Краљевина Угарска (1000—1301)

Краљевина Угарска (лат. Regnum Hungariae, мађ. Magyar Királyság) настала је у средњој Европи када је велики везир Стефан I крунисан за краља 1000. или 1001. године. Ојачао је средишњу власт и приморао своје поданике да прихвате хришћанство. Иако сви писани извори истичу само улогу њемачких и италијанских витезова и духовника у том поступку, значајан дио мађарског вокабулара везаног за пољопривреду, религију и државна питања преузет је из словенских језика. Грађански ратови и пагански устанци, заједно са покушајима царева Светог римског царства да прошире своју власт над Угарском, угрозили су нову монархију. Монархија се учврстила за вријеме владавине Ладислава I (1077—1095) и Коломана (1095—1116). Ови владари су уз подршку дијела мјесног становништва заузели Хрватску и Далмацију. Обје области су задржале свој аутономни положај. Насљедници Ладислава и Коломана — нарочито Бела II (1131—1141), Бела III (1176—1196), Андрија II (1205—1235) и Бела IV (1235—1270) — наставили су политику ширења према Балканском полуострву и земљама источно од Карпатских планина, претварајући своје краљевство у једно од највећих сила средњовјековне Европе.

Краљевина Угарска
Угарска
Застава
Flag of Hungary (11th c. - 1301).svg
Горња: Краљевска стандарда (из 13. вијека)[1]
Доња: Династичка стандарда (из 13. вијека)[1][2]
Грб (из 13. вијека) Угарске
Грб
(из 13. вијека)
Kingdom of Hungary 1190.svg
Карта Краљевине Угарске (око 1190)
Географија
Главни град Острогон (до 1256)[3]
Секешфехервар (мјесто сабора, сједиште краља, мјесто крунисања и сахране)
Будим (од 1256)[4]
Друштво
Службени језик латински (администрација), мађарски, хрватски, њемачки, кумански и други словенски језици
Религија католицизам (званична), православље, тенгризам (међу Куманима[а])
Политика
Облик државе феудална монархија
 — Краљ Стефан I (1000—1038; први краљ)
Андрија III (1290—1301; посљедњи краљ Арпадовића)
 — Надор Шамуел Аба (око 1009—1038; први)
Роланд Ратот (1298—1299; посљедњи надор Арпадовића)
Законодавна власт Краљевски сабор (од 1290-их)[5]
Историја
Историјско доба средњи вијек
 — Оснивање 1000/1001
 — Укидање 1301
 — Статус у персоналној унији са Хрватском
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 282.870 km²
Становништво  
 — 1200.[6] 2.000.000
Земље претходнице и насљеднице
Угарске
Претходнице: Насљеднице:
Flag of Hungary (895-1000).svg Кнежевина Угарска Краљевина Угарска послије Арпадовића Flag of Hungary (1301-1382).svg
Crown of Zvonimir (Croatia).svg Краљевина Хрватска
Flag of the Principality of Nitra.svg Њитранска кнежевина

Богата необрађеном земљом, налазиштима сребра, злата и соли, Угарска је постала омиљено одредиште претежно њемачких, италијанских и француских колониста. Ови досељеници су углавном били сељаци који су се населили по селима, али било је и занатлија и трговаца, који су основали већину градова краљевине. Њихов долазак је одиграо кључну улогу у обликовању урбаног начина живота, навика и култура у средњовјековној Угарској. Положај краљевине на раскрсници међународних трговачких путева, погодовао је коегзистенцији неколико култура. Романичке, готичке и ренесансне грађевине и књижевна дјела писана латинским језиком, доказују претежно римокатолички карактер културе; али постојале су и православне, па и нехришћанске мањинске заједнице. Латински је био језик законодавства, управе и судства, али је „језички плурализам” допринио опстанку многих језика, укључујући и велику разноликост словенских дијалеката.

Преовлађивање краљевских посједа у почетку је гарантовало суверено превасходан положај, али је отуђење краљевских земаља довело до појаве самосвјесне скупине мањих земљопосједника, познатих као „краљевске слуге”. Они су приморали Андрију II да изда Златну булу 1222. године, „један од првих примјера уставних ограничења која су стављена на овлашћења европског монарха” (Франсис Фукујама). Монголи су задали велики ударац краљевини током инвазије од 1241. до 1242. године. Након тога, куманске и јашке скупине су се населили у средишњим низијама, а колонисти су стигли из Моравске, Пољске и других оближњих земаља. Уз подршку монарха, земљопосједници су након повлачења Монгола отпочели с подизањем тврђава, што је довело до развоја полуаутономних „покрајина” у којима су доминирали моћни магнати. Неки од ових магната су чак оспорили ауторитет Андрије III (1290—1301), посљедњег мушког потомка домаће династије Арпадовића. Послије његове смрти услиједио је период међувлашћа и безвлашћа. Средишња власт је поново успостављена тек почетком двадесетих година 14. вијека.

ПозадинаУреди

Мађари, или Угари, освојили су Карпатски басен на прелазу из 9. у 10. вијеку.[7] Овдје су затекли претежно словенског становништво.[8] Из своје нове домовине, покренули су пљачкашке походе на Источну Франачку, Италија и друге регије Европе.[9][10] Њихове нападе зауставио будући цар Светог римског царства Отон I, који их је поразио у бици на Лешком пољу 955. године.[11]

Мађари су живјели у патрилинеарним породицама, које су биле организоване у родовима које су образовале племена. На челу племенске конфедерације био је велики везир, увијек члан породице која потиче од Арпада, мађарског вође током „заузимања земље”.[12] Савремени аутори описују Мађаре као номаде, али Ибн Руста и други додају да су они обрађивали оранице.[13] Велики број позајмљеница из словенских језика,[б] доказује да су Мађари усвојили нове технике и сталоженији начин живота у средњој Европи.[15] Суживот Мађара и мјесних етничких скупина огледа се и у скуповима Бјелобрдске културе,[16] која је настала средином 10. вијека.[17] Археолошки налази — неколико предмета са кратким натписима — указују на потребу посебног руниформног писма у средњовјековној Угарској. Натписи нису дешифровани, а писмо вјероватно никада није коришћено у административна или законодавне сврхе.[18]

Мада су били пагани, Мађари су показивали толерантан однос према хришћанима, Јеврејима и муслиманима.[19] Муслимански, јеврејски и мађарски трговци из Угарске редовно су посјећивали сајмове у Прагу, мијењајући злато и византијске златнике за робове, лим и крзно. У Перејаславцу, важном трговачком средишту на доњем Дунаву, Мађари су доводили коње и сребро.[20] Византијска црква је прва успјешно провела прозелитизам међу мађарским поглаварима: 948. хорке, а око 952. ђуле, крштени су у Константинопољу.[12][21] Насупрот њима, велики везир Геза који је владао раних седамдесетих 10. вијека крстио се по латинском обреду.[22] Подигао је тврђаве и позивао стране ратнике да развију нову војску, засновану на тешкој коњици.[22][23] Геза је такође договорио брак свог сина Стефана са Гизелом од Баварске, принцезом из породице царева Светом римског царства.[22][24]

Када је Геза преминуо 997. године,[25] његов син морао је да се бори за насљедство са Копанијем, најстаријим чланом породице Арпад.[26] Уз помоћ њемачке тешке коњице,[27] Стефан је изашао као побједник у одлучујућом бици око 998. године.[28][26] Поднио је молбу за краљевску круну папи Силвестру II (999—1003), који је удовољио његовој молби уз сагласност цара Отона III.[29]

„Патримонијална” краљевинаУреди

Краљ Стефан (1000—1038)Уреди

Стефан је крунисан као први краљ Угарске или 25. децембра 1000. или 1. јануара 1001. године.[28] Учврстио је своју власт низом ратова проти полунезависних мјесних владара, укључујући и свог ујака Ђулу и моћног племенског поглавицу Ахтума.[27][28] Доказао је војну снагу свог краљевства када је одбио инвазију цара Светог римског царства Конрада II 1030. године.[30][31] Мочваре, друге природне препреке и барикаде од камена, земље или дрвета пружале су одбрану на границама краљевства. Широка зона позната као ђепи намјерно је остављена ненасељена ради одбрамбене дуж границе.[32]

 
Краљ Стефан и супруга Гизела оснивају цркву у Старом Будиму

Стефан је развио државу сличну монархијама западне Европе.[28] Жупаније, основне јединице управе, биле су области организоване око утврђења на чијем челу се налазио краљевски званичник познат као ишпан (тј. гроф).[27][33] Већина раносредњовјекових утврђења било је начињено од земље и дрвета.[34] Стефан је основао епархије и најмање једну архиепископију, а успостављао је и бенедиктинске манастире.[27] Прописао је да свако десето село треба да подигне парохијску цркву.[33] Најраније цркве биле су једноставне грађевине од дрвета,[35] али је краљевска базилика у Секешфехервару изграђена у романичком стилу.[36] Са увођењем католичке црквене хијерархије, латински се појавио као преовладујући језик црквеног живота и државне управе, иако су неке краљевске повеље вјероватно биле написане на грчком.[в] Епископи су морали да снабдијевају мјесно свештенство богослужбеним књигама, а краљеви су манастирима редовно поклањали кодексе. Најранија сачувана књижевна дјела настала су на латинском за вријеме Стефанове владавине.[18] Чанадски епископ Герард, који је дошао из Венеције, довршио је латински коментар на поглавље у Књизи пророка Данила у Угарској.[38] Стефанови погледи на државну управу сажети су око 1015. у огледалу за принчеве, познато као Опомене.[30] Наводећи да је „земља која имао само један језик и један обичај слаба и крхка”, истакао је предност доласка странаца, односно „гостију”.[39] Његови закони били су усмјерени на усвајање, макар и присилно, хришћанског начина живота.[40] Нарочито је штитио хришћански брак од полигамије и других традиционалних обичаја.[35] Нестали су и украшени појасеви и други предмети паганске моде.[41] Обични грађани су почели носити дугачке вунене капуте, али су богати мушкарци и даље упорно носили своје свилене кафтане украшене крзном.[41]

Декрет краља Стефана о отмици дјевојака
Уколико који развратни ратник отме дјевојку да му буде жена без пристанка њених родитеља, одредили смо да се дјевојка врати родитељима, чак и ако јој је било шта на силу учинио, а отмичар ће платити са десет јунаца за отмицу, иако се може касније помири са дјевојкиним родитељима.

Стефан I:27, 1000—1038.[42]

С правног гледишта, угарско друштво било је подијељено на слободњаке и кметове, али су постојале и средње скупине.[43] Сви слободни људи су имали правну могућност да посједују имовину, да туже и да буду тужени.[44] Већина њих била је везана за монарха или за имућније властелина и само су „гости” могли слободно да се крећу.[44] Међу слободним људима који су живјели на посједима везаним за утврђење, ратници из утврђења су служили војску, док су обични људи обрађивали земљу, ковали оружје или пружали друге услуге.[45][46] Сви слободни људи су морали да плаћају посебан порез, слободњачки денар — осам денара по особи годишњи — монарсима.[47][48] Сељаци познати као дворници били су ослобођени овог пореза, јер су били донекле прелазни статус између слободњака и кмета.[49] Кметовима је теоретски недостајао правни статус који је био доступан слободњацима,[50] али су у пракси имали своју имовину: обрађивали су земљу својих господара сопственим оруђем и задржавали 50—60% жетве за себе.[51] Стефанови закони и повеље сугеришу да је већина обичних људи живјела у сједилачким заједницама које су образовале села.[52] Просјечно село је чинило не више од 40 полуукопаним брвнара са угаоним огњиштем.[52] Колибе су биле окружене великим двориштима. Одвајали су их ровови који су држали животиње подаље и омогућавали узгој житарица и поврћа.[53] Многа од села су добила називе по занимању,[г] што имплицира да су сељани морали да пружају одређене услуге својим господарима.[52]

Паганске побуне, ратови и учвршћивање (1038—1116)Уреди

Стефан је надживио свог сина Емерика, што је изазвало четвородеценијску кризу.[54][55] Стефан је свог рођака Вазула сматрао непогодним за пријесто и за насљедника је именовао сина своје сестре, Млечанина Петра Орсеола.[56][31] Након што је Вазул ослијепљен и његова три сина протјерана, Петар је 1038. без противљена наслиједио стрица на пријестолу.[31] Петрово указивање предности страним дворјанима довело је до побуне, која се завршила његовим свргавањем у корист домаћег господара, Шамуела Абе, који је био у сродству са краљевском породицом.[51][56] Уз подршку цара Светог римског царства Хајнриха III, Петар се вратио и протјерао Шамуела 1044. године. Током своје друге владавине, Петар је прихватио царево сизеренство.[31] Његова владавина завршена је новом побуном, овог пута усмјереном ка обнови паганства. Било је много великаша који су се противили уништењу хришћанске монархије. Предложили су круну Андрији, једном од Вазулових синова, који се вратио у Угарску, побиједио Петра и потиснуо пагане 1046. године.[57] Његова сарадња са братом Белом, надареним војним заповједником, осигурала је угарску побједу над царем Хајнрихом III, који је два пута покушавао да освоји краљевину: 1050. и 1053. године.[58]

Нови грађански рат је избио када је војвода Бела преузео круну 1059. године, али његова три сина су прихватила власт Андријиног сина Шоломона 1063. године.[59] Печујски епископ Маур писао је у свом Животу о пустињацима Бенедикту и Андрији Зорарду — најранију мађарску хагиографију — отприлике у то вријеме.[60] Млади краљ и његови рођаци сарађивали су скоро деценију; нпр. заједно су поразили Печенезе, који су пљачкали Трансилванију 1068. године.[17] Сукоб моћи у краљевској породици изазвао је нови грађански рат 1071. године. Трајао је све до Шоломонове абдикације у корист једног од његових рођака, Ладислава, почетком осамдесетих година 11. вијека.[61] Ладислав је објавио законе који су прописивали драконске казне против злочинаца.[62] Његови закони су такође одређивали плаћање царине, путарине на вашарима и пловилима, као и десетине.[63] Забранио је Јеврејима да држи хришћанске кметове и увео законе који су за циљ имали преобраћање мјесних муслимана, који су били познати као Безермењи.[64]

Декрет краља Ладислава о продавцима и трговцима који купују украдену робу
Нико не смије куповати или продавати осим на пијаци. Ако, кршећи ово, неко купи украдену имовину, све ће бити погубљени: и купац, и продавац, и свједоци. Ако су, међутим, пристали да продају нешто своје, изгубиће ту ствар и њену цијену, а исто толико ће изгубити и свједоци. Али ако је посао склопљен на пијаци, а договор ће бити закључен пред судијом, порезником и свједоцима, а ако се касније покаже да је купљена роба украдена, купац ће избјећи казну…

Ладислав II:7, 1077–1095.[65]

Смрћу Ладиславовог зета, хрватског краља Дмитра Звонимира 1089. или 1090. године, указала му се прилику да присвоји Хрватску.[66][67] Хрватска краљица Јелена, Ладиславова сестра, и неколико племића (углавном из сјеверне Хрватске) подржали су његове тежње.[68][69] Ладиславове трупе су заузеле низију, али је домаћи претендент на пријесто, Петар Сначић, пружио отпор на Петровој гори.[70][67][68] Ипак, Хрватска и Угарска су остале блиско повезане више од девет вијекова.[71] Ладислав је свог нећака Алмоша именовао херцегом Хрватске.[70][67] Иако је био млађи син, Алмош је такође био краљев фаворит за пријесто, насупрот брата Коломана. Чак и тако, Коломан је наслиједио свог стрица 1095, док је Алмош добио засебно војводство под братовим сизеренством.[72] Током Коломанове владавине, однос између браће остао напет, што је коначно довело до ослијепљења Алмоша и његовог малољетног сина Беле.[73]

Коломан је разбио двије чете крсташа (извршиоци Рајанских покоља) који су пљачкали западну границу[74] и поразио је Петра Сначића у Хрватској.[75][70] Pacta conventa из касног 14. вијека наводи да је Коломан крунисан за краља Хрватске након што је закључио споразум са дванаест хрватских племића.[76] Иако је највјероватније фалсификат, документ одражава стварни статус уже Хрватске, која никада није била сједињена са Угарском.[73][77] Насупрот, Славонија, регија између Петрове горе и ријеке Драве, постала је блиско везана за Угарску. Овдје су многи угарски племићи добијали земљишне даровнице од монарха.[78] Задар, Сплит и други далматински градови су такође прихватили Коломанову власт 1105. године, али је њихово право да бирају своје епископе и вође остало непромјењено.[79][80] У Хрватској и Славонији суверена су представљали гувернери који су носили титулу бана.[78] Исто тако, краљевски званичник, војвода, управљао је Трансилванијом, источном границом краљевства.[81] Највише службе средишње администрације развиле су се из водећих положаја краљевског дома. Првобитно одговоран за управљање краљевским домом, надор се појавио као краљев замјеник или намјесник почетком 12. вијека. Његови руководећи задаци су пребачени на новог службеника који је брзо стекао дужност главног судије у виду краљевског судије.[82]

 
Карта Краљевине Угарске из посљедње деценије 11. вијека.

Попут Ладислава I, Коломан се показао као велики законодавац, али је прописао мање строге казне него што је то учинио његов ујак.[83] Наредио је да се пословања између хришћана и Јевреја забиљеже у писаном облику.[84] Забранио им је да држе хришћанске робове и увео забрану продаје домаћих робова изван земље.[85] Његови закони о муслиманским поданицима имали су за циљ њихово преобраћање; нпр. обавезујући их да своје ћерке удају за хришћане.[86] Јеврејски и муслимански трговци су се налазили у краљевини, јер је њен положај био на раскрсници путева који воде ка Константинопољу, Регензбургу и Кијеву.[87] Постојала је и мјесна трговина, што је Коломану омогућило да мартурину, традиционални славонски порез у натури, убира у готовини.[88] Коломан је ослободио оне који су живјели на сопственим имањима од слободњачког денара, а дозволио је другим слободњацима да откупе половину пореза кроз пружене услуге.[48] Савремени научници претпостављају да је најраније угарска хроника настала под Коломаном, али није опстала. Сматра се да је ова „примарна” хроника проширена и преписана у складу са промјенљивим политичким очекивањима током 12. вијека. Сви научни покушаји да се првобитни текст реконструише на основу хроника из 14. и 15. вијека показали су се узалудним.[89][90]

Краљевина је била ријетко насељена, са просјечним густином насељености од четири или пет људи по километру квадратном.[52] Улице или окрузи под називом Olaszi („Италијани”) у Јегру, Печују и Вараду указују на присуство „гостију” који говоре западнороманским језиком,[д] док називи мјеста Németi („Нијемци”) и Szászi („Саси”) указују на колонисте широм краљевине који говоре њемачким језиком.[92] Већина поданика раносредњовјековних угарских монарха били су сељаци.[93] Обрађивали су само најплодније земљиште, а селили су се даље када се тло исцрпи.[52] Пшеница је била најраспрострањенија култура, али се гајио и јечам, сировина за домаће пиво.[93] Виноградарство је цвјетало, а виногради су постајали практично у свим насељима, изузев у онима на висоравнима. Вина највишег квалитета производила су се у Срему, али су била популарна и вина Будимских брда, Хегиаље, Шопрона и Пожуна. Свјеже или сушено воће било је уобичајено у свакодневној исхрани сељака.[94] Манастири су увели системски узгој воћки. У њиховим воћњацима дрвеће је сађено у рупе ископане у правилним размацима.[95] Чак је и сељацима било дозвољено да лове и пецају у краљевским шумама, које су покривале велика пространства краљевине. Сточарство је остало важан сектор пољопривреде, а за сточну храну производили су просо и овас.[93] И писани извори и археолошки докази указују да је глад била ријетка појава у средњовјековној Угарској.[96]

Проширење и колонизација (1116—1196)Уреди

Неуспјешни ратови са Млетачком републиком, Византијом и другим сусједним државама обиљежили су владавину Стефана II, Коломановог сина, који је насљедио оца 1116. године.[97] Најранији помен Секеља — заједнице слободних ратника која говори мађарски — везан је за први рат младог краља против Војводства Бохемије. Секељи су живјели у раштрканим скупинама дуж границе, али су пресељени у најисточније области Трансилванија у 12. вијеку.[98] Стефан II је преминуо без потомства 1131. године.[97] Наслиједио га је рођак Бела II, слијепи син војводе Алмоша. Током његове владавине, краљевином је управљала његова супруга Јелена, ћерка великог жупана Рашке Уроша I Вукановића, која је наредила покољ великаша које је окривила за сакаћење свог супруга.[99] Борис Коломановић, наводни син краља Коломана који је покушао да преузме пријесто од Беле II, није добио никакву унутрашњу подршку.[97]

Ото Фрајзиншки о ауторитету краља Гезе II
Ако се неко грофовског чина макар и у некој безначајној ствари огријешио о краља или је, као што се понекад дешава, био неправедно оптужен за то, дворски изасланик, ако је веома ниског положаја и без надзора, ставља га у ланце и одвлачи на разне облике казне. Племићи од везира не траже никакву формалну казну, … оптуженом се не даје могућност одбране, али сви сматрају довољном само везирову вољу.

Ото Фрајзиншки, The Deeds of Frederick Barbarossa[100]

Геза II, син Беле II, ступио је на пријесто 1141. и водио је активну спољну политику. Подржао је рашког великог жупана Уроша II у рату против византијског цара Манојла I и покренуо најмање шесто војних похода на Кијевску Рус против непријатеља свог зета Изјаслава II.[101][102] Чак је регрутовао у своју војску муслиманске ратнике из понтских степа.[103] Абу Хамид ел Гарнати био је муслимански путник из Гранаде у Ал Андалузу који је путовао по источној и средњој Европи. У Угарску је отпутовао 1150, гдје је живио три године и радио као савјетник на двора краља Гезе II. Тврдио је да је „Угарска једна од земаља у којој се живи најлакше и најбоље”, Угарска је свугдје имала „огромног изобиља и напретка” и да је Угарка била „вишеструко моћнија” од Византије, додајући да су Гезине трупе „небројене”.[104] Док је прелазио Угарску током Другог крсташког похода, Отон Фрајзиншки је примјетио Гезину готово неконтролисану власт над поданицима.[102]

Стигао сам у Угарску, гдје живи народ по имену Басгирд (Угари). Они су први упали у франачке земље из земље Турака. Храбри људи, има их безброј. Њихова држава, која се зове Угарска, састоји се од 78 градова [жупанија], сваки са безброј утврђења, са својим посједима, селима, планинама, шумама, баштама… Живио сам међу њима три године, али нисам могао да одем у више од четири града. Њихова држава се простире од Светог римског царства до границе Константинопоља. Њихове планине крију много сребра и злата. Угарска је једна од земаља у којој се живи најлакше и најбоље. За један [златни] динар добија се двадесет оваца, а за исто толико се добија тридесет једногодишњих јагањаца или јаради, док 500 ратли [200—500 кг] меда кошта један динар. Лијепа робиња је десет динара, али када су у походу на непријатељску земљу, добра робиња, или византијска робиња, доступна је већ за три… Краљ Басгирда је зван Кзали [Кираљ? (краљ на мађарском), Геза?], а његова краљевина је вишеструко значајнија од територије Византије. Слиједи исту религију као Ифранзи [Источни Франци/Нијемци], јер је био ожењен једном од њих — ипак води освајачке ратове против земље Ифранг и узима их за заробљенике. Сви се народи плаше његовог напада, јер има много војника и велику храброст… У Басгирду [Угарска] живи много људи, има укупно 78 градова [жупанија], од којих су сви као Исфахан или Багдад, и свуда је огромно обиље и напредак.

 
Розета на готичкој капели у краљевском замку у Острогону (с краја 12. вијека).

Геза је заговарао колонизацију пограничних области.[32] Фламански, њемачки, италијански и валонски „гости” стизали су у великом броју и населили се у регији Шпес и у јужној Трансилванији.[105][106][107] Абу Хамид говори о планинама које „много сребра у злата”, што указује на важност рударства и испирања злата већ око 1150. године.[108] Такође пише о трговини робљем, помиње да је купио привлачну робињу за десет денара након војног похода.[85] Археолошки докази указују на то да су се велики асиметрични тешки плугови, способни да преврћу тло, први пут појавили када су стигли нови досељеници. Како су се тешки плугови ширили, дугачка уска поља, погоднија за њихову употребу, замијенила су традиционална мала четвртаста поља у селима.[109]

Гезу је 1162. наслиједио његов најстарији син Стефан III.[97] Његови ујаци, Ладислав II и Стефан IV, потраживали су круну на своје име.[110] Византијски цар Манојло I искористио је унутрашње сукобе и приморао младог краља да уступи Далмацију и Срем Византинцима 1165. године.[111] Стефан III је поставио примјер за развој градова дајући слободе валонским „гостима” у Секешфехервару, укључујући имунитет од јурисдикције мјесног ишпана.[41][112][91] Кад је Стефан преминуо без потомства 1172. године, пријесто је уступио брату Бели III.[113][114] Поново је освојио Далмацију и Срем осамдесетих година 12. вијека.[115][116]

Савремени списак показује да је Белин укупан приход био једнак количини од 32 тоне сребра,[117] али је овај број очигледно преувеличан.[105] Према списку, више од 50% његовог прихода долазио је од годишњег обнављања сребрене валуте и од трговинских дажбина.[118] Аустријске царинске тарифе тог периода указују да је Угарска била главни добављач жита, коже, дрвета, вина, воска, меда, рибе, говеда, оваца, свиња, барка, калаја, олова, гвожђа и соли.[119] Краљевски приходи припадали су или краљевској комори или краљу као земљопосједнику. Разлика између њих била је од суштинског значај, јер су ишпани примали једну трећину коморских прихода прикупљених у својим жупанијама. Порези у натури су обично били наметнути виноградима и крдима свиња или волова. Неке привилеговане заједнице плаћале су паушалне порезе краљевској комори. Примјери су страни досељеници у Трансилванији, који су плаћали 15.000 марака годишње.[120]

Бела је истицао значај вођења записника о судским поступцима, чиме се поткрјепљују извјештаји у каснијим угарским хроникама његове наредбе о обавезној употреби писмених молби.[121] Земљопосједници су такође почели да записују своје трансакције, што је довело до појаве тзв. „мјеста овјере”, као што су катедрални каптоли и манастири овлашћени да издају акте. Њихова појава такође свједочи о запошљавању образовног кадра.[122] Заиста, студенти из краљевина студирали су на универзитетима у Паризу, Оксфорду, Болоњи и Падови до педесетих година 12. вијека.[122] Аспекти француске културе из 12. вијека такође су се могли открити у Белином краљевству.[122] Његов дворац у Осторгону изграђен је у стилу ране готике.[123] Ахил и друга имена позната из Романа о Троји и Александриде (два амблематска дјела витешке културе) била су популарна међу угарским племићима.[123] Према консензусном мишљењу научника, Master P, аутор Љетописа Мађара, хронике о мађарском „заузимању земље”, био је Белин биљежник. Најранији спис написан на мађарском, познат као Погребна бесједа и молитва, сачуван је у Молитвеном кодексу из касног 12. вијека.[124][60]

Развија посједа краљевинеУреди

Доба Златних була (1196—1241)Уреди

Емерик, син и насљедник Беле III, морао је да се суочи са побунама које је подстицао његов млађи брат Андрија. Надаље, крсташи Четвртог похода, по наговору млетачког дужда Енрика Дандоле, заузели су Задар 1202. године.[125][126] Емерика је 1204. наслиједио његов малољетни син Ладислав III. Млади краљ је преминуо послије годину дана, а на пријесто је ступио његов стриц Андрија.[127] Наводећи да је „најбоља мјера краљевске даровнице то што је немјерљива”, он је својим присталицама подијелио велике комаде краљевске земље.[128] Слободњаци који су живјели на бившој краљевској земљи, изгубили су непосредан контакт са сувереном, што је угрозило њихов правни статус.[129][130] Краљевски приходи су се смањили, што је довело до увођења нових пореза и њиховог прикупљања од муслимана и Јевреја. Нови начин прикупљања средстава за краљевску ризницу изазвали су широке немире.[131]

Андрија II је био под јаким утицајем своје супруге Гертруде од Мераније.[128] Отворено је исказивала наклоност према њемачким сународницима, због чега су је мјесни великаши убили 1213. године.[132][128] Нова побуна је избила док је краљ био у Светој земљи на свом крсташком походу 1217. и 1218. године.[132] Коначно, покрет краљевских слуга, који су заправо били слободни земљопосједници непосредно потчињени суверену, обавезао је Андрију II да изда Златну булу 1222. године.[133] У њој су сажете слободе краљевских слуга, укључујући њихово ослобађање од пореза.[134] Посљедња одредба је овластила свјетовне и духовне господаре да се „успротиве и говоре против” суверена „без оптужби за велеиздају”.[135][136] Отприлике у то вријеме, структура даровничких повеља је претрпила значајну промјену увођењем наративног одјељка о јуначким дјелима у краљевској служби. Ови дугачки извјештаји садрже више информација о историји Угарске из 13. вијека него хронике.[137]

Златна була је такође забранила запошљавање муслимана и Јевреја у краљевској управи.[138] Ова забрана је потврђена када је Андрија II, на подстицај прелата, издао нову варијанту Златне буле 1231. године, која је овластила острогонског архиепископа да га изопшти уколико одступи од одредби буле.[139] Због нехришћана који су остали у краљевској управи, архиепископ острогонски Роберт је ставио краљевину под интердикт 1232. године.[140] Андрија је био приморан да положи заклетву, што је укључивало и обећање да ће поштовати привилегован положај свештенства и да ће отпустити све своје јеврејске и муслиманске службенике.[141] Растућу нетрпељивост према некатолицима показује и прелазак православног манастира у Вишеграду под бенедиктинце.[142]

Андрија II је неколико пута покушао да заузме сусједну Галичку кнежевину.[143] Бела, Андријин син, убиједио је скупину Кумана да прихвате сизеренство Андрије 1228. и успоставе нову марку у Олтенији (позната као Северинска бановина) 1231. године.[144] Бела IV је наслиједио оца 1235. године.[136] Његов покушај да поново стекне крунску земљу који су његови претходници отуђући, створио је дубоки јаз између монарха и великаша, баш када су Монголи похрлили на запад преко евроазијских степа.[145][146] Краља је о монголској пријетњи први обавијестио доминикански фратар Јулијан који је 1235. посјетио становништво које је говорило мађарски у Великој Мађарској.[136] У наредним годинама, Монголи су разбили Кумане који су доминирали западним дијеловима евроазијских степа.[147] Шејхан, кумански поглавица, пристао је да прихвати превласт Беле IV; тако је њему и његовим људима дозвољено да се населе у Великој мађарској равници.[148] Номадски начин живота Кумана изазвао је многе сукобе са мјесним заједницама.[149] Мјештани су их чак сматрали монголским савезницима.[150]

Монголска инвазија (1241—1242)Уреди

 
Монголи јуре угарског краља Белу IV послије битке на ријеци Шајо 1241. године.

Бату-кан, заповједник монголске војске која је кренула на источну Европу, захтијевао је предају краља Беле IV без борбе 1240. године.[151][152] Бела је то одбио и наредио својим баронима да се окупе, заједно са својим пратњама, у његовом логору у Пешти.[153] Ту је избила побуна против Кумана и руља је измасакрирала куманског поглавицу Шејхана.[148][154] Кумани су убрзо отишли и опљачкали средишње дијелове краљевине.[155] Главнина монголске војске стигла је кроз сјевероисточне пријевоје Карпата у марту 1241. године.[148][156] Краљевске трупе сусреле су се с непријатељским снагама код ријеке Шајо, гдје су Монголи однијели одлучујућу побједу у бици на ријеци Шајо 11. априла 1241. године.[154] С бојног поља, Бела IV је прво побјегао у Аустрију, гдје га је војвода Фридрих II држао за откуп.[155] Након тога, краљ и његова породица нашли су уточиште у Клишкој тврђави у Далмацији.[157] Монголи су прво заузели и темељно опљачкали територије источно од ријеке Дунав.[158] Магистар Рогерије, архиђакон каптола катедрале у Вараду, саставио је извјештај очевидаца о разарању источне Мађарске.[159] Монголи су прешли залеђени Дунав почетком 1242. године.[155] Сазнавши за њихова дјела, опат аустријске опатарије Нидералтајх Херман забиљежио је да је „Краљевина Угарска, која је постојала 350 година, уништена”.[155][157]

Магистар Рогерије о монголском уништењу Варада
[Монголи су] спалили цркву [у Вараду], заједно са женама и свима што је било у цркви. У другим црквама су чини такве злочине према женама да је боље ћутати… Затим су немилосрдно посјекли главе племићима, грађанима, војницима и каноницима на пољу изван града. … Пошто су све уништили, а из лешева се појавио неподношљив смрад, иза њих је мјесто остало пусто. Људи који су се крили у оближњим шумама враћали су се да нађу храну. И док су тражили међу камењем и лешевима, [Монголи] изненада су се вратили и и од оних које су тамо нашли, нико није остао жив.

Магистар Рогерије, Epistle[160]

Краљевина је опстала.[157] Бату-кан је повукао цјелокупну војску када је обавијештен о смрти великог кана Оготаја у марту 1242. године.[158] Ипак, инвазија и глад која је услиједила имали су катастрофалне демографске посљедице.[161] Најмање 15% становништва је убијено или нестало.[162][163][164] Прекоконтинентални трговачки путеви су прекинути, што је изазвало пропадање Бача, Унгвара и других традиционалних трговачких средишта.[165][166] Мјесне муслиманске заједнице су нестале, што указује да су претрпјеле посебно тешке губитке током инвазије.[167] Нестала су и мала села, али археолошки подаци говоре да је потпуно уништавање села било рјеђе, него што се претпостављало.[168] Напуштање већине села, добро документовано из друге половине 13. вијека, посљедица је вишедеценијског поступка сједињавања са сељацима који су се селили из малих села у већа насеља.[164]

Посљедњи Арпадовићи (1242—1301)Уреди

Након повлачења Монгола, Бела IV је одустао од враћања некадашњих крунских земаља.[169] Умјесто тога, својим присталицама је додијелио велика имања и подстакао их да граде замкове од камена и малтера.[170] Покренуо је нови талас колонизације који је резултирао доласком Нијемаца, Морављана, Пољака и Румуна.[171][172] Краљ је поново позвао Кумане и населио их у равници дуж Дунава и Тисе.[173] Чини се да се скупина Алана, чији су потомци данашњи Јаси, изледа да се настанила у краљевини отприлике у исто вријеме.[174]

Појавила су се нова села која су се састојала од дрвених кућа изграђених једна поред друге на једнаким комадима земље.[175][176] На примјер, ријетко насељене шуме западних Карпата (у данашњој Словачкој) развиле су мрежу насеља под Белом IV.[177] Нестале су колибе, а изграђене су нове сеоске куће које су се састојале од дневног боравка, кухиње и оставе.[178] Најнапредније пољопривредне технике, укључујући асиметричне тешке плугове,[179] такође су се рашириле по цијелој краљевини.[175] Унутрашња миграција је такође била инструментална у развоју нових домена који су се појавили у бившим краљевским земљама. Нови земљопосједници давали су личну слободу и повољније материјалне услове онима који су пристизали на њихова имања, што је омогућило и сељацима који су одлучили да се не селе да побољшају свој положај.[180] Бела IV је додијелио привилегије за више од десет градова, укључујући Нагисомбат (Трнава у Словачкој) и Пешту.[181][182] Списак луксузне робе из 1264. — оријентални сомот, свила, драго камење, накит и фламанско сукно — продате Стефану, насљеднику Беле IV, указује да се увезена роба првенствено плаћала сребром и сољу. Исто тако, списак робе довезене у Гент показује да је Угарска извозила восак и нековано злато и сребро.[183]

 
Карта Краљевине Угарске с приказом мјесних аутономија из 13. вијека.

Иако су пријетећа писма која су канови Златне хорде слали Бели IV доказивала да опасност од нове монголске инвазије и даље постоји,[184] усвојио је експанзионистичку спољну политику.[171] Аустријски војвода Фридрих II је погинуо у борби против угарских трупа 1246,[185] а зет Беле IV, Ростислав Михајлович, анектирао је велике територије дуж јужних граница краљевине.[186] Сукоби између старијег монарха и његовог насљедника изазвали су грађански рат шездесетих година 13. вијека.[187]

Бела IV и његов син су заједно потврдили слободе краљевских слуга и почели да их називају племићима 1267. године.[188] До тада су се „прави племићи” правно разликовали од осталих земљопосједника.[189] Они су своје посједе држали ослобођени од обавеза, али сви остали (чак и црквени племићи, румунски кнежеви и други „условни племићи”) дуговали су услуге својим господарима у замјену за земљу коју су држали.[190] У све већем броју жупанија, мјесно племство је стекло право да изабере четири „судије племића” да их заступају у службеним поступцима (или два, у Трансилванији и Славонији).[191] У овом периоду јавља се и идеја о изједначавању угарске „нације” са заједницом племића.[192] Први пут је изражено у Љетопису Мађара Шимона из Кезе, хроници написаној осамдесетих година 13. вијека.[193]

Најбогатији земљопосједници приморали су ниже племство да се придружи њиховој пратњи, што је повећало њихову моћ.[194] Један од барона, Јоаким из рода Гуткелед, чак је заробио и насљедника Стефана V, младог Ладислава, 1272. године.[195] Стефана V је умро неколико мјесеци касније, што је изазвало нови грађански рат између водећих породица Чак, Гисинг и осталих, које су покушале да контролишу средишњу власт у име младог Ладислава IV.[196] Пунољетним је проглашен 1277. на сабору духовних и свјетовних господара и представника племића и Кумана, али није могао да ојача краљевску власт.[197] Ладислав IV, чија је мајка Јелисавета била ћерка куманског поглавице, више је волио своје куманске сроднике, што га је учинило непопуларним.[198][199] Чак је био оптужен и за покретање друге монголске инвазије 1285, иако су освајачи разбили краљевске трупе.[200][199]

Када је Ладислав IV убијен 1290. године, Света столица је прогласила краљевину упражњеним феудом.[201][202] Иако је Рим додијелио краљевину сину Ладиславове сестре, пријестолонасљеднику Напуљске краљевине Карлу Мартелу,[203] већина угарских великаша изабрала је Андрију, унука Андрије II и сина кнеза сумњивог легитимитета.[204][203] Андрија је постао први монарх који је положио заклетву поштујући слободе Цркве и племства прије крунисања.[205][206] Редовно је сазивао прелате, великаше и представнике племића на скупштине познате као Сабори, које су почеле да се развијају у законодавно тијело.[207][203] До 1300, када се краљевина распала на аутономне покрајине којима су владали моћни племићи (укључујући Матију Чака, Ладислава Кана и Амадеја Аба), хрватски великаш Павле Шубић усудио се да позове сина покојног Карла Мартела, дванаестогодишњег Карла Роберта, у Угарску.[205] Млади претедент је марширао из Хрватске према Будиму када је Андрија III неочекивано преминуо 14. јануара 1301. године.[205]

ПосљедицеУреди

Смрћу Андрије III, мушка лоза Арпадовића је ишчезла и отпочело је доба безвлашћа.[208][205] Карл Роберт је крунисан за краља са привременом круном, али је већина великаша и епископа одбила да му допусти, јер су га сматрали симболом покушаја Свете столице да контролише Угарску.[205] Изабрали су за краља дванаестогодишњег Вацлава од Чешке, који је водио поријекло од Беле IV по женској линији.[209][210] Млади краљ није могао да учврсти свој положај јер су многи великаши, нарочито они који су држали посједе у јужном дијелу краљевине, наставили да подржавају Карла Роберта. Вацлав је Угарску напустио и отишао у Чешку средином 1304. године.[211] Након што је наслиједио пријесто Бохемије 1305, одрекао се претензија на Угарску у корист баварског војводе Отона III.[209][211]

Отон, унук Беле IV, крунисан је за краља, али су га само Гисинговци и трансилвански Саси сматрали законитим монархом.[211] У Трансилванији га је заробио Ладислав Кан, који га је приморао да напусти Угарску.[209] Већина великаша и прелата изабрала је Карла Роберта за краља на сабору 10. октобра 1307. године.[212] Њега је острогонски архиепископ крунисао Круном Светог Стефана у Секешфехервару, како је то захтијевало обичајно право, 27. августа 1310. године.[212] Током наредне деценије покренуо је низ војних похода против олигарха како би обновио краљевску власт.[213] Карл Роберт је поново ујединио краљевину након смрти најмоћнијег великаша Матије Чака, што му је омогућило да освоји велику Чакову покрајину на сјевероистоку Угарске 1321. године.[214][215]

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Посљедњи пагански Кумани су дефинитивно покрштени у 16. вијеку, углавном преласком у протестантизам.
  2. ^ На примјер, ријечи cseresznye („трешња”), iga („јарам”), kovács („ковач”), ablak („прозор”), patkó („потковица”) и bálvány („идол”) позајмљене су из словенских језика.[14]
  3. ^ Опстала копија повеље о оснивању самостана монахиња у Веспремволђи написана је на грчком.[37]
  4. ^ Примјери су Födémes („пчелар”), Hodász („ловац на даброве”), Gerencsér („грнчар”) и Taszár („столар/дрводјеља”).[52]
  5. ^ Olasz је савремена мађарска ријеч за Италијане, али у средњем вијеку тај израз је покривао и друге народе који говоре романским језиком.[91]

РеференцеУреди

  1. ^ а б „Történelmi zászlók | Nemzeti Jelképek”. www.nemzetijelkepek.hu (на језику: мађарски). Magyar Nemzeti és Történelmi Jelképek. Приступљено 10. 9. 2022. 
  2. ^ Kottra 2011, стр. 19–21.
  3. ^ „ESZTERGOMRÓL”. IrányEsztergom.hu (на језику: мађарски). Приступљено 10. 9. 2022. 
  4. ^ Alföldy 2000, стр. 4.
  5. ^ Hantos 1904.
  6. ^ Russell 1972, стр. 25.
  7. ^ Kirschbaum 1996, стр. 40.
  8. ^ Engel 2001, стр. 6.
  9. ^ Makkai 1994, стр. 13.
  10. ^ Molnár 2001, стр. 14–16.
  11. ^ Spinei 2003, стр. 81–82.
  12. ^ а б Engel 2001, стр. 20.
  13. ^ Spinei 2003, стр. 19–22.
  14. ^ Engel 2001, стр. 44, 57.
  15. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, стр. 28.
  16. ^ Spinei 2003, стр. 57.
  17. ^ а б Curta 2006, стр. 192–193.
  18. ^ а б Berend, Urbańczyk & Wiszewski 2013, стр. 402.
  19. ^ Spinei 2003, стр. 16.
  20. ^ Nagy 2018, стр. 475–476.
  21. ^ Spinei 2003, стр. 78–79.
  22. ^ а б в Makkai 1994, стр. 16.
  23. ^ Kontler 1999, стр. 51.
  24. ^ Engel 2001, стр. 26.
  25. ^ Molnár 2001, стр. 20.
  26. ^ а б Engel 2001, стр. 27.
  27. ^ а б в г Makkai 1994, стр. 17.
  28. ^ а б в г Kontler 1999, стр. 53.
  29. ^ Kirschbaum 1996, стр. 41.
  30. ^ а б Kontler 1999, стр. 58.
  31. ^ а б в г Engel 2001, стр. 29.
  32. ^ а б Sedlar 1994, стр. 207.
  33. ^ а б Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, стр. 29.
  34. ^ Kontler 1999, стр. 56.
  35. ^ а б Engel 2001, стр. 46.
  36. ^ Kontler 1999, стр. 72.
  37. ^ Berend, Urbańczyk & Wiszewski 2013, стр. 155, 402.
  38. ^ Curta 2019, стр. 597–598.
  39. ^ Engel 2001, стр. 38.
  40. ^ Engel 2001, стр. 45–46.
  41. ^ а б в Makkai 1994, стр. 20.
  42. ^ Bak & Döry 2012, стр. 6: Stephen I:27
  43. ^ Engel 2001, стр. 66–69, 74.
  44. ^ а б Engel 2001, стр. 68–69.
  45. ^ Rady 2000, стр. 19–21.
  46. ^ Engel 2001, стр. 69–70.
  47. ^ Engel 2001, стр. 70.
  48. ^ а б Weisz 2018, стр. 261.
  49. ^ Engel 2001, стр. 74.
  50. ^ Engel 2001, стр. 68.
  51. ^ а б Makkai 1994, стр. 18.
  52. ^ а б в г д ђ Engel 2001, стр. 59.
  53. ^ Laszlovszky 2018, стр. 92.
  54. ^ Makkai 1994, стр. 18–19.
  55. ^ Molnár 2001, стр. 26.
  56. ^ а б Kontler 1999, стр. 59.
  57. ^ Kontler 1999, стр. 59–60.
  58. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, стр. 32.
  59. ^ Engel 2001, стр. 31.
  60. ^ а б Curta 2019, стр. 596.
  61. ^ Engel 2001, стр. 33.
  62. ^ Kontler 1999, стр. 61–62.
  63. ^ Kontler 1999, стр. 62.
  64. ^ Berend 2001, стр. 75, 237.
  65. ^ Bak & Döry 2012, стр. 14: Ladislas II:7
  66. ^ Fine 1991, стр. 283–284.
  67. ^ а б в Curta 2006, стр. 265.
  68. ^ а б Tanner 2010, стр. 14.
  69. ^ Bárány 2012, стр. 345.
  70. ^ а б в Goldstein 1999, стр. 20.
  71. ^ Kontler 1999, стр. 63.
  72. ^ Engel 2001, стр. 34.
  73. ^ а б Engel 2001, стр. 35.
  74. ^ Sedlar 1994, стр. 225–226.
  75. ^ Fine 1991, стр. 284.
  76. ^ Curta 2006, стр. 266–267.
  77. ^ Curta 2006, стр. 267.
  78. ^ а б Goldstein 1999, стр. 21.
  79. ^ Engel 2001, стр. 36.
  80. ^ Curta 2006, стр. 266.
  81. ^ Curta 2006, стр. 355.
  82. ^ Makkai 1994, стр. 21–22.
  83. ^ Kontler 1999, стр. 65.
  84. ^ Berend 2001, стр. 75, 111.
  85. ^ а б Nagy 2018, стр. 477.
  86. ^ Berend 2001, стр. 211.
  87. ^ Engel 2001, стр. 64.
  88. ^ Engel 2001, стр. 34, 65.
  89. ^ Berend, Urbańczyk & Wiszewski 2013, стр. 405.
  90. ^ Curta 2019, стр. 604.
  91. ^ а б Engel 2001, стр. 60.
  92. ^ Engel 2001, стр. 60–61.
  93. ^ а б в Engel 2001, стр. 57.
  94. ^ Laszlovszky 2018, стр. 85–86.
  95. ^ Laszlovszky 2018, стр. 95.
  96. ^ Laszlovszky 2018, стр. 87.
  97. ^ а б в г Kontler 1999, стр. 73.
  98. ^ Engel 2001, стр. 115–117.
  99. ^ Engel 2001, стр. 50.
  100. ^ Frisingensis 1953, стр. 67: 1.32/31
  101. ^ Fine 1991, стр. 237–238.
  102. ^ а б Engel 2001, стр. 51.
  103. ^ Berend 2001, стр. 141.
  104. ^ а б Szabados 2022.
  105. ^ а б Engel 2001, стр. 61.
  106. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, стр. 276.
  107. ^ Curta 2006, стр. 352–353.
  108. ^ Engel 2001, стр. 62.
  109. ^ Laszlovszky 2018, стр. 96–98.
  110. ^ Kontler 1999, стр. 73–74.
  111. ^ Engel 2001, стр. 53.
  112. ^ Kontler 1999, стр. 61.
  113. ^ Sedlar 1994, стр. 55.
  114. ^ Kontler 1999, стр. 74.
  115. ^ Fine 1994, стр. 7.
  116. ^ Curta 2006, стр. 346.
  117. ^ Molnár 2001, стр. 46.
  118. ^ Engel 2001, стр. 62–63.
  119. ^ Nagy 2018, стр. 478.
  120. ^ Weisz 2018, стр. 255, 262–263.
  121. ^ Rady 2000, стр. 66.
  122. ^ а б в Kontler 1999, стр. 71.
  123. ^ а б Makkai 1994, стр. 21.
  124. ^ Berend, Urbańczyk & Wiszewski 2013, стр. 404.
  125. ^ Fine 1994, стр. 61.
  126. ^ Curta 2006, стр. 372.
  127. ^ Engel 2001, стр. 89.
  128. ^ а б в Engel 2001, стр. 91.
  129. ^ Rady 2000, стр. 34.
  130. ^ Berend 2001, стр. 21.
  131. ^ Makkai 1994, стр. 23.
  132. ^ а б Kontler 1999, стр. 76.
  133. ^ Kontler 1999, стр. 75.
  134. ^ Engel 2001, стр. 94.
  135. ^ Bak, Bónis & Sweeney 1999, стр. 35: 1222:31
  136. ^ а б в Kontler 1999, стр. 77.
  137. ^ Curta 2019, стр. 607.
  138. ^ Berend 2001, стр. 121.
  139. ^ Engel 2001, стр. 96.
  140. ^ Berend 2001, стр. 156–157.
  141. ^ Berend 2001, стр. 158–159.
  142. ^ Engel 2001, стр. 97.
  143. ^ Engel 2001, стр. 89–90.
  144. ^ Curta 2006, стр. 387–388, 405–406.
  145. ^ Makkai 1994, стр. 25.
  146. ^ Engel 2001, стр. 98.
  147. ^ Spinei 2003, стр. 301.
  148. ^ а б в Engel 2001, стр. 99.
  149. ^ Spinei 2003, стр. 308.
  150. ^ Berend 2001, стр. 99.
  151. ^ Sedlar 1994, стр. 211.
  152. ^ Curta 2006, стр. 409–411.
  153. ^ Sedlar 1994, стр. 213.
  154. ^ а б Spinei 2003, стр. 427.
  155. ^ а б в г Engel 2001, стр. 100.
  156. ^ Curta 2006, стр. 409.
  157. ^ а б в Spinei 2003, стр. 439.
  158. ^ а б Sedlar 1994, стр. 214.
  159. ^ Curta 2006, стр. 410.
  160. ^ Rady, Veszpremy & Bak 2010, стр. 201: ch. 34
  161. ^ Curta 2006, стр. 413.
  162. ^ Engel 2001, стр. 101–102.
  163. ^ Molnár 2001, стр. 34.
  164. ^ а б Laszlovszky & Kubinyi 2018, стр. 54.
  165. ^ Engel 2001, стр. 103.
  166. ^ Curta 2006, стр. 414.
  167. ^ Berend 2001, стр. 242–243.
  168. ^ Laszlovszky & Kubinyi 2018, стр. 242–243.
  169. ^ Kontler 1999, стр. 80.
  170. ^ Engel 2001, стр. 104.
  171. ^ а б Kontler 1999, стр. 81.
  172. ^ Molnár 2001, стр. 38.
  173. ^ Spinei 2003, стр. 104–105.
  174. ^ Engel 2001, стр. 105.
  175. ^ а б Makkai 1994, стр. 33.
  176. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, стр. 49.
  177. ^ Engel 2001, стр. 113.
  178. ^ Engel 2001, стр. 272.
  179. ^ Engel 2001, стр. 111.
  180. ^ Engel 2001, стр. 112.
  181. ^ Engel 2001, стр. 112–113.
  182. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, стр. 34.
  183. ^ Nagy 2018, стр. 479–480.
  184. ^ Sedlar 1994, стр. 377.
  185. ^ Kontler 1999, стр. 81–82.
  186. ^ Fine 1994, стр. 171–175.
  187. ^ Engel 2001, стр. 106.
  188. ^ Engel 2001, стр. 120.
  189. ^ Rady 2000, стр. 91–93.
  190. ^ Rady 2000, стр. 79, 84, 91–93.
  191. ^ Engel 2001, стр. 120–121.
  192. ^ Engel 2001, стр. 122.
  193. ^ Engel 2001, стр. 121.
  194. ^ Sedlar 1994, стр. 276.
  195. ^ Engel 2001, стр. 107–108.
  196. ^ Engel 2001, стр. 108.
  197. ^ Engel 2001, стр. 108–109.
  198. ^ Sedlar 1994, стр. 406–407.
  199. ^ а б Engel 2001, стр. 109.
  200. ^ Sedlar 1994, стр. 219.
  201. ^ Makkai 1994, стр. 31.
  202. ^ Sedlar 1994, стр. 163.
  203. ^ а б в Engel 2001, стр. 110.
  204. ^ Sedlar 1994, стр. 33.
  205. ^ а б в г д Kontler 1999, стр. 84.
  206. ^ Sedlar 1994, стр. 39.
  207. ^ Sedlar 1994, стр. 286.
  208. ^ Kirschbaum 1996, стр. 45.
  209. ^ а б в Kontler 1999, стр. 87.
  210. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, стр. 50.
  211. ^ а б в Engel 2001, стр. 129.
  212. ^ а б Engel 2001, стр. 130.
  213. ^ Molnár 2001, стр. 43.
  214. ^ Molnár 2001, стр. 45.
  215. ^ Kontler 1999, стр. 91.

ЛитератураУреди