Дунавска бановина
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Дунавска бановина је била управна јединица Краљевине Југославије успостављена Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929. године који је донео краљ Александар I Карађорђевић. Доношењем Септембарског устава 1931. године бановина је постала управна и самоуправна јединица. Међу девет бановина била је највећа после Савске бановине.
| Дунавска бановина | |
|---|---|
| 1929.—1941. | |
.png) Границе Дунавске бановине 1931. | |
| Главни град | Нови Сад (1929—1941) Смедерево (1941) |
| Регија | средња Европа, Балкан |
| Земља |  Краљевина Југославија (1929—1941)Србија (1941) |
| Становништво | 2.387.495 (1931) |
| Догађаји | |
| Статус | бивша покрајина |
| Владавина | |
| • Облик | бановина |
| Бан | |
• | Дака Поповић |
| Историја | |
• Успостављено | 1929. |
• Укинуто | 1941. |
-sr.svg)
Територија и границе
уредиОбухватала је Војводину — Банат, Бачку и Барању и већи део Срема, затим целу Шумадију, Пожаревачку Мораву и Стиг. Од великих градова ван Војводине у овој бановини били су Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после енергичних протеста тих срезова припојени Дунавској бановини, јер чине саставни део Војводине.
Београд је са Панчевом и Земуном чинио подручје Управе града Београда. Зато је главни град Дунавске бановине био Нови Сад, а не Београд. Седиште бановинске администрације налазило се у Банској палати.
Када је 26. августа 1939. године дошло до споразума Цветковић-Мачек и стварања Бановине Хрватске, у њу се укључене Савска и Приморска бановина, али и Шидски и Илочки срез који су одвојени од Дунавске бановине. 1941. године, после Априлског рата, распада Краљевине Југославије и укључења Бачке и Барање у окупациону зону Мађарске, а Срема у тзв. Независну Државу Хрватску, крња Дунавска бановина (Банат и Шумадија) је само формално постојала као управна јединица Недићеве Србије, а њено управно седиште се налазило у Смедереву. Власт у бановини је била у рукама немачке окупационе управе и квислиншких органа власти. Крајем 1941. године, бановина се укида а њена територија се дели на нове административне јединице — округе.
-
Карта Дунавске бановине (1937). -
Границе Дунавске бановине 1941.
.png)
Управа
уредиНа челу бановине се налазио бан који је био представник краљевске власти у бановини. Постављао га је и разрешавао краљ. Самоуправна тела су била: Бановинско веће и Бановински одбор.
Политика
уредиФормирање бановина није задовољило оне политичке снаге које су тражиле не административну регионализацију, већ стварање федералних јединица од тзв. историјских покрајина у које је спадала и Војводина. Али повезивање Војводине са Шумадијом наилазило је и на повољан пријем, поготово међу Војвођанима у Београду (Вељко Петровић, Станоје Станојевић и др.). Сматрало се да српски живаљ не би имао апсолутну већину да је бановину чинила само територија Војводине.
Демографија
уредиУ време формирања површина Дунавске бановине била је 31.479 km2 са 2.387.495 становника. Било је 56,9 % Срба и Хрвата, 18,2 % Мађара и 16,3 % Немаца, као и известан проценат Словака, Румуна, Русина, Рома и др. Православно становништво је чинило 54,9 % од укупног броја становника, римокатоличко 35,3 %, а евангелиста је било 7,9 %.
| Попис становништва Краљевине Југославије 1931.[1] (по вероисповести) | |||
|---|---|---|---|
| вера | број верника | ||
-
Говорни језици у северном делу Дунавске бановине 1931. године -
Говорни језици у северном делу Дунавске бановине 1931. године
Градови
уредиНајвећи градови у бановини били су:
- Нови Сад
- Суботица
- Петровград (данас Зрењанин)
- Сомбор
- Велика Кикинда (данас Кикинда)
- Митровица (данас Сремска Митровица)
- Крагујевац
- Смедерево
- Пожаревац
Банови Дунавске бановине
уреди| Портрет | Ред | Име и презиме (Датум рођења и смрти) |
Почетак мандата | Крај мандата | Странка |
|---|---|---|---|---|---|
|
1. | Дака Поповић (1886—1967) |
1929 | до 16. јануара 1930 |
|
|
2. | Радослав Дуњић (1871—1948) |
именован 16. јануара 1930 |
1930 | |
|
3. | Светомир Матић (1870—1931) |
1930 | 1931 | |
.jpg)
|
4. | Милан Николић (1877—1943) |
1931 | 1933 | |
|
5. | Добрица Матковић (1887—1973) |
1933 | 1935 | |
|
6. | Милојко Васовић | 1935 | 1935 | |
|
7. | Светислав Пауновић[2] | 1935 | 1936 | |
|
8. | Светислав Рајић (1889—1941) |
1936 | 1939 | |
|
9. | Јован Радивојевић (1883—1946) |
1939 | 1940 | |
|
10. | Бранко Кијурина (1891—1962) |
1940 | 1941 | |
|
11. | Милорад Влашкалин (1890—1984) |
1941 | 1941 |
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Глас јавности: Попис 1931. по Бановини Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 5. мај 2013.
- ^ Постављена су два нова бана. „Политика”, 12. септ. 1935
Литература
уреди- Вајагић, Предраг (2013). Историјска анализа оснивања и функционисања Дунавске бановине у Краљевини Југославији. (докторска дисертација). Нови Сад: Филозофски факултет.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Димић, Љубодраг (2002). „Дунавска бановина”. Настава историје. 8 (15): 111—119.
- „Дунавска бановина”, Енциклопедија Новог Сада, свеска 7, уредник Др Душан Попов, Нови Сад, 1996.
- Radojević, Mira (1992). „Sporazum Cvetković-Maček i pitanje razgraničenja u Sremu” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 10 (1—2): 61—72.
- Радојевић, Мира (1995). „Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 123—133.
- Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918—1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73.
