Сава Шумановић

српски сликар

Сава Шумановић (Винковци, 22. јануар 1896Хрватска Митровица, 30. август 1942) био је српски сликар. Сматра се једним од најзначајнијих сликара српске уметности двадесетога века.[1][2]

Сава Шумановић
Сава Шумановић
Лични подаци
Датум рођења(1896-01-22)22. јануар 1896.
Место рођењаВинковци, Аустроугарска
Датум смрти30. август 1942.(1942-08-30) (46 год.)
Место смртиХрватска Митровица, Краљевина Југославија (дејуре)
НДХ (дефакто)
Потпис
Шумановић у раном детињству.

Његов опус обухвата 800 слика и 400 цртежа и скица. Уврштен је у 100 најзнаменитијих Срба.

Саву Шумановића су 30. августа 1942. године убиле усташе. Најпре је одведен у затвор у Хрватској Митровици (данашња Сремска Митровица) где је мучен и два дана касније стрељан заједно с осталим заробљеницима.[3]

Биографија

уреди

У Винковцима му је отац радио као шумарски инжењер, од оца Милутина (1862—1937) и мајке Персиде (1875—1968), рођене Тубић.[4][5] Када је имао четири године породица се преселила у Шид. Гимназију похађа у Земуну, где почиње да похађа часове сликања код учитеља Исидора Јанга, који га упознаје са сликарством Сезана и ван Гога.[6] Касније ће се успротивити очевој жељи да постане адвокат и 1914. у Загребу уписати Вишу школу за умјетност и обрт.[6] У том периоду дружио се са Миланом Штајнером и Антуном Бранком Шимићем.[6] Ову школу завршава са најбољим оценама 1918. Тада почиње да јавно излаже своја дела.

У својим раним делима, Сава инсистира на атмосфери и успешно користи бојене сенке и танке слојеве боје. Поред сликарства, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје сецесије и симболизма.[7]

Јесени 1920. Шумановић је отишао у Париз[8] и изнајмио атеље на Монпарнасу.[9] Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Макс Жакобом и другим уметницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донео у Србију и да његова дела остају најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства.

Наредних година живи и слика у Загребу. Јавност и критика не прихватају његова дела, па се из протеста потписује француском транскрипцијом на сликама. Године 1924. пише студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Пусеново сликарство“, дела која су полазиште за разумевање његове естетике. Поново борави у Паризу 1925, где прихвата утицаје Матисовог сликарства.[10]

 
Спомен кућа Саве Шумановића у Шиду.

Године 1927. Сава Шумановић је насликао „Доручак на трави“ који је наишао на одличне критике у Француској. Нешто касније је за 7 дана и ноћи интензивног рада насликао слику „Пијана лађа“ коју је изложио на салону независних. Инспирација за слику је била истоимена песма Артура Рембоа која је до њега дошла преко Растка Петровића који му ју је рецитовао. Друга инспирација је била слика Теодор Жерикоа „Сплав Медуза“. Критичари су ово дело дочекали са подељеним критикама, а Сава је исцрпљен радом тешко поднео оне негативне.

Враћа се у Шид 1928, уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика. У Шиду слика сремске пејзаже. Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оценили. Новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз. Ту настају значајне слике: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“. Ова дела карактерише поетски реализам и умерени колористички експресионизам.

Шумановићева дела из познијег периода се одликују светлим бојама, и лирском атмосфером. Свој стил, који сам назива како знам и умем, прилагођава мотиву.

 
Биста Шумановића у дворишту Галерије у Шиду

По повратку у Шид, 1930, слика локалне пејзаже и актове. Три године ради на циклусу великих платана „Шиђанке“, а касније на циклусу „Берачице“, посвећеном берби грожђа. На изложби у Београду септембра 1939. изложио је 401 платно.[11][12]

За време Другог светског рата Шид улази у састав Независне Државе Хрватске и ћирилица је забрањено писмо, па се Сава вероватно из протеста не потписује већ само означава годину настанка слике.[13]

На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године,[14] Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Хрватску Митровицу (овај назив Сремска Митровица је носила за време постојања НДХ). Према исказу сведока, када је чуо да усташе долазе под њега, тражио је да се окупа, очешља и лепо обуче, како не би отишао неуредан.[15] Сви они су после мучења стрељани, вероватно 30. августа,[14] после чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу.[16]

Њему у част установљена је сликарска награда Сава Шумановић.[17] Поводом 125 година од рођења објављена је 2021. поштанска марка у Србији посвећена Сави Шумановићу.[18]

О Шумановићевом животу снимљен је 2023. године снимљен арт-документарни филм „Светлост и сенке”. Филм је освојио осам награда, укључујући неколико награда за кратки документарни филм у Азији.[19]

Сачувано је више његових писама упућених Растку Петровићу.[20][21][22]

Био је повучен и аполитичан човек.[15]

Дела

уреди

Највећи број његових дела се чува у Галерији слика „Сава Шумановић“ у Шиду.[23] У њој се налази више од 400 дела, од којих 350 уља на платну, цртежи, пастели и документација.[23]

  • Пијана лађа (акт, Шид 1927)
  • Доручак на трави (пејзаж, Шид 1927)[24]
  • Мртва природа са флашама (1926), у власништву бањалучке Збирке „Терзић“, а чува се у депоу Музеја савремене умјетности Републике Српске у Бањој Луци.[23]
  • Луксембуршки парк (Париз)
  • Црвени ћилим (Париз)
  • Мост на Сени (Париз)
  • Јутро (Париз 1929)
  • Шидијанке (циклус пејзажа, Шид)
  • Село (1932)
  • Крај шумарка, (акт, Шид 1935)[25]
  • Берачице (циклус настао пред смрт)

Једна његова слика „Купачица“ од 1927. године се налази у музеју „Ежен Буден“ у Француској и културној јавности у Србији је била непозната 85 година.[26][27] Седамнаест његових дела насталих у Паризу 1920-1929 изложено је у Спомен-збирци Павла Бељанског 2013. године.[28]

Приватни живот

уреди

Писма Саве Шумановића Растку Петровићу

уреди
 
Део једног од двадесет писама упућених Растку Петровићу, са Савиним потписом.

У Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду од 2018. године налази се фонд од двадесет писама упућених књижевнику и песнику Растку Петровићу, од тога је седамнаест написао Сава Шумановић, а два је Растку упутила Савина мајка, Персида Шумановић. Писма пружају увид у пријатељство два српска великана, али и сликовито описују личност Саве Шумановића, како у тренуцима пуног здравља, тако и у ретким тренуцима душевне слабости. О писмима је историчар уметности Никола Кусовац, који је као члан и саветник Удружења „Адлигат” имао увид у њихов садржај, рекао „Ова писма су кротка, топла и на прави начин представљају једно велико пријатељство, али и правог Саву”, али је и подсетио да треба бити обазрив са њиховим објављивањем, јер се, издвајањем из контекста, може лако добити погрешна слика о великанима.[21]

Писма су се претходно налазила у личној архиви Александра Дерока, који је био близак пријатељ Растка Петровића, а потом су након Дерокове смрти поклоњена породици Леко, да би, неколико деценија касније, била представљена јавности у оквиру легата породице Леко.[22]

Галерија

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Sremac, Radovan. Sava Šumanović - lično, porodično, nacionalno. 
  2. ^ SMP (4. 12. 2018). „ZABORAVLJENI srpski legati: NASLEĐE Save Šumanovića | Sremskomitrovački portal”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2019. г. Приступљено 14. 12. 2022. 
  3. ^ „Jugoslavija, umetnost: Sava Šumanović, slikar koji je slavio život, a doživeo surovu smrt”. BBC na srpskom. Приступљено 14. 12. 2022. 
  4. ^ Ко је била Персида Шумановић („Политика“, 17. јун 2013)
  5. ^ Порекло академског сликара Саве Шумановића (3. март 2020)
  6. ^ а б в Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Сава Шумановић, сликар светлости у времену таме”. www.rts.rs. Приступљено 2022-08-30. 
  7. ^ „САВА ШУМАНОВИЋ - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада”. www.kcns.org.rs (на језику: српски). 2022-10-21. Приступљено 2024-01-26. 
  8. ^ „САВА ШУМАНОВИЋ - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада”. www.kcns.org.rs (на језику: српски). 2022-10-21. Приступљено 2024-01-26. 
  9. ^ Гордана Крстић Фај о изгубљеним сликама наших уметника („Вечерње новости“, 26. октобар 2013)
  10. ^ суграђани, Захвални (2008-06-08). „Сава Шумановић”. Шидски портал™ (на језику: српски). Приступљено 2024-01-26. 
  11. ^ Време, 3. септ. 1939. стр. 8. Дигитална народна библиотека
  12. ^ "Политика", 31. авг. 1939. стр. 11
  13. ^ „Sava Šumanović, slikar koji je slavio život | PULSE Magazin”. pulse.rs (на језику: енглески). 2022-08-30. Приступљено 2024-01-26. 
  14. ^ а б „Шид: Хронологија Сава Шумановић. Приступљено 30. 8. 2011. 
  15. ^ а б „Сава Шумановић: Сликар који је славио живот, а доживео сурову смрт”. BBC News на српском (на језику: српски). 2022-08-30. Приступљено 2024-01-26. 
  16. ^ Simić, Dragana (2019-08-30). „Dan kada su ustaše ubile srpskog slikara, Savu Šumanovića: Okupao se, poljubio majku u ruku i otišao”. Telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-26. 
  17. ^ Beograd, Beta, N1 (2021-03-25). „Urošu Đuriću nagrada "Sava Šumanović". N1 (на језику: српски). Приступљено 2024-01-26. 
  18. ^ Сто двадесет пет година од рођења Саве Шумановића („Политика”, 14. јун 2021)
  19. ^ Р, К. „Осам награда филму о Сави Шумановићу”. Politika Online. Приступљено 2023-04-29. 
  20. ^ „Оригинална Шумановићева писма Петровићу у Адлигату”. Политика. Приступљено 28. 1. 2018. 
  21. ^ а б Краљ, М. (31. 1. 2018). „Савина писма Растку”. Вечерње новости. Приступљено 1. 2. 2018. 
  22. ^ а б Музеј књиге добио на поклон писма Саве Шумановића (Б92, 18. фебруар 2018)
  23. ^ а б в „БЛ: слике Шумановића у јулу”. Радио-телевизија Републике Српске. 9. 4. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  24. ^ Како је Шумановић сликао самог себе („Политика“, 24. децембар 2015)
  25. ^ „Францускиња међу Сремицама”. Блиц. 25. 4. 2010. Приступљено 10. 4. 2012. 
  26. ^ Откривена непозната слика Саве Шумановића („Блиц“, 30. август 2013)
  27. ^ Откривена непозната слика Саве Шумановића („Вечерње новости“, 1. септембар 2013)
  28. ^ Париско искуство Шумановића у Спомен-збирци Павла Бељанског („Вечерње новости“, 22. септембар 2013)

Литература

уреди
  • Miljković, Ljubica (2007). Sava Šumanović: Prepuštanje pasiji. Galerija slika Sava Šumanović, Šid. 
  • Lakićević, Dragan; Lompar, Milo (2019). Knjiga o Šumanoviću. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 978-86-379-1403-7. 

Спољашње везе

уреди