Косаче

За насеље у граду Горажду погледајте страницу Косаче (Горажде).

Косаче су српска средњовјековна племићка породица, која је крајем 14. и током 15. вијека била једна од најзначајнијих великашких породица у Краљевини Босни, а потом је успоставила и сопствену херцешку власт у новоствореном Војводству Светог Саве. Првобитни посједи Косача налазили су се око горње Дрине, а касније се њихова област знатно проширила, према западу до Хумске земље и неретванске Крајине, према југу до Травуније и горње Зете, а према истоку до доњег Полимља. Први знаменити припадник рода Косача био је војвода Влатко Вуковић (у. 1392), војсковођа бана и краља Стефана Твртка I (у. 1391), који је 1388. године предводио војску у побједи над Турцима код Билеће, а потом је 1389. године командовао лијевим крилом српске војске у Косовском боју. Његов синовац и насљедник је био војвода Сандаљ Хранић Косача (у. 1435), који је знатно проширио породичне посједе, а Сандаљев синовац и насљедник је био Стефан Вукчић Косача (у. 1466), који је 1448. године узео титулу херцега и установио Војводство Светог Саве. Његови потомци су владали том српском средњовјековном државом све до њеног коначног пада под турску власт (1482), а потом су наставили да носе почасни наслов херцега од светог Саве, све до изумирања породице Косача у 17. вијеку. По њиховој херцешкој титули, настао је назив "Херцеговина Светог Саве", који се у скраћеном облику (Херцеговина) користи до данас.

Косаче
Држава	Краљевина Босна, Војводство Светог Саве (данас Херцеговина)
Поседи	област Херцеговине у старом историјском опсегу: Хумска земља са неретванском Крајином, Травунија, горње Подриње и доње Полимље
Оснивач	Вук Косача
Владавина	нема прецизно
Националност	Срби

Отисак печата херцега Стефана, са признанице херцега Влатка из 1470. године

Према истакнутим члановима и њиховим звањима, поједини огранци породице Косача се такође називају и Хранићи (потомци Хране Вуковића), Вукчићи (потомци Вукца Хранића) или Херцеговићи (потомци херцега Стефана Вукчића), а опште презиме Косача (које обухвата све огранке) такође се јавља и у облику Косачић.

Историја

Област породице Косача у саставу Краљевине Босне, око 1412. године

Области Косача око 1441. године.

Оснивач династије био је властелин Вук Косача, који је живео средином 14. вијека, за време владавине српског цара Стефана Душана (у. 1355). Казивања о Вуковом животу забележио је Мавро Орбин (у. 1614).

Првобитни посједи породице Косача налазили су се у горњем Подрињу, око састава Таре и Пиве. То подручје је у вријеме распада Српског царства спадало у ширу област под влашћу породице Војиновића. Област горњег Подриња је 1373. године потпала под власт босанског бана Твртка, који се 1377. године у Милешеви прогласио краљем Срба и Босне. Од тог времена, извори помињу Вукове синове, Влатка и Храну.

Влатко Вуковић помиње се као свједок у повељи краља Твртка од 10. априла 1378. године. Био је један од повјерљивих људи краља и посланик у преговорима са далматинским градовима и са Дубровником. Побједио је турску војску предвођену пашом Лала Шахином 27. августа 1388. код Билеће. Битка се окончала потпуним поразом Османлија у коме се и сам Лала Шахин једва спасао бјекством, док су губици у српским редовима били незнатни. Нашао се на челу одреда који је Твртко као краљ Срба и Босне послао кнезу Лазару. Влатков одред је чинио лијево крило српске војске у Косовском боју које је било под ударом султановог сина Бајазита I. Након битке, Влатко се вратио у Босну и известио краља о српској побједи.

