Отворите главни мени
Насловна страна књиге из 1900. године

Дубровачка књижевност обухвата књижевност створену на тлу Дубровачке републике и она представља највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Стварана је на локалном језику тзв. дубровачком књижевном језику који је у основи штокавско источнохерцеговачки дијалекат (и)јекавског изговора са чакавизмима и икавизмима (којих није било у свакодневном говору[1]) преузетим из суседних далматинских говора и романским позајмљеницама из далматског (којим се користио романски део становништва) и италијанског (тосканског) језика. Као најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић[1]. Крајем XV века јављају се петраркисти Шишко Менчетић са канцонијером у коме има више од 500 песама и Џоре Држић. Након њих се почињу да стварају Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић и Марин Држић, а потом у другој половини XVI века Динко Рањина, Динко Златарић и Андрија Чубрановић. Крајем XVI и почетком XVII века јавља се барок у дубровачкој књижевности који свој врхунац достиже у делима Ивана Џива Гундулића, Џива Бунића и Џона Палмотића. Игњат Ђурђевић и његово дело Уздаси Мандолијене покорнице из 1728. године представљају њен последњи велики домет. Еп Осман Ивана Гундулића представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[1] а од значајних дела свакако треба поменути и комедију Марина Држића Дундо Мароје. Вук Стефановић Караџић је два елемента дубровачког књижевног језика (чување гласа х и дентала д и т иза је насталог од кратког гласа јат) који су се у већини других средина изгубили, унео 1836. и 1839. године у своју језичку реформу. У данашњој науци постоји спорење око тога да ли дубровачку књижевност треба сврстати у српску или хрватску књижевност (у зависности од тога да ли се дубровачки говор сматра делом српског или хрватског језика) или је она нешто између њих.

Неки од писацаУреди

Народни језик и писма Дубровачке републикеУреди

 
Дубровачка република до 1808.

Сами Дубровчани су свој говор називали српским (lingua serviana), дубровачким, нашким, словинским, илирским, а у неколико случајева хрватским.[1] У писању су коришћени глагољица и ћирилица, а од XV века и латиница која је касније у потпуности потиснула прва два писма. Поред употребе за кореспонденцију са владарима широм Балкана, ћирилица је коришћена и у самом Дубровнику, како међу становништвом, тако и међу католичким клером (на једном молитвенику из 1512. године стоји да је исписан „српским писмом и језиком“, а треба поменути зборник побожних текстова Либро од мнозијех разлога из 1520. године).[1]

„У Дубровнику, ако и не од првога почетка, а то од памтивијека говорило се српски; говорило, како од пучана, тако од властеле, како код куће, тако у јавном животу...“

(Натко Нодило, историчар)[2]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Београд. 2004. ISBN 978-86-17-11104-3.
  2. ^ Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд. 1992. ISBN 978-86-379-0319-2.

ЛитератураУреди

  • Милановић, Александар (2004). Кратка историја српског књижевног језика. Београд. ISBN 978-86-17-11104-3. 

Спољашње везеУреди