Хронологија Народноослободилачке борбе јун 1941.

Партизанска споменица 1941.

Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Народноослободилачку борбу народа Југославије, који су се десили током јуна месеца 1941. године:

Russian Air Force roundel (low visibility).svg ← мај  · Хронологија Народноослободилачке борбе у 1941. години  · јул → Russian Air Force roundel (low visibility).svg

Five-pointed star.svg 1  · 2  · 3  · 4  · 5  · 6  · 7  · 8  · 10  · 13  · 14  · 18  · 20  · 22  · 23  · 24  · 25  · 26  · 27  · 28  · 29  · 30 Five-pointed star.svg

1. јунУреди

  • У Љубљани отпочела дводневна шира Конференција Комунистичке партије Словеније, којој је присуствовало око 30 представника партијских организација. Конференција је усвојила више закључака о даљем раду партијских организација у новим условима окупације и припрема за оружану борбу. На Конференцији су реферате поднели Едвард Кардељ и Миха Маринко и донет је закључак да све партијске организације приступе припремама за оружани устанак.[1]

2. јунУреди

  • У село Корита, код Билеће, упала група усташа из Фазлагића Куле и других места у околини Гацка, на челу са Херманом Тогоналом Крешом, усташким повереником за срез Гацко. Тада је ухапшено око 140 Срба, који су држани и мучени три дана у згради локалне школе. У ноћи 4/5. јуна, 120 ухапшених је одведено до Коритске јаме, и тамо убијано маљевима и бацано у јаму. У селу Корита је 5. јуна побијено још пет мештана, а истог дана од стране истих починилаца убијено је седам становника оближњег села Заградци.[2]
  • У селу Удрежњу, код Невесиња усташе извршиле покољ у коме су побиле 28 Срба, махом стараца и жена.[2]
  • Из Словенске Бистрице кренуо први транспорт словеначког становништва, које су немачке окупационе власти пресељавале у Србију. До 10. јула у Србију је транспортовано 7.177 Словенаца, а Хајнрих Химлер је 20. августа напредио да се исељавање привремено побустави, до краја рата.[1]

3. јунУреди

  • Група усташа, под командом натпоручника Фрање Судара упала у село Доњи Дрежањ, код Невесиња. На мосту, познатијем као Гвоздени мост, на реци Заломци им је око 60 сељака, под командом Обрена Ивковића пружило шесточасовни отпор. У току ове борбе, која је била први организовани отпор народа усташким злочинцима, погинула су тројица, а рањена су четворица усташа. Неборачко становништво и покретна имовина су били евакуисани у планине. После пристизања појачања из Невесиња и употребе три авиона, усташе су успеле да продру у село и да га спале.[2]


4. јунУреди

  • У Загребу у згради немачког посланства одржана шира конференција представника немачке цивилне управе из Марибора, немачког војног заповедника Београда, немачког посланства у НДХ и владе НДХ. На конференцији су разматрани детаљни планови за исељење Словенаца у Србију и НДХ, као и за исељење Срба из НДХ. Влада НДХ је изразила спремност да да прими онолико словеначких исељеника колико успе да протера Срба. План је предвиђао прогон око 200.000 Словенаца из Штајерске и Горењеске у три узастопне фазе, као и исељивање истог толиког броја Срба из НДХ у Србију.[3]
  • Усташе на челу са Леоном Тогоналом, усташким повереникома за срез Љубиње, отпочели хапшења у селима — Влаховићи, Убоско, Поцрње, Капавица, Ранковци и др. У наредна три дана укупно су ухапсили око 170 мушкараца, које су заточили у селу Ранковци. Приликом хапшења у Влаховићима је убијено шест лица. Ликвидације ухапшеника започеле су 8. јуна у близини села Капавице, код истоимене јаме. Са стратишта је успело побећи око 50 људи, али је већина ухапшених, њих 114, убијена и бачена у јаму.[2]

5. јунУреди

Анте Павелић у посети Адолфу Хитлеру у Бергхофу, 9. јуна 1941. године
  • У Београду одржан састанак између генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита и генералног секретара Народне сељачке странке др Драгољуба Јовановића на коме је вођен разговор о сарадњи и удруживању заједничких снага у борби против окупатора. Поред Тита и Јовановића, састанку су присуствовали — Сретен Жујовић, др Иван Рибар и Света Живковић, Јовановићев сарадник. Иако је на састанку постигнут договор о заједничкој сарадњи до тога није дошло, јер се Јовановић повукао и прекинуо везу са КПЈ и више се није одазивао позивима који су му били упућивани.[3]
  • Усташе упале у село Корита, код Билеће, где су похватале 180 сељака Срба и бациле их у Голубију јаму, повише самог села.[2]
  • На планини Калнику, отпочела тродневна конференција Окружног комитета КПХ за Бјеловар у чијем је раду учествовало око 20 делегата, представника свих котарских и месних комитета са подручија Бјеловара. Конференији је присуствовао и члан ЦК КП Хрватске Павле Грегорић, који је присутним делегатима истако потребу за јачањем партијских организација и вођења пропаганде међу широким народним масама у вези са пружањем отпора фашистичким окупаторима.[5]


