Игњат Ђурђевић
Игњат Ђурђевић (итал. Ignazio Giorgi; 13. фебруар 1675 — 21. јануар 1737) био је дубровачки барокни песник и преводилац из Дубровачке републике.[1]
| Игњат Ђурђевић | |
|---|---|
 Игњат Ђурђевић | |
| Датум рођења | 13. фебруар 1675. |
| Место рођења | Дубровник Дубровачка република |
| Датум смрти | 21. јануар 1737. (61 год.) |
| Место смрти | Дубровник Дубровачка република |
БиографијаУреди
Родио се као Никола,[2] син Бернарда Ђорђића властелина у Дубровнику. У младости је почео да пише песме, од којих је више остало у рукопису. Једну омању збирку коју је објавио Људевит Гај 1855. године, зна се да је преписао и повезао извесни Матија Градић. Потписивао се млади Ђорђић у то време (по италијански) са: Нико Барње Ди Ђорђи - властелин у Дубровнику. Када се буде "заредио" у Риму 1697. године добиће као језуита, ново име Игнације. После седам година живота међу монасима језуитима у Италији, вратио се у Дубровник. [1]Проживео је следеће две године (1704—1706) као световњак, без ризе, обучен у грађанску одећу. Затим се поново заредио, али у католичком реду Св. Бенедикта.[1]
Писао је љубавне и духовне песме, религиозне поеме (Уздаси Мандаљене покорнице — „у шпиљи од Марсиље”)[3] (1728; 1851), преводио псалме Давидове (Салтијер Словински)[4] (1729), те саставио је обиман речник дубровачких писаца и др.
Овај његов последњи рад највише је карактеристичан за духовне тежње тог века и за општу оријентацију књижевности која је у њему створена.
Његова дела је поново издавао (и осавременио) половином 19. века хрватски књижевник и новинар Људевит Гај.
ЕтницитетУреди
Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Отац му је био Бернардо Ђорђи, а мајка Тереза Златарић. Није припадао старој дубровачкој породици Ђурђевић пореклом из Рима, већ једној другој породици истог имена која је добила племићку титулу неколико година пре Игњатовог рођења.[5] Његова мајка је пореклом из српске породице Златарић. Тихомир Ђорђевић у својој књизи Македонија, на 78. страници, наводи како су Златарићи у Дубровник дошли из Македоније, позивајући се притом на познатог дубровачког Србина католика, лингвисту Пера Будманија.[6] Ђурђевић је написао једном како су "Златарићи пореклом из Србије", а Иван Кукуљевић Сакцински да су из Мизије-Мезије (Mysis orte parentibus)[7]. Драгољуб Павловић је у дубровачком архиву пронашао документ у којем пише да су Златарићи дошли из Сребренице[8]. Ђурђевић је неколико пута у својој оставштини поменуо католички приручник на "српском језику" (lingua serviana), написан на ћирилици.[9]
РеференцеУреди
- ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 184—185.
- ^ Игњације Ђорђић: "Пиесни разлике", Загреб 1855.
- ^ Игњацие Ђорђи: "Уздаси Мандаљене покорнице, у шпиљи од Марсиље", Загреб 1851. године
- ^ Инације Ђорђи: "Салтијер Словински", Венеција 1729.
- ^ Šime Ljubić (Simeone Gliubich). Dizionario biografico degli uomini illustri della Dalmazia. Beč, Rod. Lechner.
- ^ T R Georgevitch (Тихомир Ђорђевић) (децембар 2009). Macedonia. Read Books Design. стр. 78—. ISBN 978-1-4446-7978-6.
- ^ Mitrović, Jeremija D. (1992). Српство Дубровника. Београд: Српска књижевна задруга.
- ^ Pavlović, Dragoljub (1957). "Novi podaci za biografiju Dominka Zlatarića". Glas SANU. стр. 25-38.
- ^ „Kako je hrvatstvo na silu ušlo u Dubrovnik”. Intermagazin.rs.
