Отворите главни мени

Марко Мурат (Шипанска Лука поред Дубровника, 30. децембар 1864 — Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар[1] и професор

Марко Мурат
Murat Marko.jpg
Датум рођења(1864-12-30)30. децембар 1864.
Место рођењаЛука Шипанска
Аустроугарска
Датум смрти14. октобар 1944.(1944-10-14) (79 год.)
Место смртиДубровник
Југославија
Знак Друштва српских уметника Лада, 1904.

Мурат је након уметничких студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор и наставио педагошки рад као професор у средњим школама.

Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године.

Био је Србин римокатоличке вероисповести.[2] Београдско удружење љубитеља уметности "Цвијета Зузорић" је 1940. године свечано обележило његов 70-и рођендан, пригодном уметничком изложбом радова. Дубровчанин је постао прави члан Српске краљевске академије у Београду тек марта 1941. године. Приликом увођења у ред академика, на свечаном скупу прочитао је приступну академску беседу: "Кроз сликарство у Дубровнику".[3]

БиографијаУреди

 
„Долазак цара Душана у Дубровник“
 
„Дах дубровачког пролећа“

Рођен је на јадранском острву Шипан, које је припадало некада Дубровачкој републици. Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику, и после је три године студирао теологију у Задру. Његов цртачки таленат је уочио ујак дум Вице Палунка (потоњи бискуп), који му је својим утицајем омогућио да као клирик једном недељно посећује атеље задарског фрањевца Јосипа Росија. Школски друг дум Франо Иванишевић га је подстакао да нацрта "Сијело код Цвијете Зузорић". Тај рани рад једног самоука је објавио загребачки часопис "Виенац", и имао је леп одјек међу читачком публиком. Хрватски мецена уметности барон Људевит Враницани коме се допао цртеж, понудио је младићу стипендију за минхенску академију. Године 1886. је отишао на студије у уметничкој академији у Минхену у Немачку и дипломирао је 1893. године. У Немачкој му је веома користило познанство са Србином, великим добротвором Велимиром М. Теодоровићем.[4] Од тада почињу његове везе са Србијом, где ће се по позиву настанити. Позвао га је пријатељ Миленко Веснић тада министар финансија у Србији да дође у Београд и прими се за наставника цртања у гимназији. Истовремено му је дато једногодишње одсуствовање да би усавршио цртање у Паризу. Како је убрзо пала влада, пропао је пут у Француску, па је Мурат постао предавач. Када му се након неколико месеци није више свиђао рад у школи дао је оставку и започео самосталну уметничку каријеру. Учествовао је 1893. године на Међународној изложби у Минхену са својом сликом.[5]

Живот у БеоградуУреди

Привремено се дакле 1894. године настанио у Београду, где је 9. јануара био постављен за привременог учитеља цртања и лепог писања у Трећој београдској гимназији.[6] Свој боравак у српској престоници је искористио за сликарске поруџбине. Портретисао је у то време др Миленка Веснића; биће то један у низу бројних портрета славних Срба. Због смрти оца извесно време је избивао у Дубровнику, а вратио се због поруџбине. Он је у првој половини 1895. године у Београду на краљевском двору, портретисао српског владара Александра Обреновића. Портрет младог краља у генералској униформи, у природној величини урадио је за Министарство финансија Краљевине Србије.[7] Затим је путовао и боравио ради студија у Риму и Паризу. Од 1897. године се на дуже настанио у Београду, и ту предавао најпре од октобра 1897. године у Реалки,[8] као учитељ цртања. Каријеру средњешколског предавача је наставио у Трећој (1907), па Другој београдској гимназији[9] и Уметничко-занатској школи, а једно време (годину дана 1904-1905) је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. Године 1898. у мају имао је изложбу у Грађанској касини у Београду. Самосталну изложбу уметничких дела, иначе трећу по реду, приредио је јуна 1904. године у дворани београдске Велике школе.[10] Један је од оснивача и главних наставника београдске Уметничке школе 1906. године.[11] Због неспоразума са колегама из "Ладе", иступио је и прешао у групу "Медулић", где је доминирао кипар Иван Мештровић.

У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом.[12] Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом Проглашење Душановог законика, за коју је добио златну плакету. Слику венчања цара Душана поклонио је уметник српском краљу Петру I када је дошао на престол 1904. године. Сва тројица српских уметника Ђока и Паја Јовановић и Мурат добили су 1901. године од председника француске републике назив: "Officier d' Academie".[13] Насликао је Марко више српских национално-историјсих мотива и тиме значајно обогатио уметничку баштину.

Марко је 1895. године нацртао "Војиславову споменицу", коју је поручио београдски Одбор за подизање споменика песнику Војиславу Илићу. Израдио је 1900. године повељу Српске књижевне задруге у Београду која је затим штампана и умножена у Лајпцигу.[14]

Чувар ДубровникаУреди

За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. Провео је то време у неколико заробљеничких логора. Интерниран је 1915. године у Аустрију, заједно са професором Јованом Туроманом.[15] Током окупације Београда опљачкан је његов сликарски атеље у Београду из којег су однете слике. Једна од тих је био "Портрет дум Ивана Стојановића", највиђенијег Србина католика у Дубровнику. Вратио се фебруара 1919. године у Београд, где је наставио рад у школи. Указом министра просвете од 19. априла 1921. године[16] Марко је постављен за конзерватора уметничко-историјских споменика у Дубровнику. Он ће потом (1930) постати управник за Надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Ангажован је априла 1930. године за професора гимназије у Дубровнику, при чему је постављен за управника у градском Надлештву.[17] Убрзо је исте године премештен по својој молби у Учитељску школу у Дубровнику. Пензионисан је 1932. године након 12 година ношења титуле Чувар Дубровника (тј. његове споменичке баштине). Марко Мурат је као уметник и као личност био велика духовна спона градова Београда и Дубровника.

Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији.[18]

Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Лијежу, Риму, Бечу, Лондону итд. О њему је писао српски књижевни часопис из Дубровника, Срђ. [19] Добио је новембра 1922. године краљевски Орден Белог орла V степена, а децембра 1924. године краљевски Орден Св. Саве III степена.[20] Орден Југословенске круне III реда добио је 1930. године.

Постојала је пред Други светски рат омладинска уметничка група "Марко Мурат", која је тако јануара 1937. године приредила изложбу у нишкој Мушкој гимназији.

Почетак Другог светског рата дочекао је болестан и усамљен у родном месту. Умро је 1944. године.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Дубровник", Дубровник 9. март 1940.
  2. ^ „Срби католици на Приморју од уједињења до Априлског рата“, Саша Недељковић Архивирано на сајту Wayback Machine (март 3, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 12. 4. 2013.
  3. ^ "Време", Београд 6. март 1941.
  4. ^ "Време", Београд 19. фебруар 1937.
  5. ^ "Дело", Београд 1895.
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1894.
  7. ^ "Дело", Београд 1895.
  8. ^ "Државни календар Краљевине Србије", Београд 1898.
  9. ^ Марко Мурат, учитељ прве класе у Другој београдској гимназији. У: Просветни гласник, 1. новембар 1911, стр. 905. Приступљено 28.1.2018.
  10. ^ "Срђ", Дубровник 1904.
  11. ^ "Политика"...
  12. ^ Enciklopedija likovnih umjetnosti. Sv. 3, Inj-Portl. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. 1964. стр. 512. 
  13. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1901.
  14. ^ "Зора", Мостар 1900.
  15. ^ "Правда", Београд 17. април 1915.
  16. ^ "Просветни гласник", Београд 1921.
  17. ^ "Просветни гласник", Београд 1930.
  18. ^ "Политика", Београд 1932. године
  19. ^ Srđ. Dubrovnik. 1902. 
  20. ^ "Просветни гласник", Београд 1924.

ЛитератураУреди

  • Enciklopedija likovnih umjetnosti. Sv. 3, Inj-Portl. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. 1964. стр. 512. 
  • Народна енциклопедија – српско- хрватско- словеначка, приређивач и уредник, др Ст. Станојевић, Загреб (19251929)

Спољашње везеУреди