Википедија

Žigmund Luksemburški

Žigmund (Zigmund, Sigismund) Luksemburški (nem. Sigismund von Luxemburg, češ. Zikmund Lucemburský, mađ. Luxemburgi Zsigmond, lat. Sigismundus Luxemburgicus; 1368—1437) je bio kralj Ugarske (1387—1437), car Svetog rimskog carstva (1433—1437), markgrof Brandenburga (1378—1388. i 1411—1415), kralj Rimljana[b] (1410—1433) i kralj Češke (nosio je titulu od 1419, defakto od 1436)[v] iz porodice Luksemburga. Bio je sin Karla IV Luksemburškog (1346—1378) i Elizabete Pomeranijske, a bio je oženjen Marijom Anžujskom, ćerkom i naslednicom ugarskog kralja Lajoša I Velikog (1342—1382).

Žigmund Luksemburški
Portret Žigmunda, iz prve polovine 15. veka
Lični podaci
Datum rođenja(1368-02-15)15. februar 1368.
Mesto rođenjaNirnberg, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti9. decembar 1437.(1437-12-09) (69 god.)
Mesto smrtiZnojmo, Kraljevina Bohemija
GrobVeliki Varadin
Porodica
SupružnikMarija Ugarska,
Barbara Celjska
PotomstvoElizabeta Luksemburška
RoditeljiKarlo IV Luksemburški
Elizabeta Pomeranijska
DinastijaLuksemburzi
Kralj Ugarske
Period1387—1437.
PrethodnikMarija
NaslednikAlbreht
Kralj Rimljana
Period1411—1437.
PrethodnikRupreht
NaslednikAlbreht II
Kralj Bohemije
Period1419[a]—1437.
PrethodnikVaclav IV
NaslednikAlbreht
Car Svetog rimskog carstva
Period1433—1437.
PrethodnikKarlo IV
NaslednikFridrih III

Bio je izuzetno aktivan vladar, plahovitih poteza, smelih planova i brzih odluka, ali više vitez-avanturista nego državnik širokih pogleda.[1][2][3][4] Njegova osnovna greška je što nijedan od mnogih započetih poduhvata nije izveo do kraja, zadovoljavajući se polovičnim rešenjima. Stavljen pred krupna pitanja i opasnosti, o čijem značaju nema sumnje, on je rasipao snagu svoje države na poslove sporedne važnosti i stalno uletao u nove sukobe, koji su, i sa prividno povoljnim rezultatima za njega, bili od štete za glavno delo koje mu je predstojalo, a to je bila odbrana Ugarske i Evrope od sve jačih Turaka Osmanlija.[1][3][4] Kad je sagledao tursku opasnost u pravoj meri on se nije u potpunosti posvetio njenom suzbijanju, a i turska snaga je toliko porasla da se više nije mogla oslabiti naivnim viteškim potezima i povremenim ekspedicijama.[4]

Na početku svoje vladavine sukobio se sa Anžujcima iz Napuljske kraljevine koji su mu osporavali pravo na titulu kralja Ugarske istakavši sina Karla II Dračkog Ladislava Napuljskog kao svog kandidata. U sklopu tih borbi je planirao rat protiv kneza Lazara (1371—1389) i kralja Tvrtka (ban 1353—1377, kralj Srba i Bosne 1377—1391) koji su podržavali Ladislava, ali je od toga odustao posredovanjem Lazarevog zeta mačvanskog bana Nikole Gorjanskog Mlađeg.[4] Posle Kosovskog boja Žigmund je napao kneževinu Srbiju, ali su ga njeni vazalni odnosi sa Osmanskim carstvom sprečili u osvajanju njenih oblasti. Krajem 14. veka organizovao je krstaški pohod protiv Osmanlija sa ciljem njihovog proterivanja sa Balkanskog poluostrva, ali se pohod okončao katastrofalnim porazom Nikopolja 1396. godine u kome je jednu od presudnih uloga na osmanlijskoj strani odigrao knez Stefan Lazarević sa svojim oklopnicima. Posle bitke kod Angore 1402. godine prihvatio je despota Stefana za svog vazala i predao mu na upravu razrušenu Beogradsku tvrđavu, koju je despot obnovio i proširio. Oko 1406. godine se oženio po drugi put, izabravši za svoju suprugu Barbaru Celjsku, ćerku Hermana II Celjskog. Sporazumom u Tati 1426. prihvatio je da srpskog despota Stefana nasledi njegov sestrić, Đurađ Branković.

Vodio je ratove protiv kraljevine Bosne i hrvatskih velikaša, ali nije uspeo da trajno pokori Bosnu, čiji su velikaši i kraljevi priznavali njegovu vlast samo dok je u njoj bila prisutna ugarska vojska.[3] Pokušao je da slomi otpor Jagelonaca u Poljskoj sarađujući sa tevtonskim vitezovima, ali je zbog pritiska plemstva izostao iz bitke kod Grinvalda 1410. godine. Tokom njegove vladavine Jan Hus se pobunio protiv nemačkog plemstva i katoličke crkve, zbog čega je Žigmund u saradnji sa papom sazvao sabor u Konstanci (1414—1418). Na saboru je odlučeno da se Hus spali na lomači, što je urađeno u julu 1415. godine, što je pokrenulo tzv. husitske ratove. Osnovao je viteški red Zmaja u koji su ušli najviđeniji vladari njegovog doba.

Tokom njegove vladavine u Ugarskoj uveliko se odvija proces novog jačanja i organizovanja krupnih feudalaca. Tome je posebno išlo na ruku odsustvo kralja Žigmunda, koji je za vreme svoje poluvekovne vladavine odsustvovao iz zemlje skoro 22 godine. U Hrvatskoj se naglo uzdiže porodica Frankopana, čiji rodonačelnik Nikola, kao ban Hrvatske i Dalmcije, dobija od Žigmunda 1426. godine ove oblasti u zalog do Cetine i Pounja, zajedno sa svim kraljevskim Vlasima. Od 1434. godine, kada su ovoj porodici priključene i oblasti Ivaniša Nelipčića, Frankopani su, uz Krbavske Kurjakoviće, ubedljivo najmoćnija plemićka porodica u Hrvatskoj.[5]

Nije imao muških potomaka i njegovom smrću se gasi dinastija Luksemburgovaca, a na prestolima Ugarske i Češke nasleđuje ga njegova jedina ćerka Elizabeta odnosno njen suprug Albert Habzburški.

Poreklo i mladost uredi

Žigmund Luksemburški rođen je 15. februara 1368. godine u Nirnbergu kao sin Karla IV, cara Svetog rimskog carstva i njegove četvrte supruge Elizabete Pomeranijske. Godine 1374. veren je sa Marijom, kćerkom-prestolonaslednicom ugarsko-poljskog kralja Lajoša I Anžujskog. 1378. godine, kada je postao markgrof Brandenburga, Lajoš ga je proglasio za svog naslednika, što je u Poljskoj prošlo sa puno osporavanja.[6] 25. jula 1382. godine na kongresu u Zvolenju, kralj Lajoš je prisilio poljsko plemstvo da prizna Žigmunda. Jedini koji ga nije hteo priznati, bio je Bartoš od Odolanova, okoreli neprijatelj Anžujaca. Kralj je zato protiv njega poslao upravo Žigmunda, koji je u pohodu imao uspeha, uspevši da mu preotme: Kozmin Vjelkopolski, Kožminjec i Nabišice, a 8. septembra da opsedne Odolanov. Našavši se u teškoj situaciji, 11. septembra, Bartoš se predao.

Na dan Bartoševe predaje umro je kralj Lajoš i vlast u Ugarskoj je preuzela njegova udovica Jelisaveta, kao regent dvanaestogodišnje Marije.[7][6][8] Međutim, Poljaci Mariju nisu hteli za kraljicu, a najviše zbog Žigmunda, koga su smatrali neprijateljem. Zato su mu, 25. septembra, na kongresu cele Poljske, u Radomsku, postavili vrlo teške uslove, između ostalog da stalno mora živeti u Poljskoj.[7][9][8] Novi kongres cele Poljske u Vislici je, 6. decembra, doneo još oštriju odluku, da se Žigmundu ne dozvoli ni ulazak u Krakov. Sprečivši ga da preuzme vlast, Poljaci su za svog monarha izabrali Jadvigu, mlađu kćer Lajoša i Jelisavete, i tako izašli iz unije sa Ugarskom.[7][9][8]

Međutim, Žigmund je 10. avgusta 1383. godine pristigao u Poljsku, i to na čelu ugarske vojske od 12.000 ljudi, koja je imala za cilj da u kraljevskim pretenzijama podrži Jadvigu protiv Zemovita IV Mlađeg, mazovskog vojvode iz ogranka dinastije Pjast. Vojska se ulogorila u Starom Sonču, kako govori hronika Janka iz Čarnkova, na veliku štetu lokalnog stanovništva. Pomenuta hronika dalje opisuje ovaj događaj:

Pljačkajući i bezobzirno spalivši mazovske zemlje oko Radoma[g], Sohačeva, Loviča, Gombina i Gostinjina.

Dana 25. septembra vojska Ugara, Krakova i Sandomježa je opsela Bžešć, okrutno pustošeći Kujaviju. Napokon, posredstvom Vladislava, vojvode kujavskog i opolskog, 6. oktobra je došlo do primirja do Uskrsa sledeće godine.[d] Pošto je poljsko plemstvo, na saboru u Radomsku, 2. marta 1384. godine, tražilo da Jadviga što pre stigne u Poljsku, ugarska kraljica Jelisaveta pokušala je da nametne Žigmunda za, u neku ruku, upravitelja severne kraljevine. Međutim, poljski magnati odbijaju tu odluku, preteći ratom. Janko iz Čarnkova navodi:

Saznavši za to, stanovnici Krakova, želeći da ga spreče da uđe, krenuli su u Sonč i poslali mu izaslanike, moleći ga da prestane da ih uznemirava, jer ga ne biraju za vladara ili upravitelja, jer će ga u protivnom dočekati s oružjem u ruci.

Borba za ugarski presto uredi

U to vreme, u Ugarskoj izbijaju ustanci protiv vlasti kraljice, predvođeni braćom Horvatima.[1][10][8] U proleće 1385. palatin Nikola Gorjanski nagovorio je mladu kraljicu Mariju da raskine veridbu sa Žigmundom, koji je kao Nemac bio omražen i među Hrvatima i među Ugarima, i veri se za Luja Orleanskog, brata francuskog kralja Šarla VI. Žigmund nije bio voljan da se tek tako odrekne veridbe koja bi mu donela ugarsku kraljevsku titulu.[1][11][12] Stoga je prodao svoja imanja i od dobijenog novca skupio vojsku.[11] Već početkom avgusta, mladi markgrof je na čelu te vojske je prodro u Ugarsku i osvojio Njitru i Požun.[1][13][12] Suočena sa sve jačom strankom pobunjenika na jugozapadu, kraljica Marija se vraća Žigmundu i u septembru postaje njegova supruga.[1][14][12][15]

 
Jelisaveta i Marija na grobu kralja Lajoša. U pozadini krunisanje Karla Dračkog. Ulje na platnu Šandora Licen-Majera iz 1862. godine.

Horvati su digli glavu posle kraljičine udaje, i počeli otvoreno da rade za pretendenta, napuljskog kralja Karla Dračkog, koji se 12. septembra iskrcao u Senju i krenuo ka Zagrebu.[1][14][12] Kada je Karlo u decembru krenuo ka Budimu, među kraljičinim pristalicama je zavladao veliki strah.[16] U međuvremenu, još 8. novembra, Marija i Jelisaveta su sazvale državni sabor, na kome je kraljica potvrdila prava staleža i redova, očito da bi osigurala podršku plemstva. Istog dana, Žigmund je bio izabran za staratelja i upravitelja kraljevine. Međutim, on se tada nalazio u Bohemiji i ovo njegovo imenovanje ostalo je bez efekta. Krajem decembra Marija je bila primorana da preda presto Karlu.[17] Ovakav kraljičin postupak samo je bio spletka njene majke, koja je 7. februara 1386. godine organizovala atentat na novog ugarskog kralja. Od rane zadobijene tom prilikom, Karlo je umro 24. februara, posle čega je u zemlji nastupio pravi građanski rat.[1][18][12]

Kraljica Jelisaveta sa svojom kćerkom Marijom opet je u ruke preuzela državnu vlast, ali obe su bile smatrane krvnicima. Kraljeva pogibija uzbunila je sve njegove pristalice, koje su su u najvećem broju nalazile u Hrvatskoj i Slavoniji.[1][19][12] Na njihovo čelo stala su braća Horvati: Pavle, Ivaniš i Ladislav, a pridružio im se i njihov ujak vranski prior Ivan Paližna sa bratom Tomom i nećakom Berislavom.[1][19][8] Od prethodnih pobunjenika jedino je Stefan Lackfi sad prešao na stranu kraljica.

Žigmund je sad, kao suprug kraljice Marije, hteo da preuzme presto u Ugarskoj i Hrvatskoj, ali se tome usprotivila kraljica Jelisaveta. Na to je brandenburški markgrof, podržavan od polubrata Vaclava IV, kralja Rimljana i Bohemije, upao u Ugarsku i prodro sve do Đera. Ipak Žigmund se 12. maja 1386. godine, upravo bratovljevim posredovanjem, odrekao krunisanja u zamenu za Trenčin, županiju Vaš i sva imanja koja su nekad pripadala hercegu Stefanu, bratu kralja Lajoša.[19] Kraljice se posle toga upućuju u Slavoniju, ne bi li svojim prisustvom smirile pobune.[1][20][12] Međutim, povevši sa sobom malu pratnju, one 25. jula upadaju u zasedu kod Gorjana, gde su zarobljene, a velika većina njihove pratnje zajedno sa Gorjanskim pobijena. Kraljice su prvo bile zatvorene u Gumniku[đ], da bi kasnije bile prebačene u Novigrad kod Zadra.[1][21][12]

 
Tabor Luja Orleanskog, u pozadini venčanje Žigmunda i Marije. Froasarova hronika, 14. vek.

Pokolj kod Gorjana poslužio je lukavom Žigmundu, da preuzme vlast u zemlji u ime svoje žene Marije.[21] Već 5. septembra nalazio se u Stolnom Beogradu, gde je, deleći razne povlastice, našao saveznike među plemstvom.[22] Na njegov stranu prešle su, takođe, i Marijine i Jelisavetine pristalice, nadajući se da će mladi markgrof osloboditi njihove kraljice. Žigmund je tada postao upravitelj i kapetan kraljevine Ugarske i kao takav preduzeo početne mere u gušenju ustanka Horvata. Severinskog bana Ladislava od Lučenca imenovao je za generalnog kapetana kraljevina Slavonije, Dalmacije i Hrvatske, a Ni­kolu Gorjanskog Mlađeg za bana Mačve. Krajem 1386. krenuo je i lično protiv ustanika, sa glavnim ciljem da oslobodi kraljice.[23] Na vest o ovome, kraljica-majka Jelisaveta bila je zadavljena, sredinom januara 1387. godine pred očima njene kćeri, koja to sama pripoveda u povelji od 14. septembra iste godine.[1][23][12] Posle ovoga je kraljičino mrtvo telo tajno je preneseno u Zadar, gde je sahranjeno u crkvi Svetog mučenika Hrisogona Nikejskog. Tu je ostalo do 16. januara 1389. godine, kada je lađom prevezeno do Obrovca, a dalje u kolima preko Like i Zagreba u Stolni Beograd, gde je sahranjeno u dvorskoj grobnici.

Možda su ovim ubistvom Horvati hteli zastrašiti Žigmunda, koji se 10. januara nalazio u Koprivnici, a 15. u Dubravi, posle čega se povukao, prepustivši banu Ladislavu borbu s ustanicima.[23]

Mlečani su se bojali da se napuljski dvor ne učvrsti na istočnoj strani Jadranskog mora.[1][23][12] Njihove bojazni obistinile su se kada je 22. februara jedno izaslanstvo na čelu sa Pavlom Horvatom isplovilo iz Zadra za Napulj, sa ciljem da ponude krunu Ladislavu Napuljskom, sinu Karla Dračkog.[1][23][24] Kao odgovor na ovo, Mlečani šalju svog izaslanika Pantaleona Barba, da ubedi ugarske velikaše da izaberu Žigmunda za kralja.[1][23][12] Njegov rad je zaista dao rezultate i Žigmunda je 31. marta vespremski nadbiskup Benedikt krunisao krunom Sv. Stefana. Kao božjom milošću kralj Ugarske, Dalmacije i Hrvatske, on je 4. aprila pozvao stanovnike u našim kraljevinama: Dalmaciji i Hrvatskoj, da se klone Ivaniša Horvata i Ivana Paližne.[23] Međutim, ovaj kraljev poziv je došao prekasno, jer su pobunjenici već prevladali u celoj Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, kao i u Mačvanskoj i Severinskoj banovini, što sama kraljica priznaje u spomenutoj povelji od 14. septembra 1387. godine.

Borba sa Horvatima i oslobađanje kraljice Marije uredi

Ban Ladislav od Lučenca nije ispunio nade koje je u njega polagao kralj Žigmund.[25] Krajem februara 1387. godine ustanička vojska na čelu sa Ivanišem Horvatom i Ivanom Paližnom napadala je Zagreb, a uskoro im se pridružio i bosanski vojvoda Hrvoje Vukčić sa bratom Vukom, nema sumnje po pristanku bosanskog kralja Tvrtka.[1][12] Ladislav je 1. marta boravio u Zagrebu, gde je Gradec, gornji grad, podržavao kraljicu Mariju, dok je Kaptol bio uz Pavla Hor­vata. Dok je biskup boravio u Napulju, ban je pokušao zauzeti Kaptol, ali ga je sprečila pobunjenička vojska koja se nalazila u okolini. Ban se morao zadovoljiti samo time, što je stanovnike Gradeca pozvao da poruše obrambene zidove oko Kaptola.[25] Početkom marta čitav Zagreb je već bio u rukama pobunjenika, a uskoro gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija.[1][25][12] U Mačvi, gde je Ivaniš Horvat donedavno bio ban, takođe se javio buntovni pokret, koji je živo pomagao knez Lazar Hrebeljanović, kome su ove prilike dale mogućnosti, da se oslobodi ugarske vrhovne vlasti i da pokuša proširenje svojih poseda na severu.[1][26][12] Uz pomoć kneza Lazara, Ladislav Horvat je početkom juna upao Mačvu i zauzeo 3 grada: Bitvu, Kupinik i Beograd.[26]

 
Žigmundovo krunisanje, stranica hronike Eberharda Vindeka iz XIV veka.

U teškoj situaciji, Žigmundu je u pomoć pri­skočio krčki knez Ivan V Frankopan, koji mu je javio da će spasiti kraljicu Mariju, ako mu kralj pošalje kopnenu vojsku i pribavi pomoćne lađe. Žigmund je oberučke prihvatio taj poziv, pa je 9. aprila zamolio Mlečane da na dalmatinsku obalu pošalju svoje galije, da bi sprečili prebacivanje kraljice Marije u Napulj. Mlečani su opremili 24 galije, u slučaju sukoba sa napuljskom flotom, i pozvali dalmatinske gradove na vernost ugarskoj kruni. 30. april 1387. odazvao se grad Split, 2. maja Trogir, a 3. maja Šibenik. Sredinom meseca, u savezu sa Kurjakovićima, Ivan Frankopan je iznenada napao Počitelj, u kome su s nalazili neki zarobljeni ugarski velikaši. Ivan Paližna je dugo branio Počitelj, ali, pri nedostatku hrane, na kraju se morao povući u Novigrad, koji je uskoro takođe opseo Frankopan, uz pomoć mletačke flote. Paližna je vrlo brzo bio primoran na pregovore, ali nije hteo pregovarati sa Frankopanom, već sa mletačkim vojvodom Đovanijem Barbadikom.[25] Pošto mu je Barbadiko jamčio ličnu slobodu ako iz­ruči živu kraljicu, Paližna je predao grad Mlečanima i 4. juna otišao u svoj grad Vranu.[1][25]

Oslobođena kraljica Marija otišla je iz Novigrada u obližnji Nin, gde joj se 8. juna poklonilo izaslanstvo grada Zadra. Iz Nina je 15. juna otišla u Senj, gde je ostala 2 nedelje. Tu je 19. juna primila mletačke izaslanike, koji su joj u Republike čestitali na oslobođenju. Marija se 30. juna zahvalila Republici na pruženoj pomoći, a duždu preporučila svoga viteza Barbadika. Kraljica se napokon 1. jula s velikom i sjajnom pratnjom iz Senja zaputila u Zagreb, gde ju je 4. jula svečano dočekao kralj Žigmund. Žigmund je sa Marijom proveo u Zagrebu mesec dana, stanujući u dvoru koji je još 1335. godine sagradio Karlo Robert.[25]

U međuvremenu, osetivši opasnost pobune, Ugari su krenuli da je uguše što pre.[1][12] Novi mačvanski ban Nikola II Gorjanski i hrabri Stefan Korođ, doskorašnji zarobljenik u Počitelju, poveli su energičnu akciju da svete dotadašnje poraze i slome pobunjenike.[1][25][27] Gorjanski je savladao braću Ivaniša i Ladislava Horvata u Mačvi i u istočnoj Slavoniji. U bici kod Čerevića ispod Fruške gore njihova vojska je poražena i oni gube tvrđavu Ilok, a s njom i čitav Srem. Ivaniš se sklonio u Požegu, koju je opseo Nikola Gorjanski.[1][26][24] Ladislava Horvata, koji je požurio da dovede pomoćne čete od kneza Lazara, Gorjanski razbio u više sukoba u samoj Mačvi.[1][24] Dok je Gorjanski ratovao sa Ladislavom, Ivaniša su spasili njegovi nekadašnji prijatelji Stefan Lacfi i Stefan od Šimontornje, pomogavši mu da iz Požege utekne u Bosnu, kod kralja Tvrtka.[1][26][24]

Ivaniš Horvat i Ivan Paližna su, potom, iz Bosne upali u Slavoniju, gde su osvojili Vukovsku i Požešku županiju, došavši do Drave. Međutim, Stefan Korođ ih je sredinom jula, u borbi u kojoj je poginuo Ladislav Horvat, primorao da se vrate natrag u Bosnu. Sredinom septembra Ivaniš Horvat je opet upao u Slavoniju, ali u ga savladali Korođ i Gorjanski, pri čemu su mnogi hrvatski velikaši, između ostalih i Berislav Paližna, bili zarobljeni i pogubljeni. Istovremeno kraljica Marija je 14. septembra 1387. godine braću Horvate lišila poseda u Požeškoj, Vukovskoj i Bačkoj županiji, koje je odbio Nikola Gorjanski. Takođe, umesto Pavla Horvata za zagrebačkog biskupa je bio postavljen Čeh, Jan Smilo.[26]

Sam Žigmund je, posle boravka u Zagrebu, krenuo protiv pobunjenika. Prvo se uputio u Koprivnicu, odakle je 7. avgusta posedima nagradio grad Zagreb. Potom se vratio u Križevce, gde se nalazio 8. avgusta.[25] Odavde je napao Gumnik i osvojio ga, nastanivši se u Čazmi, gde je ostao do 23. avgusta, posle čega se vratio u Ugarsku.[1][25][28]

Sukobi sa kraljem Tvrtkom uredi

 
Marija Ugarska, slika iz hronike Janoša Turocija.

Bosanski kralj Stefan Tvrtko bio je zainteresovan za dalmatinsko primorje, i, kao takvom, dobro mu je došao građanski rat u Hrvatskoj.[1][25][29] Doduše, 1385. godine, njegovu podršku su kupile kraljice Marija i Jelisaveta, ustupivši mu Kotor, ali prilike su se vremenom bitno promenile.[1][25][30] Tvrtkova je rođaka Jelisaveta bila je mrtva; Mlečani su se upleli u građanski rat u Hrvatskoj; kraljica Marija se 1385. odrekla pre­stola.[25] Tvrtko Žigmunda ni posle krunisanja nije smatrao zakonitim vladarem; Žigmund ga je pak nazivao banom, ne priznajući mu kraljevsku titulu.[1][25][28] Sve ovo je uticalo na Tvrtka da 1387. godine otvoreno stupi u borbu sa Žigmundom.[31] Potisnuti u Slavoniji, oko njega su počeli da se kupe hrvatski pobunjenici, koji su u njega polagali svu nadu.[1][24]

Ovakvim držanjem Tvrtko se deklarisao kao glavi saveznik napuljskog dvora na istočnoj strani Jadranskog mora. Iako su Mlečani na sve strane poručivali da treba ostati veran ugarskoj kruni i kraljici Mariji, i nisu nimalo krili da su protivnici napuljskog dvora, hrvatsko plemstvo je, u svom većem delu, bilo protiv kraljice Marije, što je vršilo izvestan uticaj na gradsko stanovništvo u Dalmaciji. Napuljski dvor je dosta vidno pokazivao da ne misli da ostaje neaktivan i da će okušati svoju sreću na bilo koji način, ali dok je bio neaktivan glavni centar okupljanja pobunjenika bila je kraljevina Bosna.[1]

Predaja Klisa i ofanziva Žigmundovih pristalica uredi

Tvrtko je naročito postao aktivan u Hrvatskoj i Dalmaciji, na koje je polagao pravo kao praunuk Pavla Šubića, naslednog bana Hrvatskog. Prvi grad koji je priznao Tvrtkovu vlast bio je Klis, ognjište Šubićeve porodice. Građani su mu ponudili svoj grad pod uslovom da im se priznaju sva prava i povlastice koje su ranije dobili od Šubića i uživali sve dotada. Dana 22. jula 1387. godine Tvrtko je pismeno izaslanicima zajamčio sve povlastice, koje je grad dobio u vreme njegovih gospodara: banova Mladena i Pavla Šubića.[1][26][24] Tvrtko je nameravao da ovaj grad iskoristi kao bazu za dalje širenje u Dalmaciji, i to što pre, dok traje anarhija u Ugarskoj.[1][24] Splićani, koji su bili prvi na udaru, 1. avgusta sazvali su veće, na kom su odlučili da u Bosnu pošalju svog građanina Miha Madijeva, kako bi odvratio kralja Tvrtka od napada.[24] Međutim, za to je bilo kasno. Već 2. avgusta, bosanska vojska je napala splitsko područje, ne napadajući sam grad.[1][24]

Tvrtko je istovremeno bio aktivan i na istočnoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomoću ojačani odmetnici krenuli su u nove borbe, promenljive sreće, ali sa osetnom štetom za Ugare. Naročito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra 1387. godine. Razljućen lošim vestima, Žigmund tada odlučuje da lično krene protiv njih. 22. septembra, pisao je mletačkom duždu da neće ići samo protiv dosadašnjih odmetnika, nego i protiv bosanskog bana, da skrši njihovu obest. Međutim, nije pošao, a borbu su nastavili njegovi zapovednici Nikola Gorjanski i Stefan Korođ, kojima je pošlo za rukom da potisnu pobunjenike sve do Save, ali nisu smeli da uđu u Bosnu. U tim borbama ugarski izvori naročito pominju učešće dobro naoružane bosanske i srpske konjice, koja je ustanicima činila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. Kralj Žigmund, hvaleći lavovsku srčanost svojih vernih, navodi da je tokom ove ofanzive pao velik broj nevernih i šizmatičnih Bosanaca i Rašana.[1][28]

U jesen 1387. godine Vranu su opsele pristalice Marije i Žigmunda, novi vranski prior Albert de Losok (od Lučenca) i krbavski knezovi Budisavljevići.[1][32][24] 11. novembra opsednutom Paližni je u pomoć stigla Tvrtkova vojska, strahovito poharavši zadarski kraj.[1][33][34] U njihove ruke je palo oko 3.000 grla sitne stoke i na 1.400 krava i volova.[28] Protivnička vojska odmah je potom napustila opsadu Vrane i povukla se u Nin, čiji je zapovednik 17. novembra pisao:

Radi množine i snage bosanskih jeretika ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih.[1][33][28]

Tvrtkova vojska sjedinila se posle toga sa Paližninom i pošla odmah za neprijateljem pod sam Nin, čija je opsada trajala sve do 17. decembra, kada je bila prekinuta verovatno zbog oštre zime.[1][28] Ovo ratovanje donelo je Tvrtku, pored vojničkog uspeha i jačanja ličnog prestiža, još i grad Ostrovicu (17. decembra), jedno od starih Šubićevih sedišta.[1][33][28] Bosanski kralj je tada, u svrhu osvajanja Hrvatske i Dalmacije od Žigmunda, imenovao Ivana Paližnu banom Hrvatske i Dalmacije, čije se sedište nalazilo u Klisu.[1][33][35] Zaslugom Ivana Paližne i kralja Tvrtka buntovnički pokret protiv kralja Žigmunda i kraljice Marije opstao je u Dalmaciji.[1][28]

Strah u Dalmaciji i gubitak Haliča uredi

 
Stefan Tvrtko I sa crkvom Svetog Spasa u rukama. Ilustracija Mihaila Kulačića.

