Отворите главни мени

Жигмунд (Зигмунд, Сигисмунд) Луксембуршки (чеш. Zikmund Lucemburský; 1368—1437) је био краљ Угарске (1387—1437), цар Светог римског царства (1433—1437), маркгроф Бранденбурга (1378—1388. и 1411—1415), краљ Римљана (1410—1433) и краљ Чешке (носио је титулу од 1419, дефакто од 1437) из породице Луксембурга. Био је син Карла IV Луксембуршког (1346—1378) и Елизабете Померанијске, а био је ожењен Маријом Анжујском, ћерком и наследницом угарског краља Лајоша I Великог (1342—1382).

Жигмунд Луксембуршки
Pisanello 024b.jpg
Портрет Жигмунда, из прве половине XV века
Датум рођења(1368-02-15)15. фебруар 1368.
Место рођењаНирнберг
данашња  Немачка
Датум смрти9. децембар 1437.(1437-12-09) (69 год.)
Место смртиЗнојмо
данашња  Чешка
ДинастијаЛуксембурзи
ОтацКарло IV, цар Светог римског царства
МајкаЕлизабета Померанијска
СупружникМарија Угарска, Барбара Цељска
ПотомствоЕлизабета Луксембуршка
Цар Светог римског царства
Период1433—1437
ПретходникКарло IV, цар Светог римског царства
НаследникФридрих III, цар Светог римског царства
Краљ Угарске
Период1387—1437
ПретходникМарија Угарска
НаследникАлберт II Немачки
Краљ Немачке
Период1411—1437
ПретходникРупрехт Палатинатски
НаследникАлберт II Немачки
Краљ Чешке
Период1419—1437
ПретходникВацлав IV
НаследникАлберт II Немачки
Sigismund Arms.svg

На почетку своје владавине сукобио се са Анжујцима из Напуљске краљевине који су му оспоравали право на титулу краља Угарске истакавши сина Карла II Драчког Ладислава Напуљског као свог кандидата. У склопу тих борби је планирао рат против кнеза Лазара (1371—1389) и краља Твртка (бан 1353—1377, краљ Срба и Босне 1377—1391) који су подржавали Ладислава, али је од тога одустао посредовањем Лазаревог зета мачванског бана Николе Горјанског Млађег. После Косовског боја Жигмунд је напао кнежевину Србију, али су га њени вазални односи са Османским царством спречили у освајању њених области. Крајем XIV века организовао је крсташки поход против Османлија са циљем њиховог протеривања са Балканског полуострва, али се поход окончао катастрофалним поразом Никопоља 1396. године у коме је једну од пресудних улога на османлијској страни одиграо кнез Стефан Лазаревић са својим оклопницима. После битке код Ангоре 1402. године прихватио је деспота Стефана за свог вазала и предао му на управу разрушену Београдску тврђаву, коју је деспот обновио и проширио. Око 1406. године се оженио по други пут, изабравши за своју супругу Барбару Цељску, ћерку Хермана II Цељског. Споразумом у Тати 1426. прихватио је да српског деспота Стефана наследи његов сестрић, Ђурађ Бранковић.

Водио је ратове против краљевине Босне и хрватских великаша, али није успео да трајно покори Босну, чији су великаши и краљеви признавали његову власт само док је у њој била присутна угарска војска. Покушао је да сломи отпор Јагелонаца у Пољској сарађујући са тевтонским витезовима, али је због притиска племства изостао из битке код Гринвалда 1410. године. Током његове владавине Јан Хус се побунио против немачког племства и католичке цркве, због чега је Жигмунд у сарадњи са папом сазвао сабор у Констанци (1414—1418). На сабору је одлучено да се Хус спали на ломачи, што је урађено у јулу 1415. године, што је покренуло тзв. хуситске ратове. Основао је витешки ред Змаја у који су ушли највиђенији владари његовог доба. Није имао мушких потомака и његовом смрћу се гаси династија Луксембурговаца, а на престолима Угарске и Чешке наслеђује га његова једина ћерка Елизабета односно њен супруг Алберт Хабзбуршки.

Садржај

Порекло и младостУреди

Жигмунд Луксембуршки рођен је 15. фебруара 1368. године у Нирнбергу као син Карла IV, цара Светог римског царства и његове четврте супруге Елизабете Померанијске. Године 1374. верен је са Маријом, кћерком-престолонаследницом угарско-пољског краља Лајоша I Анжујског. 1378. године, када је постао маркгроф Бранденбурга, Лајош га је прогласио за свог наследника, што је у Пољској прошло са пуно оспоравања.[1] 25. јула 1382. године на конгресу у Зволењу, краљ Лајош је присилио пољско племство да призна Жигмунда. Једини који га није хтео признати, био је Бартош од Одоланова, окорелог непријатеља Анжујаца. Краљ је зато против њега послао управо Жигмунда, који је у походу имао успеха, успевши да му преотме: Козмин Вјелкополски, Кожмињец и Набишице, а 8. септембра да опседне Одоланов. Нашавши се у тешкој ситуацији, 11. септембра, Бартош се предао.

На дан Бартошеве предаје умро је краљ Лајош и власт у Угарској је преузела његова удовица Јелисавета, као регент дванаестогодишње Марије.[2][3][4] Међутим, Пољаци Марију нису хтели за краљицу, а највише због Жигмунда, кога су сматрали непријатељем. Зато су му, 25. септембра, на конгресу целе Пољске, у Радомску, поставили врло тешке услове, између осталог да стално мора живети у Пољској.[2][1][4] Нови конгрес целе Пољске у Вислици је, 6. децембра, донео још оштрију одлуку, да се Жигмунду не дозволи ни улазак у Краков. Спречивши га да преузме власт, Пољаци су за смог монарха изабрали Јадвигу, млађу кћер Лајоша и Јелисавете, и тако изашли из уније са Угарском.[2][5][4]

Борба за угарски престоУреди

У то време, у Угарској избијају устанци против власти краљице, предвођени браћом Хорватима.[6][7][8] У пролеће 1385. палатин Никола Горјански наговорио је младу краљицу Марију да раскине веридбу са Жигмундом, који је као Немац био омражен и међу Хрватима и међу Угарима, и вери се за Луја Орлеанског, брата француског краља Шарла VI.[6][9][8] Жигмунд није био вољан да се тек тако одрекне веридбе која би му донела угарску краљевску титулу.[6][10][8] Стога је продао своја имања и од добијеног новца скупио војску.[10] Већ почетком августа, млади маркгроф је на челу те војске је продро у Угарску и освојио Њитру и Пожун. Суочена са све јачом странком побуњеника на југозападу, краљица Марија се враћа Жигмунду и у септембру постаје његова супруга.[6][10][8]

Хорвати су дигли главу после краљичине удаје, и почели отворено да раде за претенента, напуљског краља Карла Драчког, који се 12. септембра искрцао у Сењу и кренуо ка Загребу.[6][10][8] Када је Карло у децембру кренуо ка Будиму, међу краљичиним присталицама је завладао велики страх. У међувремену, још 8. новембра, Марија и Јелисавета су сазвале државни сабор, на коме је краљица потврдила права сталежа и редова, очито да би осигурала подршку племства. Истог дана, Жигмунд је био изабран за старатеља и управитеља краљевине.[11] Међутим, он се тада налазио у Бохемији и ово његово именовање остало је без ефекта.[12] Крајем децембра Марија је била приморана да преда престо Карлу. Овакав краљичин поступак само је био сплетка њене мајке, која је 7. фебруара 1386. године организовала атентат на новог угарског краља.[6][12][8] Од ране задобијене том приликом, Карло је умро 24. фебруара, после чега је у земљи наступио прави грађански рат.[6][13][8]

Краљица Јелисавета са својом кћерком Маријом опет је у руке преузела државну власт, али обе су биле сматране крвницима. Краљева погибија узбунила је све његове присталице, које су су у највећем броју налазиле у Хрватској и Славонији. На њихово чело стала су браћа Хорвати: Павле, Иваниш и Ладислав, а придружио им се и њихов ујак врански приор Иван Палижна са братом Томом и нећаком Бериславом.[6][14][8] Од претходних побуњеника једино је Стефан Лацкфи сад прешао на страну краљица.

Жигмунд је сад, као супруг краљице Марије, хтео да преузме престо у Угарској и Хрватској, али се томе успротивила краљица Јелисавета. На то је бранденбуршки маркгроф, подржаван од полубрата Вацлава IV, краља Бохемије и цара Светог римског царства, упао у Угарску и продро све до Ђера. Ипак Жигмунд се 12. маја 1386. године, управо братовљевим посредовањем, одрекао крунисања у замену за Тренчин, жупанију Ваш и сва имања која су некад припадала херцегу Стефану, брату краља Лајоша.[14] Краљице се после тога упућују у Славонију, не би ли својим присуством смириле побуне.[6][14][8] Међутим, повевши са собом малу пратњу, оне 25. јула упадају у заседу код Горјана, где су заробљене, а велика већина њихове пратње заједно са Горјанским побијена.[6][15][8] Краљице су прво биле затворне у Гумнику (данашње Босиљево код Чазме), да би касније биле пребачене у Новиград код Задра.[6][16][8]

Покољ код Горјана послужио је лукавом Жигмунду, да преузме власт у земљи у име своје жене Марије. Већ 5. септембра налазио се у Столном Београду, где је, делећи разне повластице, нашао савезнике међу племством. На његов страну прешле су, такође, и Маријине и Јелисаветине присталице, надајући се да ће млади маркгроф ослободити њихове краљице. Жигмунд је тада постао управитељ и капетан краљевине Угарске и као такав предузео почетне мере у гушењу устанка Хорвата. Северинског бана Ладислава од Лученца именовао је за генералног капетана краљевина Славоније, Далмације и Хрватске, а Ни­колу Горјанског Млађег за бана Мачве. Крајем 1386. кренуо је и лично против устаника, са главним циљем да ослободи краљице.[16] На весто о овоме, краљица-мајка Јелисавета била је задављена, средином јануара 1387. године пред очима њене кћери, која то сама приповеда у повељи од 14. септембра исте године.[6][16][8] После овога је краљичино мртво тело тајно је пренесено у Задар, где је сахрањено у цркви Светог мученика Хрисогона Никејског. Ту је остало до 16. јануара 1389. године, када је лађом превезено до Обровца, а даље у колима преко Лике и Загреба у Столни Београд, где је сахрањено у дворској гробници.

Можда су овим убиством Хорвати хтели застрашити Жигмунда, који се 10. јануара налазио у Копривници, а 15. у Дубрави, после чега се повукао, препустивши бану Ладиславу борбу с устаницима.[16]

Млечани су се бојали да се напуљски двор не учврсти на источној страни Јадранског мора. Њихове бојазни обистиниле су се када је 22. фебруара једно изаслансто на челу са Павлом Хорватом испловило из Задра за Напуљ, са циљем да понуде круну Ладиславу Напуљском, сину Карла Драчког.[6][16][8] Као одговор на ово, Млечани шаљу свог изасланика Панталеона Барба, да убеди угарске великаше да изаберу Жигмунда за краља.[6][17][8] Његов рад је заиста дао резултате и Жигмунда је 31. марта веспремски надбискуп Бенедикт крунисао круном Св. Стефана. Као божјом милошћу краљ Угарске, Далмације и Хрватске, он је 4. априла позвао становнике у нашим краљевинама: Далмацији и Хрватској, да се клоне Иваниша Хорвата и Ивана Палижне. Међутим, овај краљев позив је дошао прекасно, јер су побуњеници већ превладали у целој Хрватској, Славонији и Далмацији, као и у Мачванској и Северинској бановини, што сама краљица признаје у споменутој повељи од 14. септембра 1387. године.