Војвода Влатко је умро 1392. године, а наслиједио га је братанац Сандаљ Хранић Косача. Сматра се да је сахрањен близу данашњег села Бољуни, недалеко од Стоца у Херцеговини, где се налази гроб са каменим крстом и натписом који је датиран у крај 15. вијека. На натпису стоји: "Асе лежи добри јунак и чоек Влатко Вуковић. Пише Семорад".

На надгробној плочи ћерке херцега Стефана, босанске краљице Катарине Косача (у. 1478), назначена је титула њеног оца: „херцег од Светог Саве”, као и сродство њене мајке Јелене Балшић са српским царем Стефаном Душаном.

Влатка је наследио синовац Сандаљ, најстарији син Влатковог млађег брата Хране Вуковића Косаче. Сандаљ је од стрица наслиједио титулу војводе. У политичком животу Краљевине Босне био је присутан преко четири деценије. Сандаљ је значајно проширио своју територију после смрти Павла Раденовића (1415) и Хрвоја Вукчића (1416). Његова област се простирала од неретванске Крајине на западу, до горњег Подриња и доњег Полимље на истоку. Номинално је био под круном краљева Срба и Босне, али је водио самосталну политику. Ратовао је са суседним државама и закључивао уговоре, а имао је и сопствене вазале.

Када је избила борба за угарски престо, Сандаљ је подржао Ладислава Напуљског, од кога је 1407. године добио градове Скрадин и Островицу. Учествовао је у свргавању краља Остоје Котроманића 1404. године, којом је приликом припојио комплетну територију некадашњих Санковића, чији су дио тада држали Павловићи. Од тада је био у сталном сукобу са Павловићима. Учествовао је завјери краља Остоје (прва влада 1398—1404, друга влада 1409—1418) и Златоносовића, када је током лова на Пареној пољани крај Бобовца убијен војвода Павле Раденовић. Свој дио Конавла продао је Дубровчанима 1419. године. Током Конавоског рата 1430. године између Павловића и Дубровника, ставио се на страну Дубровника. Неко вријеме био је уз краља Твртка II али је касније постао његов противник. Настојао је да збаци краља Твртка и да на власт доведе Остојиног сина Радивоја. Умро је изненада 15. марта 1435. године. Носио је титулу: "по милости Божјој велики војвода босански".

Просторни опсег Херцеговачког санџака, након коначног пропасти државе Косача, Војводства Светог Саве

Сандаља је наследио синовац Стефан Вукчић Косача. Он је био најистакнутији представник породице Косача. Од смрти оца Вукца 1432. године управљао је наслеђеним поседима око жупе Говзе и града Јелеча. Када је ступио на чело породице 1435. године, увелико је трајао рат са Павловићима. Рат се завршио миром 1439. године, али је до окончања дошло тек после смрти војводе Радослава Павловића.

Искористивши борбу за угарски престол, проширио је власт на Омиш и Пољицу, а такође се учврстио и у јужним областима, заузевши Требиње и Клобук. Привремено је овладао и појединим областима у Зети, запосевши трг Подгорицу и утврђења Медун и Соко (штитарски) у Горњој Зети, као и град Бар (Доња Зета). Угрожен од Млечана и зетскога војводе Стефана Црнојевића, који су му убрзо затим отели Бар, Горњу Зету и Омиш, помирио се с босанским краљем Стефаном Томашем. У знак помирења пристао је на удају кћери Катарине за босанског краља (1446). Године 1448. приклонио се Османлијама и српском деспоту Ђурђу Бранковићу у нападу на босанског краља и у манастиру Милешева прогласио се „Херцегом од Светог Саве". Територија под његовом влашћу, од тада позната под именом Херцеговина Светог Саве, протезала се од Лима до Цетине и од Раме до Которскога залива. На том је простору био самосталан владар. Тежње за привредним осамостаљењем херцегове државе дошле су до изражаја и у његовим напорима да Херцег Нови развије у поморско и трговачко средиште. У рату са Котором и Дубровником, који је трајао 1451—1454, у сукоб су се уплели и херцегови противници (краљ Стефан Томаш, херцегов син Владислав Херцеговић Косача, властела Влатковићи и поједини херцегови вазали). Османска војна помоћ упућена херцегу поколебала је његове противнике па се 1453. помирио са сином Владиславом, а 1454. с Дубровником. Пошто су Османлије почеле упадати у његову земљу, помирио се и с новим босанским краљем Стефаном Томашевићем.

