Радован Зоговић
Радован Зоговић (Машница,[1] 19. август 1907 — Београд, 5. јануар 1986) био је југословенски пјесник.[2]
| Радован Зоговић | |
|---|---|
 Радован Зоговић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 19. август 1907. |
| Место рођења | Машница, Андријевица, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 5. јануар 1986. (78 год.) |
| Место смрти | Београд, СФР Југославија |
| Породица | |
| Супружник | Вера Зоговић |
| Деца | Мирка Зоговић |
Биографија
уредиОсновну школу завршио је у родном крају, гимназију је похађао у Беранама, Пећи и Тетову, а књижевност је дипломирао на Универзитету у Скопљу јула 1933. године. Током студентских дана упознао се са марксистичком литературом, ушао у раднички покрет и постао комуниста. Док је студирао у Скопљу упознао се и дружио с Кочом Рациним.
Током 1930-их је, уз Милована Ђиласа, испред КПЈ, један од главних протагониста полемичког сукоба са Мирославом Крлежом („сукоб на књижевној љевици“) око дискурса и естетике савремене књижевности.[3] Зоговић износи мишљење да »колективистички књижевник носи у себи покрет који одговара покрету масе«.[4]
У вријеме колонизације Косова, Радован Зоговић је један од првих пјесника који је описао призоре тешког живота црногорских досељеника и њихових нових сусједа, Албанаца, под монархистичком влашћу.[5] О суровом животу у Метохији у том периоду најбоље говоре Зоговићева поема „Дошљаци“ („Али Бинак“). Објавио ју је у београдској „Нашој стварности“, 1937. године, односно у забрањеној књизи „Пламени голубови“.[5]
1937. године у Загребу је штампана збирка пјесама о шпанској револуцији, које су написали Радован Зоговић, Чедомир Миндеровић, Душан Матић, Јован Поповић и А. Роглић.[6] У то вријеме, Зоговић је био партијска веза за одлазак добровољаца у Шпанију.[7]
Народноослободилачка борба
уреди
Током другог светског рата, од првих дана устанка у Црној Гори 1941. године био је припадник и један од руководилаца партизанског покрета. Ратни пут почео је радом у устаничкој команди, за срез андријевички у Црној Гори, наставио га као издавач, заједно с Веселином Маслешом, малог хектографисаног листа Слобода, на планини Коњско код Берана, затим као члан пропагандног одјељења главног партизанског штаба за Црну Гору.[8] У вријеме слома устанка, јуна 1942. године, Радован Зоговић и други руководиоци (Веселин Маслеша, Митар Бакић и Сава Ковачевић) посетили су партизанску болницу у селу Боричје, која је евакуисана са подручја Никшића, а тих је дана бомбардована.[9]
У вријеме похода партизанских бригада у Босну 1942, Зоговић је био припадник 4. пролетерске црногорске бригаде.[10] Када је у село Дринић на ослобођеној територији босанске крајине 5. октобра 1942. године стигла штампарија листа Борба, у редакцији су радили Радован и Вера Зоговић, скупа са осталима.[11]
Током 1943. године, Радован Зоговић је био члан политодјела 1. пролетерске дивизије НОВЈ.[12]
Период СФРЈ
уредиЗоговић је био један од главних људи Агитпропа у првим послијератним годинама.[13] Био је члан Агитпропа ЦК КПЈ задужен за културу, члан ЦК КП Црне Горе (1948), кандидат за члана ЦК КПЈ (1948) и потпредсједник Удружења књижевника Југославије.[4]
Послије 1948. својевољно се, као убеђени марксиста и симпатизер Совјетског Савеза, повукао с високих дужности у Југославији.[14] Године 1949. искључен је из КПЈ и свих форума, разријешен свих дужности те стављен под партијски бојкот.[15] У наредном периоду, његова дјела се више нису штампала.
1965. године прекинут је период Зоговићеве стигматизације заузимањем Мирослава Крлеже, лично код Тита, за објављивање Зоговићевих пјесама.[4] „Просвета“ је штампала његову књигу пјесама Артикулисана ријеч (1965) и књигу прозе Пејзажи и нешто се дешава (1968), а црногорска „Луча“ избор из мојих пјесама Жилама за камен (1969) и друга дјела.[8]
Радован Зоговић је преминуо у Београду, 5. јануара 1986. године. Црногорска академија наука и умјетности објавила је 1988. зборник радова Радован Зоговић, пјесник и човјек.[16]
Преводио је с рускога. В. В. Мајаковски, М. Горки.
Његова супруга била је Вера Зоговић, а кћи Мирка Зоговић.
