (Париз)
  • Црвени ћилим (Париз)
  • Мост на Сени (Париз)
  • Јутро (Париз 1929)
  • Шидијанке (циклус пејзажа, Шид)
  • Крај шумарка, (акт, Шид 1935)[10]
  • Берачице (циклус настао пред смрт)

Једна његова слика „Купачица“ од 1927. године се налази у музеју „Ежен Буден“ у Француској и културној јавности у Србији је била непозната 85 година.[11][12] Седамнаест његових дела насталих у Паризу 1920-1929 изложено је у Спомен-збирци Павла Бељанског 2013. године.[13]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ко је била Персида Шумановић („Политика“, 17. јун 2013)
  2. ^ Гордана Крстић Фај о изгубљеним сликама наших уметника („Вечерње новости“, 26. октобар 2013)
  3. ^ Време, 3. септ. 1939. стр. 8. Дигитална народна библиотека
  4. 4,0 4,1 „Шид: Хронологија Сава Шумановић. Приступљено 30. 8. 2011. 
  5. ^ „Оригинална Шумановићева писма Петровићу у Адлигату”. Политика. Приступљено 28. 1. 2018. 
  6. ^ Краљ, М. (31. 1. 2018). „Савина писма Растку”. Вечерње новости. Приступљено 1. 2. 2018. 
  7. ^ Музеј књиге добио на поклон писма Саве Шумановића (Б92, 18. фебруар 2018)
  8. 8,0 8,1 8,2 „БЛ: слике Шумановића у јулу”. Радио-телевизија Републике Српске. 9. 4. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  9. ^ Како је Шумановић сликао самог себе („Политика“, 24. децембар 2015)
  10. ^ „Францускиња међу Сремицама”. Блиц. 25. 4. 2010. Приступљено 10. 4. 2012. 
  11. ^ Откривена непозната слика Саве Шуамновића („Блиц“, 30. август 2013)
  12. ^ Откривена непозната слика Саве Шумановића („Вечерње новости“, 1. септембар 2013)
  13. ^ Париско искуство Шумановића у Спомен-збирци Павла Бељанског („Вечерње новости“, 22. септембар 2013)

ГалеријаУреди

Спољашње везеУреди