Грб породице Косача из Фојничког грбовника (17. век)

Данашњи изглед Цркве Светог Ђорђа у Сопотници, задужбине херцега Стефана Вукчића Косаче

Након пада Краљевине Босне (1463), херцегове земље у унутрашњости су почевши од 1465. године постепено освајали Турци (Полимље, Подриње, Хум), док су се западне области (неретванска Крајина) нашле на удару Млечана. Крајем живота власт му је била сведена на уже приморско подручје, са престоницом у Херцег-Новом. Умро је 22. маја 1466. године. Дан прије смрти саставио је тестамент. Тестаментом је издиктирао последњу вољу милешевском митрополиту Давиду, у присуству два свједока, госта Радина и коморника Прибислава Вукотића.

Најстарији син херцега Стефана, Владислав Херцеговић Косача је још за очевог живота управљао западним областима државе Косача, којима је владао и непосредно након очеве смрти (1466). Још од 1455. године, био је ожењен Аном Кантакузином, братаницом српске деспотице Јерине. Касније се приклонио Млечанима, а затим и угарском краљу Матији Корвину, који му је 1469. године даровао поседе око Калника у горњој Славонији. Његови потомци су живели у Угарској и Ердељу, све до почетка 17. века, настављајући да носе титулу херцега од светог Саве.

Други син херцега Стефана, Влатко Херцеговић Косача је 1466. године наслиједио оца као нови херцег и владар у јужним областима Војводства Светог Саве, са престоницом у Херцег-Новом. Влатко се 1474. године оженио Маргаретом Марцано, нећакињом напуљског краља Фердинанда I. Када су Турци заузели Херцег-Нови (1482), Влатко се са породицом преселио на поседе које је добио у унутрашњости, али се већ 1485. године разишао са турским властима, прешавши са породицом под млетачко окриље. Настанио се на острву Рабу, гдје је и умро (1489). Његов син Јован I Косача се потом преселио у Венецију, где су његови потомци наставили да живе све до средине 17. века, као млетачки племићи, носећи титулу херцега од светог Саве.

Трећи син херцега Стефана, који се такође звао Стефан, прешао је након 1470. године на ислам, те је постао познат као Ахмед-паша Херцеговић. Био је велики везир (1497—1498, 1503—1506, 1511, 1512—1514, 1515—1516) и главни адмирал (1506—1511) Османског царства, а ородио се и са султаном, пошто се оженио Фатимом, ћерком Бајазита II (1481—1512), са којом је имао и потомке, који су током 16, века заузимали високе положаје у Османском царству.

Херцег Стефан и други чланови породице Косача подигли су неколико задужбина, односно православних цркава, које су се налазиле првенствено у источним и средишњим областима државе Косача.

Истакнути чланови породице Косача

• Влатко Вуковић (у. 1392), војвода
• Сандаљ Хранић Косача (1392—1435), велики војвода
• Стефан Вукчић Косача (1435—1466), велики војвода, а потом херцег од светог Саве
• Владислав Херцеговић (1466—1482), херцег од светог Саве
• Влатко Херцеговић (1466—1482), херцег од светог Саве
• Ахмед-паша Херцеговић (у. 1517), велики везир

Историографија

Почевши од 16. века, поједини истакнути припадници ове великашке породице помињани су у разним историографским радовима, а прва опширнија казивања о Косачама и њиховој некадашњој држави (Војводство Светог Саве) саопштио је Мавро Орбин (у. 1614), у свом познатом делу: "Il Regno de gli Slavi" (1601). Недуго потом, у најстаријем штампаном родослову породице Косача, који је објављен 1621. године у делу "Genealogia diversarum principum familiarum mundi incipiendo ab Adamo", назначени су и основни генеалошки подаци о главним огранцима породице Косача, а исти родослов је касније преузео и објавио француски историчар Шарл Дифрен (у. 1688). Каснија генеалошка и просопографска истраживања знатно су допунила сазнања о овој породици и њеним огранцима.