Uplašeni dalmatinski gradovi, poput Splita, Šibenika, Trogira, Nina, Skradina i Zadra, posle pada Ostrovice počeli su da traže veze s Tvrtkovim ljudima i da se na neki način osiguraju.[1][33][28] U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo većalo i kolebalo, da bi na kraju nastupio krvavi pir. Narod se odlučio za Bosance i tri vođe Žigmundove stranke bilo je pobijeno, jedan čak na sred trga, 27. i 28. decembra, dok su ostala dvojica uspeli da pobegnu u Split. Ovaj trogirski slučaj uneo je u ostale dalmatinske gradove još više pometnje i zabrinutosti.[1][28] Neki su se, stoga, odlučili da mole kralja Žigmunda za što skoriju pomoć.[1][33][28] Već u januaru 1388. godine, predstavnici Zadra, Šibenika i Splita išli su sa tom misijom na ugarski dvor. Od svih dalmatinskih gradova jedino Dubrovnik, zbog svog sporazuma sa Tvrtkom, nije imao nikakvog razloga za strah. Mala republika je čak uspela da svoje odnose sa Bosnom prikaže na ugarskom dvoru kao nimalo nelojalne i da 28. oktobra 1387. godine, Žigmundovom poveljom, dobije neku vrstu dozvole za dalje veze. Tom prilikom je ugarski kralj pristao, da republika može dobijati zemlje i područja od ljudi iz Bosne i Raške, izuzevši samo one zemlje, koje su ostali kraljevi Ugarske, naši preci, držali i posedovali.[1][28]

Čim je malo popustila zima, 18. februara 1388. godine Paližna je ponovo napao i opustošio splitski kraj, u kome je bio zavladao velik strah. Trogirska opština, koja nije mogla biti ravnodušna prema sudbini bliskog Splita, bezuspešno je pokušavala da posreduje. Pošto je Split ostao veran Žigmundu, Tvrtko je preduzeo odlučnije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko i Stanoje Jelačić, sredinom marta su pošla u Klis, da pre novog napada ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Međutim, jedino su Trogirani pozdravili kraljeve ljude i poklonili im 50 libara u znak pažnje, dok su ostali gradovi ostali pasivni, svakog časa se nadajući pomoći ugarskog dvora.

Možda su gradove ohrabrile vesti o uspesima Žigmundove vojske protiv Ivaniša Horvata. Pri tom sukobu je nekoliko hrvatskih buntovnika bilo zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vučeno po ulicama i najposle pogubljeno i raščerečeno. Taj jezivi primer zaplašio je ljude, ali, u samoj Dalmaciji, kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novčanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da planira ozbiljnu vojnu akciju.[1][36]

Osim toga, njegova svastika Jadviga i njen suprug Vladislav II Jagelo upotrebili su unutrašnje nemire u Ugarskoj da prošire svoju vlast u Haliču na račun iste.[1][36] Njihova vojska je u januaru 1387. godine napala tu oblast, ali je poljski plemić Vladislav Opolski, od 15. jula 1386. godine guverner Haliča, stao na stranu ugarskih interesa. Dana 6. februara, on je iz Čenstohove pozvao stanovništvo Haliča da ne prizna poljsku vlast, međutim ona je bila uspostavljena u celoj oblasti do marta. Ovakav razvoj događaja uticao je na moldavskog kneza Petrua II Mušata da 26. septembra 1387. godine zbaci vrhovnu vlast krune Sv. Stefana i pređe na poljsku stranu.

Usledilo je Žigmundovo mešanje u unutrašnja pitanja Poljske. Posle smrti Bodzete, nadbiskupa Gnjezna, 26. decembra 1388. godine, za novog nadbiskupa je postavljen Jan Kropidlo, i to ličnom intervencijom svog strica Vladislava Opolskog kod pape Urbana VI. Vladislav Jagelo je odbio da prihvati njegovo imenovanje, što je izazvalo niz sukoba u samoj Poljskoj. U julu 1392. godine Žigmund se sastao sa Jadvigom, izgladivši odnose sa severnom kraljevinom, a Kropidlo se povukao 31. jula 1394. godine, posle poraza Vladislava Opolskog. Događaji na severu i severoistoku dugo su zaokupili pažnju ugarskog kralja tako da dugo nije mogao ništa preduzeti u Dalmaciji.

Savez dalmatinskih gradova uredi

Posle neuspelih pregovora sa dalmatinskim gradovima, Tvrtko je prešao u napad. U drugoj polovini maja njegova vojska je opet opustošila splitski kraj, dok se istovremeno u Kotoru spremala njegova flota. Kad su čuli te vesti uplašeni Splićani su 10. juna uputili Žigmundu jednog rečitog fratra, da mu izloži težak položaj grada. U slučaju da kralj ne može da im pomogne, fratar bi trebalo da ga ubedi da im dozvoli da se sami opredele bez žiga veleizdaje ili da pred plemstvom izjavi da Splićani skidaju odgovornost sa sebe.[1][37] Ako im kralj i velikaši obećaju pomoć, fratar je trebalo da prenese, da će je Splićani čekati najdalje do kraja jula, a da će posle toga postupiti po svojoj savesti.[37]

 
Pečat koji je Žigmund koristio između 1389. i 1395. godine. Na aversu je kraljev lik, a na reversu grb Ugarske.

Koliko god da su bile ozbiljne molbe i poruke Splićana, Žigmund je samo mogao da ih pozove da veruju i da ustraju. On je, zaista, pomišljao na da krene u pohod protiv Tvrtka i počeo je da se sprema za borbu, ali je čitav plan bio napušten ili zbog drugih državnih pitanja ili zbog nedovoljnog odziva. Iako su se bojali Tvrtka, Splićani mu se nisu pokorili. Naprotiv, počeli su da rade na formiranju odbrambenog saveza dalmatinskih gradova, u koji su ušli i neki hrvatski knezovi. Njihov zaključak o tome donesen je 28. avgusta, kada je njihov građanin Petar Zorić dobio zadatak da pozove u savez Šibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipčiće, Vida Ugrinića i, prema potrebi, krbavske knezove. Savez je, očigledno, bio uperen protiv Paližne i Tvrtka, a njegov konačni cilj bilo je osvajanje Klisa.

Ovaj splitski predlog naišao je na povoljan odziv, i 6. oktobra 1388. godine, održan je zajednički sastanak Splićana, Šibeničana, Skradinjana i predstavnika vlastele Nelipčića i Ugrinića u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je sklopljen ugovor o savezu. Cilj saveza izražen je rečima da će se učesnici uzajamno pomagati, sa željom da sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju očuvaju u dužnoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj.[1][37] Jedna tačka ugovora, koja je vezala sve pregovarače i bila neobično karakteristična, glasila je ovako:

Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku događaja zbila kakva promena[e], ne može i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugoga vladara, gospodara, osobu ili opštinu ili državu bez saglasnosti ostalih saveznika.[1][38]

Da je situacija u Dalmaciji, posle sklopljenog saveza, bila opasna po Tvrtka vidi se po zaključku Dubrovnika iz 14. oktobra 1388. godine, da bi u slučaju rata delovao kao posrednik.[39] Međutim, delotvornost ovog saveza nije potrajala, pošto je između grada Trogira i kneza Nelipčića došlo do sukoba. Obavešten o tome, Tvrtko je u novembru poslao kneza Hrvoja Vukčića sa bratom Vojislavom u Knin da još jednom pozovu tamošnje protivnike da priznaju njegovu vlast. Bosanski kralj je sa njima poslao i vojvodu Vlatka Vukovića, kao svog namesnika, sa jednim vojnim odredom. Njihovom pozivu se opet odazvao samo grad Trogir, koji je 11. novembra poslao Hrvoju izaslanika.

Tvrtkov sporazum sa dalmatinskim gradovima uredi

Tvrtkova poslednja aktivnost izazvala je reakciju ugarskog kralja. Žigmund je, naime, uzalud pokušavao da uđe u savez s Mlečanima, koji bi mu bili od velike koristi u Dalmaciji.[1][39] O njegovoj ponudi se u Veneciji dugo razmatralo, pri čemu je Republika, prvo tražila znatnu cenu za svoje usluge, da bi se na kraju odlučila za neutralnost.[39] 29. septembra 1388. godine Žigmund je sklopio jednogodišnje primirje sa poljskim kraljem, posle čega je mogao da se posveti dalmatinskim pitanjima.[1][39] Imenovao je slavonskog bana Ladislava od Lučenca za upravnika (lat. gubernator) Hrvatske i Dalmacije, poslao ga u ugrožene krajeve da uspostavi autoritet ugarske krune. Ban je stigao u Zadar 23. decembra, gde je odmah počeo skupljanje vojske, pri čemu je zabeleženo da su mu Šibeničani 4. januara 1389. godine poslali 50 svojih ljudi. Vojska je krenula protiv pobunjenika 8. februara, ali nije imala uspeha.[1][33][39] Neuspeh pohoda najviše s ogleda u tome što Tvrtko posle njega prodire do samog Zadra i spaljuje mu predgrađa. U martu je vojvoda Vlatko pred Splitom davao pobedničke poruke ugroženom gradu, tražeći njegovu predaju.

Usled poraza banove vojske, Split je počeo da se koleba. 24. marta 1389. godine gradsko veće je izabralo Nikolu Sreću i Ivana Marina, kao svoje predstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slično su uradili i ostali dalmatinski gradovi.[1][39] Iz uputstava datih splitskim zastupnicima jasno se vidi njihovo kolebanje.[1][40] Bosanski kralj se prema dalmatinskim gradovima pokazao kao vrlo predusretljiv, time što je pristao da im potvrdi stare povlastice, a Splitu je dao 15. jun kao poslednji rok za predaju. Tvrtko je čak pristao da Split bude poslednji dalmatinski grad koji bi podveo pod svoju vlast, ali splitskim izaslanicima dao do znanja da će, u slučaju neispunjenja obaveze, grad biti ozbiljno napadnut.

Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Splićani su, u dogovoru sa Šibeničanima i Trogircima, 19. maja poslali su Žigmundu svog načelnika Jakinca Malatestu i Nikolu Sreću, da ga obaveste o svemu i traže njegovu odluku. Žigmund, prirodno, nije mogao pristati na predaju gradova Tvrtku, stoga obećavši skoru pomoć i bolje izglede za budućnost. Međutim, u kratkom roku od mesec dana on nije mogao ništa konkretno preduzeti.[1][41] U Trogiru i Splitu je povodom toga zavladao strah. 23. maja Trogirani su uputili jedno poslanstvo u Bosnu, koje je imalo za cilj da objasni kralju njihov položaj i uveri ga da Trogir ima najbolje namere. Čak su mu ponudili da u njihov grad pošalje jednog svog poverenika. Kad je prošao 15. jun, a iz Ugarske nije bilo pouzdanog odgovora, Splićani su odlučili da vešto diplomatišu oko Tvrtka. U neprilici, prihvatili su se tačke ugovora, koja im je govorila da se mogu predati poslednji. S tim uputama, oni su 30. juna Bosnu poslali Ivana Marina, moleći kralja da ih ne dira dok se i ostali gradovi ne pokore.[41]

Predaja Dalmacije uredi

 
Kraljevina Bosna posle prisvajanja dalmatinskih oblasti.

Dok se glavnina bosanske vojske još uvek nalazila na Kosovu, u julu 1389. godine ban Ladislav uspeo je da osvoji Klis i potisne Bosance iz nekoliko utvrđenja. Međutim, osiguravši se da Turci ovog puta neće napadati Bosnu, kralj Tvrtko je krajem avgusta uputio nove čete u Dalmaciju da poprave položaj i povrate izgubljeno. Sjedinivši se sa Paližnom i ostacima njegovih trupa, bosanska vojska je već krajem septembra paleći prodrla sve do samih kapija Zadra. Njihovi napadi, koji su se ponavljali do duboko u jesen, primorali su uplašeni grad da se obrati svom susedu Ivanu Frankopanu, moleći ga za što hitniju pomoć. Krčki knez se tada nalazio u sukobu sa krbavskim knezovima, pa je njegova pomoć od 400 konjanika stigla tek 16. novembra, dan posle jednog težeg napada Bosanaca na zadarski kotar. 20. novembra ova vojska je sa 1000 Zadrana i 200 Pažana pošla na grad Vranu, koju je već opsedao ban Ladislav.[1][42][43] U dve teške borbe, 22. i 24. novembra, Paližna se sa svojim ljudima hrabro borio i bio ranjen, ali nije mogao da savlada savezničku vojsku.[1][43] Tek u trećoj bici, 10. decembra, Bosanci su savladali saveznike, koji su se sramno (lat. turpiter) povukli u Zadar. Brzo posle toga, 15. decembra, povratili su i Klis, vrativši granice na stanje pre ugarskog napada.[1][42][43] Mletačka republika obaveštavala je ugarski dvor o bosanskim uspesima, javljajući otvoreno da su dalmatinski gradovi u velikom strahu i nedoumici, takođe, i da se Tvrtko potpuno opredelio za napuljski dvor, pri čemu izjavljuje da sve radi u ime Ladislava Napuljskog.[1][43]

Kralj Tvrtko je od jeseni 1389. godine bio izuzetno aktivan u Dalmaciji, a Ivaniš Horvat je čak imenovan za njegovog hrvatskog namesnika.[1][44] Međutim, bosanski kralj u isto vreme dobija novog protivnika.[1][42][43] Mletačka republika je 30. januara 1390. godine otkrila Žigmundu Tvrtkove namere, a 3. marta ga upozorila da ne dozvoli da bosanski kralj posedne dalmatinske gradove.[42] Uverivši se da Žigmund nema ni prave energije ni mogućnosti da zaštiti da zaštiti dalmatinske gradove i ugled ugarske krune, Mletačka republika, dosad pasivna, odlučila je da pokuša da sama zavlada Dalmacijom. Njihov senat je još 29. aprila 1390. odlučio da u Dalmaciju pošalje jednog svog izaslanika da ispita stanje i raspoloženje stanovništva, posle čega bi se prešlo u akciju.[1][42][43] Međutim, za njihovo mešanje je bilo već kasno.[1][45] Pošto nije bilo ugarske pomoći, Dalmacija je odlučila da se pokori kralju Tvrtku, i u maju uputila je svoje poslanike u Bosnu. Svesna da bi svaka dalja akcija bila uzaludna, Mletačka republika 26. maja donosi odluku da obustavi svoju političku agitaciju.

Dana 8. maja 1390. godine Split je, spreman da se pokori pod određenim uslovima, izdao izaslanicima uputstvo za pregovore sa Tvrtkom i Ivanišem Horvatom. Za Splitom su i drugi dalmatinski gradovi: Šibenik, Brač, Hvar, a verovatno i Korčula, poslali svoje izaslanike bosanskom kralju. Međutim, Trogir je, verovatno shvativši da Tvrtko ne radi za napuljski dvor već za sebe; sada doneo naročit zaključak da ostaje veran ugarskoj kruni:

Bolje je da umremo nego da izgubimo svetu krunu ugarsku.[1][44]

Bosanski kralj je 2. juna u Sutjesci izdao Splitu, neposredno posle predaje, povelju sa potvrdom svih njihovih dotadašnjih prava i povlastica.[1][42][44] Taj čin je stavio tačku na splitske sukobe sa Klisom i Omišem, pošto je kralj odredio granice između tih mesta, želeći da se naši verni Splićani obilato koriste našom milošću.[1][44] Ovakav postupak bosanskog dvora prema Splitu pokolebao je druge uporne dalmatinske gradove, pa i same Trogirane, koji su već 8. juna izjavili Tvrtku svoju pokornost. Šibenik je, pokorivši se, 11. juna, dobio potvrdu starih povlastica. Primer gradova sledila su i dalmatinska ostrva Brač, Hvar i Korčula.[1][46][44]

Tvrtko je želio da pridobije i Zadar. U tu svrhu je zamolio Mlečane da mu ustupe ratno brodovlje, koje bi mu bilo od velike pri opsadi grada. Međutim, ovu uslugu su mu uskratili, pod izgovorom da Mletačka republika, kao trgovačka država, mora živeti u miru.[42] Uprkos ovome, Tvrtko uzima titulu kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja, pod kojom se javlja 10. jula 1390. godine, u trogirskim beleškama.[1][47][44]

Turska opasnost uredi

 
Moravska Srbija, država kneza Lazara.

Pred opasnošću od Turaka Osmanlija knez Lazar se u prvoj polovini 1389. godine, želeći da izbegne sukob sa Ugarskom, posredstvom Nikole Gorjanskog Mlađeg ponudio za vazala Žigmundu. Žigmund je to prihvatio, ali nije došlo do sklapanja ugovora, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.[1][48] Iako je pristao na sporazum sa Srbima i u Vuku Brankoviću imao zagovarača sporazuma, on je prvi iskoristio srpski poraz. Hteo je da kazni kneževinu za Lazarevo pomaganje hrvatskim pobunjenicima i da je, sad obezglavljenu, potčini svojoj volji. U jesen 1389. Žigmund je, lično predvodeći svoje ljude, sasvim neviteški napao Lazarevu udovicu Milicu, koja je vladala kao regent svom maloletnom sinu Stefanu. Ugarska vojska je prodrla sve do srca Šumadije, u dolinu Gruže, gde je osvojila gradove Borač i Čestin. Kralj se čak u jednoj povelji od 31. marta 1390. godine hvalio kako je te gradove pobednički dobio. Da je situacija bila opasna po Srbiju svedoči činjenica da je kneginja Milica, zamolila Dubrovnik za utočište. Ovaj pohod nije imao efekat koji je Žigmund očekivao. Smatrajući tursku opasnost za manje neposrednu, kneginja Milica je krajem 1389. godine prihvatila njihovu vrhovnu vlast. Po sklopljenom sporazumu, Turci su pomogli Srbima da potisnu ugarsku vojsku sve do Save i da ih tamo nateraju na defanzivu.[1][2] Osim toga pod turske čete su ušle u Golubac, da bi bolje pratili kretanje Ugara.[2]

Pošto su balkanske države bile preslabe za davanje većeg otpora Turcima, njihova jedina nada bila je Ugarska.[3][49] Kralj Žigmund je rano video opasnost od Turaka, koji su se već od 1390. godine javljali na njegovim granicama i preduzimao je dosta mera, koje sam nije dosledno izvodio.[50][1][3][49] Njegova politika je bila, da preostale balkanske države veže za Ugarsku. Tako je živo nastojao da u Bosni povrati izgubljene pozicije, a u Vlaškoj, Srbiji i Bugarskoj da milom ili silom utiče na njihove vladare.[1][3] On je verovao da je njegova snaga i sama dovoljna da suzbije Turke i stoga nije mnogo polagao na okupljanju balkanskih hrišćana oko sebe.[3] Početkom 1390-ih njegova pažnja je, uglavnom, bila okrenuta vraćanju izgubljenog ugleda u Hrvatskoj i Dalmaciji, uz potiskivanje Ladislava Napuljskog, i proširivanje ugarskog uticaja u severnoj Srbiji.[1] Postupcima prema Srbiji i prema Bosni, Žigmund je stekao mnogo neprijatelja, koji su se sve više okretali Turcima.[3]

U leto 1392. godine, Žigmund je ponovo upao u Srbiju, ovog puta da bi suzbio turski uticaj u njoj. Odnevši pobedu kod Braničeva, prodro je sve do Ždrela na istoku, povrativši Mačvu na zapadu. Na ugarske pobede, koje su bile izvojevane u njegovom odsustvu, turski sultan Bajazit I je odgovorio većom vojnom akcijom na severu Balkana, sledeće godine.[1][3] Cilj je bio suzbijanje ugarskog uticaja i mogućnosti okupljanja severnih i severozapadnih balkanskih država oko Ugarske.[3] Prvi napad Turaka bio je upućen Trnovskoj Bugarskoj, čiji je vladar Jovan Šišman počeo pregovore sa Žigmundom.[1][51][52] U julu 1393. godine stavljena je tačka na postojanje ove države.[1][51][53] Kralj Žigmund nije preduzeo ništa ozbiljnije da bi sprečio pad Trnovske Bugarske. U ovo vreme njegova glavna pažnja bila je posvećena Bosni.[53]

Nova politička situacija u Bosni uredi

Žigmund je imao sreće što je Tvrtko umro u martu 1391. godine, pre nego što je uspeo da sklopi brak sa kćerkom austrijskog vojvode Albrehta III Habzburškog, koji bi Žigmundu doneo još jednog moćnog neprijatelja i mnogo problema.[1][47][54] Doznavši za smrt Tvrtka, u poslednje vreme svog suparnika, Ladislav Napuljski se proglasio za kralja Hrvatske i Dalmacije.[47] Istovremeno kad i Tvrtko, umro je Ivan Paližna, što je predstavljalo nepovratni gubitak za Ladislavljeve pristalice.[1][47] Verovatno po uputstvu Pavla Horvata, napuljski kralj je nastojao da za sebe pridobije moćnu porodicu Hrvatinića, knezove Donjih Krajeva[ž] i velike vojvode Bosanske kraljevine.[1][47][53] Hrvoja i Vuka, dva najstarija brata iz te porodice, Ladislav je 17. jula 1391. godine imenovao banovima kraljevina Dalma­cije i Hrvatske, tj. za glavne ličnosti za sve posredničke poslove između Bosne, Dalmacije i Hrvatske.[1][55][53] Za svog glavnog namesnika u čitavoj Hrvatskoj i Ugarskoj, napuljski kralj je postavio Ivaniša Horvata, koji je u narednom periodu uspeo da mu nađe nekoliko novih pristalica, koji su do skoro stojali uz kralja Žigmunda. Ladislav Napuljski je cele 1391. i 1392. godine vršio svoju kraljevsku vlast na istočnoj strani Jadranskog mora, samo deleći povelje i povlastice svojim pristalicama i onima koje je hteo da pridobije.[56]

 
Žigmund sedi na prestolu, slika iz Turocijeve hronike.

Kralja Tvrtka nasledio je brat Stefan Dabiša, čovek bez vladarskih sposobnosti i autoriteta.[1][56][53] Dana 27. januara 1392. godine Splićani novog bosanskog kralja nazivaju kraljem Srbije, Bosne i Dalmacije, a Trogir 25. aprila dobija potvrdu svojih povlastica.[56] U Hrvatskoj i Dalmaciji je, uz Dabišu, vlast obavljao ban Vuk, njegov potčinjeni, koji izdaje naloge Splitu, Trogiru, Klisu i Omišu. Godine 1391. Dabiši se gotovo pokorio i grad Zadar, koji je 8. septembra 1392. izabrao bana Vuka Vukčića i njegovog podbana Ivana Mišljenovića za svoje građane i gradske većnike.[56][57] Napuljska stranka je izgubila mnogo na ugledu kada se 1393. godine pojavila glasina, koju je verovatno širio kralj Žigmund, da će se Ladislav oženiti kćerkom sultana Bajazita, da bi uz tursku pomoć zavladao Ugarskom. Žigmund je bio obavešten o slabostima Stefana Dabiše, pa je odlučio da ga iskoristi protiv hrvatskih ustanika.[1][56] U tu svrhu ga je već posle svog upada u Srbiju 1392. godine pozvao da pregovaraju o uslovima mira, zapretivši otvorenim ratom ako ne pristane. Uplašen turskom aktivnošću na jugoistoku i ugarskom na severoistoku, Dabiša je pristao. Posle dugih priprema, u julu 1393. godine, na posredovanje katoličkog sveštenstva, dvojica kraljeva u pratnji plemstva su se sastala u Đakovu, gde se nalazilo sedište bosanske biskupije.[1][56][57]

Rezultat pregovora bio je sledeći: Dabiša je priznat za zakonitog vladara Bosne sa delovima Hrvatske i Dalmacije osvojenim za vreme Tvrtka, dok je Dabiša priznao Žigmunda za vrhovnog gospodara Bosne. Bosanskom kralju je bilo dozvoljeno da vlada do smrti, posle čega bi krunu nasledio ugarski kralj kao pravi i zakoniti kralj i vrhovni gospodar Bosne. U duhu Đakovačkog sporazuma, Dabiša se odrekao daljeg pomaganja Žigmundovih protivnika u Dalmaciji i Hrvatskoj.[1][58][57] Da bi učvrstio sporazum ugarski kralj je, mimo svog milog prijatelja kralja Dabiše, tražio da sporazum prihvate i glavne bosanske vojvode, pri čemu je tražio da se obavežu da, u slučaju sukoba dvojice monarha, neće dizati oružje protiv ugarske krune. Dabišinom pozivu odazvao se veliki deo vlastele. Čak se i sam Hrvoje Vukčić Hrvatinić 23. avgusta 1393. godine pokorio kralju Žigmundu i kraljici Mariji, kao budućim vladarima.[1][59][57]

Poraz Horvata i povratak Dalmacije uredi

U Bosni je postojala velika opozicija protiv Đakovačkog ugovora, a vodio ju je vodio Ivaniš Horvat, koji se odmetnuo od kralja i u gradu Omišu, gusarskom gnezdu na ušću Cetine koje mu je 1390. godine darovao Tvrtko, stvorio svoje glavno uporište. Dabiša je 5. juna 1394. godine iz Sutjeske naložio opštinama na Braču, Hvaru i Korčuli da napadnu ovaj grad, koji je pao već krajem meseca. Ivaniš se, sa bratom Pavlom, tada sklonio u svoje poslednje uporište, utvrđeni grad Dobor na reci Bosni u Usori, odakle su razvijali živu agitaciju.[1][59][57] Zbunjeni, gradovi Trogir i Split rešili su, da u svojim aktima više ne spominju ime nijednog kralja ne znajući ko će ostati stvarni gospodar.[57]

Obavešten o prilikama, Žigmund je krajem avgusta 1394. godine prešao preko Save na čelu velike vojske, u kojoj je, između ostalih, sudelovao i Nikola Gorjanski Mlađi, novi ban Hrvatske i Dalmacije. Pred ovom vojskom braća Horvati su pobegli, a Dobor je pao bez veće borbe i bio je spaljen. Međutim, Horvati i druge vođe pobunjenika su mu izdajom pali u ruke, posle čega je krenuo u povlačenje. U Pečuju je Ivaniš, po Žigmundovoj naredbi, bio svirepo kažnjen, drugima za primer.[1][59][57] Naime, Ivaniš je bio vezan za repove konjima, koji su ga vukli po gradskim ulicama, posle čega je bio raščerečen.[1][59] Pojedini delovi tela bivšeg bana, po izričitoj kraljevoj želji, bili su pribijeni na pečujska gradska vrata. Sa drugim zarobljenicima Žigmund je došao u Budim, gde je na trgu Sv. Đorđa zasedao preki sud.[60] Kralj je redom tražio od zarobljenih plemića da mu se pokloni i moli za milost, ali nijedan nije hteo to učiniti, pa su svih 31 pogubljeni pred Žigmundovim očima.[51] Jedino je Pavlu Horvatu, kao sveštenom licu, bio pošteđen život. Umesto toga, bio je lišen biskupije i zatvoren, čime mu se gubi svaki trag.[1][51]

Dok se Žigmund još nalazio kod Dobora, Dabiša je izašao pred njega da mu čestita pobedu i da se, svakako, izvini što sam nije mogao da uštedi kralju taj napor.[1][51][57] U međuvremenu, Dabišini posedi u Dalmaciji širili su se i Lastovo je priznalo njegovu vlast.[57] Žigmundu se sad učinilo da je došlo vreme jasnog obračuna i, ne dočekavši najljubaznije bosanskog kralja, tražio je od njega reviziju Đakovačkog ugovora, kojom bi se on potpuno odrekao cele Dalmacije i Hrvatske. Pod pritiskom Žigmundove vojske, Dabiša je prihvatio i to.[1][51][57] Odmah potom Nikola Gorjanski je pošao u Dalmaciju, gde je kod Knina potukao vojsku bana Vuka i čitavu teritoriju Hrvatske kraljevine i Dalmacije ponovo podveo pod ugarsku vlast.[1][51] Posle ovog poraza, Vuk Vukčić se morao odreći banske časti.[51] Da bi celo ovo područje obezbedio od novih ustaničkih pokreta, Žigmund je od knezova Blagajskih uzeo gradove Krupu i Ostrožac i doveo u njih ugarsku posadu.[1] Međutim, u to vreme skoro sve dalmatinske gradove i opštine zahvatile su svakodnevne borbe, što se neminovno proširilo i na otvorene sukobe širokih gradskih slojeva sa feudalcima, što je bio slučaj Paga i Zadra 1394. godine, Splita 1398. godine, Šibenika i Dubrovnika 1404. godine.[61] U svim ovim sukobima, neprestano su bile umešane i ugarske i mletačke snage, od kojih je tražena pomoć, iako je republika u početku odbijala da uzme učešća.[61][1]

Trijumf na Rovinama uredi

 
Mirča Stariji, vlaški knez. Freska iz manastira Kurtea de Arđeš.

Svršivši poslove u Bosni, Žigmund se vratio turskom pitanju. Bajazit se, pošto je pokorio Trnovsku Bugarsku, 1394. godine odazvao pozivu vlaških boljara protiv njihovog gospodara Jovana Mirče.[1][51][62] Iako poraženi u bici kod Karanovase 10. oktobra 1394. godine, Turci su uspeli da proteraju Mirču i da dovedu na vlast Vlada, sebi odanog velikaša. Videvši da ga turska sila sistematski opasuje, Žigmund je u martu 1395. godine pokušao da vrati na vlast Mirču. To je dovelo do velike borbe. Sultan Bajazit je, da spreči njihove namere, krenuo lično preko Dunava u Vlašku, s velikom vojskom u kojoj su sudelovali njegovi vazali Stefan Lazarević, Konstantin Dejanović i kralj Marko Mrnjavčević.[1][51][63][64]

Uplašen turskom akcijom, Mirča je pobegao u Erdelj, odakle je pozvao Žigmunda u pomoć.[51] Ugarski kralj mu se odazvao i poslao veliku vojsku koju su, između ostalih, sačinjavale banderije Janoša Morovićkog i braće Gorjanski: Janoša i Nikole. U bici na Rovinama 17. maja 1395. godine, Mirča, koji se stavio na čelo te vojske, pobedio je Turke i potisnuo ih iz Vlaške. U bici su poginuli turski vazali Konstantin Dejanović i kralj Marko.[1][63][64] Posle Markove pogibije Turci su odbili da njegove posede dodele njegovoj braći Andrijašu i Dmitru, posle čega su oni uz pomoć Dubrovčana našli hleba u Ugarskoj.[1][65][66] Dmitar se u službi kralja Žigmunda, kao župan Aradske županije i kastelan grada Vilagoša, pominje sve do 1407. godine.[1][65]

Tokom Žigmundovog odsustva, na dan bitke na Rovinama, kraljica Marija je umrla bez ikakvog potomstva.[1][67][68] Mnogi velikaši su tom prilikom izjavili da je Žigmund smrću svoje žene prestao biti kralj njihov, pa su odlučili da izaberu sebi novog kralja.[1][69][68] Za ugarsku krunu se posebno zainteresovala Marijina mlađa sestra Jadviga, čiji se suprug Jagelo čak počeo spremati za pohod.[69] Odnosi dve zemlje ponovo su se pogoršali kada je ugarski kralj pokušao da povrati Moldaviju, ali je bio poražen kod Gindaoanija, početkom godine. Međutim, ostrogonski nadbiskup Janoš Kaniški je utvrdio klance na Karpatima, na ugarsko-poljskoj granici. Ubrzo potom stigla je vest pobedi na Rovinama, koja je Žigmundu mu je povratila autoritet u zemlji i na određeno vreme otklonila opasnosti po presto.[69]

Dana 7. septembra 1395. godine kralj Dabiša je umro u Sutjesci i bosanski velikaši, ne želeći Žigmunda za kralja, podigli su na presto njegovu udovicu Jelenu Grubu.[1][69][57][70] Čuvši za smrt bosanskog kralja, Žigmund je krenuo u Srem sa nešto vojske, ne bi li preuzeo bosanski presto.[65] Međutim, zauzet pitanjem Turaka, on nije silom osvojio Bosnu, nalazeći da kraljica Jelena, kao žena, ne povređuje njegovo pravo.[1][71] Turci su, pomognuti Srbima, upadali 1395. i 1396. god. ne samo u Vlašku, nego i u tamišku i krašovsku županiju, gde su harali i palili.[65] Žigmundu je postalo jasno, da mora preduzeti nešto krupnije, da bi udaljio neprijatelja iz neposredne blizine ugarskih granica.[65][66] Pobeda mu je bila potrebna, takođe, i da bi se učvrstio na prestolu, koji mu je još uvek bio nesiguran.[69]

Nikopoljski krstaški rat uredi

Ugarski kralj je znao, da bi protiv velike turske sile, koja je na bojištima operisala sa velikim borbenim masama, trebalo krenuti sa impozantnom hrišćanskom snagom. On je, stoga, radio na organizovanju pravog krstaškog pohoda protiv Turaka, koji bi ih prosto, u snažnom zaletu, proterao iz Evrope, jer je Bajazit bio energičan i nezaustavljiv.[71][66] Navodno, kad su ugarski izaslanici kod njega protestovali, što je, bez prava, uništio Bugarsku, on im je, u svom šatoru, pokazao gomile oružja i odgovorio im, da na tome zasniva svoje pravo.[71] Godine 1396. Žigmund je proglasio da će Turke isterati iz Evrope.

 
Bitka kod Nikopolja, slika iz hronike Žana Froasara iz 1398. godine.

U tu svrhu poslao je svoje izaslanike u zapadnu Evropu, da pozovu tamošnje vitezove da sudeluju u njegovoj vojsci.[50][69][49] Žigmundova zamisao o krstaškom ratu protiv Turaka naišla je na dobar prijem.[1][69][71][49][66] Papa Bonifacije IX iz Rima, kao i antipapa Benedikt XIII iz Avinjona, podržali su njegovu nameru.[66] Naročito dobar prijem, ovaj poziv na krstaški rat, imao je u Francuskoj, odakle se Žigmundovoj vojsci pridružilo 10.000 ljudi, među kojim je bilo 1.000 vitezova i najmoćniji velikaši kraljevine, između ostalih i rođaci francuskog kralja, Filip de Artoa i sin burgundskog vojvode Filipa Smelog, Žan de Never, sa oko 6.000 ratnika.[69][71][72] U avgustu 1396. u Budimu se skupila velika krstaška vojska, koju je, osim Francuza, sačinjavalo i 6.000 Nemaca i 15.000 vojnika iz Španije, Italije, Engleske, Poljske, Bohemije.[1][69][71][72] Sam Žigmund je skupio 30.000 banderijaca, 16.000 erdeljskih pešaka i 20.000 najamnika.[69][73] Ugarsku vojsku, pored samog kralja, vodila su braća Gorjanski, Janoš Morovićki, Herman Celjski i Stefan Lackfi.[1][69] Kada se krstaškoj vojsci pridružio i vojvoda Mirča sa 10.000 Vlaha, brojila je 100.000 ljudi, većinom konjanika.[50][69][71][73] Na strani krstaša su bili i Đenovljani sa Lezbosa i Hiosa, kao i vitezovi sa Rodosa. Mlečani su poslali malu flotu, a vizantijski car Manojlo II Paleolog, blokadom je sprečen da pomogne ovoj velikoj hrišćanskoj vojsci.[73] Tako veliku vojnu silu Evropa nije videla još od krstaški ratova.[69] Poneseni oduševljenjem i svojim samopouzdanjem, a bez dovoljnog iskustva u borbi s Turcima, ovi ratnici su govorili da neće goniti Turke samo do Bosfora, nego čak do Jerusalima.[1][71][73] Pojedine Žigmundove vojskovođe su se hvalile:

Čak i ako se sruši nebo, zaustavićemo ih našim kopljima.[50][73]

Krstaši su Dunavom pošli u Bugarsku. Jedna savremena nemačka pesma Petra iz Geca govori, da su ih Srbi napadali kada su prolazili preko njihove zemlje, očevidno, prema naredbi, a i zbog njihove nedisciplinovanosti i pljačke.[71] U Vidinu se krstašima predao Jovan Stracimir, car Vidinske Bugarske, a dalje u Bugarskoj im se pridružila vlaška vojska.[1][71] Bajazit im je lično, praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i Stefan Lazarević sa 5.000 ljudi, pošao u susret.[1][74][71][49] Dve vojske sudarile su se 25. septembra 1396. godine kod Nikopolja, gde su hrišćanske snage, zbog nediscipline i nedovoljne koordinacije između ugarskih i francuskih trupa, pretrpele sudbonosno težak poraz.[50][1][75][71][49][73] Anonimna austrijska hronika iz XV veka i učesnik bitke Hans Šiltberger[z] kazuju, da je u trenutku kad je Bajazit već pomišljao na povlačenje, Stefan Lazarević krenuo u juriš, upravo tamo gde se nalazila Žigmundova zastava. Ugari, rastrojeni ovim napadom, videvši pad kraljevskog barjaka dali su se u beg, zajedno sa Vlasima. Poraz krstaša je bio potpun i Šiltberger o njemu donosi jezive scene.[50][1][74][71][49][76] Sam kralj Žigmund, uz pomoć Hermana Celjskog i Hansa Nirnberškog, spasao se na jednoj lađi i otplovio niz Dunav, gde ga je prihvatila mletačka flota.[1][77][71][49][76] U strahovitoj bici palo je 20.000 hrišćana, a daleko veći broj se udavio u begu preko Dunava. Sultan Bajazit izgubio je preko 30.000 ljudi, ali je zato zarobio veliki broj hrišćana.[i][74][78]

Posle poraza kod Nikopolja, položaj balkanskih zemalja postao je još neizvesniji i bezizgledniji.[79] Koristeći se pobedom Bajazit je srušio Vidinsku Bugarsku, a njenog cara zarobio.[1][71] Potom je goneći slabe ostatke brodolomnika prešao u Ugarsku, dok je njegova konjica iz Srbije upala preko Save, opljačkavši i spalivši Zemun i Sremsku Mitrovicu. Kako nije bilo lokalnog otpora, turska konjica je nastavila između Save i Drave, sve do Šta­jerske, gde su spalili Ptuj, a onda se povukli s velikim plenom.[74][71] Ovaj ugarski poraz povukao je za sobom i pad Vuka Brankovića, koji je, po svoj prilici, bio ušao u neke veze s Žigmundom.[1][71][79] Vest o hrišćanskom porazu brzo se širila Evropom i izazvala je veliki strah.[74]

Politička nestabilnost uredi

 
Kralj Žigmund na konju, detalj sa freske Titus Vaj spašava kralja Žigmunda u bici kod Nikopolja, na tavanici dvorca Vajdahunjad. Delo Ferenca Lora iz 1896. godine.

Povratak kralja i Križevački sabor uredi

U svom putu kući Žigmund je išao zaobilaznim putem Crnim, Mramornim, Egejskim, Sredozemnim i Jadranskim morem, posetivši usput Carigrad, Rodos i Zetu.[j][1][77][68][76] Preko Vlaške nije smeo ići, jer je i ono malo krstaša, što se spaslo na levu obalu Dunava, bilo opljačkano i mučeno.[68] Posle ovog poraza Žigmundovi neprijatelji su opet digli glavu, pogotovu pošto su mislili da je poginuo, pošto su se vratili ugarski velikaši koji su učestvovali u bici. Vremenom je prevladalo uverenje da je kralj mrtav, čemu se obradovalo hrvatsko plemstvo.[1][74][68] Stefan Lackfi, gospodar Međimurja, proglasio Ladislava Napuljskog za ugarskog kralja, pošto je pre toga razvio veliku agitaciju, pridobivši za Anžujsku dinastiju veliki deo hrvatskog plemstva, predvođenog Stefanom od Šimontornje i Stefanom Prodavićem, unukom bana Mikca Mihaljevića.[1][74][80][68] Lackfi je potom pozvao i samog kralja Ladislava da lično dođe.[74] Međutim, napuljski kralj, usled sukoba u svojoj zemlji, nije mogao doći, ali je prihvatio poziv, imenujući Stefana Lackfija i Stefana od Šimontornje svojim namesnicima u Ugarskoj.[1][81][68] Stefan Lackfi je odmah pristupio novoj dužnosti, poslavši izaslanike sultanu Bajazitu sa ciljem da sa njim ugovori mir i jednu od njegovih kćeri isprosi Ladislavu za ženu.[1][77][68] Ovo poslednje išlo je više u korist kralju Žigmundu, koji se pred užasnutom Evropom i svojom Ugarskom više javljao kao branilac hrišćanstva nego sledbenik svojih ličnih ciljeva. Upad Turaka u Srem i njihove pljačke posle Nikopolja išli su u prilog kraljevom antiturskom držanju i pridobijali mu pristalice čak i kod ranijih neprijatelja.[1]

Tek 21. decembra 1396. godine Žigmund je stigao u Dubrovnik, u pratnji bana Nikole Gorjanskog, nadbiskupa Janoša Kaniškog i grofa Hermana Celjskog.[1][77][68] Odatle je razaslao glasnike u Đakovo, Budim, Rudnik i Novo Brdo, da dobije vesti o opštem položaju, koje nisu bile nimalo povoljne za njega.[1][68] Dubrovčani, inače verni Žigmundovi podanici, srdačno su ga primili i čak mu dali 2.000 dukata za put. Ugarski kralj je iz Dubrovnika otišao u Split, pa u Knin, gde se zadržao nešto duže, da uredi neke državne poslove. U Zadru je istraživao krivicu svojih protivnika.[77]

Da bi onemogućio delovanje Stefana Lackfija, Žigmund se preko Topuska uputio u Križevce u Hrvatskoj, gde je sazvao državni sabor. Na sabor je bila pozvana i opozicija, a Lackfi je dobio pismeno jemstvo (lat. salvum conductum) od kralja, da mu se ništa neće dogoditi. Poverovavši u njegove reči, Lackfi je zaista došao na sabor 27. februara 1397. godine bez pratnje.[1][77][68] Uskoro je među prisutnima došlo do sukoba, koji je prerastao u pravu bitku u kojoj su živote izgubili Lackfi i nekoliko njegovih saboraca.[1][82][68] Ostale pristalice kralja Ladislava su pobegle do svojih četa koje su se nalazile u blizini i počele su spremati juriš na grad.[80] Međutim, Žigmundove pristalice, predvođene Hermanom Celjskim, bacile su Lackfijev leš sa najviše kule u gradski šanac, dok su tela drugih pobijenih pobunjenika bačena na ulicu.[1][80] Kada je pobunjenička vojska videla da je čovek, kome su krenuli u spas, mrtav, povukla se.[1][80][68]

Uprkos prolivenoj krvi, zasedanje sabora je nastavljeno, sa ciljem da donese zaključke koji bi umirili hrvatsko plemstvo. Bili su uspostavljeni zanemareni sudovi i izabrani kraljevi poverenici: slavonski ban Detrik Bubek za Slavoniju, a zagrebački biskup Janoš Spiški i krbavski knez Butko za Hrvatsku i Dalmaciju. Pri Žigmundovom povratku u Ugarsku, Stefan Prodavić mu je postavio zasedu u Podra­vini, ali ga je ugarski kralj nadvladao. Prodavić se potom povukao u svoj grad Sušicu[k], gđe ga je opsela kraljevska vojska, nateravši ga, na kraju, da pobegne u Bosnu.[80]

Žigmund je 10. jula 1397. godine sazvao sabor u Spiškom Starom Vesu na koji je pozvao poljski kraljevski par, Vladislava Jagela i Jadvigu, što je imalo za cilj stvaranje antiturskog saveza. Sabor je trajao pet dana, a 13. jula između Poljske i Ugarske je zaključen mirovni sporazum na 16 godina. Ovim potezom ugarski kralj je u mnogome olakšao svoj položaj, između ostalog, dobio je slobodne ruke na severu i severoistoku, ali je njegova vlast još uvek ostala nestabilna.

 
Krvavi sabor križevački, slika Otona Ivekovića u crkvi Sv. Križa u Križevcima.

Nepoštovanje Đakovačkog ugovora uredi

Žigmundov poraz osetio se i u Bosni.[1][68] Pošto je plemstvo odlučilo da odbaci Đakovački ugovor, kraljica Jelena gubi podršku i dolazi do feudalne anarhije.[1][80][83] Tokom 1398. godine za novog bosanskog kralja je izabran Stefan Ostoja, Tvrtkov nezakoniti sin. Zauzet drugim pitanjima, ugarski kralj nije mogao da na vreme reaguje, da bi sprečio ovakav razvoj događaja.[1][80][84]

Godine 1397. Žigmund je za bana Slavonije, Hrvatske i Dalmacije postavio Nikolu Gorjanskog, sebi najodanijeg velikaša.[1][77] Kao ban, Gorjanski je vršio veću vlast nego iko od njegovih prethodnika, imajući pod svojom vlašću čitavo hrvatsko kraljevstvo od Dunava do Creza i od Drave do Dubrovnika.[1] Donekle sredivši prilike u Ugarskoj kralj Žigmund je pokušao da obnovi svoj ugled u susednim zemljama, obrativši posebnu pažnju i na balkanska pitanja.[1][84] U Bosni je za glavnog svog protivnika smatrao Hrvoja, gospodara Donjih Krajeva.[1][85][84] On ga je, kao starog prijatelja i najodanijeg pristalicu napuljske kuće, od 1391. godine generalnog vikara napuljskog dvora u Hrvatskoj, video kao inicijatora Ostojinog izbora i, u jednom pismu Trogiranima, optuživao ga i da je turski saveznik.[1][86][84]

Ugarski kralj je ubrzo počeo sa pripremama za pohod protiv Hrvoja, pri čemu je, u nedostatku novca, morao založiti grad Ozalj sa čitavim kotarom Nikoli Frankopanu za 17.000 dukata.[87] Početkom marta 1398. kralj je krenuo u Slavoniju, da se nađe na granici, ako bi Turci pokušali da je pređu, i da, istovremeno, utiče na prilike u Bosni, spremajući vojsku protiv iste. Međutim, sve do leta nije preduzeo ništa ozbiljnije da spreči pad kraljice Jelene i Ostojinu, a u stvari Hrvojevu pobedu.[87][84] 16. marta ugarski kralj se nalazio u Đakovu, od 9. aprila do 16. maja u Iloku, 29. maja u Gorjanu, a od 2. do 9. juna u Požegi.[85]

Tek u julu, prikupivši više vojske, Žigmund je krenuo dolinom Vrbasa do Hrvojeve oblasti. Međutim, kod vrbaškog grada[l] naišao je na jak otpor, pa je, videvši da operacije neće ići dovoljno brzo, napustio borbu i već u avgustu počeo povlačenje.[1][85][84] Preko Grede, Moslavine i Čazme, poraženi kralj se vratio u Ugarsku.[85] Hrvoje je, kao pobednik, pošao za njim, uspevši da osvoji celu dubičku županiju koja je pripadala vranskom prioru Imreu Bubeku.[1][85][84] Bojeći se, da Ugari ne preduzmu kakav novi pohod, sam kralj Ostoja se u zimu 1398/9. godine, sa cvetom svoje vlastele, nalazio na severnoj granici, u oblasti Usore.[84]

Žigmund u zarobljeništvu uredi

Žigmund nije imao vremena da sredi stanje u zemlji. Godine 1399. on se, s vojskom, nalazio u Bohemiji, da održi na vlasti svog polubrata Vaclava i spasi ugled dinastije Luksemburg. Tamo je bio i 1400. godine, kada je isti izgubio nemački presto. Za vreme Žigmundove odsutnosti Ugarskom u užem smislu je vladao palatin Detrik Bubek, a Hrvatskom, Dalmacijom i Slavonijom Nikola Gorjanski. Tokom tog perioda se protiv Žigmunda počela kovati velika zavera. Naime, plemstvo je bilo izazvano brojnim Žigmundovim postupcima, među kojima je bilo dodeljivanje feuda strancima, posebno Nemcima, Poljacima i Česima.[85] Tako je npr. 14. avgusta 1397. godine grofu Hermanu Celjskom darovao grad Varaždin, a već 17. avgusta i Vinicu i Veliki Tabor.[1][85] Još na saboru u Temišvaru 29. septembra 1397. godine, Žigmund je svečano obećao da strancima neće deliti kraljevska imanja, ni svetovna ni duhovna dostojanstva.[85] Međutim, pogazio je svoje obećanje kada je Celjskom 27. januara 1399. godine dao čitavu zagorsku županiju, sa tvrđavama: Krapina, Lobor, Oštrc, Belec, Trakošćan, Lepoglava, Kostel i Cesargrad.[1][85] Uz to, Žigmund je stekao mnogo neprijatelja svojim rasipništvom i raskalašnim životom, posle smrti kraljice Marije.[86]

 
Višegradski dvorac, gde je Žigmund prvobitno bio zatvoren od strane zaverenika 1401. godine.

Na čelo zaverenika stupili su ostrogonski nadbiskup Janoš Kaniški i palatin Detrik Bubek.[88] Kad se Žigmund vratio u Budim, 28. aprila 1401. godine zaverenici su upali u kraljevski dvor, zarobili ga i utamničili u Višegradu.[1][88][84][89][90] Neki zaverenici su hteli da pogube ugarskog kralja, ali ih je od toga odvratio ban Nikola Gorjanski, koji ga je odveo u Šikloš, gde je nadalje bio zatvoren.[50][88] U tom periodu veliki broj stranaca je bio proteran iz zemlje.

Zaverenici se nisu mogli složiti oko izbora novog kralja, ali je najveće izglede za uspeh imao Ladislav Napuljski, podržavan od pape Bonifacija IX. Po papinoj želji uz napuljskog kralja su pristali mnogi ugarski biskupi, a u dalmatinskim gradovima je Hrvoje počeo raditi u korist njegove stranke.[88] Međutim, protiv Ladislavljevog izbora su odlučno ustali Nikola Gorjanski i Herman Celjski, bojeći se da će im novi kralj oduzeti velika imanja, koje su stekli kao odane pristalice kralja Žigmunda. Podržali su ih i zagrebački biskup Eberhard i mačvanski ban Janoš Morovićki, kao i porodice: Kurjakovići, Zrinski, Blagajski i Berislavići.[61][88] U avgustu 1401. godine, Gorjanski je uspeo novcem i obećanjima da ubedi zaverenike da Žigmundu vrate vlast.[88][90] Da bi spasao kralja, Nikola je čak dao za taoce brata Janoša i svog prvorođenog sina.[90] Odmah po oslobođenju, 29. oktobra 1401. godine, ugarski kralj je sazvao sabor u Papu kod Stolnog Beograda, gde je oprostio zaverenicima.[61][1][88][84] Kralj je pokazao zahvalnost svojim oslobodiocima. Gorjanskom je obećao godišnju nagradu od 1.000 dukata i verio se devetogodišnjom Barbarom Celjskom, mlađom kćerkom Hermana Celjskog. U proleće 1402. godine Nikola Gorjanski je imenovan ugarskim palatinom umesto Detrika Bubeka.[88] Međutim, ovu poslednju odluku Žigmund je doneo iz Bohemije. Zbog izuzetno nestabilne situacije, ugarski kralj je, još u jesen morao da traži utočište kod svog polubrata Vaclava IV. Ugarski kralj je u Bohemiji ostao sve do 1403. godine, došavši samo na sabor u Požunu 21. septembra 1402. godine.[91]

Napuljska agitacija uredi

U julu 1401. godine Hrvoje je obećao zaštitu gradu Zadru, ako Zadrani podignu zastavu prejasnoga kralja Ladislava. Zatim je pozvao i ostale dalmatinske gradove da priznaju vrhovnu vlast Ladislava Napuljskog. 21. novembra 1401. godine Trogirani su izjavili da će se odazvati pozivu, ako isto učine i Zadar i Šibenik. Nedugo zatim, Zadrani su izjavili da su spremni da priznaju kralja Ladislava, ako im se pripoji ostrvo Pag i vrati prihod gradske tridesetnice, koju im je Žigmund oteo.[92] Međutim, Split se sukobio sa Hrvojem, zauzevši grad Omiš.[1][92][93] Kao odgovor na to, Hrvojev šurak Ivaniš Nelipčić, cetinski knez, osvojio je Klis, ugrozivši Trogir i Split, koji se čak ponudio Mletačkoj republici.[1][92][84][93] Hrvoje i Nelipčić su, napokon, 13. maja 1402. godine prinudili Trogir i Šibenik da priznaju Ladislavljevu vlast.[1][92][84] Tog dana po 3 izaslanika grada Trogira i Šibenika došla u Sinj da se sporazumeju s Hrvojem i Nelipčićem. Trogiru su tom prilikom bile priznate stare povlastice, dok su Šibenik, čak, dobio i teritorijalno proširenje. Drugi gradovi su se još uvek kolebali.[92] U međuvremenu, pristalice kralja Ladislava su ušle u zategnute odnose sa Dubrovnikom, pošto nije hteo da im svoju flotu stavi na raspolaganje protiv Splita.[93] Hrvojevu zauzetost na primorju iskoristio je hrvatski ban Imre Bubek da, tokom 1402. godine, povrati vlast nad dubičkom županijom.[1][92][94]

 
Albreht IV od Austrije je bio Žigmundov saveznik i naslednik kraljevina Ugarske i Bohemije. Međutim, umro je mnogo pre njihovih monarha, 1404. godine, tako da nije uspeo da ih nasledi; to je učinio njegov sin, takođe Albreht. Slika je delo Antona Bojsa.

Kako nije imao dece, Žigmund je 16. avgusta 1402. godine, u slučaju da ne dobije muškog potomka, svog nećaka Albrehta IV Habzburškog imenovao za naslednika.[95] 21. septembra kralj je na saboru u Požunu prinudio plemiće, između ostalih: krbavske knezove Ivana i Karla, vranskog priora Imrea Bubeka, palatina Nikolu Gorjanskog i njegovog brata Janoša, zagrebačkog biskupa Eberharda Albena, splitskog nadbiskupa Andriju, mačvanskog bana Janoša Morovićkog, Nikolu Tota od Susedgrada, Andriju Hercoga od Orahovice i Filipa od Korođa, da priznaju njegov izbor naslednika. Dva dana kasnije, Žigmund je proglasio vojvodu Albrehta za svog namesnika u Ugarskoj. Međutim, odmah po završetku sabora pojavilo se veliko nezadovoljstvo i veliki broj plemića priklonio se Ladislavu Napuljskom.[92]

U međuvremenu, sredinom 1402. godine napuljska flota od 6 lađa, pod zapovedništvom admirala Lodovika Aldemariska, od 17. juna Ladislavljevog namesnika za Ugarsku, Hrvatsku, Dalmaciju i Slavoniju, stigla je u Dalmaciju. Dana 27. avgusta Zadar je pristao uz kralja Ladislava i već sutradan je svečano primio napuljsku flotu i Hrvojevu kopnenu vojsku. 6. septembra Aldemarisko je, sa 300 Napuljaca, 400 Zadrana i 500 Hrvojevih konjanika, opseo grad Vranu, koja se predala 12. oktobra. 20. oktobra, grad Ljubač kod Nina je pao posle jednodnevne opsade, posle čega se napuljski admiral 25. oktobra uputio ka Splitu. Pošto je grad bez otpora priznao kralja Ladislava, Aldemarisko mu je 6. januara 1403. potvrdio privilegije.[1][92][93] Posle ovoga, od svih dalmatinskih gradova, jedino su Skradin i Dubrovnik ostali verni Žigmundu.[1][93] Ugarskog kralja izdao je i bogati knez Nikola Frankopan, sin oslobodioca kraljice Marije, koga je kralj Ladislav nagradio 26. januara 1403. godine, davši mu grad Okić s ogromnim imanjem.[92]

Po želji pape Bonifacija IX, uz Ladislava je pristao najveći deo ugarskog sveštenstva na čelu sa nadbiskupom Kaniškim. U januaru 1403. godine, na saboru plemstva i sveštenstva u Velikom Varadinu, Ladislav je izabran za kralja.[1][92][93] U Slavoniji se, na saborima u Slatini i Požegi, za Ladislava uglavnom izjasnilo niže plemstvo, predvođeno Nikolom Horvatom, sinom Ivaniša Horvata.[92] Međutim, ovde je postojala jaka stranka Žigmundovih pristalica predvođenih knezovima Blagajskim, požeškom vlastelom Berislavićima, braćom Gorjanski, Janošem Morovićkim i Pavlom Zrinskim.[92] Stoga je u Slavoniji u proleće 1403. godine došlo do pravog građanskog rata, u kome je Janoš Morovićki teško ranjen, a imanja Gorjanskih strahovito opljačkana.[96] Žigmundova vojska predvođena novim banom Pavlom Bešenjijem, upućena u Hrvatsku da suzbije pokret kralja Ladislava, teško je poražena u bici kod Bihaća od strane vranskog priora Imrea Bubeka, koji se, takođe, bio odmetnuo od kralja Žigmunda.[1][96] Ban je bio zarobljen i odveden u Zadar, gde ga je Bubek predao Aldemarisku.[96] Celo slavonsko i hrvatsko područje od Drave do Jadranskog mora posle te pobede priznalo je Ladislava za svog kralja.[1][93]

Dolazak i povlačenje Ladislava Napuljskog uredi

Početkom 1403. godine Ladislava su pristalice pozvale da dođe u Hrvatsku. Napuljski kralj im se odazvao sredinom godine.[96] 9. jula u Zadar je doplovilo 12 velikih napuljskih brodova sa vitezovima, najamnicima, konjima i žitom. Hrvoje i Nelipčić sutradan su stigli u grad sa mnogo bosanske vlastele. 19. jula u Zadar je pristigao i sam kralj Ladislav sa velikom svitom barona.[1][92][93] Ladislav je bio srdačno primljen u gradu, a već 21. jula u Zadar su došli ostrognski i kaločki nadbiskup, kao i zagrebački, đerski, njitranski i vespremski biskup, bivši palatin Detrik Bubek i ostali mnogi drugi ugarski plemići, sa kojima se kralj sastao.[96] Napuljski kralj se bojao da ode u Stolni Beograd, pa je 30. jula, posle osmodnevnog većanja, posredstvom papinog legata Anđela Ačajola, odlučeno da će se krunisati u Zadru.

Dana 5. avgusta 1403. godine u kralj Ladislav je krunisan u Zadarskoj katedrali od strane ostrogonskog nadbiskupa Janoša Kaniškog.[61][1][96][93] O svom krunisanju Ladislav je još istog dana pisao mletačkom duždu Mikelu Stenu:

Uz najveće odobravanje svih i uz najsilnije oduševljenje primismo na glavu svetu krunu,[lj] u desnicu žezlo, a u levu šar.[97]

 
Krunisanje Ladislava Napuljskog 1403. god. starom hrvatskom krunom, rad Celestina Medovića u Hrvatskom institutu za povijest u Zagrebu.

Žigmund je rado isticao da Ladislav nije krunisan krunom Sv. Stefana.[m] Ova se kruna se čuvala u Višegradu, gde ju je Žigmund krajem avgusta 1403. godine pokazivao velikašima i narodu, da dokaže nezakonitost Ladislavljevog krunisanja.

Ladislav je očekivao da će se njegove pristalice same izboriti sa Žigmundom i osigurati mu presto.[1][98][93] Međutim, Nikola Gorjanski i Stribor Striborić, erdeljski vojvoda, brzo su potisnuli njegove pristalice iz same Ugarske, a 8. oktobra Žigmund je proglasio opštu amnestiju za sve ustanike koji mu se pokore do određenog roka. Amnestiju su pri­hvatili mnogi plemići, između ostalih Detrik Bubek i braća Kaniški.[61][98] Manji odziv je našao u Slavoniji, gde je 4. i 6. novembra oduzeo posede od Ladislavljevih i podelio ih svojim pristalicama. Tom prilikom novi ban Ladislav Grđevački dobio je na upravu gradove Voćin i Orahovicu.[98]

Napuljski kralj je jedva 3 meseca vršio svoju vlast u Hrvatskoj. Dana 6. avgusta potvrdio je povlastice gradu Splitu, 14. avgusta ostrvu Braču 16. avgusta gradu Šibeniku, a 31. avgusta gradu Trogiru.[98] Kralj Ostoja počeo je, u savezu sa napuljskom flotom, napadati Dubrovnik, jer je republika uporno odbijala da prizna kralja Ladislava.[1][99][93] Međutim, čuvši za izdaju svojih pristalica u samoj Ugarskoj i Žigmundove pripreme za pohod u Dalmaciju, uplašeni napuljski kralj se počeo spremati za odlazak u domovinu. U novembru, posle kratke posete Trogiru, on je napustio Zadar i vratio se u svoju kraljevinu.[1][98][93] Pre odlaska, oko 20. oktobra 1403. godine, Ladislav je postavio Hrvoja za svog glavnog namesnika u Ugarskoj, Hrvat­skoj, Dalmaciji i Bosni. Kao nagradu za svoju vernost, napuljski kralj ga je imenovao i hercegom splitskim, davši mu grad Split i ostrva: Brač, Hvar i Korčulu.[1][98][93] Već 4. novembra, Hrvoje se javlja pod titulom: herceg Splita, potkralj (lat. vicerex) Dalmacije i Hrvatske, najveći vojvoda bosanski i knez Donjih Krajeva.[1][100]

Baronske lige uredi

Žigmund je bio skoro nemoćan u odnosu na prilike u Ugarskoj.[101] Od poslušnih velmoža, Karla Roberta su, posle dve-tri generacije postali neobuzdani nasilnici, koji su svojom nezajažljivom otimačinom prigrabili oko 40% svih poseda, pri čemu su kraljevski posedi sa 20% pali na svega 5%.[102]

Na prekretnici XIV i XV veka baronske porodice su, radi ostvarivanja sopstvenih političkih ciljeva, formirale prigodne saveze, takozvane lige. Ove lige su vodile bespoštednu međusobnu borbu, u kojima je moćna porodica Lackfi bila gotovo istrebljena, ali su bile složne u tome da kraljevsku vlast treba što više oslabiti.

Žigmund se, pošto je proveo nekoliko meseci u Šiklošu zatočen od magnata, pomirio sa postojećim stanjem, posle čega je kralj bio samo prvi među jednakima i svu vlast je u osnovi delio sa baronima.[50]

Srbija postaje ugarski vazal uredi

Izuzetna hrabrost srpskog kneza Stefana Lazarevića pokazana u bici kod Nikopolja, bila je više nego jasan znak Žigmundu da treba menjati odnos prema Srbiji, za koju se ispostavilo da jedina može poslužiti kao štit za samu Ugarsku, čije granice više ne bi više bile izlagane neposrednim turskim napadima.[103][104] Prvi kontakti između dve zemlje u cilju poboljšavanja odnosa ostvareni su 1398. godine, kada je po savetu nekih Stefan pristao da bude drug sa Ugarima, zbog čega je imao velikih problema sa svojim sizerenom sultanom Bajazitom.[105][104] Posle bitke kod Angore 1402. godine, pošto više nije bilo opasnosti od Bajazita, despot Stefan[n] je odlučio da prekine svoje dotadašnje obaveze prema Turcima i ponovo uspostavi odnose sa Žigmundom, koji je zbog svog teškog položaja tražio saveznika.[1][103][89] Pregovori, koje je vodio Žigmundov poverljivi čovek, Firentanac Filipo Skolari, čiji doprinos kralj naročito ističe u jednoj povelji iz 1407. godine, bili su i više nego uspešni.[91] Tokom 1402. i 1403. godine uspostavljaju se gotovo srdačni odnosi između dva vladara, pretvorivši se u lično prijateljstvo.[1][106][91]

 
Stefan Lazarević, srpski despot, ugarski velikaš i jedan od najodanijih Žigmundovih saveznika i vazala. Ovo je freska iz njegove zadužbine, manastira Manasije, iz 1418. godine.

Krajem 1403. ili početkom 1404. godine Stefan je učinio zavet sa Ugarima, postavši ugarski vazal.[1][103][91] Tom prilikom od Žigmunda je dobio kao lični posed Beograd sa celom Mačvom, čije su granice dopirale do iza Valjeva i Sokola.[1][103][91] Kao svom vernom, Žigmund je Stefanu dodelio bogate posede i u samoj Ugarskoj, npr. grad Satu Mare.[1][106] Despot je imao tako mnogo poseda u torontalskoj županiji, da je za njih postavio naročitog podžupana.[1][107] Dobivši posede u Ugarskoj, despot je obavezan da svake godine dolazi u Budim na državni sabor.[108][109] Prestonica Srbije bila je premeštena u Beograd, koji je despot počeo da utvrđuje i razvija, praveći od njega i vojničko utvrđenje i trgovačko središte.[1][107][110]

O Stefanovom prilasku Ugarskoj kralj Žigmund je u proleće 1403. godine pisao burgundskom vojvodi Filipu Smelom:

Svetli gospodin Stefan, despot Raške, predajući se našoj vlasti i vladi, i prešavši k nama pošao je tolikom snagom protiv Turaka i drugih neprijatelja naših i Hristovog imena, da je već više puta prihvativši i ušavši u rat sa njima, zadobio pobedu koju Bog daje svojim vernima, i u poslednjem ratnom pohodu blizu 10.000 ih je porazivši satro i uništio.[111]

Godine 1406. ili 1408. Stefan je poslao izaslanstvo Mlečanima sa obaveštenjem da on više nije turski vazal i da je spreman da se bori protiv Osmanlija.[112][108] Zatim su usledila njegova živa agitacija u cilju organizovanja novog rata protiv međusobno sukobljenih Turaka. Međutim, Žigmund, koji je trebalo da uzme najviše učešća u tom sukobu, bio je suviše zauzet problemima u samoj Ugarskoj, a zapadni vladari nisu bili zainteresovani.[104][108]

Iako nije došlo do veće antiturske akcije, savez Žigmunda i Stefana izmenio je odnos snaga u jugoistočnoj Evropi. Ugarska je osigurala važnog saveznika u svojoj balkanskoj politici, privremeno odbacivši svoje osvajačke težnje zbog opasnosti od Turaka. Na taj način, Žigmundov antiturski program odneo je značajnu pobedu, a Stefan je snažno zakoračio na scenu evropske politike.[108]

Odnosi između Srbije i Ugarske, dodatno su učvršćeni u pregovorima dva vladara krajem jula 1411. godine, posle čega je despot dobio niz novih poseda od kralja Žigmunda.[109]

Anarhija u Hrvatskoj i Dalmaciji uredi

Stefan Ostoja u savezu sa Ugarskom uredi

Ladislavljev odlazak, narasla moć Hrvoja Vukčića i priznavanje vrhovne vlasti ugarskog dvora od strane srpskog despota, uticali su na kralja Ostoju da pokuša da se izmiri sa Žigmundom.[1][100][113] Posredstvom mačvanskog bana Janoša Morovićkog, već u novembru 1403. godine, Bosna je ponovo priznala ugarsku vrhovnu vlast. Međutim, Dubrovčani, ogorčeni zbog Ostojinih pređašnjih postupaka, upotrebili su sva sredstva da što više oslabe Ostojin položaj.[1][100][114] Čak su i poručivali Žigmundu da, ako hoće da potpuno zagospodari u Bosni treba da se sporazume, u prvom redu, sa Hrvojem, potom da međusobno zavadi bosansku vlastelu i da razdeli kraljevstvo plemićima po svojoj volji.[114] Uskoro se u Bosni javila ozbiljna opozicija predvođena Hrvojem, koja je srušila Ostoju s vlasti krajem maja 1404. godine.[1][115][114]

Posle svrgavanja Ostoja je otišao u Budim, da moli Žigmunda za pomoć, prikazujući se žrtvom odanosti prema njemu.[115][114] Ugarski kralj mu je verovao, jer je, prema njegovim obećanjima, još 16. aprila, pisao burgundskom vojvodi Filipu, da će se i Ostoja pridružiti ugarskoj vojsci protiv Ladislava i Hrvoja.[114] Žigmund se, uprkos ubeđivanju Dubrovčana, još u maju počeo spremati za pohod u Bosnu.[116] Međutim, nije pošao lično.[117] Po njegovoj naredbi, u Bosnu je, tokom leta 1404. godine, upao ban Janoš Morovićki sa šest barjaka i velikom vojskom. Tom prilikom osvojio je grad Bobovac, u kome se čuvala kraljevska kruna, i doveo u njega ugarski garnizon, ponovo uspostavivši vlast kralja Ostoje.[115][117] Ostoja je sada imao samo titulu pošto su stvarnu vlast u zemlji vršili velikaši predvođeni Hrvojem, od čije je milosti zavisio i novi bosanski kralj Tvrtko II.[1][115][117] Žigmund je bio veoma ljut na Bosance i u darovnoj povelji Morovićkom nazivao ih je perfidnim.[117]

Pohodi na Bosnu i učvršćivanje na prestolu uredi

 
Žigmund, njegova supruga Barbara i kćerka Elizabeta na putu za Minster. Žigmund se nalazi na gornjem delu slike, a njegova supruga i kćerka na donjem, Barbara desno, a Elizabeta levo. Hronika sabora u Konstanci, delo na pergamentu Ulriha Rihentalskog, oko 1440. god.

Nezadovoljan situacijom u Bosni, Žigmund je odlučio da jednom vrlo energičnom akcijom izmeni postojeće stanje u toj oblasti. U septembru 1405. godine, lično je pošao u rat ne čelu velike vojske, u kojoj su sudelovali Herman Celjski i palatin Nikola Gorjanski. Ekspedicija se kretala dolinom Une, uspevši da na juriš zauzme Bihać, u kome se nalazio veliki garnizon kralja Ladisalva. Ceo pohod je izazvao veliki strah među pristalicama napuljskog dvora, međutim, Žigmund se ubrzo povukao, da bi se 15. novembra 1405. godine u Krapini oženio Barbarom Celjskom.[1][115][117] Otpor protiv ugarske vlasti u Bosanskoj krajini bio je vrlo jak, pa su, ubrzo po Žigmundovom povlačenju, Bosanci uspeli da povrate Bihać.[1][117] Dok je Žigmund operisao u dolini Une, Morovićki je poharao celu Usoru i zauzeo Srebrenik, postavivši ugarski garnizon u njemu.[117]

Sutradan po venčanju, Žigmund je objavio podanicima, da je stupio u brak iz želeći sreću svojoj državi. Svečano krunisanje kraljice Barbare krunom Sv. Stefana bilo je obavljeno 8. decembra 1405. godine u Stolnom Beogradu. Ovim brakom Žigmund se orodio sa najmoćnijim plemićkim porodicama Ugarske. Naime, Barbarina starija sestra Ana bila je udata za Nikolu Gorjanskog, a njen brat Fridrih oženjen Jelisavetom, sestričnom Nikole Frankopana; Frankopan imao je, pak, bio oženjen Dorotejom, sestrom Nikole Gorjanskog.[115] Takođe, Nikola Gorjanski je bio u srodstvu sa Blagajskim knezovima, a Frankopan sa krbavskim Kurjakovićima i sa Zrinskim Šubićima.[118] Sve ove porodice od sada su podržavale Žigmunda, koji ih je, zauzvrat, velikodušno nagrađivao. Posebno je bio nagrađivan Herman Celjski, koji je već 25. maja 1405. godine dobio celo Međimurje sa gradom Čakovcem. U proleće 1406. godine celjski grof je imenovan banom Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, zavladavši celom oblašću između Velebita i Drave.[1][119] Prvi put se pod tom titulom pominje u povelji iz 15. aprila 1406. godine.[119]

Da podstakne svoje pristalice na dalju borbu, Ladislav Napuljski im je obećavao i darivao velika područja, koja bi bila njihova samo na papiru. Doslednost i istrajnost hercega Hrvoja, koji se ponekad naziva i najvišim vojvodom kraljevina Raške i Bosne (lat. regnorum Racie et Bosne supremus vayvoda), napuljski kralj je 1406. godine nagradio vrličkom oblašću, Prozorom i Zrinom, koji je pripadao Žigmundovom pristalici Pavlu Šubiću. Humskom gospodaru Sandalju Hraniću su isto tako darovani gradovi Drežnik, Slunj i Cetin, koji su pripadali Frankopanima. Međutim, kako se njihova prava na te oblasti nisu mogla ostvariti bez većeg vojnog poraza Žigmundove strane, ovakva darivanja su jugozapadu Ugarske izazvala nove sukobe. Samoj kraljevini Bosni Ladislav je, po želji jedne deputacije u ime kralja i plemstva, 26. avgusta 1406. godine odobrio, bliže neodređene, ali u tradiciji velike granice, iz vremena polumitskog Kulina bana, koje su se samo mogle postići na ugarsku štetu.[1][117]

Da pojača uticaj kralja Ostoje, Žigmund je, iako se 1406. godine nalazio u sukobu sa Austrijom, poslao u Bosnu jedan odred vojske predvođen temišvarskim vojvodom Filipom Skolarijem[nj]. Ova vojska je pustošeći prodrla sve do Bobovca, gde se ostala da čuva Ostojinu vlast.[1][119][120]

Krstaški rat protiv Bosne uredi

U međuvremenu, na papsku stolicu u Rimu seo je papa Grgur XII, protivnik Ladislava Napuljskog, koji 9. novembra 1407. godine daje Žigmundu blagoslov za novi krstaški rat protiv bosanskih bogumila.[1][119][120] Već u aprilu 1408. godine ugarski kralj je došao u Đakovo da lično nadgleda pripreme za veliku ofanzivu, a u maju je prešao Savu.[119][120] Međutim, glavne borbe su vođene tek u avgustu, kada je skupio vojsku od 60.000 ljudi, u kojoj se pored Ugara, nalazilo i dosta Poljaka.[1][119][120] U bici kod Dobora u septembru, bosanska vojska je do nogu potučena, a ugarskom kralju je izdajom pao u ruke i sam kralj Tvrtko sa 126 velikaša. Žigmund prema zarobljenicima nije imao milosti. Svim velikašima bile su odrubljene glave, a leševi pobacani u reku Bosnu, dok je kralj Tvrtko kao zarobljenik odveden u Budim.[1][119][120][121] Mnogi gradovi i tvrđave bili su porušeni.[120] Ovom pobedom Bosna je pokorena ugarskoj kruni i Ostoja je vraćen na vlast, na kojoj ga je održavao ugarski garnizon.[1][119][120][122] Dubrovnik je čestitao kralju na uspehu već 24. oktobra, što znači da je pohod bio završen za svega mesec dana.[120] Međutim, glavne bosanske vojvode, za Ugare najopasnije, Hrvoje, Sandalj i knez Pavle Radenović, ostale su nepovređene.[1][120]

Žigmundova pobeda snažno je pokolebala pristalice Ladislava Napuljskog u Dalmaciji.[1][123][122] Uplašen za svoj položaj, Ivaniš Nelipčić, cetinski i kliski knez, prvi je otišao u Budim i poklonio se Žigmundu kao svom kralju, za šta je bio nagrađen 13. novembra 1408. godine potvrdom poseda.[123] Krajem godine i sam Hrvoje se pokorio ugarskom dvoru, a za njim i ostala bosanska vlastela.[1][123][122] Žigmund ih je srdačno primio i potvrdio im sve stare posede i titule osim onih, koje su bile date na štetu njegovih pristalica Šubića i Frankopana. Hrvoje je 6. januara 1409. godine bio uvršten u red Zmaja, a ugarski kralj ga je čak uzeo za krštenog kuma svoje tek rođene kćeri Elizabete.[123][122] Međutim, ubrzo je u Bosni došlo do pravog građanskog rata, u koji su se umešali i Turci, uništivši tekovine ugarske pobede.[122]

Ubrzo posle akcije u Bosni, Žigmund se umešao u građanski rat u Osmanskom carstvu i građanski rat u Srbiji između despota Stefana i njegovog brata Vuka. Krajem januara 1409. godine, despotu je u pomoć pritekli ugarski odredi predvođeni Filipom Skolarijem, a početkom maja i Janoš Morovićki sa većom vojskom. Žigmund je preko Filipa de Đorđija pozvao i Mlečane u savez protiv Turaka i Vuka, što oni nisu prihvatili već su čak obavestili sultana Sulejmana o ovoj Žigmundovoj nameri.[124]

Viteški red Zmaja uredi

 
Simbol viteškog reda Zmaja. Na leđima zmaja sa slike nalazi se krst Svetog Đorđa. Zmaj simbolizuje zver iz Knjige otkrovenja, a crveni krst pobedu Hrista nad zlim silama. Članovi reda su gotovo uvek u medaljonu nosili oko vrata ovaj simbol i neretko su sa njim bili sahranjivani.

Kao uspomenu na pobedu u Bosni, Žigmund i njegova supruga Barbara 12. decembra 1408. godine osnovali su viteški red Zmaja, po ugledu na Red Svetog Đorđa, koji je uspostavio ugarski kralj Karlo Robert 1326. godine.[123][122][121] Sveti Đorđe bio je zaštitnik, a ubistvo zmaja simbol ovog novog viteškog reda čiji je prvobitni zadatak bio da štiti porodicu ugarskog kralja Žigmunda, dok se u osnivačkoj povelji kao osnovni zadatak reda navodi odbrana krsta od nevernika i jeretika.[121]

Svečanu povelju reda, za koju se veruje da se naziva O Quam Misericors est Deus, Pius at Justus,[o] izdao je kancelar Žigmundovog dvora, biskup Eberhard Vindek, u Nađvaradu[p][121][125] Na povelju je potpis stavio 21 vitez, a na prvom mestu je bio Stefan Lazarević.[r][123][122][121] Kasnije su članovi ovog viteškog reda postali viđeniji evropski vladari ovog doba, između ostalih i poljski kralj Vladislav Jagelo.[123][122]

Svečana odeća članova reda bila je crvene boje, a na svilenoj pelerini, ogrtaču, nalazio se zlatni lanac o kome je visio zmaj ukrašen raznobojnim kamenčićima, za koje se verovalo da mogu da prevare nečastivog i jeretike. Članovi reda bili su obavezni i da pomažu slabe i nemoćne, udovice i siročad. Zmajonosci su imali i niz drugih obaveza, kao što je nošenje crne odeće petkom.[125] Ako bi koji član slučajno propustio da petkom obuče crno odelo, morao je da plati da se odsluže četiri mise u slavu pet Hristovih rana.[126]

Prodaja Dalmacije uredi

Krstaši su izvojevali odlučnu pobedu i u Dalmaciji, gde su poseli ostrvo Rab.[61][122] Videvši neuspeh svoje politike, kralj Ladislav je odustao od svoje balkanske politike, odlučivši da proda svoja prava na Dalmaciju. Sa Žigmundom se nije mogao pogađati, naročito ne sad posle odlučujuće pobede njegove strane; stoga se obratio Mletačkoj republici, takođe zainteresovanoj za dalmatinsku obalu.[1][123][122] Pregovori između Ladislava i Mlečana počeli su još 18. jula 1408. godine, u trenutku kad je Žigmund skupljao krstašku vojsku.[123] Da bi isterao što veću cenu, napuljski kralj je počeo življu akciju sa svojom flotom, ponudivši početkom decembra cenu od 300.000 dukata.[1][123][122] Međutim, Mlečani su 12. decembra odbili ponudu, navodeći da je svota previsoka za opustošenu Dalmaciju, koja, kao takva, gotovo da nema nikakvih prihoda. U međuvremenu, opseg Ladisalvljeve države na istočnoj strani Jadranskog mora, ozbiljno se umanjio. Herceg Hrvoje iz nje je izdvojio svoju veliku državu sa gradovima: Splitom i Omišem, ostrvima: Bračem, Hvarom i Korčulom, kao i čitavom Krajinom između ušća Cetine i Neretve, dok je Nelipčić izdvojio cetinsku župu i grad Klis. Ladislav je zato 30. januara 1409. godine, snizio cenu na 200.000, a 4. februara na 150.000 dukata.[123] Kada se Žigmundu 7. februara 1409. godine pokorio grad Trogir, zatim i Šibenik, Ladislavu je ostao jedino Zadar s Novigradom, Vranom i ostrvom Pagom.[1][127]

Posle dužih pregovora 9. jula 1409. godine Dalmacija je prodata Mlečanima za 100.000 dukata.[61][1][128][122][129] Ovakvim postupkom Ladislav je potpunim neuspehom likvidirao svoju balkansku politiku, izdavši svoje verne prijatelje i saradnike.[1][122] 24. avgusta 1409. godine Mletačka republika je Ladislavljevim izaslanicima dala pismenu potvrdu, da je u potpunom redu primila Zadar, Vranu, Novigrad i ostrvo Pag. Zadrani su se pobunili kada su čuli da ih je njihov kralj prodao, ali su ih Mlečani smirili, primivši ih za svoje građane, 5. septembra 1409. godine.[128]

Činom prodaje Dalmacije kralja Ladislava, završava se period sukoba i nemira u ovoj primorskoj oblasti i njena bivša vlasnica, Mletačka republika, od sada će se za istu boriti sa Ugarskom.[1][129] Namere kralja Žigmunda takođe su se kosile sa mletačkim širenjem, jer je ugarski kralj nameravao da osnaži položaj svog saveznika Dubrovnika.[129]

Mletačka ekspanzija u Dalmaciji i savez protiv Poljske uredi

 
Žigmund Luksemburški, slika Johanesa Hartliba.

Dana 16. septembra 1409. godine okrilju Mletačke republike pristupili su gradovi Nin i Rab, čiji su stanovnici, takođe, postali mletački građani. Nedugo potom, u mletačke ruke su pali Cres i Osor,[s] kojima republika već 13. decembra 1409. godine postavlja knezove.[61][128] Na ovaj način Mletačka republika je zagospodarila čitavom severnom Dalmacijom, izuzev Krka.[61] Ovi uspesi su u Veneciji probudili nadu, da povrati čitavu Dalmaciju. Republika je 23. septembra 1409. raspisala go­dišnje nagrade za Šibeničane, koji bi mletačkom providuru predati gradsku tvrđavu.[128] Pošto nije bila odziva, 25. oktobra 1409. godine providuru Pjetru Loredanu naloženo je, da sa flotom pođe pod Šibenik i pozove ga na predaju. Međutim, pošto je bio odbijen, opseo je grad.[61][128] Knez Šibenika, Ivaniš Nelipčić poslao je 300 ljudi u pomoć svom gradu, kome su, takođe, pomagali i susedni Trogirani, pošto bi i sami došli u opasnost padom grada.[128] Početkom 1410. godine Šibeniku je stigla vojska, koju mu je u pomoć poslao kralj Žigmund.[61][128][128] Da prikriju svoj neuspeh, posle dugih pregovora, 13. aprila 1411. godine Mlečani su za 5.000 dukata, kupili gradove Ostrovicu i Skradin, koje je kralj Ladislav 1407. godine darivao Sandalju Hraniću, koji se deklarisao kao mletački saveznik.[1][128][130][131] Hrvoje se plašio da bi republika Sv. Marka mogla ugroziti njegove posede, čiji se veliki deo nalazio u Dalmaciji. Stoga ju je putem poslanstva poslatog u Veneciju, upitao kako će se držati prema njemu, istovremeno zatraživši da mu republika da titulu herceg splitski, jer je u povelji mletačkih građana od 1393. godine bio zabeležen kao vojvoda bosanski. Republika mu je odgovorila 8. aprila 1410. godine, da neće uznemiravati njegove posede, ako bude stao iza njihovih interesa u Dalmaciji. Posle ovoga, Hrvoje je prema Mlečanima zauzeo neutralan stav.[128]

Ugarski kralj je u ovo vreme obnovio svoja stara neprijateljstva prema Poljskoj, bojeći se njene unije s Litvanijom. 21. aprila 1410. godine, on joj je, u dogovoru sa Tevtonskim vitezovima, u zamenu za 300.000 dukata, objavio rat. Posebno zaduženje da spremi vojsku za ovaj sukob dobio je Stribor Striborić, magnat iz severne Ugarske i jedan od glavnih kraljevih saradnika. Veliki savez protiv Poljske i Litvanije, koji su činile čak 22 države, bio je poražen u bici kod Grinvalda, 15. jula 1410. godine. Žigmund nije učestvovao u toj bici, zbog velikog otpora plemstva, ali Stribor je napao Poljsku u oktobru. Ugari su, tom prilikom, osvojili Novi Sonč, ali ih je kod Bardjejova potukao lublinski kastelan Jan iz Ščekoćinija, potisnuvši ih iz Poljske.

Do izmirenja dva kralja došlo je tek na kongresu u Staroj Ljubovnji, koji je zasedao od 12. do 15. marta 1412. godine. Moldavija je tom prilikom podeljena na ugarsku i poljsku sferu uticaja, a 15. marta je sklopljen mir. Nedugo zatim, usledio je novi kongres dveju kraljevina, koji je izgladio međusobne sukobe i uspostavio dugovečan mir među njima. Kongres u Budimu i Košicama, koji je trajao od 24. maja do 24. juna, odlučio je da će kralj Žigmund posredovati oko poljsko-tevtonskog spora, a da će poljski kralj ugarskom kralju dodeliti zajam obezbeđen zalogom 13 gradova u Spišu. Sa svoje strane Žigmund je u Poljsku vratio krunidbene oznake[t] koje je Ugarsku još 1370. godine odneo kralj Lajoš.

Kralj Rimljana i prvi rat sa Mletačkom republikom uredi

Kralj Rimljana Rupreht Palatinatski preminuo je 18. maja 1410. godine i nemački knezovi izbornici sastali su se da izaberu novog kralja. Kao i mnogo puta do tad, knezovi izbornici bili su međusobno podeljeni, tako da su trojica 10. septembra 1410. godine za kralja Nemačke izabrali Žigmunda, a četvorica 1. oktobra Jošta Moravskog, Žigmundovog brata od strica.[132][15][133] Sukob između dvojice monarha bio je na vidiku, međutim, Jošt je iznenada umro 18. januara 1411. godine. Posle ovoga su se ostali izbornici priklonili Žigmundu, izabravši ga za novog nemačkog kralja 21. jula 1411. godine.[1][131][134][49] Njegovo krunisanje izvršeno je tek 8. novembra 1414. godine u Ahenu.[50][132][131][135] Ovim činom ugarski kralj je dobio veliki politički uticaj, ali, zauzet pitanjima srednje Evrope, nije se mogao u dovoljnoj meri posvetiti balkanskim pitanjima.[50][132][131]

U tom periodu Sveto rimsko carstvo je bilo konglomerat prilično nezavisnih država. U Nemačkoj je bilo 16.000 takvih jedinica, različitih po veličini i značaju od vojvodstva Austrije, Bavarske i Saksonije, markgrofovije Brandenburg i palatinske grofovije Rajne do malih slobodnih gradova i teritorija sitnih carskih vitezova. Nijedna nemačka država nije bila dovoljno moćna da bi ostvarila čak ni privremenu prevlast nad ostalima.[136] U Italiji se takođe nalazio veliki broj državica, koje su samo nominalno priznavale carsku vlast.[137] Jedina Žigmundova vlast nad državama raspadajućeg Svetog rimskog carstva zasnivala se na njegovoj vlasti nad Ugarskom.[136]

Postavši kralj Rimljana, Žigmund se okomio na Mletačku republiku, kojoj nije mogao da oprosti kupovinu Dalmacije, kojom je povredila njegovo pravo na tu teritoriju.[1][128] Još iste godine, objavio joj je rat, iako su sukobi trajali od jeseni 1410. godine.[1][130] Javili su se i Đenovljani, stari mletački protivnici, tražeći da se poštuje Torinski mir iz 1381. godine, po kom je Mlečanima zabranjeno sticanje poseda na istočnoj jadranskoj obali. Mlečani su, sa svoje strane, razvili živu diplomatsku aktivnost na evropskim dvorovima.[138]

Prve borbe vođene su oko Ostrovice i Skradina, značajnih kao baze dalje operacije oko Zadra i Šibenika.[139] Hrvatski ban Karlo Kurjaković početkom oktobra 1411. godine osvojio je Skradin, a Šubići u martu 1412. godine Ostrovicu.[132] Međutim, opsadom iscrpljeni Šibenik se 30. oktobra 1412. godine predao Mlečanima, koji su mu potvrdili stare povlastice.[61][132] U međuvremenu, od septembra 1411. godine, Žigmund je operisao protiv Mlečana u Furlaniji.[138][132][140] Nemajući novca ugarski kralj je 8. novembra 1412. godine pozajmio znatnu svotu od 37.000 maraka srebra, tj. 1.300.000 kruna, od poljskog kralja Vladislava II Jagela, kome je založio veliki deo šipuške županije, 3 imanja i 13 gradova.[132] Međutim, nije imao uspeha i 17. aprila 1413. godine u Trstu je sklopio primirje na 5 godina, tokom kog je svaka strana zadržala osvojena područja, a ugarski kralj priznao Mlečanima pravo posedanja Dalmacije, osim Splita.[61][1][132][141] Kao naknadu za ratne troškove Republika se obavezala da Žigmundu plati 200.000 dukata.[132]

Pohodi protiv Ostoje i Sandalja uredi

 
Posedi Hrvoja Vukčića oko 1410. godine.

Posle Hrvojeve predaje kralju Žigmundu, najveći protivnik ugarske krune u Bosni postao je Sandalj, kome se ubrzo pridružio Pavle Radenović i kralj Ostoja, očito nezadovoljan svojim položajem.[1][132][142] Ovakva situacija u Bosni dala je povoda ugarskom kralju, da povede još jedan pohod protiv te zemlje, kako bi učinio kraj njenoj nezavisnosti. U proleće 1410. godine protiv Bosne je otpočeo napad sa više strana.[1][132][131] Ugarsku vojsku, koja je operisala sa severa, vodio je Pavle Bešenji, pri čemu su se Dubrovčani žalili da su ugarski garnizon iz Vranduka upadao u susedna mesta i vršio nasilja nad njihovim trgovcima. Sa zapada je operisao herceg Hrvoje, a sa istoka despot Stefan.[1][131] Žigmund je lično stigao u Bosnu tek krajem avgusta.[1][132][131] Pohod se pokazao prilično uspešnim i sve važnije bosanske tvrđave, sa glavnim gradom Bobovcem, predale su se Ugarima.[1]

Nesumnjivo je da je Žigmund ovom prilikom hteo da utvrdi svoje pravo stečeno Đakovačkim ugovorom i na taj reši bosansko pitanje. S tim ciljem je odlučio da se, krajem oktobra, kruniše za bosanskog kralja. U Dubrovniku je tim povodom 21. oktobra odredio 1.500 dukata, kao krunidbeni dar za njega i kraljicu Barbaru.[1][132][131] Međutim, Žigmund je odustao od tog čina i 5. novembra nalazio se kod Rače na Drini.[132][131] Odmah po njegovom odlasku došlo do pobune protiv ugarskih garnizona, koju je organizovala bosanska vlastela na čelu sa Sandaljem. Naročito su teške borbe vođene u Srebrenici, gde su stradali i dubrovački trgovci, koji su bili na ugarskoj strani. Bosanske nezadovoljnike pomagali su i Turci, a Sandalj je uzalud pozivao u pomoć i kralja Ladislava.[1][131]

Žigmund je početkom 1411. godine odvojio jedan deo vojske spremljene protiv Mlečana, da sredi prilike u Bosni. Već krajem aprila ugarske čete bile su opet gospodari situacije u zemlji, a uplašeni bosanski velikaši, kojima je ovog puta izostala turska pomoć, ponudili su Žigmundu pregovore za mir.[131] Žigmundovi porazi u ratu sa Mlečanima tokom tog leta učinili su ga popustljivijim, pa je Sandalj, koji je, prema jednom dubrovačkom zapisniku, pregovarao u ime Bosne, u oktobru postigao za Bosnu relativno povoljan sporazum.[1][131][143] Ostoja je ostao kralj, ali izričito kao ugarski vazal, a Sandalj i Pavle Radenović su zadržali sve posede.[1][132][131][143] Najveći uspeh pohoda bilo je osvajanje oblasti Soli i Usore, važne za kontrolisanje prilika u Bosni, koje je dodelio svojim miljenicima: prvu Janošu Morovićkom, a drugu Janošu Gorjanskom.[1][132][144]

Završivši svoje poslove sa relativnim uspehom, Žigmund je, na Duhove 1412. godine, u Budimu, na ostrvu Čepelu, skupio čitav niz sebi savezničkih i prijateljskih vladara, i sve knezove i veće vojvode, koji su priznavali njegovu vrhovnu vlast.[1][145][146] Bilo je i predstavnika Tatara i Turaka.[146] Na budimskom dvoru našli su se Vladislav Jagelo, despot Stefan, kralj Ostoja, austrijske vojvode, francuske vojvode i grofovi, italijanski vladari, češki plemići, veliki majstor Tevtonskih vitezova, vojvode Vlaške i Moldavije, između ostalih, Hrvoje, Sandalj i knez Pavle.[1][145][146] Na ovom skupu zapadnih kraljeva i druge gospode kralju ugarskome bila su 3 kralja, 13 vojvoda i knezova, 24 grofa, jedan kardinal, 26 velikaša,[ć] više episkopa, 1.500 vitezova sa 3.000 momaka.[146]

Bosanski velikaši, koji su došli sa ženama i sa pratnjom, upadali su u oči na tom skupu, a njihovi junaci istakli su se u svečanim turnirima.[1][145][146] Međutim, najviše se istakao despot Stefan, kao mesec među zvezdama, koga je kralj Žigmund za učešće u poslednjim borbama obdario: Satu Marom, Debrecinom, Besermenjom i oblašću oko Nemeta, Nađbanje[u] i Felšebanje, brojnim posedima u biharskoj i sabolčkoj županiji i dvorcem u Budimu.[1][145][109][147] Verovatno je tada despotovim posedima pridodata i Srebrenica,[f] najbogatiji grad Bosne, koji se u posedu Srbije Srebrenica se prvi put pominje 2. oktobra 1413. godine.[1][145][148][109]

Posle okončanja turnira, evropsko plemstvo je još 7 dana lovilo u okolini Budima. Svečanost je bila završena veličanstvenom povorkom koja je prošla kroz grad. Ubrzo nakon toga Žigmund je napustio Budim, krenuvši na zapad sa ambicijom da dobije carsku krunu. Na zapadu je proveo pet godina, od 1413. do 1418. godine, što je bilo prvi put da jedan ugarski kralj toliko vremena provodi van zemlje.[149]

Izdaja hercega Hrvoja uredi

 
Hrvoje Vukčić Hrvatinić, slika iz Hrvojevog misala, oko 1404. godine.

Iako se Hrvoje istakao u ovim sukobima, njegov uticaj ovom ugarskom pobedom nije nimalo porastao, ali se pojavio veliki broj neprijatelja splitskog hercega. Među njima su se isticali kralj Ostoja, Sandalj, Janoš Gorjanski, Janoš Morovićki, knezovi Blagajski, Mlečani i Splićani, inače nezadovoljni Hrvojevom vladavinom.[132][145] Među naročite neprijatelje Hercega spadao je Pavle Čupor od Moslavine, od 12. januara 1412. godine zagrebački i križevački župan, a nešto kasnije i slavonski ban. Hrvoje se često nalazio na kraljevskom dvoru kao kum Žigmundove kćeri, gde ga je Čupor, jednom prilikom, pred punom dvoranom, pozdravio volovskim mukanjem, narugavši se njegovoj velikoj glavi i dubokom glasu.[150] Međutim, splitskom hercegu je najveću štetu načinilo približavanje Sandalja kralju Žigmundu, ostvareno putem porodičnih veza sa despotom Stefanom, pri čemu je Hrvoje bio otuđen od ugarskog kralja.[151]

Kad su Sandalj Hranić i ugarska vojska predvođena Janošem Morovićkim otišli u Srbiju da pomognu despotu Stefanu u borbi protiv turskog sultana Muse, Hrvoje je, u maju 1413. godine, upao u nebranjene Sandaljeve oblasti i opustošio ih.[152][1][150][153][154] Taj čin izazvao je opštu osudu splitskog hercega, jer je podvig bio neviteški i bio je izveden protiv Žigmundovog prijatelja u času njegovog rata s Turcima.[1][150][153] Hrvojevi neprijatelji, koji su ga već odavno klevetali kod Žigmunda i kraljice Barbare, sada su postigli svoj cilj.[150][153] Dana 16. jula Žigmund je Hrvoju oduzeo župu Sanu i ustupio je knezovima Balagajskim, a, već sutradan, okrivivši Hrvoja za veleizdaju, ovlastio je Dubrovčane da do 1417. godine posednu njegova ostrva: Korčulu, Brač i Hvar, iako je celokupno bosansko plemstvo bilo protiv toga. Krajem jula, od Hrvoja se odmetnuo Split, a Janoš Gorjanski i Pavle Čupor su preoteli njegove posede u Slavoniji.[61][1][150][153]

Žigmund je otvoreno optuživao hercega zbog veza sa Turcima na propast naših kraljevina i čitavoga hrišćanstva i uputio protiv njega dve manje vojske, u Slavoniju i Hrvatsku.[1][150][153] Hrvoje je pokušao da se brani i tražio je da bude izveden na sud kao vitez reda Zmaja.[153] Poručivao je da je njegov napad na Sandaljevo područje samo lična stvar njih dvojice. Prilično uplašen, obraćao se i kraljici Barbari, da ga zaštiti pred kraljem kog nije izdao.[1][150][153] Herceg u pismu ističe, iako je prešao u katoličku veru, da ga mnogi mrze zato što je bio bogumil.[150] Još dodaje da će, u suprotnom, biti prisiljen da traži pomoć i pretio ja ili ne Bošnjaci hoće da se združe s Turcima.[153] Međutim, njegova pisma i poruke nisu ni stizali do Žigmunda, koji je odgovaranje na ista prepuštao Hrvojevim protivnicima.[1][153]

U potpunoj nemilosti, Hrvoje se obraćao za pomoć Mlečanima, koji su odbili čak i da posreduju, pošto su u tom trenutku pregovarali za primirje sa Žigmundom.[1][150][153] Herceg se sada obratio Turcima, koji su mu u junu 1414. godine poslali jaku vojsku pod vođstvom Isak-bega.[1][150][155] Ova vojska je preko Sandaljeve došla u Hrvojevu oblast, gde se podelila na tri dela. Jedan je krenuo dolinom Bosne ka Dubočcu, drugi je ostao u Uskoplju, a treći se preko Bosanske krajine i Save uputio prema Zagrebu.[1][150][155] Hrvatski pisar, Bartol Krbavac, zapisao je te godine s ogorčenjem kako je vodio rat nečastivi Hrvoj z Bosnami i z Beneci i s Turki na krala ugarskoga Žigmunda, ki verno staše za čest kerščansku.[155]

Avgusta 1414. godine, podržavan od Turaka i Hrvoja, za bosanskog kralja ponovo je proglašen Tvrtko II, koji je odmah po dolasku stekao izvestan autoritet u zemlji.[1][155] U međuvremenu, Ostoju, kome je od vlasti ostala samo titula, još uvek su podržavali Ugari, a u jednoj povelji od 1. februara 1415. godine Žigmund je naročito isticao njegove zasluge za ugarsku krunu i hrišćanstvo u borbi protiv Turaka.[155] Ovakvim razvojem događaja u Bosni je došlo krvavog građanskog rata.[1][155]

Sabor u Konstanci uredi

 
Žigmund predsedava saborom u Konstanci, savremena hronika Ulriha od Rihentala.

Kao kralj Rimljana Žigmund je postao važan činilac u komplikovanoj politici na Zapadu, gde su crkveni i svetovni velikodostojnici bili, uglavnom, okupirani Zapadnom šizmom.[50][1][149] Naime, krajem XIV i početkom XV veka katolička crkva je imala je često dvojicu, pa čak i trojicu papa istovremeno.[50][132][133][156][157][1][149] Žigmund se sada prihvatio rešavanja tog pitanja i opšteg rasula u crkvi koje je ono izazvalo, a kome se pridružio i još jedan problem: Jan Hus i njegovi sledbenici ubrzano su izdvajali Bohemiju iz katoličke zajednice.[50][132][133][156][157][1][158] Žigmund je 1413. godine razaslao pozive za sabor koji je trebalo da održi u Konstanci, na Bodenskom jezeru, na jesen naredne godine, u cilju likvidacije takvog stanja, a kojim bi predsedavao on lično.[50][132][159][160][156][157][1][149] Pošto nije mogao da se odupre pritiscima koji su vršeni na njega, pizanski papa Jovan XXIII je nevoljno izdao papske bule kojima je potvrdio punovažnost sabora. Rimska papa Grgur XII prihvatio je da pošalje izaslanike na sabor, mada nije priznao njegovu punovažnost. Avinjonski papa Benedikt XIII ostao je sasvim po strani.[161] Žigmund je u Konstancu stigao na Božić 1414. godine, nakon što je u Ahenu bio krunisan za kralja Rimljana.[135]

Sabor u Konstanci bio je veličanstveni crkveni skup.[161][1][149] Među prisutnima su bili 3 patrijarha, 29 kardinala, 33 nadbiskupa, 150 biskupa, 100 opata, oko 300 doktora teologije i veliki broj monaha, legata i vladara.[161][156][149] Pred saborom su stojala tri pitanja:

  1. obnova jedinstva vere,
  2. borba protiv jeresi,
  3. sveobuhvatna reforma crkve i (njenih) članova (lat. reformatio generalis ecclesiae in capite et in membris).[156][1]

Osim što se bavio raskolom, jeresima i reformom, sabor je posvetio dosta vremena drugim stvarima, kao što su obavljanje svih redovnih poslova kurije i rešavanje raznih sporova među vladarima.[162] Na saboru se razgovaralo i o sve većoj turskoj opasnosti.[163]

U jednom trenutku na ovom Saboru kardinal se odvažio ispraviti Žigmundov latinski, pošto je kralj tumačio reč šizma (lat. schisma) kao ženski rod umesto srednji. Na to je Žigmund odgovorio:

Ja sam kralj Rimljana i iznad gramatike (lat. Ego sum rex Romanorum et super grammaticam).

Husitska jeres uredi

Prva na dnevnom redu bila je husitska jeres.[161][164][158] Kralj Žigmund je ponudio Husu bezbedan dolazak na sednicu i odlazak kući, izdavši mu i odgovarajuće pismo o imunitetu. U cilju odbrane svojih ubeđenja, Hus je 3. novembra 1414. godine stigao u Konstancu, ali su ga, uprkos kraljevom jemstvu, prelati bacili u tamnicu. Žigmund je iskreno, ali ne preterano energično, pokušavao da ga oslobodi. Međutim, sabor je ostao pri tome da kraljevo jemstvo ne može da važi za jeretika.[164][157] Husu je naloženo da se izjasni o 45 teza izvučenih iz dela engleskog teologa Džona Viklifa i 42 iz svojih sopstvenih. Izjavio je da se slaže sa Viklifovim ubeđenjima i odbio je da da se odrekne svojih učenja.[165][1][158] Zatim je, 6. jula 1415. godine raščinjen i predat Žigmundu, koji je naredio da ga spale na lomači.[50][165][156][157][1][158] Godinu dana kasnije spaljen je i Husov prijatelj i učenik Jeronim Praški, koji je došao na sabor da ga podrži.[165][156][157]

 
Jan Hus na saboru u Konstanci, ulje na platnu Vaclava Brožika iz 1883. godine.

Za mnoge Čehe iz svih slojeva, Jan Hus je bio omiljeni propovednik koga je progonilo sveštenstvo čijoj je reformi težio.[165][158] On je, takođe, u znatnoj meri, bio obeležje češkog nacionalizma. Hus je očigledno imao mnogo prijatelja i sledbenika među plemstvom koje se nije mnogo zanimalo za njegova verska učenja. Maja 1415. godine, dok je Hus u zatvoru čekao suđenje, sa velikog skupa čeških plemića upućeno je protestno pismo. Njegova smrt izazvala je među njima bes i 500 plemića zaklelo se, u septembru, da neće prihvatiti nijednu odredbu sabora.[165] Sabor u Konstanci preduzeo je niz mera da iskoreni husitsku jeres u Bohemiji.[157][158]

Kraj Zapadne šizme uredi

Sabor se tek početkom 1415. godine ozbiljnije upustio u problem raskola. Papa Jovan je došao na sabor, ali ubrzo je žurno otišao, zabrinut tonom koji je rasprava poprimila. Posle toga, okupljeni delegati su objavili da opšti sabor deluje na osnovu ovlašćenja dobijenih neposredno od Hrista i da ga čak i papa mora poštovati. Štaviše, papa je bio dužan da se odrekne prestola ako sabor proceni da je tako nešto neophodno za dobrobit crkve.[161] Pizanski papa je suspendovan 14. maja 1415. godine pod optužbom za blud, preljubu, rodoskvrnavljenje, sodomiju i trovanje svog prethodnika. Neke od ovih optužbi su verovatno i odgovarale istini, pa je 29. maja svečano svrgnut. Grgur XII se takođe odrekao položaja 4. jula.[161][156] Tako je ostao samo jedan papa, avinjonski Benedikt XIII, koji je odlučio da, ni po koju cenu, ne ispušta svoj položaj iz ruku, tvrdeći da je on jedini pravi papa. Iako su ga francuski kralj i prelati severne Francuske napustili, južna Francuska, Kastilja, Aragon, Navara i Škotska ostali su mu odani.

U leto 1415. godine sam Žigmund je poveo pregovore sa Benediktom i njegovim sledbenicima. Papa nije bio spreman ni za kakve ustupke, ali je Žigmund ubedio sve kraljeve da se više ne zauzimaju za papu i da pošalju delegate u Konstancu.[161] Spor se odužio, i tek 1417. godine sabor je svrgnuo Benedikta, ali njega ni to nije pokolebalo.[161][156] Nastavio je da se naziva papom do smrti 1422. godine, dok mu se broj pristalica neprestano smanjivao.[166]

Sabor u Konstanci bio je organizovan tako da su politički interesi vladara došli do punog izražaja. Delegati su bili podeljeni po nacijama i svaka nacija glasala je posebno. U početku su bile četiri nacije: francuska, nemačka, italijanska i engleska, ali kada su španski vladari napustili Benedikta XIII, od njihovih delegata stvorena je peta nacija. Mnogi članovi sabora nisu žurili da izaberu novog papu. Želeli su da sprovedu reformu o ustrojstvu i zakonima crkve dok još nema pape koji bi uložio prigovor. Međutim, najenergičniji među svetovnim vladarima Evrope engleski kralj Henri V, zahtevao je da seo odmah izvrši izbor. Želeo je papu koji će biti naklonjen Engleskoj i podržati njegove aktivnosti u Francuskoj. Da bi obezbedio brz izbor poslao je u Konstancu svog strica Henrija Boforta, biskupa Vinčestera. Pod Bofortovim pritiskom, sabor se najzad opredelio za postupak pri izboru pape. Kardinali i po šest predstavnika iz svake nacije trebalo je da glasaju u šest posebnih grupa. Da bi kandidat bio izabran, morao je da osvoji dve trećina glasova u svakoj grupi.[167] Na ovaj način, sabor je 1417. godine izabrao kardinala Oda Kolonu koji je stupio na dužnost kao Martin V, čime je završena Zapadna šizma.[50][167][168][132][156]

Crkvene reforme: Pitanje sabora uredi

 
Glasnik donosi Benediktu XIII vest o svrgavanju. Minijatura, danas u muzeju u Rosengartenu.

Jedan od osnovnih ciljeva sabora u Konstanci bila je reforma crkve, u čijem pravcu je preduzeto nekoliko ne baš uspešnih koraka.[167][168] U toku rada sabora formirane su dve velike komisije sa zadatkom da izrade preporuke u tom smislu.[167] Međutim, iako je bilo vatrenih pobornika reforme koji su želeli svobuhvatne u ustrojstvu i zakonima crkve, većina delegata, uglavnom višeg sveštenstva, nije blagonaklono gledala na reforme.[167][156] Preporuke koje su dostavile komisije i koje su uvršćene u saborske odluke uglavnom su samo potvrdile davno ustanovljene odluke kanonskog prava.[167] Jedine radikalne izmene odnosile su se na funkciju sabora, koji je nedvosmisleno proglašen nadređenim papi. Propisano je da se naredni sabor održi za pet godina, drugi sedam godina nakon njega, a treći deset godina kasnije, a svi ostali u razmaku od deset godina.[167][168][156] U slučaju da dođe do raskola, sabor, radi njegovog prevazilaženja, morao je da bude sazvan u roku od godinu dana.[167][168]

Pitanje pravnog odnosa između pape i sabora bilo je veoma protivrečno i krajnje složeno. Iako je papa Martin V dugovao svoj izbor saboru u Konstanci, nije imao nameru da prihvati učenje o nadređenosti sabora. Uz njega je stajala snažna skupina konzervativnih crkvenih dostojanstvenika koji su čvrsto verovali u tradicionalno ustrojstvo crkve. Oni koji su podržavali nadređenost sabora imali su različite pobude za to i ponudili su nekoliko različitih teorija da bi opravdali svoj stav. Neki su bili iskreno odani crkvi, užasnuti Zapadnim raskolom, i verovali su da se takvi skandali mogu izbeći samo ako se predvide odgovarajuća ovlašćenja sabora u slučaju potrebe. Drugi su bili vatreni pobornici reforme, uvereni da papstvo nije pogodno sredstvo za njeno sprovođenje. Zaista, pošto je papa bio duboko uvučen u mnoge od najgorih zloupotreba, poput bezobzirnog iskorišćavanja oproštajnica, od njega se nije moglo očekivati da izvede reforme. Crkvu je jedino moglo spasti njeno celokupno članstvo delujući kroz sabor.

Jednu moćnu skupinu prelata pokretale su prizemnije pobude. Ako je sabor čitave crkve najviši organ u hrišćanskom svetu, zar ne bi onda nacionalni sabor mogao da bude vrhovni organ u okviru jedne države? Papstvo je bilo jedini organ crkvene vlasti koji je ograničavao nadzor vladara nad crkvom u njihovim zemljama.[168] Ako bi papa postao sluga, umesto da bude gospodar, moć vladara znatno bi porasla.[169] Ovo gledište podržavali su prelati koji su želeli da oslobode svoje nacionalne crkve spoljašnjih uticaja. Ono je, takođe, nailazilo na podršku većine vladara, kada su razmišljali dugoročno. Međutim, na nesreću saborske stranke, vladari su obično više posvećivali pažnju neposrednim problemima. Bez obzira na to šta će se sa papstvom dešavati u budućnosti ono je bilo i ostalo moćna politička snaga. Vladari su možda shvatili da je dugoročno slabljenje papske moći u interesu njihovih dinastija, ali u tom trenutku uglavnom su očajnički nastojali da obezbede podršku pape koji je trenutno vladao. Tako je, celim tokom spora, politika vladara bila nestalna i promenljiva.

Saborska stranka je iznela tri glavne teorije o osnovi crkvene vlasti. Jedna skupina je, prateći opšti pravac razmišljanja Marsilija iz Padove, tvrdila da vrhovna vlast počiva na čitavoj zajednici vernika i da bi ona trebalo da se vrši kroz sabor. Ovi ljudi su, uglavnom, bili naklonjeni shvatanju da, pored crkvenih lica, i svetovnjaci trebalo da uzmu učešća u saboru. Druga grupa, verovatno najveća, verovala je da crkvu čini sve sveštenstvo i da ono kroz svoje predstavnike na saboru drži vrhovnu vlast. Najzad, neki su smatrali da je crkva biskupska republika. Hristos je dao svoje moći svim svojim učenjacima i one su, preko apostola, nasleđem predate biskupima.[170]

Važan rezultat Žigmundove aktivnosti u Konstanci je bila potvrda vrhovnog prava ugarskih kraljeva, obezbedivši odlučujuću reč sebe i svojih naslednika u izboru crkvenih velikodostojnika Ugarske, a objavljivanje papskih bula učinio zavisnim od kraljeve dozvole. Na taj način potvrđen je tzv. kraljevski pristanak (lat. placetum regium), koji je još 1404. godine doneo ugarski državni sabor u cilju smanjivanja papskog uticaja u toj zemlji.[50]

Poraz kod Doboja: Slom ugarske vlasti u Bosni uredi

 
Kraljevina Bosna oko 1412. godine.

U međuvremenu, dok je Žigmund predsedavao saborom u Konstanci, Turci su operisali u Bosni.[171] Iako je veći deo njihove vojske povučen krajem proleća 1415. godine, Dubrovčani su javljali u Budim da su bosanski velikaši pokorni Turcima, koje su doživljavali i kao glavne saveznike protiv Ugara, davajući danak gospodinu caru turskom da bi se sačuvali.[1][171][155] Istovremeno, Hrvoje se spremao da napadne Split, pozivajući na saradnju mletačku i napuljsku flotu. Turske čete su tom prilikom prodrle u Dalmaciju sve do Šibenika.[1] Kralj Ostoja nije bio u mogućnosti ništa da preduzme, a vojvoda Sandalj održao se velikim poklonima Turcima.[155] Ovakvo stanje primoralo je Ugare na delovanje, kojim bi popravili svoj položaj i položaj svojih pristalica.[1][155] U toliko više, što su dobili pouzdane vesti, da se Isak-beg u Skoplju sprema na novi pohod ne samo na Bosnu, nego i dalje prema Zapadu, u Hrvatsku i Dalmaciju.[150][155]

Ugarska vojska se od sredine jula okupljala pred Dobojem, u Usori.[1][150][155] Na svoje veliko iznenađenje, Ugari su zatekli gotovo sve bosanske velikaše protiv sebe.[155] Uz njih je pristao samo Vladislav Dubravčić, gospodar usorskog grada Kovača. U strahu, izmirili su se i Hrvoje i Sandalj, složivši se da im sultan potvrdi Ostoju za kralja.[172] Ugari su se našli u vrlo teškom položaju, pogotovo kad su se svi ostali velikaši, na čelu s Hrvojem, stali uz Turke, predvođene Zek Melekom. Početkom avgusta 1415. godine u Usori, kod Makljenovca, došlo je do teškog ugarskog poraza, pri kom su, uz veliku pogibiju hrišćanske vojske, zarobljene sve ugarske vojskovođe, između ostalih: Janoš Gorjanski, Janoš Morovićki i Pavle Čupor.[1][150][173] Sve vojskovođe su se otkupile velikim svotama, samo je Čupor bio ubijen. Hrvoje ga je, naime, dao zašiti u volovsku kožu i baciti u reku Bosnu, da mu se osveti za staru uvredu.[150]

Ovaj poraz predstavlja prekretnicu u istoriji Bosne i ugarskog položaja na Balkanu uopšte. Osmansko carstvo postaje sve agresivnije, a Ugari sve više prelaze u odbranu, dok je njihov prestiž znatno poljuljan. Turkofilska politika, koja je do tada u Bosni bila bez pravog oslonca i koja je uzimana u obzir samo pri slučajnim i za pojedince bezizlaznim situacijama, odsad uzima korena i ubrzo dobija dosta pristalica.[1][173] Presudnost ugarskog uticaja u Bosni ogledao se i tome što se sama država nazivala rusagom bosanskim, očevidno po mađarskom nazivu za zemlju (mađ. ország),[h] a sami Bosanci ponekad rusaška gospoda.[1] Međutim, ozolejeđeni prethodnim Žigmundovim akcijama, koje su mu stvorile mnogo neprijatelja u samoj zemlji, bosanski velikaši se sve više priklanjaju Turcima, čiji uticaj postaje odlučujući.[1][150][173] Uprkos svojoj presudnosti na prilike u Bosni, ovaj poraz nije imao većeg uticaja na susedne države, što se vidi iz nepromenjenog odnosa srpskog despota prema ugarskom kralju.[1][159]

Turci su neposredno posle pobede upali u Hrvatsku i poharali oblasti oko Zrina i Blinje, odakle su, iz popaljenih sela, odveli i do 30.000 ljudi. Upad je bio ponovljen i sledeće godine.[150] U aprilu 1416. godine, umro je Hrvoje, a njegova udovica Jelena se predavši Omiš i susednu Krajinu svom bratu Ivanišu Nelipčiću, udala za kralja Ostoju, koji ni na taj način nije uspeo da učvrsti svoj položaj.[1][171][174] U leto 1417. godine Dubrovčani su pisali Žigmundu kako je Bosna u uobičajenoj i velikoj neslozi.[174] Sama Republika uspela je iskoristiti ove sukobe tako što je kupila Konavli od finansijski iscrpljenog Sandalja, time se obeštetivši za gubitak Hrvojevih ostrva Brača, Hvara i Korčule, koja je morala vratiti 1417. godine po Žigmundovoj izričitoj naredbi.[159]

 
Žigmund, ilustracija iz Nirnerške hronike iz 1493. godine.

Drugi rat sa Mlečanima uredi

Po isteku petogodišnjeg primirja, 1418. godine, došlo je do novog rata između Žigmunda i Mletačke republike.[61][1][150][175][176] Rat se vodio na vrlo širokom frontu od Furlanske nizije i Istre sve do zetskog primorja.[61][1][177][176] Vešti i ovom prilikom dobro spremljeni, Mlečani su za cilj imali povratak položaja izgubljenih Zadarskim mirom iz 1358. godine.[1][150] Žigmund je ponovo napao samu Furlaniju, ali ovaj put je za saveznike imao milanskog vojvodu Filipa Mariju Viskontija i gospodara Mantove Đanfrančeska Gonzagu.[176][178] Zauzet na mnogo strana, Žigmund nije obratio potrebnu pažnju mletačkoj agitaciji u Dalmaciji i mogao je samo da vidi koliko je izgubio na toj strani.[1][176] Tokom 1419. godine u Dalmaciji, a naročito u Šibeniku, vladala je epidemija kuge. Možda zbog toga te godine nije bilo većih sukoba u ovim oblastima.[150]

Prva prava borba nastupila je u martu 1420. godine, kada je mletačku vrhovnu vlast priznao Kotor.[61][1][150][175][176] Sledećeg meseca, pod pritiskom velike mletačke flote predvođene Pjetrom Loredanom mletačku vlast su priznali Brač, Hvar, Vis, Korčula i druga dalmatinska ostrva.[61][1][177][175] Loredano je potom opseo Trogir, koji mu se, posle dvomesečne opsade, predao 22. juna, a nedugo za njim i Split 28. juna 1420. godine.[61][1][171][175] Padom još nekoliko istarskih gradova, Ugarska je bila gotovo potpuno odsečena od mora.[61][1][171][175][179] Od ugarskih poseda u primorju ostali su samo posedi Ivaniša Neličića: Omiš i Neretljanska krajina[c] i Nikole Frankopana: grad Senj, Vinodolska županija i ostrvo Krk, oblasti bez nekog posebnog značaja.[61][171] Nelipčićeva kćerka se 1416. godine udala za Ivana, najstarijeg sina Nikole Frankopana, čime su ove dve moćne i ugledne porodice stupile u savez.[171] Osim ovih poseda, Žigmundu je u primorju još uvek ostao veran grad Dubrovnik.[1][141][171][180]

U međuvremenu, u oktobru 1418. godine, jedan odred od 20.000 Turaka predvođenih Ahmed-begom prodro je čak do Štajerske, ali ga je kod Gornje Radgone potukla vojska u kojoj je sudelovao Nikola Frankopan. Zbog stalnih upada i pljački, ugarski kralj je 1419. godine protiv njih spremao veliku vojsku. Međutim, uvučen u Husitske ratove, koji su zahtevali njegovu punu pažnju, Žigmund je bio primoran da sklopi petogodišnji mir sa sultanom Mehmedom I.[171]

Arbitraža u poljsko-tevtonskom sporu uredi

U maju 1419. godine poljski kralj Vladislav je, na sastanku u Košicama, zvanično zatražio arbitražu kralja Žigmunda u poljsko-tevtonskom sporu. Tevtonski red je u početku odbijao posredovanje kralja Rimljana, ali je 19. jula popustio i preko papskih legata zaključio primirje sa Poljskom i Litvanijom. Vladislav je 26. jula ratifikovao primirje i povukao trupe sa granice sa Tevtonskom državom. Međutim, Žigmund je, u Vroclavu 6. januara 1420. godine, doneo presudu povoljnu za Tevtonski red. Kralj je potvrdio odluke poljsko-tevtonskog mira u Tornu i priznao je tevtonsko-mazovske granice iz 1343. godine, ali je prekršio ugovor iz Stare Ljubovnje. Poljski magnati su na sastanku u Lenčici, u julu, odbacili Žigmundovu presudu, jasno se deklarisavši kao njegovi neprijatelji, i pozvali papu Martina V da reši spor. U jesen 1421. godine, Vladislav je poveo pregovore sa Žigmundom, ponudivši mu podršku u njegovim pretenzijama na češki tron, pod uslovom da se ugarski kralj odrekne prava na Šleziju i promeni presudu. Međutim, pregovori nisu imali uspeha. Odnosi između Ugarske i Poljske izglađeni su tek 30. marta 1423. godine na sastanku dva kralja u Kežmaroku, kada je vraćen na snagu sporazum iz Stare Ljubovnje. Na kongresu monarha u Krakovu, koji je trajao od 4. do 19. marta 1424. godine, posredstvom danskog kralja Erika VII Pomeranskog,[č] odnosi dva kralja dodatno su popravljeni.

Period Husitskih ratova uredi

 
Spaljivanje Jana Husa na lomači. Minijatura iz Kodeksa iz Jene, oko 1500. god.

Husitski pokret uredi

Husova smrt bila je okidač za početak nacionalno-verskog pokreta u Bohemiji. Izazvala talas protesta, a na skupu panova sklopljen je savez radi zaštite Husovog učenja. Odatle je saboru u Konstanci poslat protest zbog pogubljenja Husa i objavljeno da je vrhovni sud po pitanjima religije Praški univerzitet. Nasuprot husitima u Bohemiji je organizovan savez katoličkih barona, uglavnom Nemaca, kome je prišao i kralj Vaclav, koji se u početku odnosio blagonaklono prema husitima. U Pragu je počelo proterivanje katoličkih sveštenika, na čija mesta su došli husiti, uvevši novi obred pričešćivanja iz čaše (lat. calix), koji je sabor u Konstanci najstrože zabranio.[dž][181]

Prag je postao centar umerenih husita, koji su uglavnom bili zainteresovani za sekularizaciju crkvenih imanja i nacionalno-crkvenu reformu; oni su se oslanjali na srednji i imućniji sloj građana i deo plemstva, a podržavao ih je i Praški univerzitet. Pristalice te struje nazivale su se kalikstinci ili utrakvisti, pošto su oni kao jedan od svojih zahteva isticali pričešće pod oba vida (lat. sub ultraque speciae).

U međuvremenu, na jugu se javio pokret koji je isticao prvenstveno socijalne zahteve, a kome su pristupila gradska sirotinja, zanatlije, rudari i kmetovi, koje su žestoko eksploatisali nemački i češki feudalci. Centar ovog ekstremnog krila husita bio je grad Tabor, po kome su nazvani taboriti. Taboriti su odbacivali feudalizam, poštovanje moštiju i ikona, tajne i poštovanje svetaca. Propovednici taborita su govorili da je traženje kuluka i dažbina od strane crkve − greh. Seljaci su bežali od panova u Tabor, a ovom pokretu su prišli i neki propali sitni riteri, vešti ratnici, pošto su mnogi od njih služili u najamničkim vojskama.[181][182] U Taboru su narodne mase počele da se naoružavaju da bi stupile u odlučnu borbu za odbranu svojih interesa. To je izazvalo uzbunu među panovima, koji su u početku sa simpatijama gledali na reformu koja im je obećavala zauzimanje crkvenih zemalja, pa su počeli da prelaze na stranu katoličkog saveza.[181] Međutim, taboriti zastupali razne socijalne krugove, među kojima nije bilo jedinstva. Interesi sitnog plemstva bili su usmereni prema zauzimanju krupnih zemljišnih poseda crkve. Seljaci su pre svega zahtevali da se ukine kmetstvo. Među rudarima i seoskom i gradskom sirotinjom veliki je uspeh imao zahtev da se ukine privatna svojina.[182]

Kralj Bohemije i Prvi husitski rat uredi

U leto 1419. godine došlo je do otvorene pobune zanatlija u Pragu, kojima su se uskoro pridružile široke narodne mase.[181][165][1] Ustanici su pustošili crkve i manastire, uništavajući predmete katoličkog kulta.[181] Gradsko veće, neprijateljski raspoloženo prema husitskom pokretu, zatvorilo se u većnicu. Međutim, narodna masa ju je zauzela 30. jula i većnike pobacala kroz prozor. Pokret je uskoro zahvatio većinu čeških gradova.[181][165] Gradska veća, koja su se uglavnom sastojala od imućnih Nemaca-katolika, raspuštana su i zamenjivana husitskim. Katolički monasi i sveštenici su proterivani i pristupilo se uvođenju bogosluženja na narodnom jeziku.[181]

 
Bitka na Vitkovu, kod Praga. Delo Adolfa Libšera.

Iste godine je umro kralj Vaclav, i češki presto je pripao Žigmundu, kao jedinom legitimnom nasledniku. Međutim, većina češkog stanovništva je odbila da ga prizna, kao Husovog neprijatelja i ubicu.[1][181][165] Za njega se zalagala katolička nemačka crkva, deo krupnih čeških zemljoposednika, koji su većinom bili germanizovani, patricijat čeških gradova, koji je u većini takođe bio nemački, i vlasnici rudnika.[181][165]

Godine 1420. papa Martin V je objavio krstaški rat protiv husita.[182][165] U rat su uglavnom pošli nemački riteri, ali su i neki riteri iz drugih zemalja od Španije do Poljske.[182] Na čelo te dobro naoružane i mnogobrojne vojske stao je sam Žigmund, u pratnji mnogih crkvenih veleposednika i svih knezova-izbornika sa svojim zasebnim vojskama.[182][165] Uprkos sve većem razilaženju dva husitska krila, Žigmundova vojska je pod Pragom pretrpela potpuni poraz od husitskog vojskovođe Jana Žiške.[182][165][1] Tom prilikom, prvi put je korišćena Vagenburška taktika,[š] koja je donela presudnu prednost husitima.[182][165]

Usledili su mirovni pregovori, tokom kojih su kalikstinci izneli svoj program, tzv. četiri praška člana, koji je sadržao glavne husitske zahteve:

  1. slobodu propovedanja na narodnom jeziku,
  2. pričešće pod oba vida,
  3. sekularizaciju velikih crkvenih imanja,
  4. kontrolu nad moralnim vladanjem vernika.[aa][182][183]

Drugi husitski rat uredi

Neposredno nakon otvaranja mirovnih pregovora, nastupili su sukobi među samim husitima, koji su rezultirali uništenjem najradikalnijih krila pokreta i slabljenjem samih husita. Tom prilikom istrebljena je sekta adamita,[ab] a 1421. godine po naredbi Jana Žiške je spaljen najistaknutiji vođa komunističke struje, Martin Huska.

S ciljem da iskoristi sukobe između samih husita, Žigmund je odbacio ponuđeni sporazum i ponovo napao Bohemiju u avgustu 1421. godine.[182] Posle početnih uspeha u kojima su sudelovali i odredi despota Stefana predvođeni Filipom Skolarijem, krstaši su ponovo bili potučeni u nizu bitaka, a u bici kod Nebovida 6. januara 1422. godine, Žigmund je sam jedva spasio život, izgubivši 12.000 vojnika.[182][165][184][185][186] Uprkos vojnim porazima, krstaši su uspeli da opljačkaju brojna nezaštićena naselja i da opustoše zemlju. Na to su husiti odgovarali odgovarali rušenjem katoličkih crkava i manastira, zauzimanjem njihove zemlje, a isto tako i zemlje kralja i katoličkih feudalaca.[182]

 
Filipo Skolari, jedan od najbližih saradnika i najvećih vojskovođa kralja Žigmunda. Freska Andree del Kastanja, izrađena oko 1450. godine.

Istovremeno, husitski pokret se širio daleko van granica Bohemije.[185][187] Biograf despota Stefana, Konstantin Filozof, beleži da je njihovih pristalica bilo i u Sremu i Bačkoj, upravo zbog pravoslavnih elemenata pokreta.[av][1][185]

Rat na donjem Dunavu uredi

Godine 1422. Žigmund je sazvao skupštinu u Nirnbergu da bi podigao vojsku plaćenika protiv husita, ali je njegov plan osujećen otporom gradova, pa ugarski kralj nije uzeo učešća u novom husitskom ratu. Novom papinom pozivu na rat, 1423. godine, odazvali su se nemački vladari i kraljevi Danske i Poljske. Međutim, Poljaci su odbili da ratuju protiv srodnih Čeha, nemački prinčevi su bili zauzeti unutrašnjim borbama, a danski kralj, koji je s velikom vojskom pristigao do severnih granica Carstva, vratio se natrag. Na ovaj način, pohod protiv husita je potpuno propao.[165][184]

U međuvremenu, 1423. godine, novi osmanski sultan Murat II umešao se u sukobe u Vlaškoj, gde je na vlast doveo svog privrženika Radua Praznoglavog, osetno ugrozivši Ugarsku s istočne strane.[1][185][188] Sultan je veliku pažnju posvetio i Bosni, gde je 1421. godine pobedio turski kandidat Tvrtko II.[1][185][189] Godine 1423. novi kralj je sklopio savez s Mlečanima protiv kneza Ivaniša Nelipčića. Doživljavajući to kao čin nelojalnosti, Turci su u aprilu 1424. godine pokrenuli kaznenu ekspediciju protiv bosanskog kralja, koja nije trajala dugo, ali je opustošila određene predele Bosanskog kraljevstva.

Videvši opasnost od Turaka, Žigmund je počeo pregovore sa svojim susedima u cilju sklapanja velikog hrišćanskog saveza, pripremajući veliku ofanzivu.[1][185] U leto 1424. godine na ugarski dvor je stigao vizantijski car Jovan VIII, vraćajući se sa diplomatske misije iz Italije, gde je tražio pomoć protiv Turaka.[190] Kralj Žigmund ga je svečano dočekao ispred Budima gde su se dva vladara, sjahavši sa svojih blistavih konja, bratski zagrlila.[191] Car se, u društvu srpskog despota,[ag] u Budimu zadržao dva meseca.[190] Istovremeno, na ugarski dvor je stigao i izaslanik sultana Murata II, koji je uspeo da izdejstvuje mir.[192] Međutim, ovaj mirovni sporazum, iako sklopljen po turskim uslovima, nije zaživeo.[192] Možda Muratu nije bila nepoznata informacija koju je Žigmund poverio Filipu Skolariju juna 1424. godine da će sledeće godine kupiti vojsku i krenuti na Turke.[193]

Uplašen spremanjem ofanzive protiv Turaka, a i prethodnom osmanskom ekspedicijom u Bosni, Tvrtko je, posredstvom grofa Hermana Celjskog, stupio u vezu sa ugarskim dvorom. Već u jesen 1425. godine održan je sastanak između dva kralja, na kome je Tvrtko priznao vrhovnu vlast Ugarske, pristajući da grofa Hermana, čija je majka bila iz dinastije Kotromanića, proglasi za svog naslednika.[1][185] U međuvremenu, Žigmund je u avgustu 1425. godine s vojskom sišao do Oršave, gde se sastao sa despotom. Međutim, nameravana akcija se morala odložiti zbog husitskih uspeha na severu. Manja ugarska vojska nastavila je da operiše u Vlaškoj, gde je održala na vlasti Dana II.[185]

Dok je Žigmund nalazio na severu, sultan je u oktobru 1425. godine upao u Srbiju i opustošio kruševačku oblast, ali se ubrzo povukao, pošto je ugarski kralj uputio u pomoć jedan vojni odred predvođen Filipom Skolarijem. Usled ovakvih razvoja događaja, sultan je prihvatio pregovore.[194][195] Istovremeno, posle dugih sukoba oko Dalmacije, Žigmund je predložio Mlečanima stvaranje antiturskog saveza. U mletačko-ugarskim pregovorima 1426. učestvovao je i despot.[196]

Sporazum u Tati uredi

Nemajući dece, despot Stefan Lazarević je na saboru u Srebrenici 1426. godine, za naslednika izabrao svog sestrića Đurđa Brankovića, bivšeg saveznika Turaka.[1][194][197] Nepoverljiv prema svom budućem srpskom vazalu, Žigmund je tražio sklapanje posebnog sporazuma. Do njega je došlo na sastanku u banji Tati, u komoranskoj županiji, 10. maja 1426. godine.[1][198][199][200] Stefan se zakleo na vernost ugarskom kralju, što je povlačilo dolazak na ugarske državne sabore, a Žigmund je pristao da prizna Đurđa, ali je tražio da mu se, posle Stefanove smrti, vrate Beograd, Mačva i teritorije zapadno od Drine,[ad] koje mu je on bio ustupio kao lični posed.[1][198][189][196][199][201] Tražio je da mu se preda i grad Golubac, glavna srpska tvrđava na Dunavu.[1][198][201] Na taj način on bi držao sve važnije gradove na Savi i Dunavu i u Srpskoj despotovini pod svojom vlašću i obezbedio južnu ugarsku granicu.[198]

Despot je imao brojna imanja u županijama Satmaru, Tokaju, Nemetu, Bečeju, Bečkereku, kao i u rudarskim mestima Nađbanji (lat. Rivilus Dominarum), Felšebanji (lat. Mons Medius), Debrecinu, Biharu i Sabolču. Pripadali su mu Potisje od Čuruga do Sente: Titel, Čurug, Gospođinci, Petrovo Selo, Slankamen, Sremska Mitrovica, Kupinovo i Zemun.[202] Žigmund je imao ozbiljnih problema sa magnatima, koji su se bunili što će despotovi posedi u Ugarskoj pripasti njegovom nasledniku Đurđu Brankoviću, koji bi na taj način postao jedan od ugarskih barona.[203] Ugarski kralj je tada rekao svojoj vlasteli da je despot Stefan izlažući se vanrednim postojanstvom, opreznom brigom i neumornim staranjem, i na raznim mestima i u raznim vremenima sve svoje imanje, svoju ličnost i sva dobra svoja i svojih u slavu i čast naše uzvišenosti - zaslužio da se prizna njegov sestrić, sin Vukov, a ovaj Brankov, sin Mladena vlastelina cara Dušana, za naslednika Raške, s tim da bude obavezan da dolazi da državni sabor kralja Ugarske kao svi ostali baroni Ugarske, a ovi će biti dužni da pružaju u slučaju potrebe vojnu podršku kraljevini Raškoj.[200]

U skladu sa Žigmundovom balkanskom politikom, despot Stefan je pristao, da, u slučaju ako bi i despot Đurađ ostao bez muških potomaka, Srbija pripadne kruni Sv. Stefana.[1][198] Međutim, taj ustupak je bio bez većeg značaja, jer je Đurađ imao muške dece i još uvek bio relativno mlad. Stefan je učinio taj ustupak samo da bi Ugare vezao za Srpsku despotovinu, da bi je branili s više energije kao svoje buduće područje.[198] Ipak, nije uspeo da ih uvuče u svoj rat protiv Mlečana u Zeti, o kome su Dubrovčani 31. decembra 1422. godine izveštavali Žigmunda, da je pretrpeo veliku štetu.[198][204]

Tvrtko II postaje ugarski saveznik uredi

 
Srpska despotovina i kraljevina Bosna, oko 1422. god.

U leto 1426. godine u Bosnu je upala jedna turska vojska od najviše 4.000 ljudi, ali kojoj se niko nije usudio suprotstaviti, bojeći se buduće turske osvete. Ova vojska je prodrla sve do Hrvatske, a u Bosni je opustošila Usoru i dolinu Spreče. Međutim, ceo ovaj pohod, ni situacija posle njega nisu uticali na kralja Tvrtka II da promeni započetu politiku.[194] Nadajući se da će tako dobiti potrebnu pomoć za borbu protiv Turaka, 2. septembra 1427. godine, poveljom je proglasio Hermana Celjskog za svog naslednika, darovavši mu Bosnu, ako se prekine njegova muška linija.[1][189][194] Tim činom Tvrtko se potpuno opredelio za Ugarsku, a 1428. godine u Dubrovniku se govorilo, da je Žigmund primio bosanskog kralja za brata i sina i da će ga oženiti jednom ugarskom plemkinjom u cilju učvršćivanja saveza između dve zemlje. Zaista, Tvrtko se u julu 1428. godine u Milodražu oženio Dorotejom, kćerkom pečujskog gospodara Janoša Gorjanskog, a na svadbi je lično prisustvovao i sam kralj Žigmund.[1][194] Posredovanje i lično prisustvo ugarskog kralja oslabili su opoziciju bosanskih velikaša, koji su bili protivni Hermanu Celjskom i novom kursu Tvrtkove politike.[194]

Naročito posle Tvrtkove povelje, Herman je, šireći svoju vlast i uticaj, došao u sukob sa knezovima Frankopanima, koji su mu svojim posedima onemogućivali da ostvari punu vlast nad Hrvatima.[1] Od 1422. godine njih je razdvajala i nasilna smrt Jelisavete Frankopan, supruge Hermanovog sina Fridriha.[1][205] Moćni Nikola Frankopan, bio je hrvatski ban (1426—1432), zet Nikole Gorjanskog i, stoga, snažan neprijatelj. Samo je posredovanje kralja Žigmunda sprečilo da između njih ne dođe do težih sukoba, koji su pretili da zahvate celu Hrvatsku i Slavoniju. Frankopani su, za veću sigurnost, tražili pomoć od Mlečana, bojeći se da kod ugarskog kralja ne prevladaju rodbinski obziri prema Celjskim grofovima, koji su već ovom poveljom kralja Tvrtka i težnjama u Hrvatskoj i Slavoniji vremenom mogli postati gospodari ogromnog područja od Koruške do Polimlja i stvoriti jednu novu dinastiju. Njihova politika, koja je davno izgubila lokalni karakter, zahvaljujući vezama sa ugarskim i bosanskim dvorom, prvenstveno se orijentiše prema jugu, iako ih je Žigmund 1430. godine proglasio nemačkim knezovima.[1]

Četvrti husitski rat uredi

 
Bitka između husita i krstaša, Jenski kodeks, 15. vek.

U međuvremenu, pokrenut je novi rat protiv husita, ali Žigmund ni ovaj put nije učestvovao. Naime, 1424. godine sklopljena je unija iz Bingena, koja je zvanično imala za cilj borbu protiv husitske jeresi, a u stvari protiv kraljeve vlasti. Na ovaj način Žigmund je bio gotovo lišen vođstva u ratu, a njegova vlast u Carstvu bila je iz korena uzdrmana. Rezultat je bio isti. Krstaši predvođeni Bozom fon Victumom bili su teško poraženi 16. juna 1426. godine u bici kod Ušća na Labi. Nešto kasnije je u ofanzivu protiv husita krenuo i Fridrih I od Brandenburga, ali je bio poražen na Mžeu. Tada se njegovoj vojsci priključio kardinal Henri Bofort. 3. avgusta došlo je do bitke kod Tahova, u kojoj su krstaši do nogu potučeni, a Henri Bofort je uzalud pokušavao da zaustavi njihov beg.[165][184] Husiti potom prešli u napad i, pod vođstvom, Prokopa Velikog, talentovanog vojskovođe koji je nasledio Žišku 1424. godine, upadali u nemačke oblasti sve do Baltičkog mora, sejući strah.[206][184] Naročito veliku ulogu u ovim pohodima husita imali su taboriti. Zahvaljujući njima, među ugnjetenom sirotinjom nemačkih gradova i sela intenzivno se širio taj češki otrov, kako su Nemci nazivali učenje husita. Gradska i seoska sirotinja Carstva zadojila se idejama taborita, koje su se kasnije ispoljile u socijalnom pokretu u Nemačkoj.[206]

Nastavak rata na donjem Dunavu: borba oko Golupca uredi

S jeseni 1426. godine Filipo Skolari je prešao Dunav i počeo operacije oko Silistrije. Na početku je imao uspeha, ali kad su Turci dobili pojačanja bio je potisnut i potučen. Ubrzo nakon toga je i umro u Lipovi na Morišu, ogorčen zbog poraza.[198] U proleće 1427. godine Žigmundova vojska je delovala u Vlaškoj, gde je turski kandidat bio konačno poražen, i spremala se da pređe i u Bugarsku.[198][189] Međutim, obavešten o tome, Murat II je stigao u Vidin, dok su njegove čete zauzele Novu Oršavu i Severin.[198]

Dana 19. jula 1427. godine umro je despot Stefan.[1][198][189][207] Na vest o njegovoj smrti, Žigmund, koji se u tom trenutku nalazio u Vlaškoj, požurio je da što pre izvrši obaveze ugovora u Tati. Od 17. septembra do 19. novembra boravio je u Beogradu, koji mu je bio svečano predat, posle čega je poneo novo ugarsko ime Nandor Alba ili Nandor Fejervar.[1][208][189][209] Ovaj grad postaće glavni bedem za odbranu Ugarske od turskih provala.[189] Prilikom svečanosti kralj je, posle dugih pregovora, intronisao novog despota Đurđa Brankovića, koji mu je došao sa banderijima i barjacima i, kleknuvši, zakleo mu se na vernost, a on mu je tom prilikom dao kao vojvodi (lat. duci) i despotu države Raške i Albanije znakove vlasti: ogrtač, mitru[ađ] i mač.[1][208][196][209] Međutim, zapovednik strateški važnog[ae] Golupca, vojvoda Jeremija, nije hteo izvršiti zapovest i predati grad Ugarima bez 12.000 dukata odštete, jer je, navodno, toliku sumu platio da bi mu despot Stefan dao na upravu taj grad.[1][208][209] Međutim, Žigmund mu je odgovorio da su dokument i pečati kojim Jeremija dokazuje svoje pravo krivotvoreni.[210] Kad traženu sumu nije dobio, Jeremija je grad ponudio Turcima, koji nisu bili zadovoljni vraćanjem srpske teritorije Ugarskoj.[1][208][210]

Ubrzo potom u Srbiju je upala turska vojska, koja je osvojila Niš i Kruševac i opsela Novo Brdo. Da bio obezbedio svoj prestiž u Srbiji, koja je stradala zbog veza s njim, kralj Žigmund je poslao despotu vojsku u pomoć.[1][208] Udruženi Srbi i Ugari porazili su veliki odred turske vojske kod Ravanice, a kralj je za ovaj uspeh 19. novembra 1427. naročito pohvalio ugarskog vojvodu Nikolu Bočku. Međutim, Turci nisu bili potpuno potisnuti iz zemlje.[1][211] Drugi turski odred je iz Golupca napadao susedna srpske i ugarske oblasti, a naročito Braničevo.[211] Sam Đurađ je lično došao pod Golubac i obećavao Jeremiji oproštaj, pokušavajući da ga na sve načine pridobije da bi povratio grad, ali vojvoda ne samo da nije popuštao, nego je čak i napao despota, kad je pokušao da sa pratnjom uđe kroz gradske kapije.[211][210] U zimu 1427/1428. godinu, Golubac je predat Turcima.[1][208][210]

 
Golubačka tvrđava, pogled sa Dunava.

Krajem aprila 1428. godine, pod Golubac je, na čelu velike, ali nedovoljno organizovane vojske od oko 30.000 ljudi, sa teškom artiljerijom, došao sam kralj Žigmund, pripisujući veliku važnost gradu, i opseo ga i sa kopna i sa Dunava. Nedugo za njim, krajem maja, u braničevsku oblast je došao i sam sultan Murat. Ne smejući da prihvati borbu sa nadmoćnim neprijateljem, Žigmund je požurio da s njim sklopi mir. Međutim, početkom juna, kada je počelo povlačenje ugarske vojske, turski zapovednik Sinan-beg je verolomno napao njenu pozadinu, u kojoj se nalazio kralj, koga je samo Marko de Sentlaslo, nepoštednim požrtvovanjem, uspeo da spasi ropstva.[1][211][210] Iako je u decembru 1428. sklopio primirje s Mlečanima, oni su odbili da mu ustupe brodovlje, kojim bi ratovao protiv Turaka na donjem Dunavu.[212] Ne praštajući im to, Žigmund je čak za svoj neuspeh kod Golupca optuživao Republiku, navodno pošto mu nije stavila na raspolaganje potrebna finansijska sredstva.[211]

Žigmund nije okrivljavao Đurđa za Jeremijino neverstvo.[210] Čak nije tražio od Đurđa da mu vrati Srebrenicu i celu Mačvu; severna Mačva je bila vraćena Žigmundu, dok je Đurađ po kraljevom odobrenju, zadržao njen južni i zapadni deo sa Valjevom, Krupnjem i Zajačom.[1][208][209][210]

Prilikom ovih borbi osetno su nastradali južni i istočni delovi Srbije, a u opširnom zapisu nekog učenog srpskog kaluđera, Žigmund je spomenut kao naš car za razliku od turskog, koji je nazvan car jezičeski.[211] Glavna posledica pohoda bilo je Đurđevo priznavanje turske vrhovne vlasti, pri čemu je postao dvostruki vazal.[1][211] Međutim, uprkos približavanju Turcima, novi despot je svojim držanjem stekao poverenje ugarskog kralja.[1][211][213] Naime, Žigmund je poveljom njega cele države Raške i Albanije kneza i vernoga despota, sa puno priznanja, primio za ugarskog vazala.[1][211] Kao Stefanov naslednik on je postao ugarski velikaš, a dobio je i njegove posede u Ugarskoj. Tako je 5. maja 1429. godine mogao potvrditi Debrecinu sve njegove stare povlastice, koje je uživao i kao Stefanov grad.[211]

Posle Žigmundovog poraza u Srbiji, a ne dobivši pomoć od celjskog grofa, i kralj Tvrtko je 1429. godine bio prisiljen da plaća danak Turcima. Međutim, kako to plaćanje nije izvršeno, usled kraljeve nesolventnosti, Turci su poseli neke od njegovih gradova, među kojima važni Hodidjed iznad Prače i Vrhbosnu.[1][214][189] Kako mu Žigmund, usled svojih finansijskih neprilika, nije mogao pomoći da otkupi te gradove, za koje su Turci tražili 32.000 dukata, Tvrtko je molio Mlečane za zajam, ali je 5. septembra 1430. godine odbijen.[214][189]

Kongres u Lucku uredi

 
Car Sigismund, čuveno ulje na platnu Albrehta Direra iz 1512. god.

Žigmund je od 6. januara do aprila 1429. godine, prisustvovao na kongresu evropskih vladara u Lucku. Na kongresu su bili prisutni i poljski kralj Vladislav, litvanski veliki knez Vitold, danski kralj Erik, moskovski veliki knez Vasilij II, tevtonski veliki majstor Paul fon Rusendorf, vlaški vojvoda, mazovske, pomeranske i šleske vojvode, ruskim knezovi, kao i papski legat i predstavnici vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa. Na ovom kongresu se raspravljalo o sudbini Moldavije, o zajedničkoj politici protiv Turaka, kao i o nekim verskim i ekonomskim pitanjima. Zbog saradnje Moldavije sa Turcima, Žigmund je predložio da se ta kneževina podeli između Ugarske i Poljske, međutim, taj plan nije zaživeo. Ugarski kralj nije propustio priliku da se umeša u poljsko-litvanska pitanja, predloživši da se Vitold kruniše za kralja. Vladislav je pristao na ovo, ali je u julu 1430. godine onemogućio Žigmundovim glasnicima da donesu kraljevsku krunu od pape, tako da nije došlo do Vitoldovog krunisanja u avgustu, a litvanski vladar je umro nedugo zatim, okončavši tako nastalu krizu.

Car Svetog rimskog carstva i mir sa husitima uredi

Pobede husita nad nemačko-katoličkim krstašima i široka propaganda njihovog levog krila među radnim masama Evrope, koje je težilo korenitom preuređenju društva,[až] naterali su katoličko sveštenstvo da sazove sabor u Bazelu jula 1431. godine.[215][206][170] Tada je sazvan peti i poslednji antihusitski rat, ali su krstaši predvođeni brandenburškim markgrofom i papskim legatom Julijanom Ćezarinijem bili poraženi u bici kod Domažlica 14. avgusta.[189][182][165] Naime, nemački vitezovi su se razbežali kad su čuli lupu husitskih kola.[206] Uviđajući da je direktna borba s husitima bezuspešna, Bazelski sabor je stupio u pregovore s desnim krilom husita, kalikstincima.[216][206][170] Kada se pokazalo da je sabor spreman da prihvati husitske zahteve, papa Evgenije IV ga je raspustio.[170] Uprkos tome, na osnovu pregovora 1433. godine je sklopljen sporazum, tzv. Praški kompaktati, kojima je dozvoljeno pričešćivanje pod oba vida, što je bio osnovni zahtev husita, ustanovljeno je propovedanje na narodnom jeziku i potvrđena sekularizacija crkvenih imanja koja je u to vreme sprovedena.[216][206][170] Samim činom sklapanja sporazuma sa kalikstincima katoličko-nemačka reakcija vešto se koristila unutrašnjim protivrečnostima u samom husitskom pokretu, pogotovo narastajućim strahom kalikstinaca od taborita.[206][184] Taboriti, sa svoje strane, nisu prihvatili Praške kompaktate, jer su u njima videli izdaju pokreta, što je dovelo do konačnog rascepa u istom, inače oslabljenom usled raznorodnog socijalnog sastava husita.[206]

U međuvremenu, Žigmund je bio zaokupljen učvršćavanjem svoje vlasti u Svetom rimskom carstvu, gde su mu neuspesi u ratu protiv husita iz osnova podrili autoritet, udaljivši ga od konačnog cilja — carske krune. Dana 27. novembra 1431. godine u Milanu je gvozdenom krunom krunisan za kralja Italije, pa je potom otputovao u Sijenu, odakle je pregovarao s papom Evgenijem IV, oko svog krunisanja za cara i priznavanja Bazelskog sabora. Pregovori su na kraju urodili plodom, pa je 1433. godine doputovao u Rim, gde ga je papa 31. maja krunisao za cara Svetog rimskog carstva.[171][217] Nemajući novca, Žigmund je 4. juna prodao Mle­čanima svoja prava na Dalmaciju za 10.000 dukata, uz obavezu da Republika podmiri sve njegove troškove prilikom krunisanja u Rimu i povratka u Nemačku. Kralj je još jednom potvrdio ovaj ugovor 29. jula 1437. godine, ne­posredno pred smrt.[171] Tim činom likvidiran je rat između Ugarske i Mletačke republike, vođen još od 1411. godine, konačnim gubitkom Dalmacije.[171][218]

Poslednje godine uredi

Intervencija u Bosni uredi

Odmah po povratku iz Italije, Žigmund je morao intervenisati u Bosni protiv koalicije organizovane protiv kralja Tvrtka. Naime, u jesen 1432. godine došlo je do rata između njega i despota Đurđa. Na despotovu stranu stali su Turci, koji su u leto 1433. godine, posle Tvrtkovog poraza, istakli Radivoja, vanbračnog sina kralja Ostoje, kao svog kandidata za bosanski presto. U jesen 1433. godine, dobivši obaveštenja da ugarski kralj sprema pomoć Tvrtku, despot je prekinuo ratovanje da ne bi izazvao njegovu osvetu.[1][219] Ugarska vojska, koja je stigla u Bosnu tokom leta 1434. godine potisnula je Radivoja i Turke, čak povrativši i Hodidjed.[219] Tvrtko i despot su se izmirili tek početkom 1435. godine na ugarskom državnom saboru u Požunu, Žigmundovim posredovanjem.[220][218]

Putovanje Bertrandona de la Brokijera uredi

 
Žigmund Luksemburški, Chronica Hungarorum Janoša Turocija iz 1488. god.

U to vreme, 1432/1433. godine preko Balkana i Ugarske je putovao učeni francuski plemić Bertrandon de la Brokijer, uticajna ličnost na dvoru burgundskog vojvode Filipa III Dobrog.[1][221][199] Kao i njegov otac, koji je učestvovao u Nikopoljskoj bici, Filip je pokazivao dosta interesa za balkanske stvari i kad je počela papina akcija u korist balkanskih hrišćana on je poslao mudrog Bertrandona da ispita prilike na istoku.[1][219][199] Vraćajući se iz Svete zemlje, u Jedrenu se pridružio poslanstvu milanskog vojvode u kome je od sultana traženo da Žigmundu ustupi Bosnu, Albaniju, Vlašku i Bugarsku do Sofije, ali je sultan to odlučno odbio.[222] Zabeležio je i da su Turci sa prezirom govorili o ugarskoj borbenoj snazi.[4] Putujući dalje, Bertrandon je stigao u Srbiju, gde je opisao despota. Tom prilikom je zabeležio da je despot je imao veliki broj imanja i u Ugarskoj, cenjenih na 50.000 dukata, koja su bila delom nasleđena od despota Stefana, a delom naknadno dobijena od Žigmunda, da ga načini svojim čovekom. Radoznali Francuz dalje beleži, da despot, iz straha od Turaka, opet više sluša sultana nego cara.[1][222]

Nastavljajući ka severozapadu, Bertrandon je opisao i Beograd, čiji je zapovednik raniji dubrovački podanik Matija Talovec.[222][199] Iz njegovog kazivanja saznajemo da je jedan deo gradske posade bio sastavljen od nemačkih najamnika i o strahu od Turaka:

Za ljude iz Srbije rekoše mi, da se u grad nikako ne puštaju zato što su turski podanici i Turčina slušaju; a Ugari su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli čuvati mesto i sačekati Turčina i svu silu njegovu, kad bi na grad udario.[1][223]

Prošavši kroz Beograd, Bertrandon je nastavio prema Budimu, gde se rastao sa milanskim poslanstvom. Iz Budima mu je bilo potrebno 5 dana da stigne do Beča, odakle je nastavio ka Burgundiji. Mnogo godina kasnije, 1457. godine, po nalogu svog gospodara, sastavio je putopis Putovanje preko mora (franc. Le Voyage d'Outre-Mer), u kome je opisao zapažanja na istoku.

Odbrana od Turaka uredi

Žigmund se morao posvetiti pitanju Turaka. U južnoj Ugarskoj su se 1430-ih sve češće pojavljivali turski pomamnici i palikuće, a najbogatiji deo zemlje postao je područje slobodnog plena za neprijatelja. U ugroženim krajevima više puta pretio je ustanak plemića, ali do njega nije došlo. Magnati, po rečima jednog savremenika, zaziru da idu u borbu protiv Turaka.[224] Da bi rešio to pitanje, kralj je 1432. godine izdao posebnu naredbu kojom bi bili ustanovljeni posebni garnizoni u južnoj Ugarskoj. Konačna naredba te vrste, ipak je izdata 12. marta 1435. godine u Budimu. Područje južno od Drave podelio je u 3 tabora. Južni ili hrvatski tabor, bio je sastavljen od 5 banderija, od kojih su po jednu davali kralj i hrvatski ban i knezovi cetinski, krbavski i senjski. Tom taboru su pripadali i Dubrovčani i Vlasi. Srednji ili slavonski tabor bio je takođe sastavljen od 5 banderija, u koje su po 500 vojnika dovodili slavonski ban, zagrebački biskup, vranski prior[az], knezovi Blagajski i magnat Vladislav Tot od Susedgrada. U istočni ili usorski tabor mačvanski banovi su davali 4000 vojnika, Janoš Morovićki 1000, Matija Talovec 1000, a drugi magnati zajedno 2200 vojnika. Ostatak južne Ugarske Žigmund je podelio u 2 tabora, Temišvarski i Erdeljski.[189]

U to vreme došlo je do uspona Janoša Hunjadija. Niža plemićka porodica Hunjadi je iz susedne Vlaške prešla u Ugarsku, gde je Janošev otac Vojk, kao kraljev dvorski vitez, 1409. godine dobio u posed utvrđeni grad Vajda-Hunjad[ai]. Janoš je od rane mladosti služio kod raznih feudalaca, između ostalih i kod despota Stefana, a zatim je prešao u pratnju ugarskog kralja, sa kojim je boravio u Italiji i Bohemiji.[225]

 
Car Sigismund deli feude i dozvoljava da ga obožavaju, hronika Dibolda Šilinga Starijeg iz 1485. godine.

Smrt najjačih magnata uredi

Žigmund je doživeo gotovo 70 godina, dočekavši smrt najjačih ugarskih magnata.[226] Dana 26. juna 1432. godine, umro je Nikola Fran­kopan, ban Hrvatske i Dalmacije i bogati gospodar Vinodola, Krka, Senja, Modruša, Gacke, Like, Ozlja i Cetine. O njegovoj moći govori i to da je 1426. godine, po svom imenovanju za hrvatsko-dalmatinskog bana, nesolventnom Žigmundu pozajmio 28.000 dukata, dobivši u zalog gradove: Bihać, Sokol, Ripač, Rmanj, Knin, Vrliku, Ostrovicu, Skradin. Za Nikolom je ostalo 9 sinova, koji će tek 1449. godine rezdeliti očeve posede. Nikola Gorjanski, koji je pune 32 go­dine bio palatin, umro je 3. decembra 1433. godine, ostavivši za sobom 2 sina: Nikolu i Ladislava. Ivaniš Nelipčić, cetinski, omiški i kliški knez, umro je 1434. godine, a nasledila ga je njegova jedina kćerka Katarina, udata za Ivana Frankopana, koji je od svog oca nasledio titulu bana Dalmacije i Hrvatske. U Požunu 13. decembra 1435. godine umro je i Žigmundov tast Herman Celjski, slavonski ban u 2 navrata (1406—1408 i 1423—1435), a nasledio ga je sin Fridrih.[205]

Rat za Sandaljevo i Nelipčićevo nasleđe uredi

Dana 15. marta 1435. godine, umro je Sandalj, a nasledio ga je sinovac Stefan Vukčić, koji je od ranije održavao veze s Turcima, a sada se, posredstvom Dubrovnika, ponudio za saveznika Žigmundu.[1][220] Međutim, Žigmund je pružio podršku Tvrtku, koji se u maju vratio sa ugarskog dvora u Bosnu da spremi borbu protiv Kosača, svojih starih neprijatelja.[220] Osim bosanskog kralja, ne znajući kakav će biti Sandaljev naslednik, i mnogi drugi porodični neprijatelji Kosača požurili su da napadnu njihov posed iskorišćavajući Sandaljevu smrt.[1][227] Sam kralj Žigmund tražio je od Dubrovačke republike, da pomogne ustanak i zapadne humske vlastele, s ciljem da slomi naslednika jednog svog vazala, koji mu je svojom snagom i uticajem zadavao mnogo neprilika. Međutim, Dubrovčani su ostali pasivni.[227] Stoga je ugarski kralj, maja 1435. godine, izdao naredbu hrvatskim knezovima Ivanu i Stjepanu Frankopanu, da osvoje Hum, kao staru ugarsku oblast, za čijeg novog gospodara je imenovao Matiju Talovca.[1][227] Ugarske i hrvatske čete su potom upale u Stefanovu oblast, prodrle sve do Neretve i posele važni trg Drijevo.[227]

Na poziv ugroženog Stefana Vukčića, u Bosnu je upala turska vojska od 1.500 ljudi, koju je predvodio Barak, sin skopljanskog Isak-bega. Turci su se zadržali u Humu i Travuniji do novembra, dok je jedan njihov odred već u avgustu povratio Hodidjed, učvrstivši tursku vlast u Vrhbosni.[1][227] Pred Turcima je iz Drijeva pobegla ugarsko-hrvatska vojska, nemajući dovoljno snage da se prihvati borbu.[227] Na taj način Stefan je povratio sve izgubljene položaje.[1][227]

Sandaljev naslednik je dobio nenadanog saveznika i u hrvatskom knezu Ivanu Frankopanu. Naime, posle smrti cetinskog kneza Ivaniša Nelipčića 1434. godine, njegove posede: Sinj, Travnik na Cetini, Čačvinu, Klis, Omiš, Visuć, Kamičak, Ključ, Petrovo polje i Zvonigrad, trebalo je da nasledi Ivan, kao muž njegove kćeri Katarine.[1][227][205] Ivan je već koristio titulu knez cetinski i kliski.[205] Međutim, Žigmund nije pristajao na to i tražio je da se ta oblast ustupi njemu, pošto je Nelipčić umro bez muškog naslednika, iako im je ranije to bio odobrio. Kad se Ivan nije hteo pokoriti, kralj ga je 1436. godine proglasio za odmetnika i naredio Matiji Talovcu, koji je 1435. godine imenovan banom Slavonije, da krene protiv njega. U borbama vođenim tokom cele godine, Frankopan je bio poražen i krajem godine mu se gubi svaki trag, a 31. januara 1437. godine njegova udovica je predala Žigmundu sve zemlje svog oca i muža.[1][227][205] Kralj je ovu oblast ustupio braći Talovec: Matiji, Petru, Franku i Ivanu, koji su od sada nosili titulu knezovi cetinski.[205] Stefanu su ovi sukobi bili od neposredne koristi, jer su zadržali Talovca od ponovnog napada na Hum.[1][227] Jedini ugarski uspeh u Bosni, tokom ovih sukoba, bilo je konačno potiskivanje Tvrtkovog protivnika, kralja Radivoja.[1]

 
Žigmund Luksemburški, portret iz XV veka.

Uplašen turskim učvršćivanjem u srcu Bosne, Tvrtko je prihvatio plaćanje danka Turcima, dobivši jemstvo od sultana da će biti priznat i pošteđen.[227] Veze s Turcima približile su Tvrtka i Stefana, što je rezultiralo njihovim savezom u drugoj polovini 1436. godine.[1][227]

Konačna pobeda u Bohemiji uredi

U međuvremenu, 1434. godine u Bohemiji je među samim husitima došlo do pravog rata. Bez vodeće klase, koju nisu mogli predstavljati raznorodni i podvojeni građani i slabi i neorganizovani niži slojevi predvođeni rudarima, taboriti su pretrpeli poraz od kalikstinaca u bici kod Lipana, u kojoj je pao i njihov vođa Prokop Veliki. Kalikstinci su sada, posredstvom Bazelskog sabora, poveli pregovore sa Žigmundom, sa ciljem da sklope mir.[206][184] Godine 1436. Žigmund se sporazumeo sa kalikstincima, tako što je priznao kompaktate i dozvolio husitima da biraju svog nadbiskupa, priznavši na taj način autonomiju češke husitske crkve. Sa svoje strane, kalikstinci su priznali Žigmunda za češkog kralja.[206][184][189] Međutim, rat između taborita i kalikstinaca se nastavio.[206] Taboriti su, iako oslabljeni, sačuvali neka uporišta, među kojima i Tabor, koji je ostao njihovo glavno uporište.[228]

Poslednji pohod uredi

Godine 1437. Turci su zajedno s Vlasima provalili u Erdelj do Sibinja. Da im se osveti, stari kralj je preko Srbije uputio jednu leteću kaznenu ekspediciju.[1][4] Ugarska vojska u kojoj je bilo i Poljaka i Čeha, predvođena Janošem Marcalijem, jednim od najboljih Žigmunosvih vojskovođa, prešla je Dunav 19. juna kod Požežene i prodrla duboko u Srbiju. Za tri dana stigla je do Stalaća i popalila turske šajke pod njim, a sutradan je spalila Kruševac.[1][4][229] Sam Žigmund izričito je pohvalio bana Franka Talovca, koji je pošao da popali i uništi grad Kruševac, što je to izvršio.[4] Odmah potom Ugari su krenuli u povlačenje i već 27. juna kretali su se prema Kovinu. Od takvih demonstrativnih pohoda nije bilo nikakvih pravih vojničkih koristi, niti su takvi pohodi mogli postojeći odnos snaga.[1][4] Pred sam prelazak preko Dunava, ugarsku vojsku je stigla turska potera iz Vidina, predvođena Ali-begom. U bici na Godominskom polju kod Smedereva, Turci su bili potučeni sa osetnim gubicima. Poraženi i ogorčeni, oni su opustošili okolinu Smedereva, kriveći Srbe da su bili u sporazumu sa Ugarima. Ta optužba je došla i do sultana, koji je verovao da Ugari ne bi smeli vršiti takve pohode duboko po Srbiji da nisu imali nekih tajnih sporazuma sa Srbima.[1][4][229] Kao pouzdanije jemstvo za svoje buduće držanje, despot je bio primoran da preda Turcima braničevski kraj, po ličnom traženju sultana. Tim činom, Turci su dobili neposredniji nadzor nad ugarskim kretanjem na Dunavu i novu bazu za upade u Ugarsku.[1][4]

Pobuna u Erdelju uredi

 
Srpska despotovina 1433. god.

Razvoj poljoprivrede i proizvodnja za gradsko tržište omogućili su seljacima da dođu do novca, pa je selo postalo bogatije. To je probudilo pohlepu feudalaca. Zapisi svedoče da su feudalci samovlasno jednostavno hvatali bogatije seljake i iznuđivali otkup od njih. Opšta pojava je pak bila da su crkveni i svetovni feudalci nesrazmerno povećavali novčane zahteve. Izraz tadašnjeg seljačkog nezadovoljstva bilo je širenje jeretičkih učenja koja su se razlikovala od zvaničnog učenja crkve. Na boga su se pozivali i crkva i feudalci, a to su činili i jeretici, ali su oni sasvim drukčije tumačili božje zapovesti. 1430-ih, preko sveštenika koji su došli iz Bohemije, u Ugarskoj se proširilo husitsko učenje. Husitsko učenje je brzo osvajalo prostore, uglavnom u južnoj Ugarskoj i u Erdelju, gde je nezadovoljstvo bilo veće nego u ostalim delovima zemlje.[230]

Prema jednom crkvenom izveštaju iz tog vremena, husiti zaraženi metiljom propovedaju, između ostalog, da bog ne deli ljude, tj. da su kmet, sveštenik i plemić jednaki. Takođe su pozivali na ukidanje crkvene imovine. Ovo učenje u religioznoj formulaciji je, u stvari, napadalo feudalni poredak pa nije čudno što su crkvena i državna vlast nastupale zajedno. Crkva je slala inkvizitore da iskorene jeresi. Inkvizitori pak nisu znali za milost, čak su i otkopavali mrtve i spaljivali ih ako je neko za njih tvrdio da su bili jeretici.

U južnoj Ugarskoj inkvizicija je napravila reda, ali u Erdelju je husitski pokret, pre nego što su uspeli da ga unište, doprineo izbijanju prve velike seljačke pobune u Ugarskoj. Naime, erdeljski biskup Đerđ Lepeš, zbog pada vrednosti novca, tri godine nije skupljao porez, a 1437. godine zahtevao je naplatu svih izostalih crkvenih poreza i to u stabilnoj valuti. Na to su se seljaci latili oružja. Vodio ih je sitni plemić Antal Nađ Budimski, a podržala ih je i većina stanovnika Koložvara[aj]. Seljačka vojska je kod Deža trijumfovala nad feudalcima, koji su posle toga su bili prinuđeni na pregovore. Ispred Konventa[ak] u Koložmonoštoru,[al] instituciji zaduženoj za regulisanje poreza u ovoj oblasti, došlo je do sporazuma. Nagodbom je ukinuta devetina, osigurano je pravo slobodne seobe i omogućena je staleška organizacija seljaka. Trebalo je da se delegati kmetskih sela sastaju svake godine da bi proveravali sprovođenje nagodbe. Međutim, oni nagodbu iz Koložmonoštora nisu uspeli da sprovedu u delo. Ugarski, sekeljski i saski feudalci Erdelja su sporazumom u Kapolni ujedinili su svoje snage protiv svakog spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Potom su, došavši do vojničke prednosti, proglasili raniju nagodbu ništavnom. Do odlučujućeg sukoba došlo je neposredno po Žigmundovoj smrti, kod Koložvara krajem 1437. godine. U krvavoj bici seljaci su teško poraženi, a Antal Nađ Budimski je poginuo, što je značilo kraj pobune.[224]

Unutrašnja politika u Ugarskoj uredi

 
Evropa 1430. god.

Bilans Žigmundove poluvekovne vladavine Ugarskom veoma je kontroverzan. Žigmund se domogao carske krune i češkog prestola, ali nije uspeo da slomi baronske lige, dok se na južnim granicama nadvijala opasnost od Turaka. Međutim, u Žigmundovoj politici bilo je indikativno to što je kralj podržavao političke ambicije nižeg plemstva i što je pomagao razvoj gradova. Žigmund je donosio dekrete u odbranu domaćih trgovaca, proširio je vlast gradskih veća, useljavanjem stranih majstora pokušavao je da podstakne proizvodnju luksuzne robe i učinio je pokušaj da uvede jedinstven sistem mera. Naravno, od njegovih dekreta ostvareno je samo malo,[alj] ali neminovno je da se cehovski sistem razvio u celoj zemlji, da su se gradovi obogatili i da je porastao njihov politički značaj. U Žigmundovo vreme započelo je i staleško organizovanje gradova.

Razvoj staleža je opšteevropska pojava u periodu procvata feudalizma.[50] Tokom Žigmundove vladavine, u Ugarskoj dolazi do saveza društvenih slojeva, koji imaju približno jednake privilegije, sa ciljem učvršćivanja istih.[231] U tom cilju, oni zajednički nastupaju u političkom životu, a njihovu politiku na nivou zemlje određuju njihovi staleški interesi.

Razvoj staleža u Ugarskoj se može pratiti na primeru nižeg plemstva. Još od 13. veka, pa i u Žigmundovo vreme, od raznih privilegovanih slobodnih seljaka sa manjim posedima (lat. serviens), kao što su su: knez, gradski ili opštinski poglavar (mađ. soltész), nastajalo je pravno izjednačeno niže plemstvo. Izgradnja sistema plemićkih županija u celoj zemlji, čak i uz kontrolu magnata, jačala je jedinstvo nižeg plemstva i njihovu stalešku svest, zbog čega je Žigmund često tražio savezništvo sa njima. Tokom svog razvoja niže plemstvo je učvrstilo svoje privilegije, pre svega, kroz lične slobode, oslobađanje poseda od poreza i županijsku samoupravu, učinivši svoje položaje naslednim. Na ovaj način niže plemstvo je postajalo sve važniji faktor, na kraju se uključivši i u državnu politiku. Razvoj staleža završen je tek posle Žigmundove smrti.

Najvažnija institucija staleškog sistema bila je staleška zemaljska skupština,[am] u čijem radu su mogli učestvovati samo pripadnici staleža, odnosno njihovi zastupnici[an]. Na zemaljskim skupštinama je donosila zakone, izglasavala poreze i odlučivala o vojnim pitanjima. Međutim, ovo upravno telo postalo je pozornica donošenja najvažnijih političkih odluka tek posle Žigmundove smrti.[230]

Smrt i posledice uredi

 
Žigmundovi naslednici Alberht II Habzburški i Elizabeta Luksemburška, na Alberhtovom oltaru u manastiru kod Klosternojburga u Austriji, slika nastala oko 1438. godine.

Kralj i car Žigmund je umro 9. decembra 1437. godine u moravskom gradu Znojmu.[1][4][205] Njegovom smrću ugasila se dinastija Luksemburg, a na prestolu triju kraljevina: Ugarske, Hrvatske i Bohemije, nasledila ga je kćerka Elizabeta. Protiv nove kraljice je od početka kovala zaveru njena rođena majka Barbara, koja se, iako je već imala 45 godina, htela udati za 14-godišnjeg poljskog kralja Vladislava III, ne bi li tako zadržala vlast u svojim rukama.[205] Barbaru je pomagao njen brat Fridrih Celjski.[232] Međutim, protiv Barbare je stao Elizabetin muž, austrijski vojvoda Albreht Habzburški, utamničivši svoju taštu u Požunu.[233] Potom su se ugarski biskupi i feudalci sastali u istom gradu, gde su Albreht i Elizabeta 18. decembra 1437. godine izabrani za kralja i kraljicu Ugarske, Hrvatske i Dalmacije.[1][4][233] Kraljevski par se potom zaputio u Sekešfehervar, gde su krunisani 1. januara 1438. godine.[233] 18. marta Albreht je jednoglasno izabran za kralja Rimljana, posle čega je pošao u Prag, gde je 29. juna krunisan za kralja Bohemije.[1][234][233] Tim činom Albreht je objedinio sve Žigmundove teritorije pod svojom vlašću.

Međutim, novi kralj se morao suočiti sa jakom feudalnom opozicijom u Ugarskoj i Bohemiji, u kojoj je bio istaknut i kralj-protivkandidat Kazimir Jagelonac.[1][234][233] Koristeći smrt kralja Žigmunda i zauzetost njegovog naslednika, Turci su postali agresivniji. Njihova vojska je 1438. godine upala u Erdelj i strahovito ga opustošila, napavši i Srbiju, pošto su bili nezadovoljni despotovom politikom.[1][234][233][235] Godine 1439. Srpska despotovina je pala pod tursku vlast, ali je kasnije obnovila svoje postojanje. Iste godine je umro kralj Albreht, posle čije smrti je u Ugarskoj nastupilo doba političke nestabilnosti i stalnih turskih napada, a samu zemlju je od težih posledica spasio Janoš Hunjadi. Ovaj period se završio dolaskom na vlast njegovog sina Matije Korvina. U Bohemiji je, posle izlaska iz personalne unije s Ugarskom i dužeg međuvlašća, 1458. godine za kralja proglašen husitski plemić, Jirži Podjebradski.

Brak i porodica uredi

Prva Žigmundova supruga bila je Marija Anžujska, kojom je i došao do prava na presto. Njom se oženio 1385. godine, ali je ona umrla deset godina kasnije ne rodivši mu naslednika. Kralj nije imao srećan porodični život, za šta je umnogome bio sam kriv. Po pripovedanju Enee Silvija Pikolominija, budućeg pape Pija II, Žigmund je boraveći u Rimu sam sebe opisao papi Evgeniju:

Tri su stvari, sveti oče, u kojima se ne slažemo, a opet se u trima stvarima slažemo. Ti ujutru dugo spavaš, a ja pred zoru ustajem; ti piješ vodu, a ja vino; ti bežiš pred ženama, a ja za njima. No zato ti darežljivo deliš crkveno blago, a i ja za sebe ništa ne prištedim; tebe bole noge, a mene ruke; ti razaraš crkvu, a ja državu.

Silvio nam još saopštava da je Žigmund bio lepog tela, ali da je bio pohlepan, nestalan, rasipan i razdražljiv, a uz to bludnik i lažov; više je obećavao, nego što je ispunjavao. Međutim, gora od Žigmunda je bila njegova druga supruga Barbara Celjska, prozvana Crna kraljica. Ona je živela toliko razuzdano, da ju je Žigmund već 1419. godine zbog preljuba bacio u tamnicu. Barbara je kralju rodila jedinu kćer Elizabetu, koja se udala za austrijskog vojvodu Albrehta V, sina Albrahta IV, koga je Žigmund 1402. godine proglasio naslednikom.[205]

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Henrik VI, grof od Luksemburga
 
 
 
 
 
 
 
8. Hajnrih VII, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Beatris od Avena
 
 
 
 
 
 
 
4. Jovan Slepi, kralj Bohemije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Jovan I, vojvoda Brabanta
 
 
 
 
 
 
 
9. Margareta od Brabanta
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Margareta od Flandrije
 
 
 
 
 
 
 
2. Karlo IV, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Otakar II Pšemisl, kralj Bohemije
 
 
 
 
 
 
 
10. Vaclav II Pšemisl, kralj Bohemije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Kunigunda od Slavonije
 
 
 
 
 
 
 
5. Elizabeta od Češke
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Rudolf I Habzburški, kralj Nemačke
 
 
 
 
 
 
 
11. Judita od Habzburga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Gertruda od Hoenburga
 
 
 
 
 
 
 
1. Žigmund Luksemburški
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Boguslav IV, vojvoda Pomeranije
 
 
 
 
 
 
 
12. Vartislav IV, vojvoda Pomeranije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Margaret od Rigena
 
 
 
 
 
 
 
6. Boguslav V, vojvoda Pomeranije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Ulrih I od Lindau-Rupina
 
 
 
 
 
 
 
13. Elizabet od Lindau-Rupina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Adelhajd od Šladena
 
 
 
 
 
 
 
3. Elizabeta Pomeranijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Vladislav I Kratki, kralj Poljske
 
 
 
 
 
 
 
14. Kazimir III, kralj Poljske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Jadviga od Kališa
 
 
 
 
 
 
 
7. Elizabeta Poljska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Gedimin, veliki vojvoda Litvanije
 
 
 
 
 
 
 
15. Aldona od Litvanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Jevna
 
 
 
 
 
 

Napomene uredi

  1. ^ De facto od 1436. godine.
  2. ^ Titula nemačkog kralja u srednjem veku. Pošto je cara Svetog rimskog carstva krunisao papa, vladar Svetog rimskog carstva koga nije krunisao papa nazivao se kralj Rimljana.
  3. ^ Njegova puna titula glasila je: S milošću Božjom izabrani car Svetog rimskog carstva, večni Avgust, kralj Nemačke, Ugarske, Bohemije, Italije, Dalmacije i Hrvatske, Rame, Srbije, Galicije, Lodomerije, Kumanije i Bugarske; vojvoda Šlezije i Luksemburga; markgrof Moravske, Lužice i Brandenburga.
  4. ^ Verovatno u pitanju nije Radom, već Rava Mazovjecka.
  5. ^ Do 10. aprila 1384. godine.
  6. ^ Današnje Bosiljevo kod Čazme.
  7. ^ Na prestolu.
  8. ^ Na gornjem Vrbasu.
  9. ^ Nemački štitonoša koga su Turci poštedeli jer je bio isuviše mlad.
  10. ^ Čak 10.000 hrišćanskih zarobljenika je, u znak odmazde, bilo pogubljeno u jednom danu.
  11. ^ U Zeti se sastao sa Đurđem II Stracimirovićem. Postavio ga je za kneza Hvara i Korčule, ali ga domaća vlast nije prihvatila.
  12. ^ Današnji Đurđevac.
  13. ^ Blizu Banja Luke.
  14. ^ Dijademu.
  15. ^ Pošto je nije bilo vremena da se kruna dopremi iz Napulja, vladarske insignije morale su se nabaviti iz nekog od dalmatinskih gradova. Vladarske insignije hrvatskog kralja Dmitra Zvonimira nalazile su se u Splitu. Ladislav tokom ceremonije krunisanja ne pominje samo krunu, već i žezlo i šar, insignije koje su korišćene 1076. godine, prilikom krunisanja kralja Zvonimira, pa je napuljski kralj verovatno krunisan hrvatskom krunom. Do takvog zaključka dolazi se i iz činjenice da Ladislava uskoro napuštaju ugarske pristalice, dok mu pristalice u Hrvatskoj ostaju verne.
  16. ^ Stefan je dobio titulu despota u Carigradu 1402. godine.
  17. ^ U srpskim narodnim pesmama pojavljuje se pod imenom Filip Mađarin.
  18. ^ O kako je Bog pravedan, milostiv i pun ljubavi.
  19. ^ Današnji Veliki Varadin u Rumuniji.
  20. ^ Osim Stefana Lazarevića, tu su se našli i: Herman II Celjski, njegov sin Fridrih II, Nikola II Gorjanski, njegov brat Janoš Gorjanski, Stribor Striborić, erdeljske vojvode Janoš Tamasi i Jakob Lack od Santa, Janoš Morovićki, Filipo Skolari, dvorski zvaničnici: Nikola II Seč, Karlo II Kurjaković, Ivan II Kurjaković, Simon Sečenji, Petar Čeh od Leve i Janoš, sin Đerđa od Alsana; bivši erdeljski vojvoda Nikola Čak, bivši hrvatski ban Pal Besenjo, sekeljski grof Mihalj Nadaši; kraljevski sudija Petar Perenji i njegov brat, tajni savetnik Imre Perenji.
  21. ^ Današnji Lošinj.
  22. ^ To su, između ostalog, zlatna kruna, kojom je car Oton III krunisao Boleslava, prvog poljskog kralja; zatim žezlo, šar i mač „Šerbec”, zvani ždral.
  23. ^ Ne računajući ugarske.
  24. ^ Baja Mare.
  25. ^ Možda je Srebrenica ustupljena kasnije, u novembru, kada se Žigmund nalazio u okolini Zvornika, ili pak ranije, kada je i osvojena, 1411. godine.
  26. ^ Ovaj naziv se prvi put pojavljuje u jednom pismu kraljice Jelene od 13. maja 1397. godine.
  27. ^ Oblast između Cetine i Neretve.
  28. ^ Zanimljivo je da je u leto 1424. godine danski kralj Erik, nastavljajući iz Krakova prema jugu, krenuo na hodočašće u Svetu zemlju. Ugarski kralj je tražio od Dubrovčana obaveštenje kako bi danski kralj mogao bezbedno da ode do Palestine i bezbedno se vrati. U maju Dubrovčani su ga obavestili da situacija na moru nije baš sigurna, tim pre što su Mlečani podvrgli svojoj vlasti sve obalne oblasti, počevši od Venecije do Soluna, koji su nedavno stekli i da oni ne znaju šta da savetuju. Erik je 16. septembra 1424. godine stigao u Dubrovnik i bio je lepo dočekan.
    Na povratku iz Jerusalima, danski kralj je stigao u Dubrovnik 25. decembra iste godine, gde je ostao bez novca. Dubrovčani su mu pozajmili 2.000 dukata, ali su zahtevali da i kraljev sekretar potpiše dokument o njegovom zaduženju ako slučajno kralj nije bio pismen. Kako bi osigurali svoj novac pozajmljen danskom kralju, poslali su suvozemnim putem preko Bosne svog izaslanika Žigmundu, sa vešću da danski kralj dolazi morem njihovim brodom i da ugarski kralj može računati da su novcem koji su dali njegovom prijatelju, danskom kralju, platili unapred danak za dve godine.
  29. ^ Po katoličkom učenju iz čaše (kaleža) mogli su se pričešćivati samo sveštenici, na kojima tobože leži posebna blagodet, svetovnjaci su se pričešćivali samo hlebom. Pošto je to simbolički označavalo naročit položaj klira, mnoga su jeretička učenja ustajala protiv tog načina pričešćivanja i zahtevala da se i svetovnjaci pričešćuju pod oba vida, tj. hlebom i vinom.
  30. ^ Iskusni vojnik Žiška sjajno je reorganizovao pešadiju, tako da se ona kretala na kolima. Umesto teške artiljerije, koja se upotrebljavala samo pri opsadi utvrđenja, uveo je lake topove, koji su prenošeni na kolima. Primenio i naročiti način aktivne odbrane od riterske konjice pomoću zaprežnih kola. Kola su bila pričvršćivana lancima, a prostor između njih zatvaran daskama i na taj način su predstavljala utvrđenje nepristupačno za nemačke ritere, a u njihovoj odbrani uveliko su sudelovale i žene. Tu prostu konstrukciju husiti su brzo gradili na svakom mestu. Uopšte, pokretljivost husitske vojske bila je jedna od njenih neprocenjivih vrednosti.
  31. ^ Husiti su bili toliko čuveni po svojoj moralnoj čistoti da je sabor u Bazelu uoči dolaska jedne njihove delegacije naredio da se sve bludnice sklone sa gradskih ulica.
  32. ^ Adamiti su negirali sve dogme, crkvene tajne i obrede i propovedali da su čovek i bog jedno i da nijedan čovekov prirodni nagon nije grešan, kako je učila crkva, već da su svi po svojoj prirodi božanski.
  33. ^ U prilog ovoj tvrdnji stoji činjenica da je Hus, tokom hodočašća u Jerusalimu i na Sinaju, živeo u pravoslavnim manastirima, a Konstantin Filozof, takođe, navodi i da bio proglašen za jeretika upravo zbog zastupanja izvesnih pravoslavnih shvatanja.
  34. ^ Žigmund je, tom prilikom, despota Stefana lepo primio i bogato obdario: zlatnim i svilenim tkaninama, pozlaćenim posudama, sedlima, mačevima posrebrenih i pozlaćenih drški, tepisima i dr. Kada je Stefan krenuo u svoju zemlju, Žigmund ga je ponovo obasuo skupim darovima, među kojima su se isticala 4 konja.
  35. ^ Uključujući i Srebrenicu.
  36. ^ Odnosno kapu ili krunu.
  37. ^ Ova tvrđava zatvara izlaz iz dunavskog klanca.
  38. ^ Građanska jednakost, a delom čak i imovinska jednakost.
  39. ^ Kao gospodar Dubičke županije.
  40. ^ Hunedoara.
  41. ^ Kluž-Napoka.
  42. ^ Skupština.
  43. ^ Današnji Manaštur, distrikt Kluž-Napoke.
  44. ^ Jedinstveni sistem mera uspeo je da se uvede u praksu tek u drugoj polovini 19. veka.
  45. ^ U Engleskoj je staleška skupština delovala još od 1265. godine, a u Francuskoj od 1302. godine.
  46. ^ Poslanici.

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al alj am an anj ao ap ar as at ać au af ah ac ač adž aš ba bb bv bg bd bđ be bž bz bi bj bk bl blj bm bn bnj bo bp br bs bt bć bu bf bh bc bč bdž bš va vb vv vg vd vđ ve vž vz vi vj vk vl vlj vm vn vnj vo vp vr vs vt vć vu vf vh vc vč vdž vš ga gb gv gg gd gđ ge gž gz gi gj gk gl glj gm gn gnj go gp gr gs gt gć gu gf gh gc gč gdž gš da db dv dg dd dđ de dž dz di dj dk dl dlj dm dn dnj do dp dr ds dt dć du df dh dc dč ddž dš đa đb đv đg đd đđ đe đž đz đi đj đk đl đlj đm đn đnj đo đp đr đs đt đć đu đf đh đc đč đdž đš ea eb ev eg ed eđ ee ež ez ei ej ek el elj em en enj eo ep er es et eć eu ef eh ec eč edž eš ža žb žv žg žd žđ že žž žz ži žj žk žl žlj žm žn žnj žo žp žr žs žt žć žu žf žh žc žč ždž žš za zb zv zg zd zđ ze zž zz zi zj zk zl zlj zm zn znj zo zp zr zs zt zć zu zf zh zc zč zdž zš ia ib Ćorović 1933.
  2. ^ a b v Ćorović 1989, str. 257.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i Ćorović 1989, str. 259.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Ćorović 1989, str. 301.
  5. ^ Milošević 1994, str. 54.
  6. ^ a b Horvat 1924, str. 195.
  7. ^ a b v Ćorović 1933, str. 197.
  8. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 236.
  9. ^ a b Horvat 1924, str. 196.
  10. ^ Horvat 1924, str. 195-196.
  11. ^ a b Horvat 1924, str. 197.
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Ćorović 1989, str. 239.
  13. ^ Horvat 1924, str. 197-198.
  14. ^ a b Horvat 1924, str. 198.
  15. ^ a b Pejnter 1997, str. 457.
  16. ^ Horvat 1924, str. 198-199.
  17. ^ Horvat 1924, str. 199.
  18. ^ Horvat 1924, str. 200.
  19. ^ a b v Horvat 1924, str. 238.
  20. ^ Horvat 1924, str. 238-239.
  21. ^ a b Horvat 1924, str. 239.
  22. ^ Horvat 1924, str. 239-240.
  23. ^ a b v g d đ e Horvat 1924, str. 240.
  24. ^ a b v g d đ e ž z i Ćorović 1989, str. 240.
  25. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Horvat 1924, str. 241.
  26. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 242.
  27. ^ Ćorović 1989, str. 239-240.
  28. ^ a b v g d đ e ž z i j k Ćorović 1989, str. 241.
  29. ^ Ćorović 1989, str. 236-237.
  30. ^ Ćorović 1989, str. 237.
  31. ^ Horvat 1924, str. 241-242.
  32. ^ Horvat 1924, str. 242-243.
  33. ^ a b v g d đ e Horvat 1924, str. 243.
  34. ^ Ćorović 1989, str. 240-241.
  35. ^ Ćorović 1989, str. 241-242.
  36. ^ a b Ćorović 1989, str. 242.
  37. ^ a b v Ćorović 1989, str. 243.
  38. ^ Ćorović 1989, str. 244.
  39. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 245.
  40. ^ Ćorović 1989, str. 245-246.
  41. ^ a b Ćorović 1989, str. 246.
  42. ^ a b v g d đ e Horvat 1924, str. 244.
  43. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 247.
  44. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 248.
  45. ^ Ćorović 1989, str. 247-248.
  46. ^ Horvat 1924, str. 132.
  47. ^ a b v g d Horvat 1924, str. 245.
  48. ^ Ćorović 1989, str. 252.
  49. ^ a b v g d đ e ž z Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 350.
  50. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Unger & Sabolč 1968, str. 39.
  51. ^ a b v g d đ e ž z i j Horvat 1924, str. 248.
  52. ^ Ćorović 1989, str. 259-260.
  53. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 260.
  54. ^ Ćorović 1989, str. 249.
  55. ^ Horvat 1924, str. 245-246.
  56. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 246.
  57. ^ a b v g d đ e ž z i j Ćorović 1989, str. 261.
  58. ^ Horvat 1924, str. 246-247.
  59. ^ a b v g Horvat 1924, str. 247.
  60. ^ Horvat 1924, str. 247-248.
  61. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t Milošević 1994, str. 53.
  62. ^ Ćorović 1989, str. 261-262.
  63. ^ a b Ćorović 1989, str. 262.
  64. ^ a b Mičeta 2015, str. 149.
  65. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 263.
  66. ^ a b v g d Mičeta 2015, str. 150.
  67. ^ Horvat 1924, str. 248-249.
  68. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Ćorović 1989, str. 265.
  69. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Horvat 1924, str. 249.
  70. ^ Ćorović 1989, str. 263-264.
  71. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Ćorović 1989, str. 264.
  72. ^ a b Mičeta 2015, str. 150-151.
  73. ^ a b v g d đ Mičeta 2015, str. 151.
  74. ^ a b v g d đ e ž Horvat 1924, str. 250.
  75. ^ Horvat 1924, str. 249-250.
  76. ^ a b v Mičeta 2015, str. 151-152.
  77. ^ a b v g d đ e Horvat 1924, str. 251.
  78. ^ Mičeta 2015, str. 152-153.
  79. ^ a b Mičeta 2015, str. 153.
  80. ^ a b v g d đ e Horvat 1924, str. 252.
  81. ^ Horvat 1924, str. 250-251.
  82. ^ Horvat 1924, str. 251-252.
  83. ^ Ćorović 1989, str. 265-266.
  84. ^ a b v g d đ e ž z i j k Ćorović 1989, str. 267.
  85. ^ a b v g d đ e ž z Horvat 1924, str. 253.
  86. ^ a b Horvat 1924, str. 253-254.
  87. ^ a b Horvat 1924, str. 252-253.
  88. ^ a b v g d đ e ž Horvat 1924, str. 254.
  89. ^ a b Mičeta 2015, str. 206-207.
  90. ^ a b v Mičeta 2015, str. 228.
  91. ^ a b v g d Mičeta 2015, str. 207.
  92. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Horvat 1924, str. 255.
  93. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Ćorović 1989, str. 268.
  94. ^ Ćorović 1989, str. 158.
  95. ^ Horvat 1924, str. 254-255.
  96. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 256.
  97. ^ Horvat 1924, str. 256-257.
  98. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 257.
  99. ^ Horvat 1924, str. 258-259.
  100. ^ a b v Horvat 1924, str. 258.
  101. ^ Unger & Sabolč 1968, str. 38.
  102. ^ Unger & Sabolč 1968, str. 38-39.
  103. ^ a b v g Ćorović 1989, str. 271.
  104. ^ a b v Mičeta 2015, str. 206.
  105. ^ Mičeta 2015, str. 157.
  106. ^ a b Ćorović 1989, str. 271-272.
  107. ^ a b Ćorović 1989, str. 272.
  108. ^ a b v g Mičeta 2015, str. 229.
  109. ^ a b v g Mičeta 2015, str. 230.
  110. ^ Mičeta 2015, str. 209.
  111. ^ Mičeta 2015, str. 208.
  112. ^ Mičeta 2015, str. 208-209.
  113. ^ Ćorović 1989, str. 272-273.
  114. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 273.
  115. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 259.
  116. ^ Ćorović 1989, str. 273-274.
  117. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1989, str. 274.
  118. ^ Horvat 1924, str. 259-260.
  119. ^ a b v g d đ e ž Horvat 1924, str. 260.
  120. ^ a b v g d đ e ž z Ćorović 1989, str. 275.
  121. ^ a b v g d Mičeta 2015, str. 226.
  122. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Ćorović 1989, str. 276.
  123. ^ a b v g d đ e ž z i j Horvat 1924, str. 261.
  124. ^ Mičeta 2015, str. 237.
  125. ^ a b Mičeta 2015, str. 227.
  126. ^ Mičeta 2015, str. 227-228.
  127. ^ Horvat 1924, str. 261-262.
  128. ^ a b v g d đ e ž z i j Horvat 1924, str. 262.
  129. ^ a b v Mičeta 2015, str. 241.
  130. ^ a b Ćorović 1989, str. 279.
  131. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Ćorović 1989, str. 280.
  132. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s Horvat 1924, str. 263.
  133. ^ a b v Pejnter 1997, str. 471.
  134. ^ Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 296.
  135. ^ a b Mičeta 2015, str. 232-233.
  136. ^ a b Pejnter 1997, str. 455.
  137. ^ Pejnter 1997, str. 456.
  138. ^ a b Spremić 2014, str. 76.
  139. ^ Horvat 1924, str. 262-263.
  140. ^ Mičeta 2015, str. 242.
  141. ^ a b Spremić 2014, str. 79.
  142. ^ Ćorović 1989, str. 279-280.
  143. ^ a b Mičeta 2015, str. 241-242.
  144. ^ Ćorović 1989, str. 280-281.
  145. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 281.
  146. ^ a b v g d Mičeta 2015, str. 231.
  147. ^ Mičeta 2015, str. 231-232.
  148. ^ Ćorović 2014, str. 215.
  149. ^ a b v g d đ Mičeta 2015, str. 232.
  150. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s Horvat 1924, str. 264.
  151. ^ Ćorović 1989, str. 282.
  152. ^ Milošević 1994, str. 40.
  153. ^ a b v g d đ e ž z i Ćorović 1989, str. 283.
  154. ^ Mičeta 2015, str. 195.
  155. ^ a b v g d đ e ž z i j k Ćorović 1989, str. 284.
  156. ^ a b v g d đ e ž z i j k Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 300.
  157. ^ a b v g d đ e Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 332.
  158. ^ a b v g d đ Mičeta 2015, str. 233.
  159. ^ a b v Ćorović 1989, str. 287.
  160. ^ Pejnter 1997, str. 471-472.
  161. ^ a b v g d đ e ž Pejnter 1997, str. 472.
  162. ^ Pejnter 1997, str. 473-474.
  163. ^ Spremić 2014, str. 81.
  164. ^ a b Pejnter 1997, str. 488.
  165. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Pejnter 1997, str. 489.
  166. ^ Pejnter 1997, str. 472-473.
  167. ^ a b v g d đ e ž Pejnter 1997, str. 473.
  168. ^ a b v g d Pejnter 1997, str. 474.
  169. ^ Pejnter 1997, str. 474-475.
  170. ^ a b v g d Pejnter 1997, str. 475.
  171. ^ a b v g d đ e ž z i j k Horvat 1924, str. 265.
  172. ^ Ćorović 1989, str. 284-285.
  173. ^ a b v Ćorović 1989, str. 285.
  174. ^ a b Ćorović 1989, str. 286.
  175. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 288.
  176. ^ a b v g d Mičeta 2015, str. 243.
  177. ^ a b Horvat 1924, str. 264-265.
  178. ^ Mičeta 2015, str. 257.
  179. ^ Spremić 2014, str. 83.
  180. ^ Ćorović 1989.
  181. ^ a b v g d đ e ž z Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 333.
  182. ^ a b v g d đ e ž z i j k Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 334.
  183. ^ Pejnter 1997, str. 489-490.
  184. ^ a b v g d đ e Pejnter 1997, str. 490.
  185. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1989, str. 290.
  186. ^ Mičeta 2015, str. 233-234.
  187. ^ Mičeta 2015, str. 234.
  188. ^ Horvat 1924, str. 265-266.
  189. ^ a b v g d đ e ž z i j k Horvat 1924, str. 266.
  190. ^ a b Mičeta 2015, str. 257-258.
  191. ^ Mičeta 2015, str. 258.
  192. ^ a b Mičeta 2015, str. 259.
  193. ^ Mičeta 2015, str. 259-260.
  194. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 291.
  195. ^ Mičeta 2015, str. 260.
  196. ^ a b v Spremić 2014, str. 106.
  197. ^ Mičeta 2015, str. 262.
  198. ^ a b v g d đ e ž z i j Ćorović 1989, str. 292.
  199. ^ a b v g d Mičeta 2015, str. 219.
  200. ^ a b Mičeta 2015, str. 263.
  201. ^ a b Mičeta 2015, str. 265.
  202. ^ Mičeta 2015, str. 264.
  203. ^ Mičeta 2015, str. 263-264.
  204. ^ Spremić 2014, str. 91.
  205. ^ a b v g d đ e ž z Horvat 1924, str. 267.
  206. ^ a b v g d đ e ž z i j Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 335.
  207. ^ Mičeta 2015, str. 267.
  208. ^ a b v g d đ e Ćorović 1989, str. 293.
  209. ^ a b v g Mičeta 2015, str. 269.
  210. ^ a b v g d đ e Mičeta 2015, str. 270.
  211. ^ a b v g d đ e ž z i Ćorović 1989, str. 294.
  212. ^ Spremić 2014, str. 107.
  213. ^ Ćorović 1989, str. 296.
  214. ^ a b Ćorović 1989, str. 295.
  215. ^ Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 300-301.
  216. ^ a b Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 301.
  217. ^ Spremić 2014, str. 116.
  218. ^ a b Spremić 2014, str. 116-117.
  219. ^ a b v Ćorović 1989, str. 297.
  220. ^ a b v Ćorović 1989, str. 299.
  221. ^ Ćorović 1989, str. 297-298.
  222. ^ a b v Ćorović 1989, str. 298.
  223. ^ Ćorović 1989, str. 298-299.
  224. ^ a b Unger & Sabolč 1968, str. 41.
  225. ^ Unger & Sabolč 1968, str. 42.
  226. ^ Horvat 1924, str. 266-267.
  227. ^ a b v g d đ e ž z i j k Ćorović 1989, str. 300.
  228. ^ Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 335-336.
  229. ^ a b Spremić 2014, str. 126.
  230. ^ a b Unger & Sabolč 1968, str. 40.
  231. ^ Unger & Sabolč 1968, str. 39-40.
  232. ^ Horvat 1924, str. 267-268.
  233. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 268.
  234. ^ a b v Ćorović 1989, str. 301-302.
  235. ^ Spremić 2014, str. 126-127.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Žigmund Luksemburški na Vikimedijinoj ostavi.


Kralj Ugarske
(1387—1437)
Kralj Češke
(1419—1437)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жигмунд_Луксембуршки&oldid=27553456”