Иван Стојановић

Дум Иван (Иво) Стојановић (5./17. децембра 18291900) био је римокатолички свештеник и један од најпознатијих дубровачких Срба католика који се супротставио аустријској хрватизацији Дубровчана. Сарађивао је у књижевном часопису „Словинац”.[1]

Иван Стојановић
Ivan Stojanovic slika.jpg
Иван Стојановић
Датум рођења1829.
Место рођењаДубровник
Датум смрти1900.
Ivan Stojanović,book.jpg

БиографијаУреди

Иван је рођен у Дубровнику децембра 1829. године "од честитих родитеља". Био је првенац, између неколико браће који су у младости својој умрли. Када је завршио гимназију и филозофију, уписали су га у Задарску (католичку) богословију. Рукоположен је 1852. године за католичког свештеника, и постављен на острво Корчулу. Након годину дана бављења тамо, премештен је у Реку Дубровачку, где ће провести следећих тридесет година ревносно службујући. Био је добар говорник, кога је паства уважавала и радо слушала у препуној цркви. Мада су се око њега због српског родољубља, од стране Хрвата стално и све више сплетке плеле, он је због људских врлина и смерног карактера напредовао у звању. Тако је наименован 1883. године каноником дубровачким, а 1896. године постао каноником деканом тј. "првим каноником". Остао је притом неустрашиви борац за српску мисао и вредан српски књижевник.[2] Проживео је много тешких тренутака и под старе дане, нападан на улици и у катедрали, али је до смрти остао "ватрен и одушевљен Србин".[3]

У слободном времену дум Иван је марљиво проучавао латинске, италијанске и немачке песнике, "а пригрлио је и српску народну књижевност". Бележио је све народне умотворине, које би чуо у својој парохији. Много је читао и размишљао о судбини свог народа. Такође је преводио нека дела, са научених страних језика на српски. Од српских радова (тематике) познати су: "Луко Мали" - који је прештампан у Београду у "Војислављевој споменици", затим "Госпођа Мара", "Ћора" и "Жагарац". Остало му је више дела у рукопису, комедија и новела, попут комада "Ђаво" у три поглавља.[4]

У његовој књизи „Дубровачка књижевност” (1900) јасно је истицао да су Дубровчани били по вери римокатолици, али по језику и по пореклу Срби. До тога је дошао истражујући у дубровачким архивима. Сматрао је да то једно не искључује друго и да једно не смета једно другоме. За процену једног народа по њему су били важни само фактори: језик, обичаји и историја. Дум Иван је превео и једну значајну књигу немачког историчара Ј. К. Енгела „Повијест Дубровника” (1900).[5] У књизи је он објавио и свој обимни додатак од око 200 страна, под насловом „Најновија повијест Дубровника”.[4] У њему је, као живи сведок, показао како је Аустрија од успостављања своје власти на почетку 19. века, живо радила на хрватизацији Дубровника. Он је и лепо видео и приказао да о старим Дубровчанима не треба судити по новим, који су последица смишљене аустријске антисрпске политике и кроатизације.

У другој Југославији за ту књигу такорећи није се ни знало, или није смело да се зна. Дум Иван Стојановић је, међутим, деловао у духу модела који је имао Вук Караџић, који се обично назива оцем модерне српске културе: имао је свест да историјски припада српском народу и српској култури. Обе Стојановићеве књиге издала је после његове смрти Српска дубровачка омладина. Предвидео је велики заборав Дубровчана о својој историји, рекавши да ће потомци знати историју своје државе као и историју Јапана.[6] Босанска вила је писала о њему [7]

Иво је био висок, сув и необично живахан човек; веома образован али и духовит. Много је учинио за дубровачку српску омладину, која га је уздизала. Када је Дубровачка српска академска омладина намеравала да 4/17. децембра 1900. године свечано обележи његову седамдесетогодишњицу живота, објављујући и његово вредно дело "Дубровачка књижевност", претекла их је смрт Иванова. Приређено му је тако игром судбине уместо славља - тужно опело.[4]

РеференцеУреди

  1. ^ Српска друштва у Дубровнику, Саша Недељковић - Растко - Соколска књижница
  2. ^ "Звезда", Београд 1900. године
  3. ^ "Цариградски гласник", Цариград 14. септембар 1900. године
  4. ^ а б в "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  5. ^ "Нова искра", Београд 1900.
  6. ^ Srđ. Dubrovnik. 1902. 
  7. ^ Босанска вила. Сарајево. 1898. [мртва веза]

ЛитератураУреди