Иван Гундулић

хрватски песник

Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био je један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп[7], као и по пасторалном делу Дубравка.

Иван Гундулић
De Gondola.jpg
Датум рођења(1589-01-09)9. јануар 1589.
Место рођењаДубровник, Дубровачка република
Датум смрти8. децембар 1638.(1638-12-08) (49 год.)
Место смртиДубровник, Дубровачка република
20. мај 1893, службени дан отварања споменика Ивана Гундулића

БиографијаУреди

Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]

Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године[a]. Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.

 
Споменик Ивану Гундулићу у Дубровнику
 
Марко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј у Панчеву

Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији.[13] По њему је названа основна школа у Београду.

ДелаУреди

Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[14] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.

Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.

Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.

„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.

ЕтницитетУреди

Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[15] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[16][17][18][19][20][21][22][23][24][25] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[26] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[27]

С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[28]

Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[29][30][31][32][33] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[34][35] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[36] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[37][38][39] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[40][41]

Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске културе”.[29][42][43][44]

НапоменеУреди

  1. ^ Сачувано је његово писмо од 19. јуна 1619. године у коме се жали на кријумчаре вина на простору под његовим надзором.

РеференцеУреди

  1. ^ „BALCANICA” (PDF). ANNUAL OF THE INSTITUTE FOR BALKAN STUDIES. XXXVII: 336. 
  2. ^ "Стражилово", Нови Сад 17. децембар 1887.
  3. ^ "Отаџбина", Београд 1. септембар 1888.
  4. ^ Јевта Поповић: "Разна дела", Будим 1827.
  5. ^ Група аутора, 100 најзнаменитијих Срба, Београд,1993.
  6. ^ Група аутора, 100 најзнаменитијих Срба, Београд,1993.
  7. ^ Александар Милановић, „Кратка историја српског књижевног језика”, Београд. 2004. ISBN 978-86-17-11104-3.
  8. ^ Ђуро Поповић: „Историја облика српскога и хрватскога језика”, Београд 1874.
  9. ^ „Срђ”, Дубровник 15. јануар 1907.
  10. ^ „Стражилово”, Нови Сад 1888.
  11. ^ „Дело”, Београд 1. април 1895.
  12. ^ Иван Гундулић / Краљ од пјесника, ур. Дуња Фалишевац, Мозаик књига. Загреб: 2005. стр. 7.;
  13. ^ Српске новине (1892) Приступљено 26. јануар 2019.
  14. ^ „Илирска читанка за горње гимназије”,
  15. ^ Fine, John V. A. (Jr ) (5. 2. 2010). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods (на језику: енглески). University of Michigan Press. стр. 297. ISBN 978-0-472-02560-2. 
  16. ^ Greene, Roland; Cushman, Stephen (2016). The Princeton Handbook of World Poetries (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 136. ISBN 978-1-4008-8063-8. 
  17. ^ Çiçek, Kemal, Kuran, Ercüment (2000). Authors of the Medieval and Renaissance Eras: 1100 to 1660 (4 изд.). University of Michigan. 
  18. ^ Halecki, Oscar (1991). Jadwiga of Anjou and the Rise of East Central Europe. Polish Institute of Arts and Sciences of America. стр. 336. ISBN 0-88033-206-9. 
  19. ^ Richard C. Frucht (2005). Eastern Europe: An Intruduction to the People, Lands, and Culture. ABC-CLIO. стр. 464. ISBN 978-1-57607-800-6. 
  20. ^ Collier's Encyclopedia: With Bibliography and Index. 20. Collier. 1950. стр. 440. 
  21. ^ Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature . Merriam-Webster. 1995. стр. 501. ISBN 0-87779-042-6. 
  22. ^ The Encyclopedia Americana. 13. Grolier. 2000. стр. 615. ISBN 0-7172-0133-3. 
  23. ^ Cross currents: A Yearbook of Central European culture. 3. Dept. of Slavic Languages and Literatures, University of Michigan. 1984. стр. 163. 
  24. ^ Authors of the Medieval and Renaissance Eras: 1100 to 1660. 3. Britannica Educational Publishing. 2014. стр. 300. ISBN 978-1-61530-998-6. 
  25. ^ Historical Abstracts: Modern history abstracts, 1775—1914. 30. American Bibliographical Center. 1984. стр. 336. 
  26. ^ Marie-Janine Calic, The Great Cauldron: A History of Southeastern Europe, Harvard University Press, 2019, ISBN 0674983920, p. 95.
  27. ^ Slobodan Drakulic (2008) Premodern Croatian Nationalism?, in "Nationalism and Ethnic Politics, " 14:4, 523—548, DOI: 10.1080/13537110802473308.
  28. ^ Zlatko Isakovic, Identity and Security in Former Yugoslavia, Routledge Revivals, Edition reprint, Routledge, 2019, ISBN 1351733508, p. 59.
  29. 29,0 29,1 „Mirko Vuksanović: Gundulić i Držić pripadaju i srpskoj baštini”. seebiz.eu. 27. 4. 2011. Приступљено 20. 8. 2014. 
  30. ^ „Ljubomir Stojanovic – Stare Srpske Povelje i Pisma, knjiga I, Beograd – Sremski Karlovci, 1929.”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 12. 2. 2019. 
  31. ^ „Vreme – Intervju – Zlata Bojović, istoričarka književnosti: Među Lavom i Drokunom”. www.vreme.com. Приступљено 12. 2. 2019. 
  32. ^ Политика. „Политика: Историчар књижевности Злата Бојовић: У Дубровачкој републици штампарије су биле ћириличне, а свој језик су називали и српским”. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 12. 2. 2019. 
  33. ^ Pijović, Marko (2018). Vlasi u dubrovačkim spomenicima do 14. stoljeća. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu. стр. 54—56. 
  34. ^ „dr Milorad Vukanović: Niko nema pravo da svojata Dubrovnik!”. Savez Srba iz regiona (на језику: српски). 25. 8. 2019. Приступљено 1. 10. 2019. 
  35. ^ „Marko Atlagić”. www.komunikacija.org.rs. Приступљено 1. 10. 2019. 
  36. ^ Vukovic, Sanja (29. 3. 2018). „DUBROVNIK – ČIJI JE?”. Fondacija Srpski legat (на језику: српски). Приступљено 12. 2. 2019. 
  37. ^ „BALCANICA” (PDF). ANNUAL OF THE INSTITUTE FOR BALKAN STUDIES. XXXVII: 336. 
  38. ^ „Стражилово”, Нови Сад 17. децембар 1887.
  39. ^ „Отаџбина”, Београд 1. септембар 1888.
  40. ^ Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske, Deset vekova srpske književnosti, 111, Matica srpska, 2010 
  41. ^ Хрватска: Својатање дубровачке поезије у српској едицији. politika.rs. 8. 4. 2011. Приступљено 12. 3. 2014. 
  42. ^ Tomić, Franić Viktoria (4. 5. 2011). „Starijoj hrvatskoj književnosti nije mjesto u srpskom književnom kanonu”. Vijenac. Matica hrvatska. 448. Приступљено 20. 8. 2014. 
  43. ^ Grčević, Mario (12. 12. 2013). „Dubrovačka književnost ni u kojem smislu nije sastavni dio srpske književnosti”. Vijenac. Matica hrvatska. 516—517. Приступљено 20. 8. 2014. 
  44. ^ Denis Derk (13. 6. 2014). „Ivana Gundulića uvrstili u antologiju srpske književnosti”. Večernji list (на језику: хрватски). Приступљено 20. 8. 2014. 

ЛитератураУреди

  • Милан Решетар, Гундулићев „Осман”, Братство, XVIII, 1923.
  • Исидора Секулић, Ивана Гундулића Сузе сина разметнога, Џиво Гундулић, Сузе сина разметнога, Београд, 1979.
  • Мирослав Пантић, Поетика Гундулићевог „Османа”, Мирослав Пантић, Сусрети с прошлошћу, Београд, 1984.
  • Злата Бојовић, Џиво Гундулић краљ илирске поезије, Београд, 1990.
  • Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Београд, 1995.

Спољашње везеУреди