Родослов

1. Вук Косача, властелин (средина 14. века)
   1. Влатко Вуковић, војвода (у. око 1392)
   2. Храна Вуковић Косача, кнез
      1. Сандаљ Хранић Косача (у. 1435), велики војвода босански. Прво, 1396. оженио Јелену Црнојевић, затим 1405. Катарину, ћерку бана Вука Вукчића Хрватинића и банице Анке, затим 1411. Јелену Лазаревић (?-1443), ћерку кнеза Лазара Хребељановића, удовицу Ђорђа II Балшића.
      2. Вукац Хранић Косача (у. 1432), кнез, оженио Катарину.
         1. Стефан Вукчић Косача (у. 1446), кнез, велики војвода, од 1448. године херцег од светог Саве. Прво се, 1424. оженио Јеленом Балшић (у. 1453), кћерком Балше III Балшића, затим 1455. Варваром (у. 1459), кћерком херцега де Пајро, а потом 1460. Цецилијом из Барлете.
            1. Владислав Херцеговић (?-1487/89), син Јелене Балшић, херцег од светога Саве. Оженио се (1455) Аном Кантакузином, братаницом српске деспотице Јерине.
               1. Петар Балша Херцеговић Косача (у. око 1514), оженио се Квирином, ћерком Франческа Квиринија
                  1. Матија Херцеговић Косача (у. око 1520), оженио се Јеленом-Ирином, ћерком Стефана Јакшића
                     1. Никола Балша Херцеговић Косача (у. око 1562), преселио се у Трансилванију
                        1. Ђорђе, Павле, Стефан, Катарина, Марија (помињу се 1566. године)
                  2. Владислав II Херцеговић Косача (у. након 1514)
            2. Влатко Херцеговић (у. 1489), син Јелене Балшић, херцег од Светога Саве. Прво се 1455. оженио непознатом нећаком грофа Улриха II Цељског, са којом је растављен 1463. године, а 1474. оженио се Маргаритом Марцано, касније преудатом за Марка Лоредана.
               1. Јован I Косача (у. 1537), оженио се Иполитом Неофитом Лоски из Вићенце.
                  1. Влатко III Косача (у. 1591), оженио се Тадеом Белазио.
                     1. Јован II Косача (у. 1602), оженио се 1577. године Елизабетом Ђорђи.
                        1. Влатко IV Косача (у. након 1637), оженио 1605. године Осаном Ђордано.
                           1. Јелисавета Косача, удата 1615. за Анђела Ђорђија.
                     2. Алфонсо Косача (у. након 1623), са супругом непознатог имена имао је две ћерке, од којих је по имену позната:
                        1. Изабела Косача, удата 1605. за Франческа Болдуа, а потом (1610) за Марка Антонија Балбија.
                     3. Хорације Косача (у. након 1604), оженио се Еленом Моро, а потом Камилом Пизани.
                  2. Феранте Косача, оженио се 1564. Фаустином, кћерком Себастијана Ерица.
                     1. Ферандин Косача (у. 1599).
                     2. Олимпија Косача (у. 1622), удата за Доменика Венијера.
                  3. Стефан Косача (у. око 1548).
                  4. Сава Косача, удата 1544. за Паола Алвиза Болдуа.
                  5. Фиоренца Косача (у. након 1589), удата за Зуана Алвиза Пизанија.
                  6. Изабела Косача, удата 1545. за Помпеа Авогадра.
               2. Марија Косача, удата за Антонија Пезара.
            3. Катарина Херцеговић Косача (?-1478), ћерка Јелене Балшић, удата 1446. за Стефана Томаша (?-1461), краља босанског.
            4. Стефан Херцеговић Косача, син Варварин, потурчен око 1474. године, као Ахмед-паша Херцеговић. Оженио се непознатом кћерком султана Бајазита II.
               1. Мустафа-бег Херцеговић
               2. Али-бег Херцеговић
         2. Теодора Вукчић Косача (?-1450), удата око 1442. за Радослава Павловића (?-1441), великог војводу босанског.
      3. Вук Хранић Косача (?-1425), дрински кнез. Из првог брака имао је два сина, да би се 1405. оженио Јеленом, кћерком бана Вука Вукчића Хрватинића.
         1. Иван Вуковић Косача, војвода
         2. Сладоје Вуковић Косача, највероватније се потурчио као Ферхад-бег Вуковић

