Златна хорда

Златна хорда (монг. Алтан Орд [Altan Ord]; тат. Алтын Урда, Altın Urda;[1] рус. Золотая Орда [Zolotaya Orda]) је била монголско-туркијска држава успостављена на територијама данашње Русије, Украјине и Казахстана након распада Монголске империје четрдесетих година 13. века.[2][3] Монголи су у Русији звани Татарима. Руски кнежеви су плаћали данак Монголима и постајали су заменици канова.

Златна Хорда 1389.

Након смрти Бату Кана (оснивача Златне Хорде) 1255. године, његова династија је цветала читав век, све до 1359. године, иако су интриге Ногаја подстакле делимичан грађански рат у касним 1290-им. Војна моћ Хорде достигла је врхунац за време владавине Узбег-кана (1312–1341), који је прихватио ислам. Територија Златне Хорде на свом врхунцу простирала се од Сибира и Централне Азије до делова Источне Европе од Урала до Дунава на западу и од Црног мора до Каспијског мора на југу, док се граничила са Кавкаским планинама и територијом монголске династије познате као Илканат.[3]

ИмеУреди

Претпоставља се да име долази од степског именовања основних праваца света: црно — север, плаво — исток, црвено — југ, бело — запад и жуто или златно за центар. Према другој верзији име долази од величанственог златног шатора Бату-кана, који је означавао његову будућу престоницу на Волги.[4]

Монголско пореклоУреди

 
Монголи разарају Суздаљ.

Џингис-кан је поделио Монголску империју четворици својих синова. Јохи је био најстарији, али био је мртав, тако да је јужна Русија подељена његовим синовима: Бату-кану, вођи Плаве хорде (исток) и Орда-кану, вођи Беле хорде (запад).

Бату-кан је успео успоставити контролу и над територијама Орда-кана, потчинио је северну обалу Црног мора и укључио је туркијско становништво у своју војску. Током 1230-их и 1240-их извршио је бриљантне походе против земаља наследница Кијевске Русије и против Поволшке Бугарске.

После тога је кренуо западно, попљачкавши и попаливши Пољску и Угарску после битка код Легнике и битке код Мухија. Велики кан Огедеј умире 1241. године у Монголији, па Бату-кан престаје са опсадом Беча, да би се укључио у спор око наследства Великог кана. После тога монголска војска никад није отишла толико далеко на запад.

Бату-кан је успоставио своје седиште у Сарају, контролишући нижи ток реке Волге. Пре тога Плава Хорда се распала, када је Бату-канов брат напустио Бату-канову војску и успоставио властиту хорду источно од Урала, дуж Оба и Иртиша.

Златно добаУреди

Златна Хорда је брзо изгубила свој монголски идентитет. Потомци монголских освајача су чинили вишу класу друштва, а већину становништва хорде чинили су: Кипчаци, Прабугари, Киргизи, Хварезмијани и други туркијски народи.

Унутрашња организацијаУреди

 
Токтамишова опсада Москве 1382.

Главни владар хорде је био кан, одабран међу потомцима Бату-кана. Други по рангу је био беглербег који је морао бити Монгол. Затим су по рангу долазили везири. Локални управници или баскаци били су одговорни за скупљање данка и за смиривање побуна. Војна и цивилна управа нису биле раздвојене.

Иако су Монголи били номади, Златна Хорда се није развила као типична номадска култура, него је попримила стални карактер. Сарај се развио у јако насељен и просперитетан велики град. У раном 14. веку седиште се преселило узводно до Сарај Берка, који постаје један од највећих средњовековних градова, са отприлике 600.000 становника.

Руси су покушавали да наметну хришћанство, али Монголи су задржавали анимистичке вере. Канови су били уопштено толерантни, иако је неколико руских владара било убијено кад су одбили да се клањају паганским идолима. Узбек-кан (13121341) је прихватио ислам као државну веру.

Вазали и савезнициУреди

Златна Хорда је тражила данак од свих потчињених народа: Руса, Јермена, Грузијаца и Кримских Грка. Територије хришћанских поданика нису им биле од великог интереса, док год су настављале да плаћају данак. Те вазалне државе никад нису укључене у Златну хорду, а руски владари су чак добили привилегије да сами сакупљају данак за Татаре. Да би задржали контролу над Русијом татарске војсковође би спроводили редовне казнене походе на руске кнежевине (најопаснији су били 1252, 1293. и 1382).

Постоји међу делом историчара и мишљење да су Хорда и Руси имали одбрамбени савез против Тевтонских витезова и (тада) паганских[5] Литванаца. Иако Велики Новгород никад није признао да је део Хорде, монголски контингент је помогао у бици на Чудском језеру.

