Русини у Србији
Русини у Србији (русин. Русины в Сербии) су припадници русинског народа у Србији. Званично су признати као пуноправна национална мањина, која је представљена преко Националног савета Русина.[2] Највећи део русинског народа у Србији живи у северним областима државе, на подручју Војводине, односно у средишњим деловима Бачке. Говоре панонскорусинским дијалектом русинског језика, који је званично признат као један од шест службених језика у Војводини. Највећим делом су гркокатоличке вероисповести. Једна од најзначајнијих русинских установа у Србији је Завод за културу војвођанских Русина, са седиштем у Новом Саду.[3]
 Застава русинског народа у Србији | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| 14.246 (2011) | |
| Језици | |
| русински, српски | |
| Религија | |
| гркокатолицизам[1] | |
| Сродне етничке групе | |
| Руси, Белоруси, Украјинци |
ИсторијаУреди
Прве везе Русина са Србима потичу из времена када су делови оба народа живели у границама средњовековне Краљевине Угарске. Иако су Русини били настањенни у североисточним, а Срби у јужним областима Угарске, оба народа је у то време повезивала заједничка припадност православном хришћанству. Иако је Краљевина Угарска била римокатоличка држава, верска слобода православних Русина и Срба је у појединим периодима била толерисана из политичких разлога, што је посведочено и 45. законским чланком угарског сабора из 1495. године, који помиње оба православна народа.
Током 16. и 17. века, православни Русини из североисточних угарских области су одржавали везе са јерархијом обновљене Српске патријаршије, о чему сведоче подаци о русинским (рушњачким) православним владикама и свештеницима у појединим српским поменицима. Међутим, управо током тог раздобља, међу православним Русинима је започео процес покатоличавања, односно унијаћења, што је 1646. године довело до склапања Ужгородске уније. До средине 18. века, већина Русина је прихватила унију.[4]
Досељавање Русина на северна подручја данашње Србије, која су у то време била у саставу Хабзбуршке монархије, започело је средином 18. века, а интензивирано је у раздобљу између 1750. и 1784. године. Досељени Русини су потицали из крајева који су на русинском језику називани "Хорњица" (у значењу: горњи предео), односно са простора испод Карпата, у горњем Потисју. Матични русински етнички простори на Карпатима данас су административно подељени између Украјине, Пољске, Словачке и Румуније.
Досељени Русини су се настанили у неколико насеља у Бачкој (Руском Крстуру, Куцури, Ђурђеву, Врбасу, Кули и Новом Саду), а такође и у Срему (Петровцима, Миклушевцима, Бачинцима и Шиду). Поред Русина унијата, међу досељенима су били и православни Русини. У Великом Крстуру је 1757. године било 27,3% домова православне вероисповести.
Непосредно по завршетку Првог светског рата, бачки Русини су у јесен 1918. године одиграли активну улогу у време уједињења Војводине са Србијом, а њихових двадесетак изабраних представника учествовало је у раду Велике народне скупштине, која је заседала у Новом Саду.[5]
У време комунистичке власти, југословенски држава је под утицајем Совјетске Украјине дозволила појаву украјинизације међу домаћим Русинима, који су на првим послератним пописима сврставани уз Украјинце, што је довело до настанка бројних, првенствено идентитетских проблема, тако да је та пракса касније напуштена.[6]
Република Србија признаје националну самобитност русинског народа.
ДемографијаУреди
У Србији, Русини чине највећи део становништва у насељима Руски Крстур, Куцура и Бикић До. У Хрватској чине већину у насељима Петровци и Миклушевци. Културни центар Русина у Србији је Руски Крстур. Поред тога, Русина у значајнијем броју има и у Новом Саду, Ђурђеву, Врбасу, Шиду, Беркасову и Бачинцима.
Кретање броја Русина у Војводини према различитим пописима:
- 1948: 22.077
- 1953: 23.038
- 1961: 24.548
- 1971: 20.109
- 1981: 19.305
- 1991: 17.652
- 2002: 15.626
- 2011: 13.928
Русини и Украјинци у Војводини, 1948.
Русини и Украјинци у Војводини, 1961.
Места у којима Русини (зелено) чине већинско становништво (2002)
Места у којима Русини (браон) чине већинско становништво (2011)
Русинска већинска насеља у Војводини; Руски Крстур, Куцура, Бикић До
ЈезикУреди
Русини у Србији говоре панонскорусинским дијалектом русинског језика, који је званично признат као један од шест службених језика у Аутономној Покрајини Војводини. На локалном нивоу, русински је у службеној употреби у општинама Кула, Врбас, Шид, Бачка Топола и Жабаљ, као и у Граду Новом Саду.
РелигијаУреди
Русини су претежно гркокатоличке вероисповести. Када су се Русини доселили у Руски Крстур, убрзо је 1751. године основана парохија, а у Куцури самостална капеланија 1765. године. Правно су припадали под јурисдикцију римокатоличког надбискупа у Калочи, али практично о Русинима су се бринули гркокатоличке мукачевске владике које су слале свештенике и црквене књиге. Године 1777. је основана Крижевачка епархија у коју су ушле и ове две парохије. Од 28. августа 2003. године постојао је посебан Апостолски Егзархат за Србију и Црну Гору, да би од 2013. надлежност овог егзархата била сведена само на Србију. Егзархат је 2018. године преуређен у Крстурску епархију.[7] Седиште епархије је у Руском Крстуру. У њеном саставу су следеће парохије: Бачинци, Београд, Беркасово (и филијала Бикић До), Врбас I , Врбас II, Госпођинци, Ђурђево, Инђија, Кула (и филијала Крушчић), Куцура (и филијала Савино Село), Марковац, Нови Сад, Ново Орахово, Руски Крстур (и филијала Суботица), Сремска Митровица, Суботица, Шид, а формирају се парохије у Бачкој Тополи и Вршцу.[8]
У Руском Крстуру постоји Провинция св. Осифа у чијем је оквиру манастир Монахиња Безгрешне Девице Марије. У Крстуру је такође и манастир Исусове мале сестаре, a Манастир очева Василијана налази се у Кули. Познато ходочасничко место код Руског Крстура је Водица. Ту се неколико пута у години окупљају ходочасници из матичне Крстурске епархије и суседне Крижевачке епархије.[8]
Русинска црква у Руском Крстуру
Русинска црква у Куцури
Русинска црква у Новом Саду
Познати Русини са подручја СрбијеУреди
- Хавријил Костељник, први значајни русински писац и лингвиста
- Михаил Дудаш, српско-русински атлетичар
- Михајло Ковач, један од најзначајнијих књижевника, новинара и културно–просветних делатника међу Русинима у Србији у 20. веку
- Иван Ленђер, српско-русински пливач
- Силвестер Такач, српски фудбалер и фудбалски тренер
- Ђура Џуџар, гркокатолички бискуп
- Данијела Штајнфелд, српско-русинска глумица
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Русини у Србији zavod.rs
- ^ Национални савет Русина (Република Србија)
- ^ Завод за културу војвођанских Русина (Нови Сад)
- ^ Véghseő 2015, стр. 147-181.
- ^ Харди 2018, стр. 70-92.
- ^ Милошевић 2009, стр. 225-234.
- ^ Elevation of the apostolic exarchate for Catholic faithful of Byzantine rite resident in Serbia to eparchy, and appointment of the first eparchial bishop
- ^ а б Вероисповест Архивирано на сајту Wayback Machine (9. март 2017) rusini.rs
ЛитератураУреди
- Владимир Биљна, Русини у Војводини, Нови Сад, 1987.
- Véghseő, Tamás (2015). „Reflections on the Background to the Union of Uzhhorod / Ungvár (1646)” (PDF). Eastern Theological Journal. 1 (1): 147—181.
- Мирон Жирош, Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце (1745–1991) том 1 - 5. Нови Сад: Грекокатолїцкапарохия Св. Петра и Павла 1997—2003.
- Борислав Јанкулов, Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад - Панчево, 2003.
- Ристо Јеремић, "Бачки Руси: Рушњаци, Русини", Прилози Летопису Матице српске, књ. 1, св. 2, Нови Сад 1928, стр. 49-67.
- Владимир Кирда Болхорвес, На дебелом леду, Београд, 1996.
- Стеван Константиновић, Приче о Русинима, Шид, 1995.
- Федор Лабош, "История Русинох Бачки, Сриму и Славониї 1745-1918”, Нови Сад, 1978
- Милошевић, Зоран (2009). „Русини у Србији: Прилог проучавању русинске политике у Србији” (PDF). Политичка ревија. 21 (4): 225—234.
- Мыльников, Александр С. (1996). Картина славянского мира: Взгляд из Восточной Европы: Этногенетические легенды, догадки, протогипотезы XVI-начала XVIII века. Санкт-Петербург: Петербургское Востоковедение.
- Янко Рамач, Кратка история Руснацох. Нови Сад: Грекокатолїцка парохия Св. Петра и Павла, 1993
- Харди, Ђура (2018). „Бачки Русини и Јован Храниловић у данима присаједињења Војводине Краљевини Србији 1918.” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 159: 70—92.
- Шанта, Владимир (2002). Енигма Русини-Руснаци-Рутени: Дожица, роздумованя и прешвеченя о етнїчним идентитету югославаянских Руснацох. Нови Сад: Фељтон.
- Pregled. 1990.
- Studia Ruthenica. 2005.