6. јунУреди

  • У току ноћи 6/7. јун група од око 150 сељака-устаника из села Гатачког поља, предвођена свештеником Радојицом Перишићем напала и уништила жандармеријске станице у Степену и Казанцима и порушили пут, један већи мост и пресекли телефонске и телеграфске везе између Гацка и Билеће. Током 7. јуна борбе су се пренеле и у друга села, а жандармеријске станице су уништене у селима Јасенику и Врби. После интервенције једне домобранске чете из Билеће устаници су се повукли у своја села, у која се непријатељ није усуђивао да крене. Да би обуздале устанак усташе су у Гацку ухапсиле 200 угледнијих Срба, које су задржали као таоце.[2]
  • Из Логора Керестинец, смештеног у некадашњем дворцу, у близини села Керестинеца, код Загреба, Раде Кончар, секретар ЦК КП Хрватске, ослободио Риголета Мартинија, италијанског комунисту и члана ЦК КП Италије. Мартини је био ухапшен у Југославији 13. јануара, а по доласку усташа је пребачен у овај логор. Кончар је у логор дошао аутомобилом и представио се као Мартинијев адвокат, који је дошао да с њим разговара. Искористивши непажњу стражара, Мартини је ушао у кола и успео да побегне. Потом се једно време скривао у окупираном Загребу.[6]

7. јунУреди


8. јунУреди

  • На једном салашу, поред Пожаревца, одржана Окружна конференција КПЈ за Пожаревац, којој је присуствовало 20 делегата. Присутан је био и Мома Марковић, делегат Покрајинског комитета КПЈ за Србију. На конференцији су разматране припреме за устанак и договоарано ангажовање омладине на припремама устанка.[6]

10. јунУреди

  • У Ужицу, у присуству секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију Благоја Нешковића, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Ужице на коме се говорило о новонасталој ситуацији и о припремама за оружани устанак.[6]


13. јунУреди

  • На великом усташком збору испред фрањевачког манастира у Хумцу, код Љубушког, који је организован поводом светог Антуна, односно прославе имендана усташког вође Анте Павелића, партијска организација КПЈ из Љубушког организовала растурање летака са првомајским прогласима ЦК КПЈ и ПК КПЈ за БиХ. Истог дана растурање летака је вршено и у центру Љубушког, као и у околним селима — Бијачи, Звирићима, Студенцима, Грабу и Вашаровићима. Наредног дана усташе су похапсиле већину чланова и неколико симпатизера КПЈ из Љубушког и околине и на тај начин у потпуности разбиле партијску организацију (која је обновљена тек 1942. године).[2]

14. јунУреди

Средина јунаУреди

  • У Скопљу, на иницијативу Лазара Колишевског и Маре Нацеве, одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Македонију, којем су присуствовали и чланови Месног комитета КПЈ за Скопље. Колишевски је на састанку оштро осудио ставове секретара ПК Методија Шаторова, захтевајући да Покрајински комитет прихвати ставове и линију КП Југославије о оружаној борби против окупатора и да поништи одлуку о прикључењу ПК за Македонију Бугарској радничкој партији (комуниста) (БРПк). Шаторов и још двојица чланова ПК су се овоме успротивила, али је и поред тога на изричит захтев Колишевског и Нацеве, као и чланова МК КПЈ за Скопље, формирана Војна комисија при ПК. Наредних дана, после овог састанка, Колишевски и Нацева су успели да добију подршку од партијских организација у Скопљу, Прилепу, Тетову, Куманову и др.[8]


18. јунУреди

  • У Бановој Јарузи, код Кутине одржана конференција Окружног комитета КПХ за Нову Градишку, којој су присуствовали секретар ЦК КПХ Раде Кончар и члан ЦК КПХ Павле Грегорић. На конференцији је одлучено да се активно ради на омасовљењу партијске организације и врше припреме за подизање оружаног устанка. На конференцији је било речи и о раду комуниста међу члановима ХСС-а, као и о деловању чланова КПЈ међу појединим народима — истакнуто је да се више ради на ангажовању Чешке и Словачке националне мањине и да се посебна брига посвети српском становништву које је од почетка окупације било изложено усташком терору.[9]

20. јунУреди

  • У Тузли, у присуству Угљеше Даниловића, члана Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, одржано заједнички састанак Обласног и Месног комитета КПЈ за Тузлу, на коме разматране дотадашње припреме за устанак. На састанку је констатовано да је у Тузли и ближој околини формирано 11 група, које ће служити као база за формирање партизанских јединица.[9]
  • У Мостару, у присуству двојице делегата Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, одржано Обласно саветовање КПЈ за Херцеговину, на коме су разматране дотадашње припреме за устанак.[9]

22. јунУреди

Споменик Сисачком партизанском одреду у Спомен-парку Брезовица
Логор Свилара у Панчеву
  • У раним јутарњим часовима, без објаве рата, Трећи рајх напао Совјетски Савез, чиме је отпочео Велики отаџбински рат совјетског народа. Јаке немачке снаге — 152 дивизије са око 3,3 милиона војника, 3.410 тенкова, 3.940 авиона и др, биле су потпомогнуте јединицама својих савезница — 13 румунских дивизија, 13 финских, 3 италијанске и 2 словачке.[4]
  • У Београду одржана седница Политбироа ЦК КПЈ, поводом напада Немачке на СССР, на којој су разматране мере које Партија мора предузети. Седницом је руководио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, а присуствовали су — Иван Милутиновић, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Иво Лола Рибар, Сретен Жујовић и Светозар Вукмановић. Оцењено је да су се уласком СССР-а у рат створили објективни услови за покретање народа у оружану борбу поротив окупатора. У складу са овим оценама донете су одлуке да све партијске организације приступе стварању борбених јединица — диверзантских група у партизанских одреда. На седници је усаглашен и текст прогласа ЦК КПЈ, у коме се каже: Ви који стењете под окупаторском чизмом, сви ви који љубите слободу и независност, који нећете фашистичког ропства - знајте да је куцнуо час борбе за ваше ослобођење од фашистичког освајача... Пролетери свију крајева Југославије, на своја места - у прве борбене редове! Збијте чврсто своје редове око ваше авангарде, КП Југославије!... Спремајте се хитно за последњи и одлучни бој! Уништавајте фашисте!.[10][9]
  • У Загребу одржан састанак ЦК КП Хрватске, поводом напада Немачке на СССР, на коме је усаглашен текст прогласа, у коме су „грађани Хрватске позвани да бојкотују настојање усташке владе да помогне Хитлеру“.[5]
  • У Панчеву, у згради бивше фабрике за прераду свиле, формиран логор „Свилара“. Овај логор је био сабирни логор за прикупљање Јевреја и других противника немачких окупационих власти. До краја септембра, када је логор био расформиран, кроз њега је прошло око 1.600 људи.[7]
  • У близини Пријепоља одржано партијско саветовање, коме су присуствовали делегати из свих партијских организација Санџака. Саветовањем је руководио секретар Обласног комитета КПЈ за Санџак Рифат Бурџовић, који је поднео реферат о војно-политичкој ситуацији и задацима партијских организација. Закључено је да се убрзају припреме за оружани устанак и развије интензивнији рад међу народом.[7]


