Александар Дероко
Александар Дероко (Београд, 4/16. септембар 1894 — Београд, 30. новембар 1988) био је српски архитекта, уметник, пилот, писац и академик.
| Александар Дероко | |
|---|---|
 Дероко на поштанској марки Србије, издате 2019. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 16. септембар 1894. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 30. новембар 1988. (94 год.) |
| Место смрти | Београд, СФР Југославија |
Аутор је многобројних књига из домена архитектуре, али и других области, које је најчешће сам илустровао. Био је вишегодишњи професор Београдског универзитета, а члан Српске академије наука и уметности постао је 1956. године.
Стварао је у неколико архитектонских праваца, а највише у српском националном стилу и модерни.[1]
Биографија Уреди
Потиче из италијанске породице Дероко, која је живела у Венецији. Прадеда Марко Дероко населио се у Дубровнику. А деда Јован се преселио из Дубровника у Београд, где је радио као наставник "начертанија" у Кутликовој Уметничкој школи.[2] Из брака са полу Српкињом-полу Немицом, Катарином имао је сина Евжена.[3] Александрови родитељи били су, отац Евгеније - Евжен Дероко инжењер, високи чиновник на железници и мајка Ангелина (Анђа) рођ. Михајловић, родом из банатског села Мокрина. Евжен Дероко био је пионир српске филателије. У Београду је Александар матурирао и уписао Технички факултет.[1] Почетак Првог светског рата га је дочекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара са чином наредника.[1]
По окончању рата вратио се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу (два семестра провео и на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу[4]), Брну и Београду где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе одлази у Париз где се дружи са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима који су тада живели у Паризу[5].[1] Његов брат од стрица је био четнички капетан Јован Дероко, који је погинуо приликом опсаде Краљева 1941. године.
Архитектура Уреди
Са Богданом Несторовићем је 1926. направио пројекат Храма Светог Саве са којим је победио на конкурсу. Почетком тридесетих година постао је професор на Архитектонском и Филозофском факултету на којима је предавао до пензионисања 1974. године.
На Архитектонском факултету у Београду, Дероко је био редовни професор на предмету Савремена архитектура. Амфитеатар је био премали да прими све студенте, и уопште све заинтересоване[5]. Током Другог светског рата био је заточен у логору на Бањици.
На својим путовањима у више наврата (1954, 1956. и 1965) боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке[5].
Њему у част општина Стари град је установила бијеналну награду „Александар Дероко” 2021. године за ствараоце у архитектури и урбанизму.[6] Подигнут му је споменик 2022. године на Топличином венцу,[7] а 2023. године споменик у Смедереву.[8]
Друге области Уреди
Александар Дероко је био један од првих свестраних спортиста у Србији. На пливачком такмичењу у организацији Српског олимпијског клуба 1911, освојио је златну медаљу у препливавању Саве и у пливању на 1000 m низводно слободним стилом. Истовремено се бавио и моделарством. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији. Са моделима своје конструкције учествовао у такмичењима која су 1910-12 организовали први млади моделари у Србији. Та љубав према једрилицама и ваздухопловству га је одвела да се као ђак добровољац пријави у војску, где на Солунском фронту, као један од 1300 каплара постаје и један од првих српских ратних пилота.
Александар Дероко се такође бавио илустрацијом, махом у виду цртежа приватних честитки које одају ведру и шаљиву страну личности једног од кључних протагониста наше историје архитектуре 20. века. Илустрације његових личних “поштанских карти”, створене у периодима када попушта педантна и заморна пројектантска активност, приказују живу београдску атмосферу, дружељубивост, еротичност, речју - слободоумље новог образованог грађанства. На разиграним скицуозним цртежима шаљиво су приказани и народни обичаји приликом традиционалних светковина. Понегде они добијају ноту експресивности, на граници карикатуралног, али увек препознатљивог стила. Његова наклоност ка националном и традицији огледа се кроз дискретно провлачење орнамената - заставица из рукописних књига.[9]
Награде и признања Уреди
- Албанска споменица, 1915-1918.
- Седмојулска награда, 1965.
- Орден рада са црвеном заставом, 1965.
- Орден Републике са златним венцем, 1978.
- Médaille du mérite
- Октобарска награда Београда, 1988.
Дела Уреди
Архитектонска Уреди
- Храм светог Саве у Београду, са Богданом Несторовићем[1]
- Богословски интернат у Београду тзв. Богословија, заједно са Петром Анагностијем
- Споменик косовским Јунацима на Косову пољу
- Конак у манастиру Жичи
- Епархијски конак у Нишу, заједно са Петром Анагностијем
- Храм Преображења Господњег у Новом Сарајеву
- Капела Видовданских јунака у којој је сахрањен Гаврило Принцип
- Многе цркве
- Кућа пуковника Елезовића у Београду
- Кућа Николајевића са апотеком
- Кућа у Сремским Карловцима на адреси Карловачких ђака 72
Писана Уреди
- „Народно неимарство“ - I том 1939, II том 1940.
- Дероко, Александар (1950). Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд: Просвета.
- Дероко, Александар; Радојчић, Светозар (1950). „Откопавање Царичина града 1947 године” (PDF). Старинар. 1: 119—142.
- Дероко, Александар; Радојчић, Светозар (1950). „Византиске старине у Јабланици и Пустој Реци” (PDF). Старинар. 1: 175—181.
- Дероко, Александар (1953). Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији. Београд: Научна књига.
- „Римски споменици у Ђердапу“ 1959.
- „Архитектура старог века“ 1962.
- „Medieval Castles on the Danube“ („Средњовековни градови на Дунаву“) 1964.
- „Света гора“ 1967.
- „Атос“ 1967.
- „А ондак је летијо јероплан над Београдом“ 1983.
- „Мангуплуци око Калемегдана“ 1987.
Види још Уреди
Референце Уреди
- ^ а б в г д „Jedan od 1.300 kaplara i koautor Hrama Svetog Save: Koliko znate o čuvenom Aleksandru Deroku?”. National Geographic (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-17.
- ^ Александар Дероко: "А онда је летијо јероплан над Београдом", Београд 1983.
- ^ Зоран М. Јовановић: "Александре Дероко", Београд 1991.
- ^ Каталог изложбе Чешко-српске везе у архитектури Београда 1863-1941, март 2014
- ^ а б в Александар Дероко, „Света гора“, Београд (биографски део)
- ^ КОНКУРС ЗА НАГРАДУ „АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО”: Бијенално признање за ствараоце у архитектури и урбанизму („Вечерње новости”, 9. јул 2021)
- ^ Маровић, Шћепан (6. 2. 2022). „ЗАВРШЕН ДЕРОКОВ СПОМЕНИК: Монумент академику биће постављен у марту на Топличином венцу”. Вечерње новости. Приступљено 6. 2. 2022.
- ^ Милошевић, Оливера (26. 4. 2023). „Споменик Александру Дероку у Смедереву”. Политика. Приступљено 4. 5. 2023.
- ^ Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.
Литература Уреди
- Александар Дероко, „Света гора“, Београд (биографски део)
- Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.
Спољашње везе Уреди
- Биографија на сајту САНУ
- Сто двадесет пет година од рођења Александра Дерока („Политика”, 25. новембар 2019)
- Изложба ликовних дела Александра Дерока: Ренесансни видици архитекте и пилота („Вечерње новости”, 4. јул 2020)
- Тако је говорио Александар Дероко: Оно штошта што сам из правога живота изблиза видео (РТС, ОКО, 2023)
