Мехмед III

Мехмед III
Мехмед III
	Мехмед III
Лични подаци
Пуно име	Мехмед од Мурата
Датум рођења	26. мај 1566.
Место рођења	Маниса, Османско царство
Датум смрти	22. децембар 1603. (37 год.)
Место смрти	Истанбул, Османско царство
Породица
Супружник	султанија Хандан, султанија Халиме
Потомство	Ахмед I; Мустафа I; Махмуд; Селим; Сулејман; Џихангир; Осман; Шах; Хатиџе; Ајше; Камершах;
Родитељи	Мурат III; султанија Сафије
Династија	Османска династија
13. султан Османског царства
Период	16. јануар 1595. — 22. децембар 1603.
Претходник	Мурат III
Наследник	Ахмед I

Мехмет III (тур. III. Mehmet; 26. мај 1566 — 22. децембар 1603), османски султан од 1595. до 1603. године.

Биографија Уреди

Мехмед се родио као најстарији син султана Мурата III и султаније Сафије. Мехмедова владавина почела је 1595. године, када је имао 28 година. Наследио је свога оца султана Мурата III. Мехмед је озлоглашен зато што је, ступивши на престо, одмах наредио да се погубе деветнаесторица његове браће. Његова мајка, султанија Сафије, имала је јако велики утицај на њега. Живео је сарајским животом и није много учествовао у спољној политици, те је о томе бригу водила његова мајка Сафије. За време његове владавине није било значајнијих војних сукоба осим побуна у властитим редовима и борби против Хабзбурга по Мађарској. Као владар био је веома окрутан, а врхунац његове окрутности био је када је наредио погубљење свог најстаријег сина Махмуда.

Мехмед III је преминуо 22. децембра 1603. године.^{[тражи се извор]}

Детињство и младост Уреди

Султан Мехмед је рођен за време владавине свог прадеде султана Сулејмана I, 1566. године. Он је био син тадашњег принца Мурата (Мурат III касније), и унук Сулејмановог престолонаследника Селима II. Сулејман Величанствени је умро исте године када је Мехмед рођен, а на престо је ступио Мехмедов деда Селим II, Селим је умро када је Мехмед имао 8 година, и као резултат тога на престо долази његов отац Мурат III. Већ 1582. године, Мехмед је именован као санџак-бег Манисе, и напустио је Истанбул. Његова тетка Гевхерхан му је исте године поклонила конкубину Хандан-хатун. Док је живео у Маниси наредних четрнаест година, поред Хандан, касније је имао и конкубину Халиме. Током 1594. године, султану Мурату се није свидела Мехметова популарност међу јањичарима. Сафије, поред свих напора да смири султана, је послала сину писмо у Маниси да буде опрезан на сваком кораку и упозорила га је да га султан можда погуби.

Владавина Уреди

Султан Мехмед III постаје озлоглашен у Османској историји због тога што је побио деветнаесторицу своје браће, да обезбеди своју власт. Осим тога, све конкубине које су биле трудне са његовим оцем су стављене у врећу бачене у Босфор по његовом наређењу. Све њих задавили су Мехмедови глувонеми џелати.

Мехмед III био је конзервативнији од свога оца, султана Мурата III. Његова владавина означила је уметнички патронат, почевши да гради минијатуре својих претходника. Његова владавина, видно није имала веће застоје за опадање Османског царства. Мехмед није био заинтересован за ратовање, те се углавном трудио да има мирне односе са околним земљама.

Он није наследио осећај за одговорност од свог оца, па је управљање харемом и владом оставио својој мајци Султанији Сафији, која је за време његове владавине била Мајка Султанија имала сву моћ у држави, као и велики број везира, паша, ага и бегова под њеним утицајем, па је и сам Мехмед био често под утицајем своје мајке. На њен наговор убио је принца Махмуда, сопственог сина. Султанија Сафије имала је огромно богатство и веома велики утицај.

Његов први велики проблем је био ривалитет између два његова везира Сердар Ферхад-паше и Коџа Синан-паше, као и њихових присталица. Како је Коџа Синан-паша имао више присталица, убедио је султана у непочинства Ферхат-паше, па га је султан разрешио дужности и касније осудио на смрт.^{[тражи се извор]}. Како је Ферхат-паша био ожењен ћерком султаније Сафије Хумашах, султанија Сафије је покушала заједно са супругом њене млађе ћерке Ајше да убеди Султана да поштеди Ферхата, али безуспешно.

Рат са Аустријом Уреди

Мехмед III прихвата предају Егера, 1596 год.

Главни догађај његове владавине био је аустро-турски рат у Мађарској (1593—1606). Османски порази у рату су изазвали султана Мехмеда да и сам преузме личну команду над војском, он је био један од првих [[султан|султа̂]н]а који се прикључио бици, пратећи Сулејмана I. Османлије су освојиле Егер 1596. год. Након саслушања приступа Хабзбурга, Мехмед је хтео да отпусти војску и врати је у Истанбул. Међутим, Османлије су коначно одлучиле да се суоче са непријатељима и победиле Хабзбуршке и Трансилванијске снаге у бици код Кересзтеса (позната у турској и као Битка код Хаџова), током које је султан морао да се повуче бежећи из поља у пола битке. По повратку у Истанбул, Мехмед је рекао својим везирима да ће поново отићи у војни поход. Следеће године, млетачки бајло је у Истанбулу приметио да су лекари изјавили да султан не може да иде у рат због његовог лошег здравственог стања, а разлог тога је највероватније што му се нешто налазило у јелу и пићу.

Као награда за своје услуге у рату, Џигалазад Јусуф Синан-паша је постављен за великог везира око 1596 год. Међутим са притиском суда и његове мајке, Мехмед је поново дао позицију Дамат Ибрахим-паши.

Џелали побуна Уреди

Други велики догађај његове владавине биле су Џелали побуне у Анадолији. Карајазиџи Абдулхалим, бивши османски званичник, је заузео град Урфа (данас Шанлијурфа) и прогласио себе за султана 1600 године. Гласине о његовом захтеву прошириле су се и у Истанбулу, па све до Мехмедових ушију, чувши вест, Мехмед је наредио побуњеницима да растерају и удаве Абдулхалима. 1601 године, Абдулхамил је побегао близу Самсуна, након што је поражен снагама Сокулузаде Хасан-паше, гувернера Багдада. Међутим, његов брат, Кафе Хасан је убио Хасан-пашу, и поразио његове трупе под командом Хадим Хусрев-паше. Затим су марширали до Кутахје, заробивши град и спаливши га.^{[тражи се извор]}

Односи са Енглеском Уреди

Године 1599, која је била пета година Мехмедове владавине, енглеска краљица Елизабета I послала је конвој поклона Мехмеду и Османској престоници. Ови поклони су првобитно били намењени за Мехмедовог претходника, Мурата III, који је умро пре него што су стигли. Укључено у овим даровима био је велики драгуљ-студед, који је, како се говорило имао моћ исцељења и љубави. Такође, међу Енглеским поклонима био је и церемонијални тренер, у пратњи писма које је Краљица послала Мехмедовој мајци Сафији. Ови поклони били су за циљ да учврсте односе између две земље, ослањајући се на трговинском споразуму који је потписан у 1581, који је такође дао Енглеским трговцима приоритет у Османској држави. Османлије су негде потписали савез са Енглезима када им је била потребна помоћ у борби против Шпанаца, а сумња се да су до краја царства остали у добрим односима.

Лични живот Уреди

Мехмед је рођен у Маниси, као син султана Мурата III, кога је наследио 1595. године. Његова мајка је била Султанија Сафије,Албанка из Дукађини.^[1]

Мехмед је имао две конкубине; Хандан која је била Гркиња са њом је имао наследника Ахмеда, три принца који су умрли као деца и две кћери Камершах и Хатиџе; и Халиме, ћерку Акуџ-бега, са којом је имао два сина Мустафу и Махмуда, као и ћерке Ајше и Шах. Поред њих, једна конкубина која се звала Елена, имала је сина Јахју.

Иако је био најозлоглашенији владар у историји Османског царства, чињеница је да је Мехмед III био велики покровитељ уметности. Он је на свом двору окупљао разне уметнике из исламског света, као и из Европе.^{[тражи се извор]}

Убиство принца Махмуда Уреди

Најстарији Мехмедов син, принц Махмуд, беше задављен око 1603. године, мало пред смрт Мехмеда, највиша особа која је имала утицаја у овоме била је Мехмедова мајка султанија Сафија, пошто са султанијом Халиме, Махмудовом мајком, није била у добрим односима, а ако би Махмуд постао султан, онда би харем припао његовој мајци. Зато је наговорила сина Мехмеда да га погуби, лажући га да ће га Махмуд свргнути с трона. Мехмед је у све то поверовао, па је 1603. године наредио погубљење свој најстаријег сина Махмуда. Након Махмудове смрти, наследно право на султанат припало је његовом другом сину, Ахмеду.

Смрт Уреди

Мехмед је преминуо 22. децембра 1603. године, а разлог његове смрти је тровање. Према неким изворима, док се враћао у своју палату, један старац је Мехмеду пресрео пут говорећи му како ће га смрт убрзо снаћи и да ће се грчити од болова, од тог тренутка Мехмеда је обузео страх, те је избегавао да једе и пије, и на крају је умро. После њега, на престо је ступио његов четрнаестогодишњи син Ахмед I.^{[тражи се извор]}

Породица Уреди

Супруге

Султанија Хандан (ум. 1605) — мајка Ахмеда I
Султанија Халиме (ум. 1643) — мајка Мустафе I
непозната конкубина (ум. 1598) — умрла 1598. од куге заједно са својим сином
непозната конкубина (ум. 1596) — поклоњена од стране султаније Сафије свом сину. Како је Сафије била против Мехмедове одлуке да иде на поход Мађарске, послала му је намесницу која је по жељи његове мајке покушала да га убеди да не иде. Речено је да ју је султан Мехмет избо ножем због смелости.
непозната конкубина — мајка принца Џихангира и мехмедове најмлађе кћери
Елена-хатун — мајка принца Јахје

Мушка деца

Мехмед III је имао девет синова:

Принц Селим (фебруар 1585 — 20. април 1597; мајка — Хандан) — сматран престолонаследником све до године када је умро од шарлаха.
Принц Сулејман (1592 — 1598; мајка — Хандан) — умро од куге
Принц Махмуд (1586 — 7. јун 1603; мајка — Халиме) — смартан престолонаследником шест година. Погубљен по наређењу Мехмета III.
Принц Јахја (1589 — 1649; мајка — Елена-хатун)
Ахмед I (18. април 1590 — 22. новембар 1617; мајка — Хандан)
Принц Осман (1596 — 1602)
Принц ... (1598 — 1598) — син са непознатом конкубином, умро од куге 1598, заједно са мајком.
Принц Џихангир (1599 — 1602; мајка — непознато)
Мустафа I (1600 — 20. јануар 1639; мајка — Халиме)

Женска деца

Мехмед III је имао шест кћери:

Бејхан-султанија (Маниса, 1583/84 — Истанбул, након 1648; мајка — Хандан) — најстарије дете свог оца. Удавана четири пута. Из првог брака је имала сина и две кћери.
Ајше-султанија (Маниса, 1588 — Истанбул, 1614; мајка — Халиме) — удавана два пута. Из првог брака имала је троје деце који нису ореживели детињство.
Хатиџе-султанија (Маниса, 1587 — Истанбул, 1616; мајка — Хандан); удавана два пута. Из оба брака је имала троје деце који нису преживели детињство.
Шах-султанија (Маниса, 1590 — Истанбул, након 1628; мајка — Халиме) — удата једном. Имала је једног сина, кога је планирала да постави на престо.
Халиме-султанија (1598 — Истанбул, након 1670; мајка — Халиме) — Халиме је била кћи султана Мехмета, која је забележена 1622. године као неудата султанија. Она је највероватније кћи Халиме султаније, јер је именована по њој (као што је било случајева да султан или принц именује своју кћерку по њеној мајци; случај са Хафсом-султанијом (кћи Ајше Хафсе), Косем-султанијом (кћи Косем), Ајше-султанијом (кћи Ајше)). У дубровачким списима, постоји белешка о тетки султана Ибрахима 'Саиме-султанији', која је вероватно настала услед другачијег спеловања османских имена у то доба, која се односи на Халиме-султанију. Током 1642. године примила је дарове дубровачких поликсара као супруга Топал Ахмед-паше. Већ 1648. године је забележена као супруга Сархош Мехмед-паше. Након смрти Сархош Мехмед-паше се више није удавала. Умрла је почетком 1670-их.
кћи (Истанбул, 1598 — Истанбул, 1628; мајка — непознато) — била је удата 1614. године за намесника Будима Кадизаде Али-пашу. Речено је 1615. године да је била млађа сестра султана Ахмеда. Неки сматрају да је можда била и рођена сестра султана, али то се не може са сигурношћу рећи. Према неким подацима, ова султанија се у мају 1620. године преудала за Џигалазаде Махмуд-бега, који је био ожењен њеном сестром Хатиџе.