Сафавидска династија Персије (перс. سلسلة صفويان)[1] била је персијска династија која је владала Персијским царством, у исламској ери. Као једна до најзначајнијих династија, они су владали Ираном, од 1501. до 1736.[2] Царство се протезало кроз Азербејџан, Jeрменију, Грузију, источни Ирак, Авганистан, Пакистан, Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан, Русију, источну Турску и источну обалу Арабијског полуострва. Сама династија Сафeвида је била курдско-азерског порекла, а оснивач династије је био Исмаил I. Престонице царства су биле Табриз (1501-1555), Казвин (1555-1598) и Исфахан (1598-1722). Држава је највише водила ратове против Османског царства. Задњи владар царства је био Абас III.


Сафeвидско царство
перс. سلسلة صفويان
Застава
Застава
Грб Сафeвидског царства
Грб
Safavid Empire 1501 1722 AD.png
Територије Сафeвидског царства
Географија
Континент Азија
Регија Азербејџан, Арменија, Грузија, источни Ирак, Авганистан, Пакистан, Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан, Русија, источна Турска и источна обала Арабијског полуострва
Главни град Табриз (1501-1555)
Казвин (1555-1598)
Исфахан (1598-1722)
Друштво
Службени језик персијски
Религија шиитски ислам
Политика
Облик државе Монархија
 — шах Исмаил I
  Тахмасп I
  Исмаил II
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1501.
 — Укидање 1736.
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 2.850.000 km²
Валута томан
абаси
шах

Њихова владавина се често сматра почетком модерне иранске историје,[3] као и једном од барутних империја.[4] Сафавидски шах Исмаил I успоставио је дванаестороимамску деноминацију шиитског ислама као званичну религију Персијског царства, означивши једну од најважнијих прекретница у историји ислама.[5] Сафавидска династија води порекло од сафавидског суфистичког реда, који је успостављен у граду Ардабилу у региону Иранског Азербејџана.[6] Била је то иранска династија курдског порекла,[7] али су се за време своје владавине венчавали са туркменским,[8] грузијским,[9] черкешким,[10][11] и понтским грчким[12] достојанственицима, али су ипак били турскијско-говорећи и потурчени.[13] Из своје базе у Ардабилу, Сафавиди су успоставили контролу над деловима Великог Ирана и поново утврдили ирански идентитет региона,[14] чиме су постали прва аутохтона династија од Сасанидског царства која је успоставила националну државу званично познату као Иран.[15]

КултураУреди

Породица Сафавид је била писмена породица од времена свог раног порекла. Постоје сачувани тати и персијска поезија шејха Сафи ад-дина Ардабилија, као и персијска поезија шејха Садр ад-дина. Већина сачуване поезије шаха Исмаила I је под азербејџанским псеудонимом Катај.[16] Сам Мирза, син шаха Исмаила, као и неки каснији аутори тврде да је Исмаил компоновао песме на турском и на перзијском, али је сачувано само неколико примерака његових персијских стихова.[17] Збирка његових песама на азербејџанском језику објављена је као Диван. Шах Тахмасп који је писао поезију на перзијском, такође је био сликар, док је шах Абас II био познат као песник који је писао азербејџанске стихове.[18] Сам Мирза, син Исмаила I, и сам је био пјесник и компоновао је своју поезију на перзијском. Саставио је и антологију савремене поезије.[19]

РеференцеУреди

  1. ^ *Afšār, ta·līf-i Iskandar Baig Turkmān. Zīr-i naẓar bā tanẓīm-i fihristhā wa muqaddama-i Īraǧ (2003). Tārīkh-i ʻʻālamārā-yi ʻʻAbbāsī (на језику: персијски) (Čāp-i 3. изд.). Tihrān: Mu·assasa-i Intišārāt-i Amīr Kabīr. стр. 17, 18, 19, 79. ISBN 978-964-00-0818-8. 
    • p. 17: dudmān-i safavīa
    • p. 18: khāndān-i safavīa
    • p. 19: sīlsīla-i safavīa
    • p. 79: sīlsīla-i alīa-i safavīa
  2. ^ „SAFAVID DYNASTY”. Encyclopædia Iranica. 
  3. ^ Matthee, Rudi (13. 6. 2017) [28 July 2008]. „SAFAVID DYNASTY”. Encyclopædia Iranica. New York: Columbia University. ISSN 2330-4804. doi:10.1163/2330-4804_EIRO_COM_509 . Архивирано из оригинала на датум 25. 5. 2022. Приступљено 23. 6. 2022. 
  4. ^ Streusand, Douglas E., Islamic Gunpowder Empires: Ottomans, Safavids, and Mughals (Boulder, Col : Westview Press, 2011) ("Streusand"), p. 135
  5. ^ Savory, Roger (2012) [1995]. „Ṣafawids”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E. J.; Heinrichs, W. P.; Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. Encyclopaedia of Islam, Second Edition. 8. Leiden and Boston: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-16121-4. doi:10.1163/1573-3912_islam_COM_0964. 
  6. ^ Baltacıoğlu-Brammer, Ayşe (2021). „The emergence of the Safavids as a mystical order and their subsequent rise to power in the fourteenth and fifteenth centuries”. Ур.: Matthee, Rudi. The Safavid World. Routledge Worlds (1st изд.). New York and London: Routledge. стр. 15—36. ISBN 978-1-003-17082-2. S2CID 236371308 Check |s2cid= value (помоћ). doi:10.4324/9781003170822. 
  7. ^
    • Matthee, Rudi. (2005). The Pursuit of Pleasure: Drugs and Stimulants in Iranian History, 1500-1900. Princeton University Press. p. 18; "The Safavids, as Iranians of Kurdish ancestry and of nontribal background (...)".
    • Savory, Roger. (2008). "EBN BAZZĀZ". Encyclopaedia Iranica, Vol. VIII, Fasc. 1. p. 8. "This official version contains textual changes designed to obscure the Kurdish origins of the Safavid family and to vindicate their claim to descent from the Imams."
    • Amoretti, Biancamaria Scarcia; Matthee, Rudi. (2009). "Ṣafavid Dynasty". In Esposito, John L. (ed.) The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford University Press. "Of Kurdish ancestry, the Ṣafavids started as a Sunnī mystical order (...)"
  8. ^
    • Roemer, H.R. (1986). "The Safavid Period" in Jackson, Peter; Lockhart, Laurence. The Cambridge History of Iran, Vol. 6: The Timurid and Safavid Periods. Cambridge University Press. pp. 214, 229
    • Blow, David (2009). Shah Abbas: The Ruthless King Who Became an Iranian Legend. I.B.Tauris. p. 3
    • Savory, Roger M.; Karamustafa, Ahmet T. (1998) ESMĀʿĪL I ṢAFAWĪ. Encyclopaedia Iranica Vol. VIII, Fasc. 6, pp. 628-636
    • Ghereghlou, Kioumars (2016). ḤAYDAR ṢAFAVI. Encyclopaedia Iranica
  9. ^ Aptin Khanbaghi (2006) The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early. London & New York. IB Tauris. ISBN 1-84511-056-0, p. 130–1
  10. ^ Yarshater 2001, стр. 493.
  11. ^ Khanbaghi 2006, стр. 130.
  12. ^ Anthony Bryer. "Greeks and Türkmens: The Pontic Exception", Dumbarton Oaks Papers, Vol. 29 (1975), Appendix II "Genealogy of the Muslim Marriages of the Princesses of Trebizond"
  13. ^ Сафавиди at Encyclopædia Iranica, "The origins of the Safavids are clouded in obscurity. They may have been of Kurdish origin (see R. Savory, Iran Under the Safavids, 1980, p. 2; R. Matthee, "Safavid Dynasty" at iranica.com), but for all practical purposes they were Turkish-speaking and Turkified."
  14. ^ Why is there such confusion about the origins of this important dynasty, which reasserted Iranian identity and established an independent Iranian state after eight and a half centuries of rule by foreign dynasties? RM Savory, Iran under the Safavids (Cambridge University Press, Cambridge, 1980), p. 3.
  15. ^ Alireza Shapur Shahbazi (2005), "The History of the Idea of Iran", in Vesta Curtis ed., Birth of the Persian Empire, IB Tauris, London, p. 108: "Similarly the collapse of Sassanian Eranshahr in AD 650 did not end Iranians' national idea. The name "Iran" disappeared from official records of the Saffarids, Samanids, Buyids, Saljuqs and their successor. But one unofficially used the name Iran, Eranshahr, and similar national designations, particularly Mamalek-e Iran or "Iranian lands", which exactly translated the old Avestan term Ariyanam Daihunam. On the other hand, when the Safavids (not Reza Shah, as is popularly assumed) revived a national state officially known as Iran, bureaucratic usage in the Ottoman empire and even Iran itself could still refer to it by other descriptive and traditional appellations".
  16. ^ V. Minorsky, "The Poetry of Shāh Ismā‘īl I", Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London 10/4 (1942): 1006–53.
  17. ^ "Ismail Safavi" Encyclopædia Iranica
  18. ^ E. Yarshater, Language of Azerbaijan, vii., Persian language of Azerbaijan", Encyclopædia Iranica, v, pp. 238–45, Online edition.
  19. ^ Emeri "van" Donzel, Islamic Desk Reference, Brill Academic Publishers, 1994, p. 393.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди