Списак султана Османског царства

Ово је списак султанa Османског царства. Укупно их је било 36. Абдул Меџид II је био само калиф јер је 1. новембра 1922. Национална скупштина укинула султанат. Осман I и Орхан I су носили титуле бегова, а тек од Мурата I владари носе титулу султана. Од Селима I султани носе и титулу калифе (наследника Мухамеда). Сви владари сем Османа I су имали тугре, монограме султана.

Званична титула османских султанаУреди

Званична, пуна титула османских султана је била:

'Ala Hazrat-i-Aqdas-i-Humayun (Његово свето и царско величанство) Sultan Н. Н. Khan,

Падишах, тј. цар,

Hunkar-i Khanedan-i Al-i Osman, тј. Суверен династије Османа,

Sultan us-Selatin, тј. Султан над султанима,

Каган, тј. Кан над кановима,

Amir ul-Mu'minin ve Khalifeh ul-Rasul Rub al-A’alimin, тј. Заповедник верника и наследник пророка Господара универзума,

Khadim ul-Haramayn ush-Sharifayn, тј. Старатељ двеју племенитих светиња (тј. светих градова Меке, и Медине),

Kaysar-i-Rum, тј. Император Рима,

Padisah-i thalath sehireha-i Qostantiniyye, Edirne ve Hudavendigar, ul sehireyn-i Dimasq ve Qahira, tamam Azerbayjan, Magrib, Barqah, Kayravan, Haleb, ul-‘Iraq-i ‘Arab vel ‘Ajam, Basra, ul-dulan-i Lahsa, Rakka, Musul, Partiyye, Diyarbekir, Kilikiyye, ul vilayatun-i Erzurum, Sivas, Adana, Karaman, Van, Barbariyye, Habes, Tunus, Trablus-i Garb, Sam, K?br?s, Rodos, Girit, ul vilayet-i Mora, ul Bahr-i Sefid vel Bahr-i Siyah ve i-swahil, Anadolu, Rumeli, Bagdad, Kurdistan, Yunanistan, Turkistan, Tatariyye, Cerkesyye, ul mintaqateyn-i Kabarda, Gurjistan, ul-Dest-i Qipcaq, tamam ul-mamlikat-i Tatar, Kefe ve tamam ul-etraf, Bosna, ul sehir ve hisar-i Belgrat, ul vilayet-i S?rbistan bil tamam ul-hisareha ve sehireha, tamam Arnavut, tamam Eflak ve Bogdan, ve tamam ul-mustamlak vel-hududeha, ve muteaddit mamalekat ve sehireha, тј. Цар три града Константинопоља, Адрианопоља и Бурсе, и градова Дамаска и Каира, целог Азербејџана, Магреба, Барке, Керуана, Алепа, арапског и персијског Ирака, Басре, Лахше, Ар Раке, Мосула, Парте, Дијарбакира, Киликије, провинција Ерзурума, Сивас, Адане, Карамана, Вана, Берберије, Абисинија, Туниса, Триполија, Дамаска, Кипра, Родоса, Крита, провинције Мореје, Средоземног мора, Црног мора и њихових обала, Анадолије, Румелије, Багдада, Грчке, Туркестана, Тартарије, Черкезије, две области Кабарда, Грузије, кипчачких степа, целе земље Татара, Кефе и и свих околних области, Босне, града и тврђаве Београда, пашалука Србије, са свим утврђењима и градовима, целе Албаније, целог Ефлака и Богданије, као и свих зависних и пограничних, и многих других земаља и градова.

Списак султанаУреди

#	Султан^[1]	Владао од	Владао до	Тугра	Напомене
Предосманско добаУреди
—	Ертугрул-бег (р. 1198 — у. 1281)	1230	1281	—	Син Каја Алп Оглу Сулејман Шах; Владао све до своје смрти. Отац Османа I и изабрани вођа Каји клана Огуз племена.
—	Осман-бег (р. 1258 — у. 1326)	1281	1299	—	Син Ертугрул-бега; Изабран од стране бегова Каји племена за поглавара као наследника свога оца Ертугрул-бега, и проглашен за принца (емира) од стране Ала ад-Дин Кејкубада III, султана Иконијског султаната. Постао самосталан суверен падом Иконијског султаната 27. јула 1299.
Настанак Османског царстваУреди (27. јул 1299. — 20. јул 1402.)
1	Осман I GHAZI (Ратник) BEY (Господар) KARA (Црни)	1299	1326	—	Син Ертугрул-бега; Дана 27. јула 1299, прогласио независност од Иконијског султаната. Владао све до своје смрти.
2	Орхан I GHAZI (Ратник) BEY (Господар)	1326	1362		Син Османа I; Освојио Бурсу без борбе 1326 године. Владао све до своје смрти.
3	Мурат I HÜDAVENDİGÂR (Праведни) ŞEHÎD (Шeхид — Мученик)	1362	15. јун 1389		Син Орхана I; Владао све до своје смрти; Погинуо на бојном пољу у боју на Косову 15. јуна 1389.
4	Бајазит I YILDIRIM (Муњевити)	15. јун 1389	20. јул 1402		Син Мурата I; Заробљен на бојном пољу у бици код Ангоре (de facto крај владавине); Умро у заробљеништву у Акшехиру 8. марта 1403.
Династички рат у Османском царствуУреди (20. јул 1402. — 5. јул 1413.)
—	Иса Челебија Савладар Анадолије	1403	1405	—	Након Битке код Ангоре 20. јула 1402, Иса Челебија побеђује Мусу Челебију и почиње да влада приближно следеће две године западним деловима Анадолије под влашћу царства. Поражен од стране Мехмеда Челебије у бици код Улубата 1405. године. Погубљен 1406. године.
—	Емир Сулејман Челебија Први султан Румелије	20. јул 1402	17. фебруар 1411.	—	Стекао титулу Султан Румелије за европски део царства, недуго након османског пораза у Бици код Ангоре 20. јула 1402. Погубљен 17. фебруар 1411.
—	Муса Челебија Други султан Румелије	18. фебруар 1411	5. јул 1413.	—	Стекао титулу Султан Румелије за европски део царства 18. фебруара 1411, након смрти Сулејмана Челебије. Погинуо 5. јула 1413. од стране војске Мехмеда Челебије у бици у близини Самокова у Бугарској.
—	Мехмед Челебија Султан Анадолије	1403–1406 (Султан Источне Анадолије) 1406–1413 (Султан Анадолије)	5. јул 1413	—	Стекао контролу над источним деловима Анадолије као савладар након пораза у бици код Ангоре 20. јула 1402. Поразио Ису Челебију у бици код Улубата 1405. године. Постао једини владар територија Анадлије под влашћу Османског царства након Исине смрти 1406. године. Стекао титулу Османски султан Мехмед I Кан након Мусине смрти 5. јула 1413.
Успон Османског царстваУреди (5. јул 1413 — 29. мај 1453)
5	Мехмед I ÇELEBİ (Учтиви) KİRİŞÇİ	5. јул 1413	26. мај 1421		Син Бајазита I; Владао све до своје смрти.
6	Мурат II KOCA (Велики)	25. јун 1421	1444		Син Мехмеда I; Абдицирао својом слободном вољом у корист сина Мехмеда II.
7	Мехмед II FATİH (Освајач)	1444	1446		Син Мурата II; Препустио престо оцу након што га је замолио да се врати на власт.
—	Мурат II KOCA (Велики)	1446	3. фебруар 1451		Поновна владавина; Приморан да се врати на престо након побуне Јањичара; Владао све до своје смрти.
Ширење Османског царстваУреди (29. мај 1453 — 11/12. септембар 1683)
—	Мехмед II FATİH (Освајач)	3. фебруар 1451	3. мај 1481		Поновна владавина; Освојио Константинопољ 1453. године; Владао све до своје смрти.
8	Бајазит II VELÎ (Светац)	19. мај 1481	25. април 1512		Син Мехмеда II; Абдицирао; Отрован.
9	Селим I YAVUZ (Јаки) или KÖTÜ (Гадни) (Калиф свих Мусимана од 1517)	25. април 1512	20. септембар 1520		Син Бајазита II; Владао све до своје смрти.
10	Сулејман I MUHTEŞEM (Величанствени) или KANÛNÎ (Законодавац)	20. септембар 1520	5 или 6. септембар 1566		Син Селима I; Владао све до своје смрти.
11	Селим II SARI (Жути)	29. септембар 1566	21. децембар 1574		Син Сулејмана I; Владао све до своје смрти.
12	Мурат III	22. децембар 1574	16. јануар 1595		Син Селима II; Владао све до своје смрти.
13	Мехмед III ADLÎ (Праведни)	27. јануар 1595	20 или 21. децембар 1603		Син Мурата III; Владао све до своје смрти;
14	Ахмед I BAKHTÎ (Побожан)	21. децембар 1603	22. новембар 1617		Син Мехмеда III; Владао све до своје смрти.
Стагнација Османског царстваУреди (22. новембар 1617 — 14. јул 1683)
15	Мустафа I DELİ (Луди)	22. новембар 1617	26. фебруар 1618		Син Мехмеда III; Свргнут због менталне ретардације у корист млађег братанца Османа II.
16	Осман II GENÇ (Млади) ŞEHÎD (Шехид — Мученик)	26. фебруар 1618	19. мај 1622		Син Ахмеда I; Свргнут приликом побуне Јањичара 19. маја 1622; Погубљен 20. маја 1622. од стране Великог везира Кара Давуд-паше од компресије тестиса.
—	Мустафа I DELİ (Луди)	20. мај 1622	10. септембар 1623		Поновна владавина; Враћен на престо након погубљења његовог братанца Османа II; Свргнут због менталне ретардације и заточен у Истанбулу све до смрти 20. јануара 1639.
17	Мурат IV SAHİB-Î KIRAN Освајач Багдада GHAZI (Ратник)	10. септембар 1623	8 или 9. фебруар 1640		Син Ахмеда I; Владао све до своје смрти.
18	Ибрахим I DELİ (Луди) Освајач Крита ŞEHÎD (Shāhīd)	9. фебруар 1640	8. август 1648		Син Ахмеда I; Свргнут 8. августа 1648. у пучу који је предводио шејх ал-Ислам; Задављен у Истанбулу 18. августа 1648. по налогу великог везира Мевлеви Мехмед-паше.
19	Мехмед IV AVCI (Ловац)	8. август 1648	8. новембар 1687		Син Ибрахима I; Свргнут 8. новембра 1687. након османског пораза у Другој мохачкој бици; Умро у Једренама 6. јануара 1693.
20	Сулејман II GHAZI (Ратник)	8. новембар 1687	22. јун 1691		Син Ибрахима I; Владао све до своје смрти.
21	Ахмед II KHAN GHAZI (Принц ратник)	22. јун 1691	6. фебруар 1695		Син Ибрахима I; Владао све до своје смрти.
22	Мустафа II GHAZI (Ратник)	6. фебруар 1695	22. август 1703		Син Мехмеда IV; Свргнут 22. августа 1703. због побуне Јањичара познате као Догађај из Једрена; Умро у Истанбулу 8. јануара 1704.
Слабљење Османског царстваУреди (28. јануар 1699 — 6. јануар 1792)
23	Ахмед III Лала Султан GHAZI (Ратник)	22. август 1703	1 или 2. октобар 1730.		Син Мехмеда IV; Свргнут као последица побуне Јањичара коју је предводио Патрона Халил; Умро 1. јула 1736.
24	Махмуд I GHAZI (Ратник) KAMBUR (Грбавац)	2. октобар 1730	13. децембар 1754		Син Мустафе II; Владао све до своје смрти.
25	Осман III SOFU (Побожни)	13. децембар 1754	29 или 30. октобар 1757		Син Мустафе II; Владао све до своје смрти.
26	Мустафа III YENİLİKÇİ (Предузимљиви)	30. октобар 1757	21. јануар 1774		Син Ахмеда III; Владао све до своје смрти.
27	Абдул Хамид I Abd ul-Hamid (Слуга Божји) ISLAHATÇI (Реформатор) GHAZI (Ратник)	21. јануар 1774.	6 или 7. април 1789.		Син Ахмеда III; Владао све до своје смрти.
Распад Османског царстваУреди (6. јануар 1792. – 30. октобар 1918.)
28	Селим III BESTEKÂR (The Composer) NİZÂM-Î (Regulative — Orderly) ŞEHÎD	7. април 1789.	29. мај 1807.		Син Мустафе III; Свргнут као последица побуне јањичара коју је предводио Кабакчи Мустафа против реформи које је спроводио; Убијен у Истанбулу 28. јула 1808. оп налогу султана Мустафе IV.
29	Мустафа IV	29. мај 1807	28. јул 1808		Син Абдул Хамида I; Свргнут у побуни јањичара коју је предводио Алемдар Мустафа-паша; Погубљен у Истанбулу 17. новембра 1808. по наређењу султана Махмуда II.
30	Махмуд II İNKILÂPÇI (Реформатор) GHAZI (Ратник)	28. јул 1808	1. јул 1839		Син Абдул Хамида I; Расформирао Јањичаре 1826. године; Владао све до своје смрти.
31	Абдул Меџид I TANZİMÂTÇI (Јаки реформатор или Заговорник реорганизације) GHAZI (Ратник)	1. јул 1839	25. јун 1861		Син Махмуда II; Прогласио хатишериф који је покренуо Танзимат период реформи и реорганизације 3. новембра 1839. по налогу реформисте великог везира Косе Мистафе Рашид-паше; Владао све до своје смрти.
32	Абдул Азиз I BAHTSIZ (Баксуз) ŞEHÎD	25. јун 1861	30. мај 1876		Син Махмуда II; Свргнут од стране министара; Пет дана касније пронађен мртав (убиство или самоубиство).
33	Мехмед Мурат V	30. мај 1876	31. август 1876		Син Абдул Меџида I; Свргнут због његових напора да уведе демократске реформе у царство; Наређено му је да борави у Чираган палати где је умро 29. августа 1904.
34	Абдул Хамид II Ulu Sultan Abd ul-Hamid Khan (Узвишени Кан)	31. август 1876	27. април 1909		Син Абдул Меџида I; Успоставио прву уставну власт 23. новембра 1876. а затим је суспендовао 13. фебруара 1878; Успоставио другу уставну власт од 3. јула 1908; Свргнут након Инцидента од 31. марта (13. април 1909); Заточен у Беглербег сарају где је умро 10. фебруара 1918.
35	Мехмед V REŞÂD (Решад) (Истински следбеник вере)	27. април 1909	3. јул 1918		Син Абдул Меџида I; Владао као марионета Мехмед Талата, Исмаил Енвера, и Ахмед Џемала паша све до своје смрти.
Подела Османског царстваУреди (30. октобар 1918 — 1. новембар 1922)
36	Мехмед VI Vahid ad-Din (Wahid ad-Din) (Ујединитељ религије (ислама) или Јединство ислама)	4. јул 1918.	1. новембар 1922		Син Абдул Меџида I; Султанат укинут; Напустио Истанбул 17. новембра 1922; Умро у прогонству у Санрему, Италији 16. маја 1926.
Републикански КалифатУреди (18. новембар 1922 — 3. март 1924 )
—	Абдул Меџид II HALİFE (Последњи османски калиф)	18. новембар 1922	3. март 1924	—	Син Абдул Азиза I; Изабрани калиф од стране Велике народне скупштине Турске; Прогнан након укидања калифата; Умро у Паризу, Француска 23. августа 1944.