Панонски Русини
Панонски Русини или само Русини, су народ источнословенског порекла[1], који претежно живи у Србији (српској покрајини Војводини) и мањим делом у источној Хрватској. Говоре русинским језиком, који је један од 6 службених језика у АП Војводини, и гркокатоличке су вероиспивести.[1]
 Застава Русина у Србији | |
 Народна ношња Русина у Петровцима, (Хрватска) | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| 16.182 (2011) | |
| Региони са значајном популацијом | |
 Србија (углавном Војводина) | 14.246 (2011) |
 Хрватска | 1.936 (2011) |
| Језици | |
| српски, хрватски и русински | |
| Религија | |
| гркокатолицизам[1] | |
| Сродне етничке групе | |
| Русини | |
ГеографијаУреди
У Србији, Русини чине највећи део становништва у насељима Руски Крстур, Куцура и Бикић До. У Хрватској чине већину у насељима Петровци и Миклушевци. Културни центар Русина у Србији је Руски Крстур.
Поред тога, Русина у значајнијем броју има и у Новом Саду, Ђурђеву, Врбасу, Шиду, Беркасову и Бачинцима.
Русини и Украјинци у Војводини, 1948.
Русини и Украјинци у Војводини, 1961.
Етнички састав Војводине 2002. године. На карти је приказано подручје на којем етнички Русини чине већинско становништво
ПопулацијаУреди
Кретање броја Русина у Војводини према различитим пописима:
- 1948: 22.077
- 1953: 23.038
- 1961: 24.548
- 1971: 20.109
- 1981: 19.305
- 1991: 17.652
- 2002: 15.626
- 2011: 13.928
ИсторијаУреди
Преци Русина били су православне вере. Крајем 16. века, католички језуити су водили пропаганду и агитацију међу православним верницима Подкарпатске Русије да се прикључе унији. 1590. године. три православна епископа су донела одлуку о прикључењу Католичкој цркви. Језуити су након почетних успеха, покренули кампању завађања и терора над православним верницима и свештеницима Подкарпатске Русије. У тим условима, православни митрополит Подкарпатске Русије, Рагоза, се службено изјаснио за прикључење Православне цркве Католичкој. С обзиром на отпор православног становништва, процес ширења уније у Подкарпатској Русији трајао је дуго, од 1590. до 1665. године, а наставио се чак и до 18. века.
Русини су се на подручје данашње Војводине населили у 18. веку (1750—1784), а потичу из краја који су сами називали "Хорњица" (у значењу "горњи предео"), односно са простора испод Карпата и Карпата. Русински етнички простори на Карпатима данас су административно подељени између Украјине, Словачке, Пољске и Румуније. Русини су насељени у неколико насеља у Бачкој (Руском Крстуру, Куцури, Ђурђеву, Врбасу, Кули и Новом Саду) и Срему (Петровцима, Миклушевцима, Бачинцима и Шиду).
Поред Русина унијата, на подручје данашње Војводине су се досељавали и православни Русини. У Великом Крстуру је 1757. године било 27,3% домова православне вероисповести.
ЈезикУреди
Русински језик (панонскорусински) је један од 6 службених језика АП Војводине. На локалном нивоу, русински је у службеној употреби у општинама Кула, Врбас, Шид, Бачка Топола и Жабаљ, као и у Граду Новом Саду.
РелигијаУреди
Русини су претежно гркокатоличке вероисповести. Када су се Русини доселили у Руски Крстур, убрзо је 1751. године основана парохија, а у Куцури самостална капеланија 1765. године. Правно су припадали под јурисдикцију римокатоличког надбискупа у Калочи, али практично о Русинима су се бринули гркокатоличке мукачевске владике које су слале свештенике и црквене књиге. Године 1777. је основана Крижевачка епархија у коју су ушле и ове две парохије. Од 28. августа 2003. године постојао је посебан Апостолски Егзархат за Србију и Црну Гору, да би од 2013. надлежност овог егзархата била сведена само на Србију. Егзархат је 2018. године преуређен у Крстурску епархију.[2] Седиште епархије је у Руском Крстуру. У њеном саставу су следеће парохије: Бачинци, Београд, Беркасово (и филијала Бикић До), Врбас I , Врбас II, Госпођинци, Ђурђево, Инђија, Кула (и филијала Крушчић), Куцура (и филијала Савино Село), Марковац, Нови Сад, Ново Орахово, Руски Крстур (и филијала Суботица), Сремска Митровица, Суботица, Шид, а формирају се парохије у Бачкој Тополи и Вршцу.[3]
У Руском Крстуру постоји Провинция св. Осифа у чијем је оквиру манастир Монахиња Безгрешне Девице Марије. У Крстуру је такође и манастир Исусове мале сестаре, a Манастир очева Василијана налази се у Кули. Познато ходочасничко место код Руског Крстура је Водица. Ту се неколико пута у години окупљају ходочасници из матичне Крстурске епархије и суседне Крижевачке епархије.[3]
Русинска црква у Руском Крстуру
Русинска црква у Куцури
Русинска црква у Новом Саду
Познате личности русинског пореклаУреди
- Хавријил Костељник, први значајни русински писац и лингвиста
- Михаил Дудаш, српски атлетичар
- Михајло Ковач, учитељ и један од најзначајнијих књижевника, новинара и културно–просветних делатника војвођанских Русина у 20. веку
- Иван Ленђер, српски пливач
- Силвестер Такач, српски фудбалер и фудбалски тренер
- Антал Ходинка, мађарски историчар, етнограф и професор
- Данијела Штајнфелд, српска глумица
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Русини у Србији zavod.rs
- ^ Elevation of the apostolic exarchate for Catholic faithful of Byzantine rite resident in Serbia to eparchy, and appointment of the first eparchial bishop
- ↑ 3,0 3,1 Вероисповест Архивирано на сајту Wayback Machine (март 9, 2017) (на језику: енглески) rusini.rs
ЛитератураУреди
- Pregled. 1990.
- Studia Ruthenica. 2005.
- Рамач, Янко. Кратка история Руснацох. Нови Сад: Грекокатолїцка парохия Св. Петра и Павла, 1993
- Жирош, Мирон. Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце (1745–1991) том 1 - 5. Нови Сад: Грекокатолїцкапарохия Св. Петра и Павла 1997—2003.
- Лабош, Федор "История Русинох Бачки, Сриму и Славониї 1745-1918”, Нови Сад, 1978
- Ранко Бугарски, Језици, Нови Сад, 1996.
- Стеван Константиновић, Приче о Русинима, Шид, 1995.
- Владимир Кирда Болхорвес, На дебелом леду, Београд, 1996.
- Владимир Биљна, Русини у Војводини, Нови Сад, 1987.
- Борислав Јанкулов, Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад - Панчево, 2003.
- Ристо Јеремић, "Бачки Руси: Рушњаци, Русини", Прилози Летопису Матице српске, књ. 1, св. 2, Нови Сад 1928, стр. 49-67.