23. јунУреди

  • У Петровграду, одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, којим је руководио Жарко Зрењанин. На почетку састанка Зрењанин је присутне упознао са одлукама Политбироа ЦК КПЈ, а потом је одлучено да се убрзају припреме за оружани устанак — да се војне дестине и ударне групе по селима и градовима претварају у партизанске десетине и одреде; да се чланови КПЈ и СКОЈ-а укључе у одреде или да пређу у потпуну илегалност. На седници је такође донета одлука да се уместо Војног комитета при Покрајинском комитету формира Штаб Народноослободилачких партизанских одреда Војводине, у саставу — Данило Грујић, командант, Тоза Марковић, политички комесар и Жарко Турински, члан. Дата је и директива да се формирају штабови при окружним и среским комитетима и састављен „Проглас народима Војводине“, са позивом на борбу, који је касније умножен на српском, мађарском и немачком језику.[11]
  • У Гацком и Автовцу, од стране локалних и западнохерцеговачких усташа, под руководством Фрање Судара, похапшена већина српских одраслих мушкараца. У Гацком је одма на лицу места, на свиреп начин убијено 18 лица, а остатак је у ноћи 23/24. јуна транспортован у Невесиње, где је убрзо потом убијено 28 становника Гацка и Автовца.[2]
  • У селима Поповог поља, у источној Херцеговини — Величани, Дубљани, Драчево, Дријењани, Мркоњић и Туље, усташе предовђене Видом Жутцем и Леоном Тогоналом, похапсиле 168 становника које су сутрадан доведени код јаме у Ржаном долу, код села Котеза, на путу Љубиње-Требиње, где су побијени или живи бачени у јаму.[2]
  • У Београд, из Македоније, допутовао Лазар Колишевски, члан ПК КПЈ за Македонију и поднео извештај Централном комитету КПЈ о стању у Покрајинском комитету КПЈ за Македонију. Он је ЦК КПЈ информисао да је секретар ПК Методије Шаторов партијску организацију КПЈ у Македонији одцепио од КПЈ и припојио је Бугарској радничкој партији (комуниста) (БРПк). На овај начин је ЦК КПЈ био информисан о стању у Македонији и предузео мере код Коминтерне да се ово питање реши.[8]
  • У Загребу, емитована прва емисија илегалне радио станице, која се налазила у стану Стјепана Енгла. Тада је прочитан „Проглас ЦК КПХ поводом напада на СССР“. Радио станица је емитовала вести сваког дана у трајању од 15-20 минута. После пар дана, станица је била пренесена у стан на Селској цести, а потом је још неколико пута мењала локације, да би на последњој локацији у партијском склоништу у Врбничкој улици бр. 35 била откривена у изненадној полицијској рацији.[11]


24. јунУреди

  • У Загребу усташка редарствена служба ухапсила четворицу чланова СКОЈ-а током дељења летака са „Прогласом ЦК КПХ поводом напада на СССР“. Пар дана касније, 27. јуна, објављен је Оглас у коме је грађанство Загреба обавештено о стрељању тројице ухапшених — Стејпана Шкрњуга, члана МК СКОЈ-а за Загреб, Ивана Шикића и Вилима Гашпаревића, док је смртна казна Стјепану Крзнарићу, замењена затворском у трајању од 20 година. Ово је био први усташки оглас у коме се говорило о лецима „комунистичког садржаја“.[13]
  • У Бихаћу, по наређењу жупника и усташког функционера, Љубомира Кватерника отпочела масовна депортација становништва српске и јеврејске националности. Бихаћки Срби су протерани у Босански Петровац, а Јевреји у Кулен Вакуф, где су се привремено задржали, а потом су и они пребачени у Босански Петровац. Почетком јула, јевреји су били изоловани у згради петровачке болнице, назване „сабирни логор“. Одатле су почетком септембра пребачени у Приједор, где су били смештени у кућама локалних Јевреја. Усташе су потом дозволиле бихаћким Јеврејима да се преселе у градове у Босни, изузев Бихаћа, што је већина учинила. Међутим, највећи дио бихаћких Јевреја био је убијен у усташким логорима у периоду од 1941. до 1943. године.[2]

25. јунУреди

  • У ноћи 25/26. јуна у близини Опузена, код Метковића, усташе стрељале део похапшених Срба из столачког среза, њих око 230. Међу стрељанима је био и др Иво Боснић-Ковачић, Хрват из Опузена, који се јавно успротивио вршењу ових злочина.[2]
  • У Дрвару усташе похапсиле 60 Срба, а потом их спровели у усташки затвор у Бихаћу, одакле су крајем јула одведени на стратиште на Гаравицама где су убијени.[2]


26. јунУреди

  • У близини села Паљев До, на путу Мостар—Невесиње, невесињски устаници разбили једну чету усташа и домобрана и вод жандарма. Између осталог запленили око 100 пушака, 6 пушкомитраљеза и два камиона.[2]

27. јунУреди

  • Домобрански батаљон, ојачан са четом усташа, наступајући путем Мостар—Невесиње, од железничке станице Бишине, успео да пробије устаничке положаје и да уђе у блокирано Невесиње.[2]

28. јунУреди

  • У Загребу, Јосип Копинич, шефом Коминтерниног пункта за везу у Загребу упутио писмо Централном комитету КП Хрватске у коме га је оптужио да „отеже покретање диверзантских и оружаних акција против окупатора и да непризнаје Коминтернине директиве“. Он је потом Коминтерни упутио депеше у којима је изнео оптужбе на рачун рада ЦК КПХ. После сукоба са ЦК КПХ, Копинич је остварио велики утицај на Месни комитет КПЈ за Загреб, од којег је покушао да формира нови ЦК КПХ (сукоб између Копинича и ЦК КПХ разрешен је тек на седници ЦК КПХ 13. јула).[16]
  • Око 300 устаника из гатачког среза и пограничних црногорских села напало и заузело Автовац, који је бранило око 200 домобрана и 50 мештана, који су се повукли у Гацко. У току борбе је био оборен и један домобрански авион. Покушај да се продужи напад и заузме Гацко, није успео услед дезорганизованости и недисциплине коју су, противно договору, који је донесен пре напада, испољили поједини националистички елементи подстрајкивањем устаника на пљачку и убијање муслиманског становништва.[2]


29. јунУреди

  • Усташе упале у село Присоје, код Сиња и похватале 94 лица, које су потом одвели у планину Грабовицу и тамо их побиле и бациле у јаму Голубинку.[5]

30. јунУреди

  • У близини села Плужине, код Невесиња, устаници из невесињског и гатачког среза поразили две чете домобрана.[2]
  • Мостарски надбискуп фра Алојзије Мишић упутио посланицу у којој је осудио покоље, пљачку и друга насиља усташа у Херцеговини.[2]

Крај јунаУреди

  • У Београду одржан састанак Централног комитета СКОЈ-а, коме су присуствовали Иво Лола Рибар, Јован Стојсављевић, Рато Дугоњић и Ратко Митровић. На овом састанку се говорило о организовању устанка, а Лола је осталима пренео ставове ЦК КПЈ о овом питању. На састанку је било закључено да све организације СКОЈ-а треба да убрзају припреме за покретање оружане борбе и да ЦК СКОЈ-а упути проглас омладини Југославије са позивом у борбу против окупатора.[16]
  • У Скопљу штампан Проглас поводом напада немачке на СССР, у којем се македонски народ не позива на оружану борбу, већ само на „солидарност и симпатије према совјетском народу“. Проглас је издао Покрајински комитет КПЈ за Македонију, на челу са Методијем Шаторовим, а потписан је са Покрајински комитет Радничке партије Македоније.[8]
  • У Београду одржан састанак Политбироа ЦК КПЈ на којој је донета одлука да се Методије Шаторов, секретар ПК КПЈ за Мaкедонију, искуључи из КПЈ и договорено да Лазар Колишевски поново отпутује за Македонију и спроведе одлуке ЦК КПЈ, преносећи македонским комунистима ставове ЦК КПЈ поводом организовања устанка у Југославији.[17]
  • Преко пункта за везу Коминтерне у Загребу, којим је руководио Јосип Копинич, Јосип Броз Тито прима депешу Коминтерне, упућену ЦК КПЈ 22. јуна, којом се КПЈ позива да предузме све мере да би подупрла и олакшала борба Совјетског Савеза. Такође у овој депеши Коминтерна је упозоравала да се у садашњој етапи ради о ослобођењу од фашистичког окупатора, а не о социјалистичкој револуцији. Део текста депеше гласи: Отаџбински рат који води својетски народ против разбојничког напада са стране Хитлeра јесте дивовска борба на живот и смрт, од чијег исхода зависи не само судбина Совјетског Савеза, већ и судбина вашег народа. Куцнуо је час када су комунисти дужни подићи народ на отоврену борбу против окупатора.... По пријему ове депеше, Тито је преко Копинича, Коминтерни послао депешу у којој је известио о догађајима у Југославији и акцији коју је КПЈ предузела након напада Немачке на СССР.[17]
  • Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију издао Проглас поводом напада Немачке на СССР, у коме се „позива српски, црногорски и шиптарски радни народ да јединствено поведе борбу под руководством КПЈ за потпуно национално, политичко и економско ослобођење“.[7]
  • У Пећ, из Албаније дошао представник албанских комунистичких група који је успоставио везу са Обласним комитетом КПЈ за Косово и Метохију и са њима водио разговоре о сарадњи између КПЈ и комунистичког покрета у Албанији.[16]


РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Ликови револуције. Београд: „Просвета”. 1962. 
  • Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941—1945. Београд: Војно-историјски институт. 1964. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета/Нолит. 1975. 
  • Хронологија револуционарне делатности Јосипа Броза Тита. Београд: „Експорт прес“. 1978. 
  • Петровић, Слободан (1979). Седам секретара СКОЈ-а. Београд: „Рад”. 
  • Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919—1979 том II. Београд: „Институт за савремену историју“. 1980. 
  • Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941—1945 том I. Београд: „Народна књига”. 1980. 
  • Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941—1945 том II. Београд: „Народна књига”. 1980. 
  • Народни хероји Југославије том I. Београд: „Народна књига”. 1982. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: „Народна књига”. 1982. 
  • Приручник за читање Београда — Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941—1945. Београд. 2013.