Види још

• Херцеговина
• Пад Херцеговине под отоманску власт

Литература

• Anđelić, Pavao (1970). Srednjovjekovni pečati iz Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. 
• Анчић, Младен (1987). „Просопографске цртице о Хрватинићима и Косачама”. Историјски часопис. 35 (1986): 37—56. 
• Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт. 
• Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413. 
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум. 
• Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник. 
• Војводић, Драган (2010). „Ктиторска делатност Стјепана Вукчића Косаче” (PDF). Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове. Беране: Свевиђе. стр. 61—100. 
• Vrankić, Petar (2011). „Hercegova zemlja od propasti Bosne do definitivnog pada pod Turke u svjetlu suvremenih bizantskih i osmanskih izvora”. Hum i Hercegovina kroz povijest. 1. Zagreb: Hrvatski institut za povijest. стр. 697—742. 
• Vrankić, Petar (2017). „Stjepan/Ahmed-paša Hercegović (1456.?-1517) u svjetlu dubrovačkih, talijanskih i osmanskih izvora”. Hercegovina: Časopis za kulturno i povijesno nasljeđe. 3: 9—67. 
• Грковић, Милица (2002). „Имена у породици Косача”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 550—557. 
• Динић, Михаило (1935). „Дубровачки трибути: Могориш, Светодмитарски и Конавоски доходак, Провижиун браће Влатковића”. Глас Српске краљевске академије. 168: 203—257. 
• Динић, Михаило (1940). „Земље Херцега Светога Саве”. Глас Српске краљевске академије. 182: 151—257. 
• Du Fresne, Carolus (1680). Historia Byzantina duplici commentario illustrata. Lutetiae Parisiorum: Apud Ludovicum Billaine. 
• Du Fresne, Carolus (1746). Illyricum vetus & novum, siue, Historia regnorum Dalmatiae, Croatiae, Slavoniae, Bosniae, Serviae, atque Bulgariae. Posonii: Typis Hæredum Royerianorum. 
• Ивић, Алекса (1905). „Кад је и од кога је Стјепан Вукчић добио титулу „Херцег од св. Саве”?”. Летопис Матице српске. 230 (2): 80—94. 
• Ивић, Алекса (1925). „Једно питање из генеалогије Херцеговића”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 5: 146—150. 
• Ивић, Алекса (1928) [1919]. Родословне таблице српских династија и властеле (3. доп. изд.). Нови Сад: Матица српскаy. 
• Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска. 
• Исаиловић, Невен (2015). „Дипломатичке особености владарских и великашких исправа уочи и након пада средњовековне босанске државе”. Пад Босанског краљевства 1463. године. Београд: Историјски институт. стр. 29—86. 
• Исаиловић, Невен; Фостиков, Александра (2013). „Признаница херцега Петра Балше Косаче и његових посланика о пријему Конавоског дохотка од Дубровчана: 1509, септембар 29, Дубровник”. Грађа о прошлости Босне. 6: 131—147. 
• Јевтић, Атанасије (2010). „О херцегу Стефану Косачи (1435-1466) и његовом тестаменту” (PDF). Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове. Беране: Свевиђе. стр. 143—150. 
• Калић, Јованка (2001). Срби у позном средњем веку (2. изд.). Београд: Историјски институт. 
• Калић, Јованка (2006). Европа и Срби: Средњи век. Београд: Службени лист СРЈ. 
• Laszowski, Emilij (1898). „Prilog rodopisu hercega sv. Save”. Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva. 3 (1): 25—29. 
• Миљковић-Бојанић, Ема (2002). „Крај владавине Косача и прве године османске власти у Херцеговини”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 291—307. 
• Мишић, Синиша (2002). „Косаче - господа хумска”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 342—350. 
• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Palatino, Giovanni Battista (1547). Libro di M. Giovanbattista Palatino cittadino romano, nel qual s'insegna a scrivere ogni sorte lettera, antica, et moderna, di qualunque natione, con le sue regole, et misure, et essempi. Roma: Antonio Blado Asolano. 
• Poparić, Bartul (1895). Hercezi svetoga Save (50 godina povjesti hercegovačke). Split: Zannoni. 
• Поповић, Марко (2010). „Соко град над Шћепан Пољем - замак са задужбинама Косача” (PDF). Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове. Беране: Свевиђе. стр. 17—60. 
• Радић, Радивој (1997). „Ана Кантакузина - византијска невеста у кући Косача”. Зборник за историју Босне и Херцеговине. 2: 119—137. 
• Радић, Радивој (2002). „Од Евдокије Анђео до Ане Кантакузине: Византијске невесте у средњовековним српским земљама”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 507—514. 
• Рудић, Срђан (2006). Властела Илирског грбовника. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Стјепчевић, Иво; Ковијанић, Ристо (1955). „Хранићи–Косаче у которским споменицима”. Историски часопис. 5 (1954-1955): 311—321. 
• Thallóczy, Ludwig (1914). Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter. München-Leipzig: Duncker & Humblot. 
• Тошић, Ђуро (2002a). „Родоначелник племена Косача - војвода Влатко Вуковић”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 243—260. 
• Тошић, Ђуро (2002b). „Дио Сандаљевог депозита за побочну грану племена Косача”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 261—268. 
• Тошић, Ђуро (2002c). „Учешће Косача у ослобађању Јајца од Турака 1463. године”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 464—475. 
• Тошић, Ђуро (2008). „Фрагменти из живота Херцега Влатка Косаче” (PDF). Историјски часопис. 56: 153—172. 
• Ћирковић, Сима (1964a). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћирковић, Сима (1964b). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370. 
• Ћирковић, Сима (1964c). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело. 
• Ћирковић, Сима (1982). „Пад Босне и покушаји отпора турском освајању”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 390—402. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2002). „Косаче у историографији”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 209—220. 
• Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Fine, John V. A. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Halász, Éva B. (2014). „Arhontologija Velikog Kalnika u srednjem vijeku”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti HAZU. 32: 27—36. 
• Čoralić, Lovorka (1993). „Prilozi poznavanju prisutnosti i djelovanja doseljenika iz Bosne u Veneciji od XIV. do XVII. stoljeća”. Historijski zbornik. 46: 31—60. 
• Čoralić, Lovorka (2017). „Ogranak humske velikaške obitelji Kosača u Mlecima: Tragom oporučnih spisa (16.-17. stoljeće)”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti HAZU. 35: 145—155. 
• Špoljarić, Luka (2020). „Zov partenopejskih princeza: Kosače i Frankapani u bračnim pregovorima s napuljskim kraljem Ferranteom”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 52 (3): 121—188. 

Спољашње везе

• Pejo Ćošković (2009): Kosače
• Dukes of Saint Sava (Kosača)
• Genealogy: The Dukes of St. Sava