Политички развојУреди

После смрти Бату-кана 1255, Империја је трајала још читав век, све до убиства Јани Бега 1357. Бела и Плава Хорда су имале заједничког владара Берке-кана. Током 1280-их власт је узурпирао Ногај. Током Узбег-кана (13121341) Златна Хорда је имала 300.000 ратника.

Златна Хорда је стално мењала савезнике међу Русима, с циљем да Русија остане слаба и подељена. Током 14. века успон Литваније почиње представљати претњу татарској контроли над Русијом. Зато Узбег-кан почиње подржавати Москву, као водећу руску државу. Иван I постаје велики кнез и добија право скупљања пореза од осталих руских кнежевина.

Црна Смрт (куга) у 1340им је главни фактор који је допринио паду Златне Хорде. После убиства Јани Бега 1357, наступило је раздобље грађанског рата са у просеку једним новим каном годишње. До 1380-их Астрахан, Хварезм и Москва су покушали да се ослободе Златне хорде. Доњи ток Дњепра су анектирале Литванија и Пољска.

Татарски генерал Мамај покушао је да поново успостави татарску власт у Русији. Димитрије Донски је победио татарску армију у бици код Куликова. Мамај је убрзо свргнут. Владар Беле хорде Токтамиш је напао и анектирао територију Плаве хорде. Накратко је успео поново успоставити Златну хорду као доминантну регионалну силу. Опустошио је Москву 1382. као казну за непослушност.

Распад и падУреди

Фатални ударац Златној хорди дао је Тамерлан, који је уништио Токтамишову војску и главно седиште. Опљачкао је кримске трговачке центре и одвукао је највештије занатлије у своје седиште Самарканд.

У првој декади 15. века поново је везир Едиги успоставио Ногај Хорду.

Током 1440-их Златна Хорда је растрзана грађанским ратом. Распала се у различите канате: Сибирски, Казански, Казимски, Астрахански, Казачки, Узбечки и Кримски. Сви они су се раздвојили од задњих остатака Златне хорде, од Велике хорде.

Ниједан од тих каната није био јачи од Московске Кнежевине, која се коначно ослободила татарске контроле 1480. године. Постепено је Московска Русија анектирала канате, један по један, почевши од Казанског и Астраханског каната у 1550-им. До краја тог века, Сибирски канат је постао део Русије, а потомци владајућих канова признали су руску власт.

Кримски канат је постао отомански вазал 1475. и под његовом влашћу су били остаци Велике хорде. Кримски Татари су правили велике невоље Русији током 16. и 17. века, али нису могли да победе Русију ни да заузму Москву. Под отоманском заштитом, Кримски канат је постојао до 8. априла 1783, када га је анектирала Катарина Велика. Кримски канат је био најдуговечнији наследник Златне хорде.

 
Монголски јахач
 
Монголски јахач

ГенетикаУреди

Генетска студија објављена у часопису Nature у мају 2018. године испитала је остатке два мушкарца из Златне Хорде сахрањена у округу Улитау у Казахстану око. 1300. године.[6] Један мушкарац, који је био будистички ратник монголоидног порекла,[7] носио је очинску хаплогрупу C3[8] и мајчину хаплогрупу D4m2.[9] Други мушкарац, који је био белац и вероватно роб или слуга,[10][7] је био носилац очинске хаплогрупе R1[11] и хаплогрупе мајке I1b.[12]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „The History and Culture of the Golden Horde (Room 6)”. The State Hermitage Museum, Sankt Petersburg. Приступљено 21. 3. 2020. 
  2. ^ Perrie, Maureen, ур. (2006). The Cambridge History of Russia: Volume 1, From Early Rus' to 1689. Cambridge University Press. стр. 130. ISBN 978-0-521-81227-6. 
  3. ^ а б „Golden Horde”. Encyclopædia Britannica. 2007. »Also called Kipchak Khanate Russian designation for Juchi's Ulus, the western part of the Mongol Empire, which flourished from the mid-13th century to the end of the 14th century. The people of the Golden Horde were mainly a mixture of Turkic and Uralic peoples and Sarmatians & Scythians and, to a lesser extent, Mongols, with the latter generally constituting the aristocracy. Distinguish the Kipchak Khanate from the earlier Cuman-Kipchak confederation in the same region that had previously held sway, before its conquest by the Mongols.« 
  4. ^ Atwood (2004), стр. 201.
  5. ^ Наметање католичке вере у балтичким земљама никад није уродило плодом, па тамо и данас има пуно паганских обичаја.
  6. ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 2, Rows 23-24.
  7. ^ а б Damgaard et al. 2018, Supplementary Information, pp. 148-151.
  8. ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 9, Row 16.
  9. ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 8, Row 81.
  10. ^ Damgaard et al. 2018, стр. 4.
  11. ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 9, Row 17.
  12. ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 8, Row 82.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди