Aleksandar Deroko
Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik.
| Aleksandar Deroko | |
|---|---|
 Deroko na poštanskoj marki Srbije, izdate 2019. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 16. septembar 1894. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 30. novembar 1988. (94 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SFR Jugoslavija |
Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine.
Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1]
Biografija uredi
Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik "načertanija" u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1]
Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine.
Arhitektura uredi
Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine.
Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.
Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5].
Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8]
Druge oblasti uredi
Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.
Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.[9]
Nagrade i priznanja uredi
- Albanska spomenica, 1915-1918.
- Sedmojulska nagrada, 1965.
- Orden rada sa crvenom zastavom, 1965.
- Orden Republike sa zlatnim vencem, 1978.
- Médaille du mérite
- Oktobarska nagrada Beograda, 1988.
Dela uredi
Arhitektonska uredi
- Hram svetog Save u Beogradu, sa Bogdanom Nestorovićem[1]
- Bogoslovski internat u Beogradu tzv. Bogoslovija, zajedno sa Petrom Anagnostijem
- Spomenik kosovskim Junacima na Kosovu polju
- Konak u manastiru Žiči
- Eparhijski konak u Nišu, zajedno sa Petrom Anagnostijem
- Hram Preobraženja Gospodnjeg u Novom Sarajevu
- Kapela Vidovdanskih junaka u kojoj je sahranjen Gavrilo Princip
- Mnoge crkve
- Kuća pukovnika Elezovića u Beogradu
- Kuća Nikolajevića sa apotekom
- Kuća u Sremskim Karlovcima na adresi Karlovačkih đaka 72
Pisana uredi
- „Narodno neimarstvo“ - I tom 1939, II tom 1940.
- Deroko, Aleksandar (1950). Srednjevekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Beograd: Prosveta.
- Deroko, Aleksandar; Radojčić, Svetozar (1950). „Otkopavanje Caričina grada 1947 godine” (PDF). Starinar. 1: 119—142.
- Deroko, Aleksandar; Radojčić, Svetozar (1950). „Vizantiske starine u Jablanici i Pustoj Reci” (PDF). Starinar. 1: 175—181.
- Deroko, Aleksandar (1953). Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji. Beograd: Naučna knjiga.
- „Rimski spomenici u Đerdapu“ 1959.
- „Arhitektura starog veka“ 1962.
- „Medieval Castles on the Danube“ („Srednjovekovni gradovi na Dunavu“) 1964.
- „Sveta gora“ 1967.
- „Atos“ 1967.
- „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ 1983.
- „Mangupluci oko Kalemegdana“ 1987.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g d „Jedan od 1.300 kaplara i koautor Hrama Svetog Save: Koliko znate o čuvenom Aleksandru Deroku?”. National Geographic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-09-17.
- ^ Aleksandar Deroko: "A onda je letijo jeroplan nad Beogradom", Beograd 1983.
- ^ Zoran M. Jovanović: "Aleksandre Deroko", Beograd 1991.
- ^ Katalog izložbe Češko-srpske veze u arhitekturi Beograda 1863-1941, mart 2014
- ^ a b v Aleksandar Deroko, „Sveta gora“, Beograd (biografski deo)
- ^ KONKURS ZA NAGRADU „ALEKSANDAR DEROKO”: Bijenalno priznanje za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu („Večernje novosti”, 9. jul 2021)
- ^ Marović, Šćepan (6. 2. 2022). „ZAVRŠEN DEROKOV SPOMENIK: Monument akademiku biće postavljen u martu na Topličinom vencu”. Večernje novosti. Pristupljeno 6. 2. 2022.
- ^ Milošević, Olivera (26. 4. 2023). „Spomenik Aleksandru Deroku u Smederevu”. Politika. Pristupljeno 4. 5. 2023.
- ^ Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.
Literatura uredi
- Aleksandar Deroko, „Sveta gora“, Beograd (biografski deo)
- Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.
Spoljašnje veze uredi
- Biografija na sajtu SANU
- Sto dvadeset pet godina od rođenja Aleksandra Deroka („Politika”, 25. novembar 2019)
- Izložba likovnih dela Aleksandra Deroka: Renesansni vidici arhitekte i pilota („Večernje novosti”, 4. jul 2020)
- Tako je govorio Aleksandar Deroko: Ono štošta što sam iz pravoga života izbliza video (RTS, OKO, 2023)
