Мавро Орбин

Мавро Орбин (Дубровник, 15631610), такође познат и по италијанској верзији имена, као Мауро Орбини (итал. Mauro Orbini), био је бенедиктинац и историчар из Дубровачке републике. Његово најпознатије дело објављено је 1601. године, на италијанском језику, под насловом: Il Regno de gli Slavi (Краљевство Словена). Дело је посвећено историји и слави „словенске нације“, а настало је са циљем да се италијанској и широј западној публици представи прошлост јужних Словена, а првенствено Срба и Хрвата.[1][2][3][4]

Мавро Орбин
Мавро Орбини «Славянское царство» (1601г оригинал,ит.) титл 0001 e1.jpg
Насловна страница првог издања Орбиновог дела Краљевство Словена (1601)
Датум рођења1563.
Место рођењаДубровник
 Дубровачка република
Датум смрти1610.

Заједно са својим далматинским сународницима, Винком Прибојевићем, Јурјем Крижанићем и Бартолом Кашићем спада у најзначајније представнике раног илиро-словенства из 16. и 17. века.

БиографијаУреди

Рођен је у Дубровнику 1563. године, у трговачкој породици пореклом из Котора и добио је име Франо (Петар Богдани га назива Марино Урбини).[5] Са 15 година је ступио у бенедиктински ред и узео монашко име Мавро, веома популарно међу бенедиктинцима. Провео је искушенички период у манастиру Свете Марије на острву Мљету, које се налазило под влашћу Дубровника. У манастиру је и започео своју књижевну делатност. Пре 1590. написао је дело De Ultimo Fine Humanæ Vitæ Vel Summo Bono; оно ни до дан данас није објављено, теолошког је карактера и његов рукопис се чува у универзитетској библиотеци у Падови. У њему нема наговештаја да се аутор интересује за историју. Посвећено је Орбинијевом будућем мецени Марину Бобаљевићу, богатом племићу из Дубровника, који је касније помогао његово главно дело.

У последње две деценије свог живота, Орбин је заузимао важне положаје у црквеној хијерархији Дубровника. Био је најпре опат манастира Свете Марије, па је имао водећу улогу у бенедиктинској конгрегацији на Мљету; био је опат манастира Светог Михајла на Шипану, опат манастира Светог Јакова у Вишњици (најзначајнији бенедиктински манастир на територији Дубровачке републике), да би га папа Клемент VII 1597. поставио за опата манастира у Бачу, који је био седиште бачко-калочке надбискупије, тада под турском влашћу.

Године 1599. Орбин је отишao у Италију да заврши рад на свом главном делу и надгледа његово штампање. У предговору Краљевству Словена он је навeo како је у неколико наврата обилазио Италију посећујући библиотеке у којима је трагао за историјским делима. Највећи број историјских дела нашао је у библиотеци војводе од Урбина у Пезару. Приступ тој библиотеци му је сигурно омогућио његов мецена Марин Бобаљевић, који је преузео и трошкове објављивања Краљевства Словена. Дело је објављено 1601. у Пезару.

Године 1606. Орбин је на молбу богатог дубровачког трговца Рада Сладојевића превео са италијанског дело Анђела Елија Зрцало духовно од почетка и сврхе живота човечанског, које је објављено 1614. године. Орбин то није доживео — умро је 1610. године.

Краљевство СловенаУреди

 
Представа замишљеног грба цара Стефана Душана из Орбиновог дека Краљевство Словена (1601)

Издања:

Краљевство Словена се може поделити у три дела:

ПРВИ ДЕО - говори уопштено о Словенима почев од најстаријих времена (позног старог века) и између осталог, о њиховој наводној прапостојбини Скандинавији;

ДРУГИ ДЕО - представља превод на италијански Летописа попа Дукљанина; аутор је Летопис истакао као Српску историју преднемањићког периода, а како за ту епоху није имао других извора, објавио га је у целини;

ТРЕЋИ ДЕО - говори о јужнословенским земљама (Србија, Босна, Хум, Бугарска) и њиховим владарским кућама, са генеалогијом сваке од њих.

У свом излагању Орбин наводи велики број писаца и дела, најчешће западних, али је ретко критички бирао оне изворе на које се треба ослонити. Због тога што помиње неке, у католичком свету непожељне ауторе - православне староседеоце Сибињане, затим Грке и немачке протестанте, Папска курија Орбиново дело 1603. године ставила је на попис забрањених књига. Краљевство Словена је 1722. године преведено на рускословенски и штампано у Петровграду.

Српска историја заузима средишњи положај у делу, и обимом и концепцијски. Такво гледање на прошлост карактеристично је за читаву ренесансну и барокну Далмацију. За разлику од српског средњовековног историзма који почива на издвојености оног дела српске историје који се отвара делатношћу Немање и светог Саве, далматински историзам је идејно био (јужно) словенски. Но, и у њему српска историја заузима привилеговано место.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Пантић 1968, стр. XI-CVIII.
  2. ^ Самарџић 1968, стр. CIX-CXXXVI.
  3. ^ Ћирковић 1968, стр. 379-428.
  4. ^ Ćirković 2011, стр. 57-64.
  5. ^ Петар, Богдани (1685). CUNEUS PROPHETARUM (Чета пророка), стр. 95 (PDF). Падова. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 03. 2016. Приступљено 28. 09. 2017. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди