Дубровачка књижевност

Дубровачка књижевност обухвата књижевност створену на тлу Дубровачке републике и она представља највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Стварана је на локалном језику тзв. дубровачком књижевном језику који је у основи штокавско источнохерцеговачки дијалекат (и)јекавског изговора са чакавизмима и икавизмима (којих није било у свакодневном говору[1]) преузетим из суседних далматинских говора и романским позајмљеницама из далматског (којим се користио романски део становништва) и италијанског (тосканског) језика. Као најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић[1]. Крајем XV века јављају се петраркисти Шишко Менчетић са канцонијером у коме има више од 500 песама и Џоре Држић. Након њих се почињу да стварају Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић и Марин Држић, а потом у другој половини XVI века Динко Рањина, Динко Златарић и Андрија Чубрановић. Крајем XVI и почетком XVII века јавља се барок у дубровачкој књижевности који свој врхунац достиже у делима Ивана Џива Гундулића, Џива Бунића и Џона Палмотића. Игњат Ђурђевић и његово дело Уздаси Мандолијене покорнице из 1728. године представљају њен последњи велики домет. Еп Осман Ивана Гундулића представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[1] а од значајних дела свакако треба поменути и комедију Марина Држића Дундо Мароје. Вук Стефановић Караџић је два елемента дубровачког књижевног језика (чување гласа х и дентала д и т иза је насталог од кратког гласа јат) који су се у већини других средина изгубили, унео 1836. и 1839. године у своју језичку реформу. У данашњој науци постоји спорење око тога да ли дубровачку књижевност треба сврстати у српску или хрватску књижевност (у зависности од тога да ли се дубровачки говор сматра делом српског или хрватског језика) или је она нешто између њих.

Насловна страна књиге из 1900. године

Неки од писацаУреди

Народни језик и писма Дубровачке републикеУреди

 
Дубровачка република до 1808.

Сами Дубровчани су свој говор називали српским (lingua serviana), дубровачким, нашким, словинским, илирским, а у неколико случајева хрватским.[1] У писању су коришћени глагољица и ћирилица, а од XV века и латиница која је касније у потпуности потиснула прва два писма. Поред употребе за кореспонденцију са владарима широм Балкана, ћирилица је коришћена и у самом Дубровнику, како међу становништвом, тако и међу католичким клером (на једном молитвенику из 1512. године стоји да је исписан „српским писмом и језиком“, а треба поменути зборник побожних текстова Либро од мнозијех разлога из 1520. године).[1]

„У Дубровнику, ако и не од првога почетка, а то од памтивијека говорило се српски; говорило, како од пучана, тако од властеле, како код куће, тако у јавном животу...“

(Натко Нодило, историчар)[2]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Београд. 2004. ISBN 978-86-17-11104-3.
  2. ^ Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд. 1992. ISBN 978-86-379-0319-2.

ЛитератураУреди

  • Милановић, Александар (2004). Кратка историја српског књижевног језика. Београд. ISBN 978-86-17-11104-3. 

Спољашње везеУреди