Мурат III

Мурат III
Мурат III
	Мурат III
Лични подаци
Пуно име	Мурат од Селима
Датум рођења	4. јул 1546.
Место рођења	Палата Топкапи, Османско царство
Датум смрти	15. јануар 1595. (48 год.)
Место смрти	Истанбул, Османско царство
Породица
Супружник	Султанија Сафија
Потомство	Мехмед III ; султанија Хумашах ; султанија Ајше ; султанија Фатма ; султанија Михримах ; султанија Хатиџе ; султанија Фахрије ; султанија Рукије ; султанија Фетхије ; султанија Есмахан ; султанија Бејхан ; султанија Сафије ; султанија Михрибан
Родитељи	Селим II; Султанија Нурбану
Династија	Османска династија
12. Султан Османског царства
Период	1574 — 1595.
Претходник	Селим II
Наследник	Мехмед III

Мурат III (тур. III. Murad; 4. јул 1546 — 15. јануар 1595), био је турски султан од 1574. до 1595. Био је омиљени унук султана Сулејмана Величанственог. За султана је проглашен 1574. након смрти свог оца Селима II. Живео је сарајским животом исто као и његов отац. Био је ожењен султанијом Сафије и са њом је имао троје деце, две ћерке и једног сина. Био је прослављени песник и добар политичар. Његово време јесте наставак напретка и просперитета унутар османске империје. Тада је Османско царство достигло свој врхунац.

Битка код Коње и принчевско добаУреди

Мурат је рођен 4. јула 1546. године као најстарији син султана Селима II и султаније Нурбану. Мурат је добио сву очеву пажњу зато што је одиграо кључну улогу и бици код Коње, коју је његов отац Селим водио против свог брата, принца Бајазита. Битка је ишла Бајазиту на руку, његова војска је продрла у Селимов табор. Сам Бајазит је учествовао у бици и борио се против Селимових војника. Преломни моменат битке био је када је Мурат, схвативши озбиљност ситуације, стрелом погодио свог стрица Бајазита у груди и тиме ставио тачку на битку код Коње.

Био је намесник у Сарухану (Маниси) за време владавине султана Сулејмана, као и за време владавине свога оца Селима II. Селим је већи део државне управе препустио везирима. И Мурат је живео сарајски, али је био активан у спољној и унутрашњој политици. Он је наставио политику султана Сулејмана и реформисао законе, уређивао администрацију. Престо је наследио са својих 28 година. Био је већ искусан принц, имао је политичког и војног искуства.^{[тражи се извор]}

ВладавинаУреди

Султан Мурат III (1574-1595)

Мурат је ступио на престо 15. децембра 1574. године, одмах потом је наредио да се задаве петорица његове браће, како би се осигурао мир унутар царства. Сарађивао је са енглеским двором. Био је то стратешки потез како би се склопило савезништво против католичких земаља и њихових владара. Крај себе је имао генијалног великог везира, Мехмед-пашу Соколовића, који је држао ред у царству за време владавине Селима II, па све до његовог убиства 1579. године.

Након смрти Мехмед Соколовић- паше наступа кризни период у османском царству. Дошло је до драстичног ширења корупције која је стигла чак до војске, која је била покретачка сила и камен темељац османске империје. Државни врх који је примао мито, као и војска у којој је почела да влада самовоља, биле су препрека даљем развоју и освајањима османске империје. Међутим, Мурат III је својом политиком успео да се избори са тим и створи још моћнију државу. Уређивао је администрацију, реорганизовао је војску и државне институције, као и школство.

Године 1578. Рамадан-паша је заузео Мароко. Тиме је у потпуности сломљен утицај Португалаца у северној Африци, а превласт Османског царства осигурана.

Османлије су биле у рату са Сафавидима. Рат је покренуо шах Исмаил II, син шаха Тахмаспа. Персијски шах није доживео крај рата с обзиром да је преминуо 1589. године. Рат је трајао 12 година, а завршен је споразумом у Истанбулу 1590. године. Османско царство је тада остварило своје највеће проширење ка истоку Територији царства придодати су: Карс, Тбилиси, Гања, Шехризор и Табриз.

Султан је обновио мир са Аустријом на 8 година. Мир је прекинут 1593. године зато што је аустријски цар Рудолф II престао да плаћа данак османском султану, што је договрено још у време Муратовог деде, султана Сулејмана I Величанственог. Поред тога, цар Рудолф изазвао је побуне у Влашкој, Молдавији и Трансилванији. Под тим условима, султан је, на инсистирање Синан-паше, објавио рат Аустрији. Тели Хасан-паша је са војском кренуо у опсаду Сиска. Браниоци (православни и римо-католици) су пружили изузетно жесток отпор при одбрани Сиска. Султан Мурат није доживео крај рата. Преминуо је 15. јануара 1595. године у Топкапи палати, у Истанбулу.

Да не би заостали за Европом, Мурат је директно из државне благајне финансирао пешадију и развој ватреног оружја. Његову владавину пратила је финансијска криза изазвана инфлацијом због велике количине сребра, допремљеног из Новог света. Инфлација је била висока што је изазвало незадовољство код јаничара и других људи. Превелика популација, финансијска криза, бројни револти који су највише штете оставили у Анадолији настали након његове смрти оставили су његовим наследницима пуне руке посла и кочиле даљу експанзију Османске империје.

Мурат III је као песник написао једну од најлепших песама из Османског доба, која је и дан данас популарна, а зове се Uyan ey gözlerim (Пробудите се очи моје). Његова песма се често може наћи на турским фестивалима.

Живот султана Мурата IIIУреди

Султан Мурат III код зидина Истанбула.

Мурат III није био толико политички активан, колико је био посвећен религији и уметности. Био је генијалан писац, чије песме представљају важан културни извор из периода османског царства. Проводио је време са филозофима, писцима, уметницима, црквеним учењацима. Течно је говорио арапски и персијски језик. Познато је да је био веома религиозан, те је владао по шеријату и канонама.

Његова миљеница била је султанија Сафије. Она је била Венецијанка из племените породице Бафо. Њено право име било је Софија Бафо. Била је киднапована од стране турских гусара, који су је продали и дали у харем Топкапи палате. Сафије није била у добрим односима са султанијом Нурбану, женом султана Селима II и мајком султана Мурата III. Њен негативан став према Сафије вуче корене још из времена владавине султана Сулејмана Величанственог. Познато је да је султанија Сафије била робиња у служби султаније Михримах са којом Нурбану није била у добрим односима. Нурбану је чинила све напоре како би одвојила Сафије од свог сина. У томе је и делимично успела, али је то било само привремено. Након њене смрти, султанија Сафије поново постаје султанова главна конкубина. Она је вртоглавом брзином дошла до огромног богатства и исто тако остварила снажан политички утицај, који је свој врхунац достигао за време владавине њеног сина, султана Мехмеда III. Њена моћ била је толико велика да је играла кључну улогу у атентату на великог везира Мехмед-пашу Соколовића 1579. године.

Султан Мурат је велики део свога времена посвећивао боравку у харему. Од других активности волео је лов. Био је сјајан стрелац, али није био војно активан. Он је био велики покровитељ изградњи џамија широм Османског царства. Један од познатијих џамија чији је ктитор био јесте Валиде џамија, изграђена у част његове мајке.^{[тражи се извор]}

Принц ЈахјаУреди

Јахја је био трећи син султана Мурата. Његова мајка била је трапезунтска принцеза Јелена из династије Комнина. Када је султан Мурат преминуо и његов син Мехмед III ступио на престо, мајка га је послала ван граница османске империје како би га спасила од погубљења.

У почетку је био у Грчкој, а затим у Бугарској. Пребивалиште му је било у једном православном манастиру где је и крштен. Тамо је провео 8 година.

Како је Јахја био ван земље у време владавине свога брата, након његове смрти на престо ступа Мехмедов син Ахмед I. Јахја се томе противио тврдећи да он, као најстарији наследник Османлија, треба да ступи на престо. Читав свој живот он је покушавао да се домогне османског престола. Једанпут је чак напао Истанбул са флотом од 130 бродова. Тај напад је, наравно, био безуспешан.

Јахја је преминуо у Бару (данашња Црна Гора) 1649. године.

Спољна политикаУреди

Територија Османског царства 1592. године

Мурат је имао неколико трговинских споразума закључених са Енглеском, Венецијом, Ђеновом и Француском. У време Бартоломејске ноћи 1572, католичка црква почела је да врши ембарго на енглеску трговину. Тада је Мурат изашао у сусрет краљици Елизабети и омогућио енглеским бродовима да користе османске луке како би трговали са остатком Европе. Имао је неколико преписака са краљицом Елизабетом I. Говорио је како су ислам и протестантизам веома слични јер немају идоле као католици и да они треба заједно да се боре против неверника. Елизабета је тражила интервенцију Турака 1585. за време рата са Шпанијом. Добри односи са Енглеском наставили су се и након Муратове смрти, а одржавали су их султанија Сафије и његов син Мехмед III.

Он је одлично искористио ривалитет Француске и Енглеске те је Османско царство профитирало од новца које су две земље давале зарад трговачких повластица на Средоземљу.

У позним годинама његове владавине почиње Дуги рат (1593-1606). Једна од значајнијих битака које су се десиле у његово време јесте битка код Сиска 1594. коју су Османлије изгубиле. То је био први копнени пораз Османлија. Године 1594, као акт освете побуњеним Србима, спаљене су мошти Светог Саве на Врачару.^{[тражи се извор]}

Позне године и смртУреди

Турбе Мурата III

Живео је сарајским животом, а последњих година није уопште излазио из Топкапи палате, у страху да га јаничари не склоне са престола. Ишао је само на молитве петком. У последњим годинама живота друштво му је стално правила султанија Сафије, са којом је имао сина Мехмеда. Наредио је да се његова мајка сахрани у турбету свога оца. То је био први пут да се једна конкубина сахрани у султановом турбету. Мурат је преминуо 1595. године у Топкапи палати.

Султан Мурат III је имао 20 синова, међутим, сви су погубљени када је престо наследио његов најстарији син Мехмед III.

Имао је тридесет ћерки, од којих је седамнаест умрло од куге 1598. године. Преостале ћерке, које су биле удате и преживеле 1598. годину, биле су:

Хумашах-султанија^[1] (тур. Hümaşah Sultan) (1565 — 1649); најстарија ћерка, удата 1584. за Нишара Мехмет-пашу, удата други пут 1590. за намесника Грчке Мехмет-пашу, удата трећи пут 1595. године за великог везира Сердар Ферхат-пашу. Последњи брак је склопила са Накаш Хасан-пашом 1605. године.
Ајше-султанија (тур. Ayşe Sultan) (1568^[2] — 1605); удата први пут 1586. за намесника Египта и касније великог везира Ибрахим-пашу (умро 1601), удата други пут 1602. за великог везира Јемишчи Хасан-пашу (погубљен 1603), удата трећи пут 1604. за Гузелче Махмут-пашу (умро 1606).
Фатма-султанија (тур. Fatma Sultan) (1574 — након 1620); удата први пут децембра 1593. године за Халил-пашу Босанца, удата 1604. године други пут за намесника Кипра Џафер-пашу, удата трећи пут 1610. године за везира куполе Хизир-пашу (умро 1610.), удата 1611. године четврти пут за намесника Мурат-пашу, удата пети пут 1620. године за Џигализаде Махмуд-бега.
Михримах-султанија (тур. Mihrümah Sultan) (1576 — након 1625); удата први пут 1594. године, удата други пут 1601. за намесника Мосула Мирахур Ахмед-пашу, удата трећи пут 1618. за намесника Дамаска и касније великог везира Черкез Мехмед-пашу.
Рукије-султанија (тур. Rükiye Sultan) (? — ?); ћерка Шемсирухсар-хатун. Како се Шемсирухсар није интересовала за државне послове, и имала је само ћерку, султан Мехмед је дозволио да Рукије и њена мајка остану да живе у Топкапи палати, где је и одрасла. Други сматрају да је лично Рукијину мајку поклонио његов син Мехмед још у принчевско доба, па је то био разлог да Рукије остане да живи у Топкапију. Када је на престо ступио султан Ахмед I, она и њена мајка су се настаниле у Старом двору. Удата је 1613. за сликара Хасан-пашу^[3] (умро 1622).
Хатиџе-султанија (тур. Hatiçe Sultan) (1583 — након 1639); ћерка непознате конкубине. Удата за Кара Мустафа-пашу 1598. године (умро 28. децембра 1604). Имала је троје деце који су умрли као мали. Учествовала је у репарацији минарета Вели џамије султана Бајазита II у Керчкој тврђави 1599. године. Након смрти мужа, била је преудата 1605. године за Мехмед-пашу од Кефе, који је именован намесником Босне. Након смрти другог супруга, више се није удавала. Сахрањена је у Принчевој џамији. Била је још жива 1639. године.
Фетхије-султанија (тур. Fethiye Sultan) (? — 1614); удата 1613. за намесника Мосула Чукадар Ахмед-пашу. Након њене смрти, Ахмед-паша се оженио њеноим сестром Фахрије.
Фахрије-султанија (тур. Fahriye Sultan) (1594^[4] — 1656?^[5]); ћерка непознате конкубине. Удата 1615. за намесника Мосула Чукадар Ахмет-пашу (умро 1618).
Михрибан-султанија (тур. Mihriban Sultan) ^[5] (1595 — пре 1617); најмлађа Муратова ћерка. Удата августа 1613. за капичибаши Топал Мехмет-агу. Речено је да је умрла млада, за време владавине султана Ахмеда.
непозната кћи; удата 1613. године за Џигалазаде Мехмед-бега, сина Јусуф Синан-паше и Салихе султаније.
Есмахан-султанија (тур. Esmahan Sultan); удата 1613. године за неког Давут-пашу.
непозната кћи (тур. Safiye Sultan); удата 1613. године за Софи Мехмед-пашу, намесника Каира.
Бејхан-султанија (тур. Beyhan Sultan); удата 1613. године за јањичарa Мустафа-агу. Умрла је средином 1660-их.

Напомена: Речено је да је до краја 1597. бар по једном удато четири Муратових кћери (Ајше, Фатма, Хумашах и Михримах), које су све биле Сафијине кћери. На крају Мехметове владавине забележено је да је остало тринаест живих султанија (кћерки султана Мурата), а током Ахметове владавине умрле су бар две. Током лета 1613. године, султан Ахмед је удао својих седам тетака, од којих знамо да су четири биле Фетхије, Есмахан, Рукије и Михрибан.