Дјела
уредиЊегова је лирика испрва била изразито друштвено ангажирана и критичка, док у каснијим пјесмама претежу теме о младости, протоку времена и судбини.[15]
- Пламени голубови, поезија, Нова књига, Загреб, 1937.
- Три чланка о српском епосу, есеј, Нова књига, Загреб, 1937.
- У марту 43-ће, Фрушка гора, Штаб 3. одреда оперативне зоне Хрватске, 1943?
- Пјесма о биографији друга Тита, Главни штаб НОВ и ПОВ 1943, Култура, Београд 1944. и 1945.
- Препорађање Бугарске, есеј, Борба, Београд, 1945.
- Трговци домовином, есеј, Извршни одбор Народног фронта Југославије, Београд, 1945.
- Сестра, приповетка, Војно-издавачки завод, Београд, 1945.
- Примјер како не треба правити примјере књижевности, есеј, Култура, Београд, 1947.
- На попришту, есеји, Култура, Београд, 1947.
- Пркосне строфе, поезија, Култура, Београд, 1947. (књига предратних, ратних и поратних пјесама)
- Његошева поема о борби и слободи, есеј, Просвета, Београд, 1949.
- Дошљаци: Пјесме Али Бинака, ауторско издање, Београд, 1958; Рилиндја, Приштина, 1968.
- Артикулисана ријеч, поезија, Просвета, Београд, 1965.
- Пејзажи и нешто се дешава, приповетке, Просвета, Београд, 1968.
- Жилама за камен, изабране песме, Графички завод, Титоград, 1969.
- Црногорске епске пјесме разних времена, аутор избора и предговора, Графички завод, Титоград, 1970.
- Лично, сасвим лично, поезија, Просвета, Београд, 1971.
- Књижевна суданија, полемички спис, ауторско издање, Београд, 1974.
- Књажевска канцеларија, поезија, Побједа, Титоград, 1976.
- Ноћ и пола вијека, проза, Матица српска, Нови Сад, 1978.
- Успутно о незаобилазном, есеји, ЦАНУ, Титоград, 1983.
- Повремено заувијек, поезија, Универзитетска ријеч, Титоград, 1985.
- Супрет за сјутра, поезија, Просвета, Београд, 1985.
- Кожух с пола рукава, роман, Народна књига, Београд, 1985; Подгорица, Вијести, 2006.
- Приповијетке, избор, Побједа, Титоград, 1985.
- Препјеви, ЦАНУ/Универзитетска ријеч, Титоград, 1989.
- Постајање и постојање, аутобиографски текстови, Матица српска, Нови Сад, прир. Вера Зоговић, 1993.
- Непокорност сна, Завет, Београд, 2001.
- Сабрана дјела у десет књига, Штампар Макарије/Октоих, Београд/ Подгорица, 2008.
- Спорник, избор поезије (Борислав Јовановић), Дукљанска академија наука и умјетности, Подгорица, 2009.
- Воћка на ударцу, избор поезије (Марко Вешовић), ОКФ, Цетиње, 2009.
Референце
уреди- ^ Boško Novaković (1971). Živan Milisavac, ур. Jugoslovenski književni leksikon [Yugoslav Literary Lexicon] (на језику: српскохрватски). Novi Sad (SAP Vojvodina, SR Srbija): Matica srpska. стр. 589—590.
- ^ „Zogović, Radovan | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2022-01-15.
- ^ „Варничење давно угаслог сукоба на левици: Зоговић и Крлежа, обрачун и помирење”. OKO (на језику: српски). Приступљено 2023-03-22.
- ^ а б в https://krlezijana.lzmk.hr/clanak/zogovic-radovan
- ^ а б https://kosovapersanxhakun.org/uz-stogodisnjicu-rodenja-radovana-zogovica/
- ^ https://znaci.org/00003/479.pdf
- ^ https://znaci.org/00001/212_4.pdf
- ^ а б Radovan Zogović, O SEBI
- ^ https://znaci.org/00003/388.pdf
- ^ https://znaci.org/00001/287.htm
- ^ https://znaci.org/00003/682.pdf
- ^ https://znaci.org/00001/29_4.htm
- ^ Nikodijević, Milan (2022). Zabranjeni bez zabrane. Filmski centar Srbije. ISBN 978-86-7227-124-9.
- ^ Никодијевић, Милан (2022). Забрањени без забране. Филмски центар Србије. ISBN 978-86-7227-124-9.
- ^ а б https://www.enciklopedija.hr/clanak/zogovic-radovan
- ^ https://canupub.me/knjiga/radovan-zogovic-pjesnik-i-covjek/