Борба са Хорватима и ослобађање краљице МаријеУреди

Бан Ладислав од Лученца није испунио наде које је у њега полагао краљ Жигмунд.[18] Крајем фебруара 1387. године устаничка војска на челу са Иванишем Хорватом и Иваном Палижном нападала је Загреб, а ускоро им се придружио и босански војвода Хрвоје Вукчић са братом Вуком, нема сумње по пристанку босанског краља Твртка.[6][8] Ла­дислав је 1. марта боравио у Загребу, где је Градец, горњи град, подржавао краљицу Марију, док је Каптол био уз Павла Хор­вата. Док је бискуп боравио у Напуљу, бан је покушао заузети Капитол, али га је спречила побуњеничка војска која се налазила у околини. Бан се морао задовољити само тиме, што је становнике Градеца позвао да поруше обрамбене зи­дове око Каптола.[18] Почетком марта читав Загреб је већ био у рукама побуњеника, а ускоро готово и сва остала Хрватска и Славонија. У Мачви, где је Иваниш Хорват до недавно био бан, такође се јавио бунтовни покрет, који је живо помагао кнез Лазар Хребељановић, коме су ове прилике дале могућности, да се ослободи угарске врховне власти и да покуша проширење својих поседа на северу.[6][19][8] Уз помоћ кнеза Лазара, Ладислав Хорват је почетком јуна упао Мачву и заузео 3 града: Битву, Купиник и Београд.[19]

У тешкој ситуацији, Жигмунду је у помоћ при­скочио крчки кнез Иван Франкопан, који му је јавио да ће спасити краљицу Марију, ако му краљ пошаље копнену војску и прибави помоћне лађе. Жигмунд је оберучке прихватио тај позив, па је 9. априла замолио Млечане да на далма­тинску обалу пошаљу своје галије, да би спречили пребацивање краљице Марије у Напуљ. Млечани су опремили 24 галије, у случају сукоба са напуљском флотом, и позвали далматинске градове на верност угарској круни. 30. април 1387. одазвао се град Сплит, 2. маја Трогир, а 3. маја Шибеник. Средином месеца, у савезу са Курјаковићима, Иван Франкопан је изненада напао Почитељ, у коме су с налазили неки заробљени угарски великаши. Иван Палижна је дуго бранио Почитељ, али, при недостатку хране, на крају се морао повући у Новиград, који је ускоро такође опсео Франкопан, уз помоћ млетачке флоте. Палижна је врло брзо био приморан на преговоре, али није хтео преговарати са Франкопаном, већ са млетачким војводом Ђованијем Барбадиком.[18] Пошто му је Барбадико јамчио личну слободу ако из­ручи живу краљицу, Палижна је предао град Млечанима и 4. јуна отишао у свој град Врану.[6][18]

Ослобођена краљица Марија отишла је из Новиграда у оближњи Нин, где јој се 8. јуна поклонило изасланство града Задра.[18] Из Нина је 15. јуна отишла у Сењ, где је остала 2 недеље.[20] Ту је 19. јуна примила млетачке изасланике, који су јој у Републике честитали на ослобођењу. Марија се 30. јуна захвалила Републици на пруженој помоћи, а дужду препоручила свога витеза Барбадика. Краљица се напокон 1. јула с великом и сјајном пратњом из Сења запутила у Загреб, где ју је 4. јула свечано дочекао краљ Жигмунд. Жигмунд је са Маријом провео у Загребу месец дана, станујућиу двору који је још 1335. године саградио Карло Роберт.[19]

У међувремену, осетивши опасност побуне, Угари су кренули да је угуше што пре.[6][8] Нови мачвански бан Никола II Горјански и храбри Стефан Корођ, доскорашњи заробљеник у Почитељу, повели су енергичну акцију да свете дотадашње поразе и сломе побуњенике.[6][18][8] Горјански је свладао браћу Иваниша и Ладислава Хорвата у Мачви и у источној Славонији. У бици код Черевића испод Фрушке горе њихова војска је поражена и они губе тврђаву Илок, а с њом и читав Срем. Иваниш се склонио у Пожегу, коју је опсео Никола Горјански.[6][19][8] Ладислава Хорвата, који је пожурио да доведе помоћне чете од кнеза Лазара, Горјански разбио у више сукоба у самој Мачви.[6][8] Док је Горјански ратовао са Ладиславом, Иваниша су спасили његови некадашњи пријатељи Стефан Лацфи и Стефан од Шимонторње, помогавши му да из Пожеге утекне у Босну, код краља Твртка.[6][19][8]

Иваниш Хорват и Иван Палижна су, потом, из Босне упали у Славонију, где су освојили Вуковску и Пожешку жупанију, дошавши до Драве.[19] Међутим, Стефан Корођ их је средином јула, у борби у којој је погинуо Ладислав Хорват, приморао да се врате натраг у Босну.[21] Средином септембра Иваниш Хорват је опет упао у Славонију, али у га савладали Корођ и Горјански, при чему су многи хрватски великаши, између осталих и Берислав Палижна, били заробљени и погубљени. Истовремено краљица Марија је 14. септембра 1387. године браћу Хорвате лишила поседа у Пожешкој, Вуковској и Бачкој жупанији, које је одбио Никола Горјански. Такође, уместо Павла Хорвата за загребачког бискупа је био пстављен Чех, Јан Смило.[22]

Сам Жигмунд је, после боравка у Загребу, кренуо против побуњеника. Прво се упутио у Копривницу, одакле је 7. августа поседима наградио град Загреб. Потом се вратио у Крижевце, где се налазио 8. августа.[19] Одавде је напао Босиљево и освојио га, настанивши се у Чазми, где је остао до 23. августа, после чега се вратио у Угарску.[6][19][8]

Сукоби са краљем ТврткомУреди

Босански краљ Стефан Твртко био је зинтересован за далматинско приморје, и, као таквом, добро му је дошао грађански рат у Хрватској. Додуше, 1385. године, његову подршку су купиле краљице Марија и Јелисавета, уступивши му Котор, али прилике су се временом битно промениле.[6][19][8] Тврткова је рођака Јелисавета била је мртва; Млечани су се уплели у грађански рат у Хрватској; краљица Марија се 1385. одрекла пре­стола.[19] Твртко Жигмунда ни после крунисања није сматрао законитим владарем; Жигмунд га је пак називао баном, не признајући му краљевску титулу.[6][19][8] Све ово је утицало на Твртка да 1387. године отворено ступи у борбу са Жигмундом.[19] Потиснути у Славонији, око њега су почели да се купе хрватски побуњеници, који су у њега полагали сву наду.[6][8]

Оваквим држањем Твртко се декларисао као глави савезник напуљског двора на источној страни Јадранског мора. Иако су Млечани на све стране поручивали да треба остати веран угарској круни и краљици Марији, и нису нимало крили да су противници напуљског двора, хрватско племство је, у свом већем делу, било против краљице Марије, што је вршило известан утицај на градско становништво у Далмацији. Напуљски двор је доста видно показивао да не мисли да остаје неактиван и да ће окушати своју срећу на било који начин, али док је био неактиван главни центар окупљања побуњеника била је краљевина Босна.[6]

Предаја Клиса и офанзива Жигмундових присталицаУреди

Твртко је нарочито постао активан у Хрватској и Далмацији, на које је полагао право као праунук Павла Шубића, наследног бана Хрватског. Први град који је признао Тврткову власт био је Клис, огњиште Шубићеве породице. Грађани су му понудили свој град под условом да им се признају сва права и повластице које су раније добили од Шубића и уживали све дотада. Дана 22. јула 1387. године Твртко је писмено изасланицима зајамчио све повластице, које је град добио у време његових господара: банова Младена и Павла Шубића.[6][22][8] Твртко је намеравао да овај град искористи као базу за даље ширење у Далмацији, и то што пре, док траје анархија у Угарској.[6][8] Сплићани, који су били први на удару, 1. августа сазвали су веће, на ком су одлучили да у Босну пошаљу свог грађанина Миха Мадијева, како би одвратио краља Твртка од напада.[8] Међутим, за то је било касно. Већ 2. августа, босанска војска је напала сплитско подручје, не нападајући сам град.[6][8]

Твртко је истовремено био активан и на источној и северној граници. Његовом и Лазаревом помоћу ојачани одметници кренули су у нове борбе, променљиве среће, али са осетном штетом за Угаре. Нарочито је био опак њихов упад у Срем првих дана септембра 1387. године. Разљућен лошим вестима, Жигмунд тада одлучује да лично крене против њих. 22. септембра, писао је млетачком дужду да неће ићи само против досадашњих одметника, него и против босанског бана, да скрши њихову обест. Међутим, није пошао, а борбу су наставили његови заповедници Никола Горјански и Стефан Корођ, којима је пошло за руком да потисну побуњенике све до Саве, али нису смели да уђу у Босну. У тим борбама угарски извори нарочито помињу учешће добро наоружане босанске и српске коњице, која је устаницима чинила велике услуге својим брзим маневрисањем. Краљ Жигмунд, хвалећи лавовску срчаност својих верних, наводи да је током ове офанзиве пао велик број неверних и шизматичних Босанаца и Рашана.[6][8]

У јесен 1387. године Врану су опселе присталице Марије и Жигмунда, нови врански приор Алберт де Лосок (од Лученца) и крбавски кнезови Будисављевићи. 11. новембра опседнутом Палижни је у помоћ стигла Тврткова војска, страховито похаравши задарски крај.[6][22][8] У њихове руке је пало на 3.000 комада ситне стоке и на 1.400 крава и волова.[8] Противничка војска одмах је потом напустила опсаду Вране и повукла се у Нин, чији је заповедник 17. новембра писао:

„Ради множине и снаге босанских јеретика не могосмо остати у пољу, него се склонисмо у Нин, стари град верних.[6][22][8]

Тврткова војска сјединила се после тога са Палижнином и пошла одмах за непријатељем под сам Нин, чија је опсада трајала све до 17. децембра, када је била прекинута вероватно због оштре зиме.[6][8] Ово ратовање донело је Твртку, поред војничког успеха и јачања личног престижа, још и град Островицу (17. децембра), једно од старих Шубићевих седишта. Босански краљ је тада, у сврху освајања Хрватске и Далмације од Жигмунда, именовао Ивана Палижну баном Хрватске и Далмације, чије се седиште налазило у Клису.[6][22][8] Заслугом Ивана Палижне и краља Твртка бунтовнички покрет против краља Сигисмунда и краљице Марије опстао је у Далмацији.[6][8]

Страх у Далмацији и губитак ХаличаУреди

Уплашени далматински градови, попут Сплита, Шибеника, Трогира, Нина, Скрадина и Задра, после пада Островице почели су да траже везе с Твртковим људима и да се на неки начин осигурају.[6][22][8] У Трогиру се 26. и 27. децембра дуго већало и колебало, да би на крају наступио крвави пир. Народ се одлучио за Босанце и три вође Жигмундове странке било је побијено, један чак на сред трга, 27. и 28. децембра, док су остала двојица успели да побегну у Сплит. Овај трогирски случај унео је у остале далматинске градове још више пометње и забринутости.[6][8] Неки су се, стога, одлучили да моле краља Жигмунда за што скорију помоћ.[6][22][8] Већ у јануару 1388. године, представници Задра, Шибеника и Сплита ишли су са том мисијом на угарски двор. Од свих далматинских градова једино Дубровник, због свог споразума са Твртком, није имао никаквог разлога за страх. Мала република је чак успела да своје односе са Босном прикаже на угарском двору као нимало нелојалне и да 28. октобра 1387. године, Жигмундовом повељом, добије неку врсту дозволе за даље везе. Том приликом је угарски краљ пристао, да република може добијати земље и подручја од људи из Босне и Рашке, изузевши само оне земље, које су остали краљеви Угарске, наши преци, држали и поседовали.

Чим је мало попустила зима, 18. фебруара 1388. године Палижна је поново напао и опустошио сплитски крај, у коме је био завладао велик страх. Трогирска општина, која није могла бити равнодушна прем судбини блиског Сплита, безуспешно је покушавала да посредује. Пошто је Сплит остао веран Жигмунду, Твртко је предузео одлучније кораке. Два његова посланика, војвода Влатко и Станоје Јелачић, средином марта су пошла у Клис, да пре новог напада понуде споразум далматинским градовима. Међутим, једино су Трогирани поздравили краљеве људе и поклонили им 50 либара у знак пажње, док су остали градови остали пасивни, сваког часа се надајући помоћи угарског двора.

Можда су градове охрабриле вести о успесима Жигмундове војске против Иваниша Хорвата. При том сукобу је неколико хрватских бунтовника било заробљено, одведено у Будим и тамо привезано коњима за репове, вучено по улицама и најпосле погубљено и рашчеречено. Тај језиви пример заплашио је људе, али, у самој Далмацији, краљ није био у стању много да помогне. Он се у ово време налазио у великој новчаној кризи и није могао без тих средстава да планира озбиљну војну акцију.

Осим тога, његова свастика Јадвига и њен супруг Владислав II Јагело употребили су унутрашње немире у Угарској да прошире своју власт у Халичу на рачун исте.[6][8] Њихова војска је у јануару 1387. године напала ту област, али је пољски племић Владислав Ополски, од 15. јула 1386. године гувернер Халича, стао на страну угарских интереса. Дана 6. фебруара, он је из Ченстохове позвао становништво Халича да не призна пољску власт, међутим она је била успостављена у целој области до марта. Овакав развој догађаја утицао је на молдавског кнеза Петруа II Мушата да 26. септембра 1387. године збаци врховну власт круне Св. Стефана и пређе на пољску страну. Жигмунд је на крају успео да се извуче из овог тешког положаја, али су догађаји на североистоку заокупили његову пажњу тако да дуго није могао ништа предузети у Далмацији.

Савез далматинских градоваУреди

После неуспелих преговора са далматинским градовима, Твртко је прешао у напад. У другој половини маја његова војска је опет опустошила сплитски крај, док се истовремено у Котору спремала његова флота. Кад су чули те вести уплашени Сплићани су 10. јуна упутили Жигмунду једног речитог фратра, да му изложи тежак положај града. У случају да краљ не може да им помогне, фратар би требало да га убеди да им дозволи да се сами определе без жига велеиздаје или да пред племством изјави да Сплићани скидају одговорност са себе.[6][8] Ако им краљ и великаши обећају помоћ, фратар је требало да пренесе, да ће је Сплићани чекати најдаље до краја јула, а да ће после тога поступити по својој савести.[8]

Колико год да су биле озбиљне молбе и поруке Сплићана, Жигмунд је само могао да их позове да верују и да устрају. Он је, заиста, помишљао на да крене у поход против Твртка и почео је да се спрема за борбу, али је читав план био напуштен или због других државних питања или због недовољног одзива. Иако су се бојали Твртка, Сплићани му се нису покорили. Напротив, почели су да раде на формирању одбрамбеног савеза далматинских градова, у који су ушли и неки хрватски кнезови. Њихов закључак о томе донесен је 28. августа, када је њихов грађанин Петар Зорић добио задатак да позове у савез Шибеник и Скрадин и хрватску властелу Нелипчиће, Вида Угринића и, према потреби, крбавске кнезове. Савез је, очигледно, био уперен против Палижне и Твртка, а његов коначни циљ било је освајање Клиса.

Овај сплитски предлог наишао је на повољан одзив, и 6. октобра 1388. године, одржан је заједнички састанак Сплићана, Шибеничана, Скрадињана и представника властеле Нелипчића и Угринића у скрадинској цркви Св. Катарине, где је склопљен уговор о савезу. Циљ савеза изражен је речима да ће се учесници узајамно помагати, са жељом да себе, земљу, места и сву имовину своју очувају у дужној верности према светој круни угарској. Једна тачка уговора, која је везала све преговараче и била необично Карактеристична је била тачка уговора, која је гласила овако:

„Ако би се у краљевини Угарској у току догађаја збила каква промена[a], не може и не сме ниједна од наведених странака пристати уз другога владара, господара, особу или општину или државу без сагласности осталих савезника.[6][8]

Да је ситуација у Далмацији, после склопљеног савеза, била опасна по Твртка види се по закључку Дубровника из 14. октобра 1388. године, да би у случају рата деловао као посредник.[8] Међутим, делотворност овог савеза није потрајала, пошто је између града Трогира и кнеза Нелипчића дошло до сукоба. Обавештен о томе, Твртко је у новембру послао кнеза Хрвоја Вукчића са братом Војиславом у Книн да још једном позову тамошње противнике да признају његову власт. Босански краљ је са њима послао и војводу Влатка Вуковића, као свог намесника, са једним војним одредом. Њиховом позиву се опет одазвао само град Трогир, који је 11. новембра послао Хрвоју изасланика.

Твртков споразум са далматинским градовимаУреди

Тврткова последња активност изазвала је реакцију угарског краља. Жигмунд је, наиме, узалуд покушавао да уђе у савез с Млечанима, који би му били од велике користи у Далмацији.[6][8] О његовој понуди се у Венецији дуго разматрало, при чему је Република, прво тражила знатну цену за своје услуге, да би се на крају одлучила за неутралност.[8] 29. септембра 1388. године Жигмунд је склопио једногодишње примирје са пољским краљем, после чега је могао да се посвети далматинским питањима.[6][8] Именовао је славонског бана Ладислава од Лученца за управника (лат. gubernator) Хрватске и Далмације, послао га у угрожене крајеве да успостави ауторитет угарске круне. Бан је стигао у Задар 23. децембра, где је одмах почео скупљање војске, при чему је забележено да су му Шибеничани 4. јануара 1389. године послали 50 својих људи. Војска је кренула против побуњеника 8. фебруара, али није имала успеха.[6][22][8] Неуспех похода највише с огледа у томе што Твртко после њега продире до самог Задра и спаљује му предграђа. У марту је војвода Влатко пред Сплитом давао победничке поруке угроженом граду, тражећи његову предају.

Услед пораза банове војске, Сплит је почео да се колеба. 24. марта 1389. године градско веће је изабрало Николу Срећу и Ивана Марина, као своје представнике и посланике краљу Твртку. Слично су урадили и остали далматински градови. Из упутстава датих сплитским заступницима јасно се види њихово колебање. Босански краљ се према далматинским градовима показао као врло предусретљив, тиме што је пристао да им потврди старе повластице, а Сплиту је дао 15. јун као последњи рок за предају. Твртко је чак пристао да Сплит буде последњи далматински град који би подвео под своју власт, али сплитским изасланицима дао до знања да ће, у случају неиспуњења обавезе, град бити озбиљно нападнут.

Кад су добили повољне одговоре од краља Твртка, Сплићани су, у договору са Шибеничанима и Трогирцима, 19. маја послали су Жигмунду свог начелника Јакинца Малатесту и Николу Срећу, да га обавесте о свему и траже његову одлуку. Жигмунд, природно, није могао пристати на предају градова Твртку, стога обећавши скору помоћ и боље изгледе за будућност. Међутим, у кратком року од месец дана он није могао ништа конкретно предузети.[6][8] У Трогиру и Сплиту је поводом тога завладао страх. 23. маја Трогирани су упутили једно посланство у Босну, које је имало за циљ да објасни краљу њихов положај и увери га да Трогир има најбоље намере. Чак су му понудили да у њихов град пошаље једног свог повереника. Кад је прошао 15. јун, а из Угарске није било поузданог одговора, Сплићани су одлучили да вешто дипломатишу око Твртка. У неприлици, прихватили су се тачке уговора, која им је говорила да се могу предати последњи. С тим упутама, они су 30. јуна Босну послали Ивана Марина, молећи краља да их не дира док се и остали градови не покоре.[8]

Предаја ДалмацијеУреди

Док се главнина босанске војске још увек налазила на Косову, у јулу 1389. године бан Ладислав успео је да освоји Клис и потисне Босанце из неколико утврђења. Међутим, осигуравши се да Турци овог пута неће нападати Босну, краљ Твртко је крајем августа упутио нове чете у Далмацију да поправе положај и поврате изгубљено. Сјединивши се са Палижном и остацима његових трупа, босанска војска је већ крајем септембра палећи продрла све до самих капија Задра. Њихови напади, који су се понављали до дубоко у јесен, приморали су уплашени град да се обрати свом суседу Ивану Франкопану, молећи га за што хитнију помоћ. Крчки кнез се тада налазио у сукобу са крбавским кнезовима, па је његова помоћ од 400 коњаника стигла тек 16. новембра, дан после једног тежег напада Босанаца на задарски котар. 20. новембра ова војска је са 1000 Задрана и 200 Пажана пошла на град Врану, коју је већ опседао бан Ладислав.[6][23][8] У две тешке борбе, 22. и 24. новембра, Палижна се са својим људима храбро борио и био рањен, али није могао да савлада савезничку војску.[6][8] Тек у трећој бици, 10. децембра, Босанци су савладали савезнике, који су се срамно (лат. turpiter) повукли у Задар. Брзо после тога, 15. децембра, повратили су и Клис, вративши границе на стање пре угарског напада.[6][23][8] Млетачка република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено да су далматински градови у великом страху и недоумици, такође, и да се Твртко потпуно определио за напуљски двор, при чему изјављује да све ради у име Ладислава Напуљског.

Краљ Твртко је од јесени 1389. године био изузетно активан у Далмацији, а Иваниш Хорват је чак именован за његовог хрватског намесника.[6][8] Међутим, босански краљ у исто време добија новог противника.[6][23][8] Млетачка република је 30. јануара 1390. године открила Жигмунду Тврткове намере, а 3. марта га упозорила да не дозволи да босански краљ поседне далматинске градове.[23] Уверивши се да Жигмунд нема ни праве енергије ни могућности да заштити да заштити далматинске градове и углед угарске круне, Млетачка република, досад пасивна, одлучила је да покуша да сама завлада Далмацијом. Њихов сенат је још 29. априла 1390. одлучио да у Далмацију пошаље једног свог изасланика да испита стање и расположење становништва, после чега би се прешло у акцију.[6][23][8] Међутим, за њихово мешање је било већ касно. Пошто није било угарске помоћи, Далмација је одлучила да се покори краљу Твртку, и у мају упутила је своје посланике у Босну. Свесна да би свака даља акција била узалудна, Млетачка република 26. маја доноси одлуку да обустави своју политичку агитацију.

8. маја 1390. године Сплит је, спреман да се покори под одређеним условима, издао изасланицима упутство за преговоре са Твртком и Иванишем Хорватом. За Сплитом су и други далматински градови: Шибеник, Брач, Хвар, а вероватно и Корчула, послали своје изасланике босанском краљу. Међутим, Трогир је, вероватно схвативши да Твртко не ради за напуљски двор већ за себе; сада донео нарочит закључак да остаје веран угарској круни:

„Боље је да умремо него да изгубимо свету круну угарску.[6][8]

Босански краљ је 2. јуна у Сутјесци издао Сплиту, непосредно после предаје, повељу са потврдом свих њихових дотадашњих права и повластица.[6][23][8] Тај чин је ставио тачку на сплитске сукобе са Клисом и Омишем, пошто је краљ одредио границе између тих места, желећи да се наши верни Сплићани обилато користе нашом милошћу.[6] Овакав поступак босанског двора према Сплиту поколебао је друге упорне далматинске градове, па и саме Трогиране, који су већ 8. јуна изјавили Твртку своју покорност. Шибеник је, покоривши се, 11. јуна, добио потврду старих повластица. Пример градова следила су и далматинска острва Брач, Хвар и Корчула.[6][23][8]

Твртко је желио да придобије и Задар. У ту сврху је замолио Млечане да му уступе ратно бродовље, које би му било од велике при опсади града. Међутим, ову услугу су му ускратили, под изговором да Млетачка република, као трговачка држава, мора живети у миру.[23] Упркос овоме, Твртко узима титулу краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, под којом се јавља 10. јула 1390. године, у трогирским белешкама.[6][24][8]

Држање краља ТврткаУреди

[25] Та активност Тврткова изазва најпосле краља Жигмунда на живљи отпор. Он, пре свега, тражи да начини савез са Млецима, који му у Далмацији могу бити од знатне користи. Његова понуда била је упућена у Млетке и тамо претресана, али до савеза није дошло, јер су Млечани, изгледа, најпре тражили знатну цену за своје услуге, а после ипак, нашли за мудрије да остану неутрални. 29. септембра 1388. беше Жигмунд склопио примирје с пољским краљем за годину дана и тако добио на тој страни нешто слободније руке. Он именова Ладислава Лученца, славонског бана, за управника (,gubernator’) Хрватске и Далмације и посла га у угрожене крајеве, да што пре успостави ауторитет угарске круне. Лученац стиже у Задар пред сам Божић, 23. децембра, и поче одмах спремање војничке акције. Већ 4. јануара послали су Шибенчани у помоћ угарској војсци 50 својих људи. Мало после тога, првих недеља 1389, пошао је Лученц са својим четама против босанских људи. Ми о том походу немамо ближих вести; али да није завршио повољно по Мађаре види се најбоље по том, што Тврткова војска остаје у Далмацији, допире до самог Задра и пали му предграђа. У марту војвода Влатко пред Спљетом даје победничке поруке угроженом граду.

Сплитска дипломатијаУреди

 
Марија Угарска у угарској хроници.

Војвода Влатко тражио је, у ставу победника, да се Сплит што пре изјасни за признање Тврткове врховне власти и да му упути своје посланство. Видећи да угарска помоћ не доноси потребно олакшање, а да сам град не може до века примати ударце босанских чета, Сплит поче да се колеба. 24. марта 1389. састало се њихово градско веће и изабрало, доиста, двојицу грађана, Николу Срећу и Ивана Марина, као своје претставнике и посланике краљу Твртку. Слично су урадили и остали далматински градови. Из упустава, која су дата сплитским заступницима види се очевидно њихово колебање. Да се може, они би несумњиво остали верни угарској круни. Чак се помало надају, да би, још увек, могли од самог Твртка добити неки рок, у коме би им се дала прилика, да се још једаред обрате краљу Жигмунду за помоћ или да би добили могућност, да му се оправдају и избегну прекору издајства. После тога рока, њихова би савест била мирна и они би, без муке, могли пристати да постану Тврткови поданици, истина са претпоставком, да то учине и остали далматински градови и да им краљ потврди старе повластице. Краљ Твртко се показао врло предусретљив. Очевидно у жељи, да не изгледа прост отимач и да према људима, које мисли добити за поданике не буде гори од старих владара, он је пристао да им одобри тражене рокове. Чинило му се, да се људи задобијају и љубављу исто толико, колико и снагом. Сплиту је био остављен последњи рок за предају 15. јун; а Твртко је пристао чак и на то да Диоклецијанов град буде последње од далматинских места, која долазе под његову власт. У том акту било је колико државничке мудрости, ради предусретљивости, толико исто и свесности своје снаге и уверења, да крајње решење не може испасти друкчије. То је он и казао сплитским изасланицима, не остављајући нимало сумње о том, да ће, не одговоре ли својој обавези, имати да рачунају са његовим озбиљним нападајима.

Кад су добили повољне одговоре од краља Твртка, Сплићани, после договора са Шибенчанима и Трогиранима, 19. маја послаше угарском краљу свог начелника Јакинца Малатесту и истог Николу Срећу, који је био код Твртка, да га обавесте о свему и траже његову одлуку. Исто су тако поступили и Трогирани. И једни и други пожуривали су решење, јер је рок за одговор био врло кратак. Краљ Жигмунд, природно, није могао да даде свој пристанак, да се градови предају Твртку. Обећавао је с тога скору помоћ и боље изгледе за будућност. Али у кратком року од месец дана он није могао организовати експедицију и прискочити у помоћ градовима, које је чекала Тврткова освета, ако прекрше створени споразум. У Трогиру и Сплиту завлада ради тога разумљив страх. Трогирани упутише 23. маја једно посланство у Босну, које је имало да растумачи краљу њихов положај и да га уверава како Трогир има најбоље намере. Они су чак нудили краљу, да, за сваку сигурност, пошаље у њихов град једног човека, који би био његов повереник. Рачунали су чак и с тим, да би краљ могао затражити и таоце од далматинских градова. Спљет се био уплашио исто тако. Кад је прошао 15. јун, а из Угарске нити стизаше помоћ ни поуздана порука, Сплићани одлучише, да вешто дипломатишу око Твртка. Да испуне обавезу није им се још дало; али им се исто тако није дало, ни да то признају. У неприлици, они се прихватише за ону тачку уговора, која је говорила, да се Спљећани могу предати последњи. С тим упутама они послаше у Босну 30. јуна, Ивана Марина, молећи краља да их не дира дотле, докле се и остали градови не покоре.

Краткотрајни успеси у ДалмацијиУреди

 
Жигмунд, као краљ Угарске.

Док је босанска војска била заузета борбом с Турцима, успело је угарским људима и њиховим присталицама, да освоје Клис и потисну мали број босанских посада у Далмацији. Кад је свршена битка на Косову и Твртко био начисто с тим, да Турци не мисле продирати даље према Босни, Твртко је крајем августа опремио своју војску у Далмацију, да настави почете борбе. Та војска пређе одмах у нападај и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије. Нападе и пустошења понављала је потом све до дубоку јесен. На велике молбе Задрана упутио им је средином новембра крчки кнез Иваниш Франкопан једну помоћну војску од 400 коњаника, а њој се после придружило и 200 Пажана. Са том помоћу и својом војском извели су Задрани нападај на Врану. У две љуте борбе, 22. и 24. новембра, Палижна се са својим људима храбро опирао и био је и рањен, али није могао да савлада нападаче. Тек у трећој бици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се „срамно” (turpiter) повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и стечени ранији посед и углед босанског краља. Млетачка Република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено, како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази. Твртко се, говорили су они, определио потпуно за напуљски двор и сад изјављује да све ради у име Ладислава, сина краља Карла.

Млечани у ДалмацијиУреди

Кад је Млетачка Република добила уверење, да Жигмунд у тај мах не може да заштити далматинске градове и свој ауторитет, она је покушала да сама добије те градове за себе. Њихов сенат решио је био још 29. априла 1390, да један њихов нарочити изасланик испита расположење духова у Далмацији, па да се потом почне акција. Али је тај њихов интерес дошао касно. Далматински градови ломили су се око тога, да ли да остану верни краљу коме су се обавезали раније или краљу који им је био ближи и опаснији. За дотле пасивне Млетке у овој дилеми није се више налазило места. Видевши да од угарске помоћи, после толико времена, нема ништа Далмација се беше одлучила, да се покори краљу Твртку и у мају упутила своје посланике у Босну, да тамо коначно уреде ствар. Свесна, да би после тога свака њена акција била узалудна, Млетачка Република решава 26. маја да на тој страни обустави своју политичку акцију.

Пад СплитаУреди

За то време Твртко је живо радио да толики напор заврши са успехом. Његови људи иду у Хрватску и Далмацију и воде последње преговоре. Мандатор босанског краља били су крбавски кнез Ђуро и Твртков хрватски намесник Иваниш Хорват. Сплитски грађани упутише своје посланике у Босну, потпуно спремни да се покоре, али под часним условима. Упутство издано сплитским посланицима за преговоре датирано је 8. маја. Кад су чули за ту сплитску одлуку решише се Шибеник, Брач и Хвар, а вероватно и Корчула, да и они ураде тако. Једино се дотле најпредусретљивији Трогир почео у последњи час устручавати, али то није трајало дуго. Кад су Сплићани изјавили своју покорност Твртку издаде им он 2. јуна у Сутјесци повељу са потврдом свих њихових дотадашњих права и повластица. У исти мах, докрајчујући њихове сукобе са Клисом и Омишем, краљ је тачно дао повући границе између тих места, желећи, како каже, да се „наши верни Сплићани обилато користе нашом милошћу”. Сплитски успех поколеба и Трогиране, те и они 8. јуна изјавише Твртку покорност. Иза Сплићана добише потврду својих повластица и Шибенчани, а за њима Брачани, Хварани и Корчулани. Твртко је са разлогом могао бити поносан на толике успехе и похвалити се њима свом млетачком суседу. Ова му је 8. јула одговорила, сигурно не много искрено, како је „весела срца” примила његове вести и како саучествује у његовој радости. У трогирским белешкама јавља се 10. јула 1390. први пут нова Тврткова титула као „краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја”. Са том титулом свог краља диче се 1. августа у званичној сплитској повељи о градским границама и краљеви изасланици протовестијар Трипо Бућа, крунски бискуп Михаило и Влатко логофет[26][27].

Први продор у СрбијуУреди

 
Печат краља Жигмунда.

Српску катастрофу на Косову искористило је први Жигмунд. Он је био киван на кнеза Лазара и краља Твртка што су помагали његове хрватске бунтовнике и његовог противкандидата Ладислава Напуљског, и, премда је, пред косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак, сасвим невитешки, ударио још у јесен 1389. год. на Лазареву удовицу, разбориту кнегињу Милицу. Као да је ишао на некакав тежак и славан поход он се сам ставио на чело војске. Продро је дубоко, све до срца Шумадије, у Гружу, где је освојио градове Борач и Честин. Хвалио се чак потом, у једној повељи од 31. марта 1390, како је те градове у обезглављеној земљи „победнички” добио. Кнегиња Милица држала је једно време, да се пред опасностима које јој прете неће моћи ни одржати са децом у Србији, па је за сваки случај замолила Дубровник за уточиште, које су јој они одобрили.

Овај продор изазвао је велико огорчење српског народа према Мађарима, али племић Вук Бранковић је остао Угарски вазал.

Србија је, потом, примила на себе вазалске обавезе према Турској. Признала је врховну власт турског емира, обећала му давање помоћне војске за случај ратовања, обавезала се да српски принчеви Стефан и Вук, долазе на султанов двор и Милица је, уз то, морала дати и своју најмлађу ћерку Оливеру у султанов харем. Сем тога, у извесне српске градове уђоше турске чете. На Дунаву чак поседоше Турци, уз Србе, добро утврђени град Голубац, да би из њега могли непосредније контролисати кретања Мађара. С турском помоћу Срби су потпуно очистили земљу од угарских чета и за извесно време, што се каже, дахнули душом. Косовска катастрофа осећала се у земљи. Страх од Турака и њихове снаге продро је дубоко и људи су примили ново стање нешто због њих, а нешто и због великих жртава које је поднела Лазарева породица за спас земље.

Убрзо после тога 1390. године долази до првог турског упада у Угарску.

Турци Османлије и други продор у СрбијуУреди

Жигмунд је рано видео опасност од Турака, који су се већ од 1390. год. јављали на његовим границама и предузимао је доста мера, али у те мере није унео правог система, нити их је изводио доследно и постојано. Његова је политика ишла за тим, да преостале балканске државе веже за Угарску. Тако је живо настојао да у Босни поврати изгубљене позиције и поквари Твртково дело, а у Влашкој, Србији и Бугарској да силом или милом утиче на њихове господаре. Он је веровао да је његова снага и сама довољна да сузбије Турке и с тога није много полагао да балканске хришћане већом предусретљивошћу окупи око себе. Његов поступак према Србији и после према Босни стекао му је много непријатеља и већ тада људи су на неким странама почели премишљати да је за српске интересе целисходније нагодити се с Турцима него ићи с Мађарима.

У лето 1392. почео је краљ Жигмунд борбу против Турака на српском земљишту, али без српске сарадње. Разбивши Турке код Браничева он је продро све до Ждрела на истоку, а повратио је Мачву на западу. Емир Бајазит био је заузет борбама у Малој Азији и није могао на време спречити ту офанзиву, а сами Срби са турским посадама нису били за то довољни. После угарских успеха он се одмах идуће године решио на одлучнију акцију на северним границама своје државе, да би сузбио угарски утицај и могућност окупљања северних и северозападних балканских држава око Угарске. Први напад управио је против Бугарске, по свој прилици с тога што је њен владар почео какве везе са Жигмундом. У јулу 1393. пало је Трново и срушено је јужно Бугарско царство. Сам цар Јован Шишман био је заробљен и у ропству је и умро, а против осталих Бугара, нарочито бољара, Турци су предузели оштре и свирепе мере, хотећи да њиховим примером застраше друге. Добар део Бугара, нарочито њихових интелектуалних свештеника, пребегло је тада у Србију. Међу њима су се налазила и два добра писца, Константин Костенички, звани Филозоф, и Григорије Цамблак[28].

Стефан Дабиша и слом побунеУреди

 
Новац који се ковао у Угарској за време Жигмунда.

После смрти краља Твртка умро је и Иван Палижна, па је сав терет вођства пао на Иваниша и Павла Хорвата. Они су као и пре палижнине смрти радили за премладог Ладислава Напуљског, коме трзавице у Напуљској краљевини нису дозвољавале да дође у Хрватску и преузме престо у Угарској. Ладислав се после дугих борби крунисао за напуљског краља 11. маја 1390. године и дознавши за Тврткову смрт прогласи се за краља Угарске и Хрватске, а подржавали су га понајвише Вукчић-Хрватинићи: Хрвоје са братом Вуком, које је он 17. јула 1391. прогласио „бановима краљевина Далмације и Хрватске”, а за главног намесника у тим земљама Ладислав поставља Иваниша Хорвата, који му пронађе неколико нових присталица, које су се одметнуле од Жигмунда. Ладислав је све ово радио да би феудалце придобио за себе[29].

Краљ Жигмунд није предузео ништа озбиљније, да би спречио катастрофу Бугарске. У ово време његов је главни интерес био посвећен Босни. Твртка је тамо наследио његов синовац Дабиша, човек без веће вредности и ауторитета. Од првог дана и у суседству и у Босни знало се, да он није дорастао терету који је примио и да ће под њим попустити. Опрезни Дубровчани, који су пазили добро на сваки свој корак, одмах су стали радити против њега и решили су се чак, да, без краљева знања, почну непосредне преговоре са суседним војводама о уступању извесних делова босанског подручја. Тако су већ 15. априла 1391, месец дана после Тврткове смрти, „добили” од браће Санковића, суседне властеле, конавоску жупу. Где би Санковићи тако нешто смели учинити за Тврткова живота, и где би Дубровчани смели то примити! Такав поступак, под још свежим утисцима Тврткових настојања, изазвао је у Босни велико незадовољство. Две верне војводе умрлог краља, чувени Влатко Вуковић и кнез Павле Раденовић, упадоше крајем 1391. год. у област браће Санковића, па њих прогнаше, а област им поделише међу собом. Имали су сигурно за то и краљев пристанак.

Само овај случај није ипак изменио општи процес у земљи. Санковићи су радили брзо и несмотрено, и у брзини су отишли сувише далеко. Али, крај слабог краља избили су други Санковићи, мало опрезнији, али моћнији и способнији. Као у Душановој Србији, и у Босни је поједина властела држала у свом поседу врло простране области. Област Раденовића хватала је од Врхбосне, преко Романије, до Дрине, а одатле, после победе над Санковићима, допире до Конавља. Влатко Вуковић имао је хумску област, коју ће год. 1392. наследити његов синовац Сандаљ Хранић. Крај између Цетине и Неретве држали су Радивојевићи, од којих је Ђурађ постао зет Дабишин. Хрвоје Вукчић господарио је у западној Босни од Лашве до Врбаса и до саме Динаре. Права краљева земља, у средишњој Босни, била је стварно мања од њихове; и кад на престо дође човек као Дабиша, слаб и неугледан, онда је сасвим природно, да ови моћни господари постају праве династе и да воде политику често потпуно на своју руку и с обзиром првенствено на себе. После Твртка краљеви се одржавају или туђом помоћу или тако, што лаврирају између појединих великаша; чим се створи савез ових моћних феудалаца против њих они постају потпуно онемогућени[28].

Дана 25. априла 1392. година Дабиша је Трогиру потврдио старе повластице, потом је Дабиша био проглашен за краља Хрватске и Далмације, уместо Ладислава, кога су ускоро сви напустили. Дабиши се 1391. године покорио град Задар, који је 8. септембра 1392. године изабрао за грађане и градске већнике бана Вука и његовог подбана Иваниша Мишљеновића.

Још више је дошло до пада угледа напуљске странке, када је Ладислав одлучио да ожени кћерку турског султана Бајазита и тако збаци Жигмунда[29].

Дабишу су из почетка помагале војводе његова стрица. Кад су у зиму 1391/2. год. провалили Турци „напрасито” у Босну, Дабиша је успео да их сузбије и разбије. Том приликом истакао се нарочито војвода Хрвоје. Мало пре тога, у јулу 1391, Хрвоје и његов брат Вук беху добили од краља Ладислава назив хрватско-далматинских банова. Тако је, од самог почетка Дабишине владе, скочио углед и значај породице Хрватинића у великој мери. Бан Вук је и вршио у Далмацији банску власт и имао је лепих успеха. Краљев положај погоршао се тек од 1393. год., кад се против њега дигао Жигмунд. После оних успеха против Турака Жигмунд је затражио од Дабише да обнови дужне обавезе према угарској круни, које је Твртко био прекинуо. Између њих су, изгледа, нарочито посредовали свештенички кругови, јер је као место за личне преговоре било изабрано Ђаково, где се налазило седиште босанског бискупа. До састанка је дошло у јулу 1393. године. Дабиша је на овај састанак повео и жену Јелену Грубу, као и велики део властеле; Жигмунд је пак повео неке угарске великаше. Резултат преговора био је овај: Дабиша је признао као врховног краља Босне Жигмунда, а овај је пристао да Дабиша остане на босанском престолу док је жив, али да потом босанска круна припада Жигмунду. Према духу тог споразума, Дабиша се одрекао даљег помагања краљевих противника у Далмацији и Хрватској. У страху од Турака с једне и од Сигисмунда с друге стране, Дабиша се решио за споразум с Мађарима; у Ђакову би друкчије, нехришћанско решење, било, у осталом, и немогуће. Дабиша није имао непосредних наследника да би радио за њих, а није имао ни довољно личног става да од Жигмундових захтева спасе босанску круну за неког другог члана династије. У том уговору било је и још нешто што је показивало краљеву слабост. Жигмунд је тражио да поред Дабише споразум приме и главне босанске војводе, а од тих војвода захтевао је обавезу да неће помагати свом краљу, ако би се он одметнуо од Мађара, а и они сами да неће дизати свог оружја против угарске круне. Чак је и сам Хрвоје прихватио Марију и Жигмунда за владаре 23. августа 1393. године.

Опозиција против Ђаковачког Уговора била је велика. Сви су осетили да се њим руши Тврткова политика и све што је он постигао. Опозицију је водио, у главном, Иваниш Хорват, који се одметнуо од краља и у Омишу, који му је 1390. године дао сам Твртко, створио своје главно упориште. У лето, тачније 15. јула, 1394. дошло је до праве борбе, када је Дабиша са Брача Хвара и Корчуле јурнуо ка Омишу. Браћа Хорвати морали су напустити Омиш и Далмацију. Склонили су се у северну Босну, у тврди град Добор, који су саградили 1387. године да би из њега проваљивали у Славонију. Збуњени, градови Трогир и Сплит решише, да у својим актима не спомињу више име ниједног краља не знајући ко ће остати стварни господар. Обавештен о том кренуо је краљ Жигмунд лично у Босну, крајем августа, да казни одметнике и рашчисти ствари. Са краљем је кренуо и Никола Гара. Браћа Хорвати не смедоше дочекати угарску војску, него побегоше. Жигмунд заузе тврди Добор и даде га разрушити. Хорвате је после добио издајом у руке, па је Иваниша дао свирепо казнити[28], тако што им је тело расекао на 4 комада, после дугог мучења у Печују (нпр. везивањем коњу за реп)[29]. Иако је и Дабиша био устао против Хорвата Жигмунд је налазио, да то није било довољно енергично и можда довољно искрено. Дабиша је, уз то, настављао преко бана Вука учвршћивање босанског утицаја у Приморју. Ушао је био у везе чак и са Задром, а Ластово је признало његову власт. Жигмунду се сад учинило да је дошло време јасног обрачуна. Босна има да се врати у предтвртковски став и границе и да се Дабиша одрече целе Хрватске и Далмације. Овај је то и учинио. Бан Вук покушао је да се с војском одупре Мађарима, али је био потучен. Тако је три године после Тврткове смрти његово дело било потпуно срушено; од велике концепције једне српско-хрватске државе остало је само босанско трупло, али и оно окљаштрено и лишено потпуно сваке иницијативе[28]. После тога оде Жигмунд у Будим, где је, на тргу светог Ђурђа, суђено побуњеницима, који су, поред Хорвата, били ухваћени. Жигмунд је сада показао милост, па је терао побуњенике да га моле за милост, што они нису хтели урадити, зато су сви изгубили живот. У овом покољу паде 31 побуњеник, а Жигмунд је гледао то крвопролиће. Краљ Жигмунд је поштедио живот само Павлу Хорвату, као свештенику, али њему се у историји губи сваки траг.

После неког времена пође у јужну Хрватску хрватски бан Никола Горјански и победи бана Вука под Книном, сломивши побуњенике. Вук се због тога одрекао банске части[29].

Сам Дабиша, дуго болешљив, није остао дуго на власти. Умро је 7. септембра 1395. у Сутјесци[28].

Битка на РовинамаУреди

 
Мирча I Старији, влашки кнез, Жигмундов и Маријин вазал

Свршивши послове у Босни, Жигмунд се вратио турском питању. Емир Бајазит, пошто је покорио јужну Бугарску, умеша се и у влашке односе. Незадовољни влашки бољари позваше Турке против свог господара Мирче и Бајазит им се одазва. Прогнати Мирча, после пораза, 10. октобра 1394. године, приђе Жигмунду, у Ердељ, и овај пристаде да га помаже и поврати на власт, да га не би Турци опасали и с те стране. Због тога Жигмунд саставља војску под вођством Иваниша Моровића, Јаноша и Николе Горјанског[30]. Бајазит пође лично у Влашку, с великом војском, да спречи њихове намере. У његовој војсци налазили су се и српски вазали Стеван Лазаревић, Константин Дејановић и краљ Марко, односно у српском народу боље познати Краљевић Марко. Савременик тих догађаја, Константин Филозоф, саопштава, како је Марко нерадо ишао у ту борбу против хришћана и како је казао Дејановићу: „Говорим и молим Господа да буде помоћник хришћанима, па макар ја први да будем међу мртвима у тој борби.” Та му се жеља испунила. У борби на Ровинама, 17. маја 1395, погинули су и он и Дејановић. У народном предању запамтило се, да је наш најпопуларнији јунак српске народне поезије завршио живот на Урвини планини, што је чиста метатеза од Ровина[28].

Утврђивање на престолуУреди

Марија је умрла, мало после битке не Ровинама, већ крајем јуна исте године, у својој престолници, Будиму, са само 25 година, због несрећног пада са коња. Рудолф Хорват пак говори да је Марија умрла 17. маја[30]. Пошто је Марија умрла, са којом је Жигмунд у ствари дошао до права на угарску круну, његови противници су дигли главу, а велик део опозиционара налазио се у Хрватској[31]. Великаши почеше говорити:

„Жигмунд смрћу своје жене престао је бити краљ наш!”

Од свих суседа ово је најозбиљније схватила Маријина сестра Јадвига Пољска, чији се супруг Владислав II Јагело, одмах почео спремати за инвазију на Угарску, али њему се противио острогонски надбискуп Јанош Канишки, који је утврдио кланце на Карпатима, на угарско-пољској граници. Убрзо после тога, због Жигмундове војне надмоћи, одрече се угарског престола Јагело[30].

Никопољски крсташки ратУреди

Када је умро Дабиша не хтедоше босански великаши ни чути да за краља изаберу окрутног Жигмунда, него нови босански владалац постаде Јелена „Груба”, жена Дабишина. Сигисмунд је знао, да би своје престо могао најбоље утврдити, стече ли сјајну победу над Турцима. Краљ Сигисмунд је осећао, да би против велике турске силе, која је на бојиштима оперисала са дотле необично бројним борбеним масама, требало кренути исто тако импозантну хришћанску снагу. Он је с тога радио на том, да се, у традицији прошлих борби, организује прави крсташки поход против Турака, који би их просто, у снажном залету, протерао из Европе, јер султан Бајазит је био енергичан и незаустављив. Кад су угарски посланици, причало се, протестовали код њега, што је Турска, без права, уништила Бугарску, он им је, у свом шатору, показао на гомиле оружја и одговорио им, да он своје право оснива на том.

Он дакле прогласи, да ће Турке г. 1396. бацити из Европе у Азију. У то име пошаље своје посланике у западну Европу, да неколико витезове наговоре за учешће у славноме рату на Турке. Сигисмунд нађе велик одзив. Сама му Француска пошаље 10.000 момака, од којих су 6 000 били из Бургундије, међу тима 1000 витезова, које су водили најодличнији великаши, предовеђени Жаном де Невером. Дођоше и витезови из Енглеске, Немачке, Пољске и тако да сам Сигисмунд сакупи 30.000 бандеријалаца и 16.000 ердељских пешака, а најми 20.000 плаћеника. Из Хрватске су велике чете довели браћа Горјански, па Иван Моровић, Херман Цељски и Стефан Лацковић. Када се тој војсци придружио војвода Мирча са 10.000 Влаха, бројила је она до 100.000 људи, већином на коњима. Може се рећи, да тако биране војске није Европа видела од времена крсташких ратова.

Без довољног искуства у борби с Турцима, ови ратници су изгледали сами себи неодољиви и говорили су о том да гоне Турке не само до Босфора, него и да иду чак до Јерусалима. Војска је пошла у Бугарску, Дунавом. Једна савремена немачка песма Петра из Геца казује, да се експедиција, пролазећи поред српског земљишта и ступајући у путу на њ, осећала као у непријатељској земљи, јер их Срби, очевидно, према наредби, а и због њихове недисциплинованости и пљачке, нису предусретали пријатељски. У Видину крсташима се предао цар Јован Страцимир, који је држао у својој власти северозападну Бугарску, а у Бугарској им се придружио и влашки војвода Мирча. Бајазит је пошао у сусрет тој опасној ордији, праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стеван Лазаревић. Код Никопоља, 25. септембра 1396, дошло је до страховите борбе. Учесник у борби, Ханс Шилтбергер, у својој врло занимљивој хроници, изречно казује, да је Бајазиту, у одлучни час, кад је већ помишљао на повлачење, прискочио у помоћ српски кнез Стефан Лазаревић јурнувши право тамо, где се налазила Сигисмундова застава. Он је растројио Мађаре и натерао их у бег. Власи, видећи обрт среће, напустише бојно поље. Сам краљ Сигисмунд спасао се на једној лађи и отпловио низ Дунав, где га је прихватила млетачка флота. Пораз крсташа био је потпун и Шилтебергер доноси о њему језиве сцене. У тој бици паде 20 000 хришћана, док се много више удави у Дунаву. Султан Бајазит изгуби такође преко 30.000 Турака; али зато ухвати велик број хришћана и сав табор њихов.

Овај пораз Мађара повукао је за собом и пад Вука Бранковића, који је, по свој прилици, био ушао у неке везе с њима. Предосећајући могућу катастрофу Вук је склонио 1395/6. год. у Дубровник своје покретно имање, које је износило 1880 литара „фина сребра” и 15 литара златних предмета. После никопољске битке Бајазит је, као награду Стевану за огромну улогу у тој борби, уступио већи део Вукове области, од Дечана до Приштине, а Вуковој удовици и деци оставио је само северни део Косова, од Трепче и Митровице до Вучитрна. Сам Вук морао је да иде из Србије. Умро је 6. октобра 1398, по свој прилици у Светој Гори, где је један његов брат, Роман одавно живео као хиландарски монах. Сам Вук био је ктитор Хиландара, с братом Романом и Гргуром, још од 1365. год. То што је Бајазит дао Стевану баш Вукове земље и што их је овај примио још не би морало значити, да су између ове двојице то време владали рђави односи, али тај моменат даје и извесне вероватноће за то.

За то време краљ Сигисмунд правио је велики заобилазни пут Црним, Белим, Егејским, Средоземним и Јадранским Морем, да би се вратио у своју обезглављену краљевину. Преко Влашке није смео да се враћа, јер је и оно мало крсташа, што се спасло на леву обалу Дунава, било опљачкано и мучено. Тек у децембру стиго је у Дубровник и одатле разаслао гласнике у Ђаково, Будим, Рудник и Ново Брдо, да добије вести о општем положају. Оне нису биле нимало повољне за њ.

Вест о несретној бици код Никопоља брзо допре у Хрватску. Турска победа узруја и велик део Европе. Бајазит је, користећи се победом, срушио овог пута и северно Бугарско царство, а бугарског је цара заробио и послао у Азију. Три дана после битке пошаље султан своје коњаништво у Србију. Турци пређу и преко Саве, гонећи слабе остатке бродоломника, те оплене и попале Земун и Митровицу. Како им се нико није опирао, пролете коњаници турски читавом Хрватском између Саве и Драве. Они продру чак и у Штајерску, где запале град Птуј, те се онда с великим пленом врате у Турску.

Оволика несрећа побуни опет народ хрватски. Свако се питао: где ли је краљ Сигисмунд? Да се ​​спасио, већ би се морао вратити кући, као што се вратише великаши угарски и хрватски. Ако ли је погинуо код Никопоља или на бијегу, онда треба бирати новога краља. — Време је пролазило, а да нико није знао, каква ли је судбина стигла побеђеног Сигисмунда. Мало по мало претегне уверење, да је Сигисмунд мртав. У Хрватској се многи великаши и племићи радовали, што је напокон нестало Сигисмунда, који је уништио толико одличних породица хрватских. Бивши бан Стефан Лацковић, господар Међумурја, прогласи Ладислава Напуљског краљем угарско-хрватским. Лацковић развије велику делатност. За династију Анжујску придобије многе хрватске великаше и племиће. Међу овима истицао се познати нам већ властелин Стефан од Шимонторње. Лацковић позове Ладислава Напуљског, нека дође по баштину свога оца Карла Драчкога. Но Ладислав је имао доста посла у властитом краљевству, где се борио са француским краљевићем Лујем. Зато није могао поћи из Италије. Ипак прихвати позив, те Стефана Лацковића и његова рођака Стефана од Шимонторње именује својим намесницима у Угарској и Хрватској. Лацковић одмах преузме владање у име краља Ладислава. Прва му беше брига, да Хрватску и Угарску заштити од провала турских. У ту сврху пошаље к Бајазиту посланике своје. Они су добили задатак, да уговоре мир с Турцима, па да Ладиславу Напуљском за жену испросе кћер султанову. У то време пуче глас, да је краљ Сигисмунд жив. Он се код Никопоља спасио на лађи, која га по Дунаву повезе у Црно море и даље у Цариград. Овде нађе Сигисмунд млетачко бродовље, које га 21. децембар 1396. доведе у Дубровник. С њиме се спасише: бан Никола Горјански, надбискуп Иван Канишки и гроф Херман Цељски. Дубровчани беху Сигисмунду од првога часа верни поданици. Зато га приме веома лепо и још му даду 2000 дуката за пут. Из Дубровника оде Сигисмунд у Сплит, а одавде у Книн. Ту се задржао дуже времена, да уреди неке државне послове. Истраживао је и кривицу својих противника из Задра.

Крвави сабор у КрижевцуУреди

Наравно да је Сигисмунд дознао за деловање Стјепана Лацковића. Да томе учини крај, запути се преко Топуског у Крижевац, камо сазове сабор хрватски. На тај сабор позове Сигисмунд и противнике своје. Лацковић добија „сигурну пратњу” (salvus conductus), којом краљ гарантује, да му се не ће ништа догодити, ако дође на сабор. Лацковић је поверовао краљевој речи, па заиста дође 27. фебруара 1397. у Крижевац. Овде се састадоше присталице краља Сигисмунда и Ладислава Напуљског. Пошто је Лацковић своје чете оставио ван тврђаве крижевачке, порасте одважност противника његових. Наскоро се у саборници породи свађа, а онда и бој. Сигисмундовци ударе на Лацковића, те убију њега и неке другове његове. Преостали приврженици Лацковића побегну из тврђаве к четама својим. Ове се одмах узму спремати за јуриш на тврђаву. Но Сигисмундовци баце с високе куле у градски опкоп трупло несретнога Лацковића. Када су војници видели, да је већ мртав човек, за спас којега би вољни били главу дати, одоше испред Крижевца. Упркос проливеној крви настави краљ Сигисмунд сабор у Крижевцу. Настојао је, да створи такве закључке, који би умирили узбуђени народ хрватски. Нарочито је сабор одредио, да се имају успоставити занемарени судови. Подједно буду изабрани краљеви повереници, и то славонски бан Детрик Бубек за Славонију, а загребачки бискуп Иваниш и крбавски кнез Бутко за Хрватску и Далмацију. Кад се нато Сигисмунд враћао у Угарску, постави му Стјепан Продовић, унук некадашњег бана Микца, заседу у Подравини. Но Сигисмунд је уза себе имао чете присталица својих, помоћу којих надвлада противнике своје. Продовић узмакне у свој град Сушицу (данас Ђурђевац), где га опседне краљевска војска. Видећи, да се не ће моћи одржати, утече Продовић из града, те потражи заклониште у Босни.

Ратови у БосниУреди

Кршење уговора у ТатиУреди

Угарски и Сигисмундов пораз осетио се и у Босни. Поред жене краљице, која је добила престо захваљујући савезу велике господе у земљи и једној мутној политичкој ситуацији, поједини великаши су, по сили прилика, све више узимали маха. Краљица Јелена имала је још мање своје личне воље и ауторитета, него њен муж Дабиша. То се види јасно по поступцима извесне властеле. Сандаљ Хранић, од 1396. год. зет Вука Вукчића, тражио је за себе од Дубровника светодимитарски „доходак”, који се иначе давао по правилу владарима; породица Николића из Попова, с кнезом Гргуром на челу, поставља самостално нове царине, које нарочито тешко погађају дубровачку трговину; Хрвоје Вукчић има толику моћ, да његове речи слуша сва краљевина. Кад је стигао у децембру 1396. у Дубровник Сигисмунд се свакако распитивао и о приликама у Босни. Мислим, да је том приликом признао Јеленину власт. Тако бар тумачим оно дубровачко честитање краљици од 27. децембра те године на "вьскршεнх кралнεвьства ти, " које иначе не би било јасно. На тај начин Сигисмунд је, можда, мислио задовољити Босну, без већих обавеза, и не стварати нове непријатеље, кад већ није могао извршити своје право.

Међутим, Босна се баш сад помутила. Док је постојала опасност од краља Сигисмунда и Ђаковачког Уговора људи се беху нагодили да истакну на престо Дабишину удовицу и да је помажу; али сад, кад је та опасност прошла, јавише се нова схватања. Једна странка у земљи мислила је, да треба искористити невољу Сигисмундову и поставити у Босни новог краља, па тако изиграти Ђаковачки Уговор и ставити Мађаре пред свршен чин. По причању М. Орбинија, као мушки кандидат на престо јавио се Твртко II, незаконити син краља Твртка. Краљичину страну држали су понајвише њени сродници, неретванска властела Радивојевићи и поповски Николићи, које су и она и Дабиша помагали на све начине. Твртко се истакао као кандидат на престо крајем пролећа 1397. У Дубровнику се 12. јуна решавало, да се упути посланство, ad regem Bosne’. Против Твртка јавио се наскоро нови кандидат, Остоја зван Христић, вероватно члан династије по женској или некој споредној линији, јер га стари Дубровчани убрајају у Котроманиће. Орбини прича, да се Остоја обратио за помоћ Турцима. Тачно је, да се већ крајем 1397. год. знало, да се на Босну спрема турска војска. Дубровачка влада одговорила је 23. децембра мајци Ђурђа Радивојевића, да се може склонити у Стон или у сам Дубровник „где јој је већа сигурност или бољи смештај”.

Турска војска, у којој су се налазили Бајазитови синови и којима се са својим четама придружио и Стеван Лазаревић, упала је у Босну већ јануара месеца. Константин Филозоф прича, да је војска била многобројна, али да је настрадала у Босни од преоштре зиме и необично великог снега. И после њеног повлачења Остоја је ипак не само могао да се одржи, него да до мало времена остане и као победник. У другој половини марта 1398. породице краљичиних присталица тражиле су, да се спасавају на дубровачком тлу; а стари непријатељ Дабишин и дугогодишњи заточеник Радич Санковић добија слободу, и хумску област, и истиче се као приврженик Остојин. Трвења су трајала целе прве половине 1398. год., а онда се положај рашчистио у Остојину корист, после његових победа у Хуму. Дубровачка Република решавала је 10. и 11. јуна да му пошаљу посланике, који ће га поздравити у њено име и предати му поклон у вредности од 500 дуката.

Први поход против БоснеУреди

Чим је средио прилике у Угарској краљ Сигисмунд је обратио пажњу и на балканска питања. Обрт у Босни није му могао бити нимало повољан. Није требало много мудрости па да се види, како је он био стварно уперен против њега и Ђаковачког уговора. Као главног виновника сматрао је Хрвоју, старог пријатеља и присталицу напуљске куће, и оптуживао га је као бунтовника и савезника Турака. Почетком марта 1398. краљ је кренуо у Славонију, да се нађе на граници, ако би Турци покушали да је пређу, и да, у исто време, утиче и на ток ствари у Босни. Али све до лета није предузео ниша озбиљније да спречи пад краљице Јелене и Остојину, а у ствари Хрвојеву победу. Тек јула месеца, прикупивши више војске, кренуо је долином Врбаса у Хрвојеву област. Код врбашког града (близу Бање Луке) наишао је, међутим, на јак отпор, па је, видевши да операције неће ићи довољно брзо, напустио борбу и већ у августу почео повлачење, па се осрамоћен, преко Греде, Мославине и Чазме, вратио у Угарску. Хрвоје, као победник, пошао је за њим и успео да освоји целу дубичку жупу. Бојећи се, да Мађари не предузму какав нови поход Босанци су били врло будни; сам краљ Остоја, са цветом своје властеле, налазио се још у зиму 1398/9. на северној граници, у области Усоре. Истрошивши се у овим борбама за престо и против Мађара, оставши дужан чак и својим најамницима, што је могло бити врло опасно, Остоја се решио, да испуни стару жељу Дубровчана и да им прода уски појас земљишта од Курила до Стона. Залагао се за то Хрвоје, а накнадно је пристао и ранији власник тих крајева, Радич Санковић. У повељи од 15. јануара 1399, којом им је уступио то земљиште, Остоја казује да је дошао на престо својих прогонитеља видећи земљу „да нема свог пастира”, а да према Дубровчанима има обзира због њихове нелицемерне љубави. После својих успеха краљ је отишао у Милешево, где се око 20. априла крунисао, а потом се, у јесен, раставио са женом. Знамо сасвим поуздано, да је Остоја наставио своје везе са Турцима и после учвршћивања на престолу и да су турски преговарачи долазили на његов и Хрвојев двор. Од краља Сигисмунда, који му је остао непријатељ, није морао у овај мах много зазирати, јер је био и сувише заузет умиривањем огорчене опозиције у властитој земљи, која је ишла чак дотле, да га је 1401. год. држала пуних шест месеци у правом заточењу.

Стање у УгарскојУреди

Краљ Жигмунд је био неустрашив борац, и врло активан; али, на несрећу, био је заплео је Угарску у рат на више страна, кретао више предузећа, и с тога није доспевао да ниједно доврши потпуно и организује коначно, али за време његове владавине Угарска је обновила своју моћ и поново је постала сила од значаја.

Жигмунд је ипак био скоро немоћан у односу на прилике у Угарској. Од послушних велможа, маријиног деде Карла Роберта су, после две-три генерације постали необуздани насилници, који су својом незајажљивом отимачином приграбили око 40 % свих поседа (при чему су краљевски поседи са 20 пали на свега 5 %.

Као да им то није било мало, баронске породице су наставиле, ради сопствених политичких циљева, формирати сопствене савезе, такозване лиге. Ове лиге водиле безпоштедну међусобну борбу, тако је позната породица Лацкфи била тако рећи истребљена, али су биле сложене у томе да краљевску власт треба што више поткресати.

Баланс Жигмундове владавине веома је био контроверзан, али никада није успео сломити баронске лиге, док је на јужним границама претила опасност од Турака. Међутим, у Жигмундовој политици било је идентификовано то што је краљ подржавао политичке амбиције нижег племства и што је помагао развој градова. Жигмунд је доносио декрете о одбрани домаћих трговаца, проширио је делокруг градских већа, усељавањем страних мајстора. Покушавао је да подстакне производњу луксузне робе и учинио је покушај увођења јединственог система мера. Наравно, од својих декрета остварено је само мало (на пример, јединствени систем мера успео је да уведе у праксу тек у другој половини XIX века), али се тиме у земљи развио цеховски систем, градови су се обогатили и повећао се њихов значај. у Жигмундово време започело се сталешко организовање градова, па су од средине XV века у угарским скупштинама појавили и њихови посланици.

Развој сталежа је општеевропска појава у периоду процвата феудализма. У суштини, реч је о томе да друштвени слојеви који имају приближно једнаке привилегије. тешње избијају своје редове и своја локална груписања подижу на ниво организација државе. Циљ њиховог образовања је да учврсте своје привилегије, да их даље унапреде и овековече. У том циљу, они у политичком животу наступају заједнички, а и њихову политику на нивоу државе одређују њихови сталешки интереси.

У Угарској се развој сталежа може нарочито добро пратити на примеру нижег племства. Тада од разних привилегионих слободњака са мањим поседима (сервиенс, градски кмет, кнез, општински кмет насеља страних досељеника, нпр. Немаца /soltész/, итд.) настало је правно изједначено ниже племство. Изградња система племићких жупанија у целој земљи, чак и уз властелинску контролу, јачала су јединства нижег племства и њихова сталешка свест. Због тога је Жигмунд често тражио савезништво с њима. Током свог развоја ниже племство је учврстило и усталило — односно учинило наследним за своје потомке — своје привилегије (личну слободу, ослобођење поседа од пореза, жупанске самоуправе итд.), а постепено је постигло и то да буде укључено у државну политику.

Сигисмунд није имао времена, да опере срамоту своју. Мораде наиме г. 1399. поћи у Чешку, да одбрани владу свога брата Већеслава и да спаси углед породице Луксембург. У Чешкој остаде Сигисмунд и г. 1400, кад је Већеслав изгубио немачко престо. За Сигисмунд одсутности влада Угарском палатин Детрику Бубек, а Хрватском, Далмацијом и Славонијом силни бан Никола Горјански. Ипак се у то време сковала урота против Сигисмунда. Великаши нијесу могли дуже поднашати злоупотребе Сигисмунда. Он је наиме у Угарску и Хрватску доводио Немце, Пољаке, Чехе и друге туђинци, па им делио имања и части. Тако је на пример грофу Хер-ману Цељскому 14. августа 1397. даровао град Вараждин, а 17. августа 1397. велика имања Виница и Велики Табор.6 Сигисмунд је још на сабору у Темесвар (29. септембар 1397.) свечано обећао, да туђинци више не ће делити краљевска имања, па ни световна ни духовна достојанства.7 Ипак није остао веран обећању своме. Херман Цељски добио је опет 27. јануар 1399. читаву загорску жупу, у којој беху тврдје: Крапина, Лобор, Оштре, Белец, Тракошћан, Лепоглава, Костел и Цесарград.8 Уз то се Сигисмунд многима замерио великом расипношћу својом; откако пак постаде удовац, окаљао се небројеним прељубима. На чело уротника ступе: острогонски надбискуп Иван Канижај и палатин Детрику Бубек. — Када се Сигисмунд вратио у Будим, удју завереници 28. април 1401. у краљевски двор. Сигисмунд буде ухваћен и затворен у Вишеград. Неки великаши хтедоше краља Сигисмунда убити, како је г. 1386. био убијен Карло Драчки. Од тога одврати их бан Никола Горјански, који одведе Сигисмунда у свој град Сиклоси, где га је чувао.9 Великаши ударе сада на многе туђинци, те их протерају или заробе. Но када се почело расправљати о питању, ко ће Сигисмунда наследити, не могаху се завереници сложити. Ипак је највише изгледа имао Ладислав Напуљски. За њега узе радити папа Бонифације ИКС. онако, како је (управо сто година пре тога) папа Бонифације ВIII радио за Карла Роберта. По жељи папиној пристану уз Ладислава напуљског многи бискупи угарски и хрватски. У градовима далматинским почне за Ладислава радити Хрвоје Вукчић, који бијаше (још од г. 1391.) његов генерални викар у Хрватској и Далмацији. Против Ладислава напуљског устаде свом одлучношћу бан Никола Горјански. Бан се бојао, да ће му Ладислав отети велика имања, што их је стекао управо као одлучан присталица СИГИС-мундов. Једнако је осећао гроф Херман Цељски. Уз њих пристану такодјер загребачки бискуп Еберхард и мачвански бан Иван Моровић. Новцем, обећањима и наговарањем склоне напокон Горјански у августу 1401. већину великаша, да Сигисмунду врате престо. Чим се Сигисмунд домогао слободе, одмах сазове сабор у Папу (код стоног Биограда), где 29. октобар 1401. опрости свим противницима својим.10 — Сигисмунд се ослободитељима својим показао захвалним. Горјанскому обећа годишњу награду од 1000 дуката. Уз то се заручи са 9-годишњом Барбаром Цељском, младјом ћерком Хермана Цељског. На пролеће г. 1402. буде Никола Горјански именован и палатина угарским место Детрику Букека.11

Сигисмунд није имао деце. Зато именује (16. августа 1402.) свога нећака Албрехта IV Хабзбуршког наследником својим за случај, ако би (Сигисмунд) умро без мушких потомака.12 Сигисмунд принуди и сабор у Пожуну, да је 21. септембар 1402. војводи Албрехт признао наследство. Од хрватских великаша потписали су односну исправу: крбавски кнезови Иван и Карло, Вранско приор Мирко Бубек, палатин Никола Горјански и његов брат Иван, загребачки бискуп Еберхард Албен, спљетски надбискуп Андрија, мач-вански бан Иван Моровић, па Никола Тот од Сусједграда, Андрија Херцог од Ораховице и Филип од Корогја.13 Два дана иза тога прогласи Сигисмунд војводу Албрехта својим намесником у Угарској.14 Но чим се сабор разишао, појави се у Угарској велико незадовољство. Многи достојанственици и великаши пристану уз Ладислава напуљског. Медјутим је у Хрватској и Далмацији војвода Хрвоје Вукчић неуморно радио за Ладислава. У томе га је раду помагао његов шурак Иван Нелипић, кнез цетински. У јуну г. 1401. обећа Хрвоје заштиту граду Задру, ако Задрани „подигну заставу прејаснога краља Ладислава”. За тај случај помагат ће Задранима такодјер босански краљ Остоја.15 Хрвоје позове и друге далматинске градове, нека оставе краља Сигисмунда. Трогирани одговоре 21. новембар 1401, да ће се позиву одазвати, ако исто учине Задар и Шибеник.16 Задрани се изјаве спремни, да признају краља Ладислава напуљског, али под условом, да им припоји острво Паг и да им врати приход градске тридесетнице, који им је отео краљ Сигисмунд.17 Медјутим се град Спљет завадио са Хрвојем. Спљећани заузму Хрвојев град Омиш, 18 нашто Нелипић запоседне тврди Клис, одакле је запретио Спљету и Трогиру.19 Хрвоје и Нелипић напокон израдише, да се градови Трогир и Шибеник 13. мај 1402. одметнуше од Сигисмунда. Тога дана додјоше у Сињ по 3 одасланика града Трогира и Шибеника, да се договоре с Хрвојем Вукчићем ис Иваном Нелипићем. Ови дадоше Трогиранима повељу, којом им потврдјују старе повластице.20 Једнаку повељу добио је и град Шибеник, кому потврдише и посед неких земаља.21 Други су градови далматински још колебали. Задар се одлучио текар 27. августа 1402, примивши сутрадан у своју луку ратно бродовље, што га је довео маршал Вјекослав Алдема-рисцо, кога је краљ Ладислав Напуљски 17. јуни 1402. именовао својим намесником у Угарској, Хрватској, Далмацији и Славонији. 22 Алдемарисцо подје 6. септембар 1402. опседати град Врану. Са собом је повео Алдемарисцо 300 Напуљаца и 400 Задрана; њему је у помоћ Хрвоје послао 500 коњаника.23 Када се 12. октобар предала Врана, подје Алдемарисцо 19. октобар опседати град Љубач код Нина. Заузевши га 20. октобар, крене 25. октобар према С пије ту.24 Овај град без отпора признаде Ладислава, нашто Алдемарисцо 6. јануар 1403. потврди слобоштине града Спљета.23 Сигисмунду се изневерио такодјер богати Никола Франкопан, син ослободиоца краљице Марије. Ладислав Напуљски наградио је Николу Фран-копана тиме, што му је 26. јануар 1403. даровао град Окић са огромним имањем.26 Истовремено је за Ладислава у Угарској радио надбискуп Канижај. Неки се бискупи и великаши почетком г. 1403. у Великом Варадину састану и завере, да ће место Сигисмунда поставити на престо Ладислава. У Славонији пристаде уз Ладислава посебно ниже племство, које се о томе изјаснило на саборима у Слатини и Пожеги.27 Ондје се појавио такође Никола Хорват. син несретнога бана Ивана. Ипак је у Славонији јака странка Сигисмунд, коју воде кнезови Благајски, пожешка властела Бериславицева, браћа Горјански, Иван Моровић и Павле Зрински. Зато је у Славонији на пролеће г. 1403. дошло до грађанског рата, у којем буде Иван Моровић тешко рањен, а имања кнезова Горјанских немило похарана. Нови СИГИС-мундов бан Павле Бисен (Бессенво) провали у јужну Хрватску, али га онде дочека Вранско приор Мирко Бубек, који је такодје пристао уз Ладислава напуљског, те је водио Хрвојине чете. Бан буде потучен и ухваћен, па одведен у Задар, где га Бубек предаде Алдемарисцу.28 Почетком г. 1403. позову Ладислава његове присталице, нека додје у Хрватску. Овоме се позиву Ладислав одазове половином г. 1403. У Задар доплови 9. јул 12 великих бродова напуљских с витезовима, плаћеницима, коњима и житом. Сутрадан стиже у Задар војвода Хрвоје с Нелипићем ис много властеле босанске. Краљ Ладислав додје на 19. јули Са собом је довео бароне и племиће своје. Градјани га примише веома лепо. Два дана иза краља примакну се Задру надбискупи: острогонски и калочки, бискупи: загребачки, гјурски, њитрански и веспримски, бивши палатин Бубек, те многи великаши и племићи из Угарске и Хрватске. Краљ им с напуљском господом подје у сусрет до градских врата. Сутрадан (22. јула) почело се вијећати о начину, како ваља обавити крунисање. Ладислав је тражио, нека га круне у Задру; угарски пак достојанственици предлага, нека Ладислав с њима пође у Стони Биоград, где се крунишу краљеви угарски. Но Ладиславу је пред очима лебдила судбина несретнога оца његова. Он се у Столном Биограду не би осећао сигурним, дочим код Задра има за одбрану 30 ратних ладја. Посредством папиног посланика Ангела Ацциаиола буде напокон 30. јул 1403. одлучено, да ће се Ладислав крунити у Задру.29 Ладислава је 5. августа 1403. у стоној цркви задарској окрунио острогонски надбискуп Иван Канижај. 0 крунисању своме пише Ладисав још исти дан млетачкому дужду Михаљу Стену ово: „Уз највеће одобравање свију и уз најсилније одушевљење примисмо на главу свету круну (диадем), у десницу жезло, ау левицу јабуку” .80 То је задње крунисање на земљишту хрватском. Каквом ли се круном крунио Ладислав Напуљски? Сигисмунд радо истиче, да се Ладислав није крунио круном св. Стјепана.81 Ова се круна чувала у Вишеграду, гдје ју Сигисмунд концем августа 1403. показује великашима и народу, да докаже незаконитост крунисања Ладислава напуљског. Ради краткоће времена није се могла круна добавити из Напуља. мораху се дакле крунидбени реквизити добавити из којега града у Далмацији. Звонимирова круна и други крунидбени знакови чуваху се по свој прилици у Спљету. Краљ Ладислав изрично каже, да је код крунисања употребљена не само круна, већ и жезло и јабука. Исти крунидбени знакови употребљени су год. 1076. приликом крунисања Дмитра Звонимира. Ладислав се дакле у Задру додуше крунио за хрватскога и угарског краља, али вероватно хрватском круном. На ту мисао доводи нас чињеница, да Хрвати признавају Ладислава краљем својим, дочим га још исте године остављају његове присталице у Угарској. А можда би се тако дала протумачити и загонетка, да иза тога нестаје сваки траг хрватској круни. Није ли ју Пискутави Ладислав са собом одвео у Напуљ? Ладислав је учвршћење престола свога очекивао од пожртвовности присталица својих, односно од несреће супарника свога. Но Сигисмунда је и надаље пратила срећа. Његови приврженици (Никола Горјански и Шћибор Сци-борић) брзо разбију усташке војске и умире Угарску; Сигисмунд пак прогласи 8. октобар 1403. општу амнестију (помиловање) за све угарске и хрватске усташе, који му се покоре до извесног рока.32 Амнестију прихвате многи великаши, медју осталима такодјер Детрику Бубек и браћа Ка-нижаји.33 Мање је одзива Сигисмунд нашао код Ладиславових присташа у Славонији; зато им 4. и 6. новембар одуже њихове поседе, па их раздели приврзеници својим. Том приликом стече бан Ладислав Грдјевачки градове Воћин и Ораховицу. Ладислав Напуљски остаде у Хрватској само 3 месеца. У то је време и вршио краљевску власт. Тако је на пример 6. августа потврдио повластице граду Спљету, 16. августа Шибенику, 31. августа Трогиру, а 14. августа острву Брачу.34 Но чим је дознао за неверу својих приврженика у Угарској, престраши се и помисли на повратак у Напуљ. Мјесеца студеног оде Ладислав из Задра пут јужне Италије.85 краљ је по свој прилици пре одласка посетио град Трогир, где се 31. октобар 1403. чине приправе за његов дочек. "

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Хенрик VI, гроф од Луксембурга
 
 
 
 
 
 
 
8. Хајнрих VII, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Beatrice d'Avesnes
 
 
 
 
 
 
 
4. Јован Слепи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Јован I, војвода Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
9. Маргарета од Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Маргарета од Фландрије
 
 
 
 
 
 
 
2. Карло IV, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Отакар II Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
10. Вацлав II Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Кунигунда од Славоније
 
 
 
 
 
 
 
5. Елизабета од Чешке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Рудолф I Хабзбуршки
 
 
 
 
 
 
 
11. Јудита од Хабзбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Gertrude of Hohenburg
 
 
 
 
 
 
 
1. Жигмунд Луксембуршки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Богуслав IV, војвода Помераније
 
 
 
 
 
 
 
12. Вартислав IV, војвода Помераније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Margaret of Rügen
 
 
 
 
 
 
 
6. Богуслав V, војвода Помераније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Ulrich I of Lindau-Rupin
 
 
 
 
 
 
 
13. Elisabeth of Lindau-Ruppin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Adelheid of Schladen
 
 
 
 
 
 
 
3. Елизабета Померанијска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Владислав I Кратки
 
 
 
 
 
 
 
14. Казимир III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Јадвига од Калиша
 
 
 
 
 
 
 
7. Elisabeth of Poland
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Гедимин
 
 
 
 
 
 
 
15. Aldona of Lithuania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Јевна
 
 
 
 
 
 

НапоменеУреди

  1. ^ На престолу.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Хорват 1924, стр. 122.
  2. 2,0 2,1 2,2 Ћоровић 1933, стр. 197.
  3. ^ Хорват 1924, стр. 121—122.
  4. 4,0 4,1 4,2 Ћоровић 1989, стр. 236.
  5. ^ Хорват 1924, стр. 123.
  6. 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 6,10 6,11 6,12 6,13 6,14 6,15 6,16 6,17 6,18 6,19 6,20 6,21 6,22 6,23 6,24 6,25 6,26 6,27 6,28 6,29 6,30 6,31 6,32 6,33 6,34 6,35 6,36 6,37 6,38 6,39 6,40 6,41 6,42 6,43 6,44 6,45 6,46 6,47 6,48 6,49 6,50 6,51 6,52 6,53 6,54 6,55 6,56 Ћоровић 1933.
  7. ^ Хорват 1924, стр. 122—124.
  8. 8,00 8,01 8,02 8,03 8,04 8,05 8,06 8,07 8,08 8,09 8,10 8,11 8,12 8,13 8,14 8,15 8,16 8,17 8,18 8,19 8,20 8,21 8,22 8,23 8,24 8,25 8,26 8,27 8,28 8,29 8,30 8,31 8,32 8,33 8,34 8,35 8,36 8,37 8,38 8,39 8,40 8,41 8,42 8,43 8,44 8,45 8,46 8,47 8,48 8,49 8,50 8,51 8,52 8,53 8,54 8,55 8,56 8,57 8,58 8,59 Ћоровић 1989.
  9. ^ Хорват 1924, стр. 124.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Хорват 1924, стр. 125.
  11. ^ Хорват 1924, стр. 125—126.
  12. 12,0 12,1 Хорват 1924, стр. 126.
  13. ^ Хорват 1924, стр. 126—127.
  14. 14,0 14,1 14,2 Хорват 1924, стр. 127.
  15. ^ Хорват 1924, стр. 127—128.
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 Хорват 1924, стр. 128.
  17. ^ Хорват 1924, стр. 128—129.
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 18,5 Хорват 1924, стр. 129.
  19. 19,00 19,01 19,02 19,03 19,04 19,05 19,06 19,07 19,08 19,09 19,10 19,11 Хорват 1924, стр. 130.
  20. ^ Хорват 1924, стр. 129—130.
  21. ^ Хорват 1924, стр. 130—131.
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 22,4 22,5 22,6 22,7 Хорват 1924, стр. 131.
  23. 23,0 23,1 23,2 23,3 23,4 23,5 23,6 23,7 Хорват 1924, стр. 132.
  24. ^ Хорват 1924, стр. 132—133.
  25. ^ Povijest Hrvatske I./Sigismund postaje kraljem. Rudolf Horvat. 
  26. ^ Povijest Hrvatske I./Stjepan Tvrtko. Rudolf Horvat. 
  27. ^ Историја српског народа. Владимир Ћоровић. 
  28. 28,0 28,1 28,2 28,3 28,4 28,5 Историја српског народа. Владимир Ћоровић. 
  29. 29,0 29,1 29,2 29,3 Povijest Hrvatske I./Propast braće Horvata. Rudolf Horvat. 
  30. 30,0 30,1 30,2 Povijest Hrvatske I./Krvavi sabor u Križevcu. Rudolf Horvat. 
  31. ^ Историја српског народа. Владимир Ћоровић. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди