Контрареформација

Католички политички и верски одговор на протестантску реформацију

Контрареформација (лат. Contrareformatio), противреформација или католичка реформација (Reformatio Catholica) је назив за период препорода католичке цркве који је настао као одговор на протестантску реформацију.[1][2] За почетак католичке реформације узима се прво заседање сабора у Тренту (1545—1547). Крај контрареформације поклапа се са завршетком Тридесетогодишњег рата (1618—1648).[3] Покренута да се бави ефектима протестантске реформације,[4] контрареформација је била свеобухватан напор састављен од апологетских и полемичких докумената и црквене конфигурације према одлуци Тридентског сабора. Последњи од њих укључивао је напоре царских савета Светог римског царства, суђења за јерес и инквизицију, напоре против корупције, духовне покрете и оснивање нових верских редова. Такве политике су имале дуготрајне ефекте у европској историји са изгнанством протестаната све до Патента о толеранцији из 1781. године, иако су се мања протеривања дешавала у 19. веку.[5]

Сабор у Тренту

Такве реформе су укључивале оснивање богословија за правилно оспособљавање свештеника у духовном животу и богословској традицији цркве, реформу верског живота враћањем редова на њихове духовне основе и нове духовне покрете који се фокусирају на живот предања и лични однос са Христом, укључујући шпанске мистике и француску школу духовности.[1] То је такође укључивало политичке активности које су укључивале шпанску инквизицију и португалску инквизицију у Гои и Бомбај-Басеину итд. Примарни нагласак контрареформације била је мисија да се досегну делови света који су били колонизовани као претежно католички и да се покуша да се преобрате нације као што су Шведска и Енглеска које су некада биле католичке из времена христијанизације Европе, али су изгубљене у реформацији.[1] Различити теолози контрареформације су се фокусирали само на одбрану доктринарних позиција као што су сакраменти и побожне праксе које су напали протестантски реформатори,[1] све до Другог ватиканског сабора 1962–1965.[6]

Историја

уреди

Захтеви за реформама унутар католичке цркве јављају се и пре Мартина Лутера. Католичка реформација започиње истовремено кад и протестантизам. Многи су узроци за њу: необразованост свештеника, велики број бискупа који обављају политичке дужности или послушно следе захтеве владара, многи верници прихватају Еразмов хуманизам, стварају се братства у Италији која укључују и многе свештенике и чине претходницу црквеној реформи. Низ ренесансних папа окончава се са Хадријаном VI (1522—1523) који подржава Еразмове поставке. Папа Климент VII (1523—1534) показује политичке склоности које изазивају пљачку Рима 1527. године. Пљачка је прави шок за католике широм Европе, а једна од њених последица је и одвајање енглеске цркве. Папа Павле III (1534—1549) увиђа потребу за реформама те ствара комисију са циљем да се саставе предлози. Комисија указује на многе слабости у предлогу који је познат као „Савет за реформу цркве“. Осуђује се корупција, лењост свештенства, среброљубље и сл. Састављачи предлога залажу се за дискусију са протестантима. Сабор у Регенсбургу из 1534. године неуспели је покушај залечења шизме. Стварају се нови црквени редови: Капуцински ред (1529, у складу са учењем Фрање Асишког), Театински ред (1524), Картузијански ред... Најутицајнији ред је ред Игнација Лојоле, језуити или Друштво Исусово. Шпански племић Игнације Лојола (1491—1556) је војник и визионар. Након рањавања у бици код Новаре (1521) почиње са читањем верских књига. Своје следбенике подвргава строгој дисциплини како би издржали све што захтева Исусово учење. Папа Павле прихвата ред 1540. године. Задатак реда је да васпитава омладину и супротставља се протестантима. Језуити су саветници владарима. Заузимају конзервативне ставове.

Папа Павле први је од папа који се одлучио на сазивање сабора (под надзором цара Карла). Сабор у Тренту састајао се три пута (1545—1547, 1551-1552. и 1561-1562). Прво заседање одлучило је да верзија вулгате остаје аутентичан текст Светог писма. Одбацило се протестантско учење о људском греху и потврдила се ваљаност сакрамената. Друго заседање потврдило је Христово присуство у причешћу. Треће заседање одлаже се на десет година јер се папа Павле IV устручавао да га сазове. Папа Пије IV га сазива у време када је протестантизам у успону широм Европе. Карло је мртав, а Француску раздиру верски ратови. Потврђује се обожавање икона (светаца), а ствара се комисија за примену одредби сабора у Тренту. Католичка црква одбацила је сваки компромис. Папство излази из кризе ојачано, а сабор у Тренту потврдио је коначан расцеп између католика и протестаната. Отварају се два пута: крсташки рат против протестаната или мирење са постојећим стањем. Папство се одлучује за први.

Немачко царство постаје центар протестантизма који је посебно учвршћен на северу. У овом раздобљу долази до коначног расцепа лутеранизма и калвинизма. Протестантизам слаби. После смрти Лутера и Калвина, не рађају се велики мислиоци нити се привлаче нови следбеници. Језуити средином 16. века отварају нове школе широм Царства. Контролишу универзитете у Келну, Бечу и Минхену. Протестанти се протерују из Штајерске. Језуити постижу успехе у Пољској. Пољска постаје једна од највернијих католичких држава. Противреформација руши везе између Пољака и Руса. Противреформација постиже слабије успехе у Чешкој и Моравској. Немачки протестантски кнежеви стварају 1609. године Протестантски савез у циљу самоодбране, на челу са изборником Палатината. Као одговор на то, католичке државе стварају Католичку лигу. Сукоб избија око Чешке 1618. године.

Вестфалским мировним споразумом из 1648. године окончан је Тридесетогодишњи рат. Тада је завршена и контрареформација. Потврђена су начела Аугзбуршког мира; признати су калвинисти и остали протестанти, као и њихове тековине од 1555. године.

Референце

уреди
  1. ^ а б в г „Counter Reformation”. Encyclopædia Britannica Online. 
  2. ^ Der geschichtliche Ablauf der Auswanderung aus dem Zillertal. Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2016) In: 1837-auswanderer.de. Zillertaler Auswanderer 1837. Abgerufen am 11. Oktober 2016.
  3. ^ „Counter-Reformation | Definition, Summary, Outcomes, Jesuits, Facts, & Significance | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2008-11-18. г. Приступљено 2023-01-22. 
  4. ^ Mark, Joshua J. „Counter-Reformation”. World History Encyclopedia (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2023-01-22. г. Приступљено 2023-01-22. 
  5. ^ Der geschichtliche Ablauf der Auswanderung aus dem Zillertal Архивирано 2016-05-07 на сајту Wayback Machine [lit. 'The Historical Chain of Events of the Migration from the Ziller Valley'] (in German), 1837-auswanderer.de. Accessed 13 June 2020.
  6. ^ „Anniversary Thoughts”. America. 7. 10. 2002. Архивирано из оригинала 19. 4. 2017. г. Приступљено 18. 4. 2017. 

Литература

уреди
  • Делимо, Жан (1993). Католицизам између Лутера и Волтера. Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 
  • Живојиновић, Драгољуб (2000). Успон Европе (1450—1789) (IV изд.). Београд. ISBN 978-86-355-0446-9. 
  • Bireley, Robert. The Refashioning of Catholicism, 1450–1700: A Reassessment of the Counter Reformation (1999) excerpt and text search
  • Dickens, A. G. The Counter Reformation (1979) expresses the older view that it was a movement of reactionary conservatism.
  • Harline, Craig. "Official Religion: Popular Religion in Recent Historiography of the Catholic Reformation", Archiv für Reformationsgeschichte (1990), Vol. 81, pp. 239–262.
  • Jones, Martin D. W. The Counter Reformation: Religion and Society in Early Modern Europe (1995), emphasis on historiography
  • Jones, Pamela M. and Thomas Worcester, eds. From Rome to Eternity: Catholicism and the Arts in Italy, ca. 1550–1650 (Brill 2002) online Архивирано на сајту Wayback Machine (13. април 2019)
  • Mourret, Fernand. History Of The Catholic Church (vol 5 1931) online free; pp. 517-649; by French Catholic scholar
  • Mullett, Michael A. "The Catholic Reformation (Routledge 1999) online Архивирано на сајту Wayback Machine (13. април 2019)
  • O'Connell, Marvin. Counter-reformation, 1550–1610 (1974)
  • ó Hannracháin, Tadhg (2015). „Catholic Europe, 1592–1648”. ISBN 978-0-19-927272-3. doi:10.1093/acprof:oso/9780199272723.001.0001. 
  • Ogg, David. Europe in the Seventeenth Century (6th ed. 1965). pp. 82-117.
  • Olin, John C (1992). The Catholic Reformation: Savonarola to Ignatius Loyola: Reform in the Church, 1495–1540. Fordham University Press. 
  • Pollen, John Hungerford (2011). The Counter-Reformation. ASIN B0063LJUHE. 
  • Soergel, Philip M. Wondrous in His Saints: Counter Reformation Propaganda in Bavaria. Berkeley CA: University of California Press, 1993
  • Unger, Rudolph M (2006). Counter-Reformation. 
  • Wright, A. D. The Counter-reformation: Catholic Europe and the Non-christian World (2nd ed. 2005), advanced
  • Luebke, David, ed (1999). The Counter-Reformation: The Essential Readings. ISBN 0631211047.  excerpt and text search
  • Bradshaw, Brendan. "The Reformation and the Counter-Reformation", History Today (1983) 33#11 pp. 42–45.
  • Marnef, Guido. "Belgian and Dutch Post-war Historiography on the Protestant and Catholic Reformation in the Netherlands", Archiv für Reformationsgeschichte (2009) Vol. 100, pp. 271–292.
  • Menchi, Silvana Seidel. "The Age of Reformation and Counter-Reformation in Italian Historiography, 1939–2009", Archiv für Reformationsgeschichte (2009) Vol. 100, pp. 193–217.
  • Heiko Oberman. The Reformation: Roots and Ramifications. Continuum International Publishing Group, 2004. ISBN 9780567082862.
  • Johann Ficker: Die Konfutation des Augsburgischen Bekenntnisses. Leipzig 1891
  • Herbert Immenkötter Um die Einheit im Glauben. Die Unionsverhandlungen des Augsburger Reichstages. Münster 1974
  • The Book of Concord: Full text of the Confutatio
  • Bühren, Ralf van: Kunst und Kirche im 20. Jahrhundert. Die Rezeption des Zweiten Vatikanischen Konzils (Konziliengeschichte, Reihe B: Untersuchungen), Paderborn 2008. ISBN 978-3-506-76388-4.
  • O'Malley, John W., in The Sensuous in the Counter-Reformation Church, Eds: Marcia B. Hall, Tracy E. Cooper, 2013, Cambridge University Press, ISBN 978-1-107-01323-0, google books
  • James Waterworth (ed.), The Canons and Decrees of the Sacred and Oecumenical Council of Trent (1848)
  • Dogmatic canons and decrees : authorized translations of the dogmatic decrees of the Council of Trent, the decree on the Immaculate Conception, the Syllabus of Pope Pius IX, and the decrees of the Vatican Council. New York: Devin-Adair Company. 1912. Архивирано из оригинала 6. 10. 2020. г. Приступљено 6. 10. 2020.  (with imprimatur of cardinal Farley)
  • Paolo Sarpi, Historia del Concilio Tridentino, London: John Bill,1619 (History of the Council of Trent, English translation by Nathaniel Brent, London 1620, 1629 and 1676)
  • Francesco Sforza Pallavicino, Istoria del concilio di Trento. In Roma, nella stamperia d'Angelo Bernabò dal Verme erede del Manelfi: per Giovanni Casoni libraro, 1656–57
  • John W. O'Malley: Trent: What Happened at the Council, Cambridge (Massachusetts), The Belknap Press of Harvard University Press, 2013. ISBN 978-0-674-06697-7.
  • Hubert Jedin: Entstehung und Tragweite des Trienter Dekrets über die Bilderverehrung, in: Tübinger Theologische Quartalschrift 116, 1935, pp. 143–88, 404–429
  • Hubert Jedin: Geschichte des Konzils von Trient, 4 vol., Freiburg im Breisgau 1949–1975 (A History of the Council of Trent, 2 vol., London 1957 and 1961)
  • Hubert Jedin: Konziliengeschichte, Freiburg im Breisgau 1959
  • Mullett, Michael A. "The Council of Trent and the Catholic Reformation", in his The Catholic Reformation (London: Routledge, 1999. ISBN 0-415-18915-2., pbk.), pp. 29–68. N.B.: The author also mentions the Council elsewhere in his book.
  • Schroeder, H. J., ed. and trans. The Canons and Decrees of the Council of Trent: English Translation, trans. [and introduced] by H. J. Schroeder. Rockford, Ill.: TAN Books and Publishers, 1978. N.B.: "The original 1941 edition contained [both] the Latin text and the English translation. This edition contains only the English translation..."; comprises only the Council's dogmatic decrees, excluding the purely disciplinary ones.
  • Mathias Mütel: Mit den Kirchenvätern gegen Martin Luther? Die Debatten um Tradition und auctoritas patrum auf dem Konzil von Trient, Paderborn 2017 (= Konziliengeschichte. Reihe B., Untersuchungen)

Спољашње везе

уреди