Стефан I Угарски

Стефан I Угарски (у мађарској историографији познат и као Свети Стефан или Свети Стефан Велики, мађ. Szent István — „Свети Иштван“; око 97515. август 1038) је последњи велики везир Мађара и први краљ Угарског краљевства (1001—1038). Припадао је династији Арпадовића. Од папе је добио краљевску круну, која је касније добила митски значај међу Мађарима, тако да се од тада угарске земље зову Земље круне Светог Стефана. Светац је у Римокатоличкој цркви од 1083. године, док га је Васељенска патријаршија прогласила за свеца 2000. године.[1]

Стефан I Угарски
Свјетлопис живописа Св. Стјепана угарског у крипти храма Св. Саве у Биограду.jpg
Живопис светог угарског краља Стефана у крипти храма Светог Саве у Београду
Датум рођењаоко 975.
Датум смрти15. август 1038.(1038-08-15) (62/63 год.)
Место смртиОстрогон или Столни Београд
ДинастијаАрпади
ОтацГеза
МајкаШаролт
СупружникГизела од Баварске
ПотомствоЕмерик Свети, Отон
Велики везир Мађара
Период1. фебруар 997. — 25. децембар 1000.
ПретходникГеза
Наследниккрунисан за краља
Краљ Угарске
Период25. децембар 1000. — 15. август 1038.
Претходниккрунисан за краља
НаследникПетар I Орсеоло

Круна Светог СтефанаУреди

Отац му је био вођа и велики везир Мађара Геза. Стефаново право име је било Вајк (мађ. Vajk), што значи „херој“. Име Стефан је добио након крштења. Кад је имао 10 година, крстио га је Адалберт Прашки. Оженио се Гизелом, ћерком баварског војводе Хајнриха II Свађалице.

Успео је да се наметне осталом племству, захваљујући својим везама са немачким великашима. Одатле је добијао и војну помоћ у обрачуну са противницима. Од 995. до 997. био је принц Њитре, а 997. постаје водећи владар у Угарској.

Папа Силвестер II је, уз сагласност цара Светог римског царства, Отона III, шаље му златну круну опточену драгуљима и тиме га јануара 1001. признаје као хришћанског краља Угарске. Првобитна круна Светог Стефана није сачувана. Данашња ткз. круна Светог Стефана је у основи круна коју је византијски цар Михаило VII Дука (1071—1078) послао угарском краљу Гези I (1074—1077), сину Беле I [2][3]. Теоретска потчињеност Светом римском царству због сагласности да се крунише за краља Угарске није донела никаву практичне последице по Угарску. Стефан је 1018. године послао помоћ византијском цару Василију II у борби против Самуилове државе.[3]

Покрштавање МађараУреди

 
Споменик Стефану I на Рибарској тврђави.

Добио је титулу апостола са 10 епархија. Добио је велику црквену аутономију у односу на папу.

Црквено је поделио Угарску на 10 епархија. Наредио је да свако десето место мора имати цркву и свештеника. Основао је бројне катедрале и манастире. Унутар манастира оснивају се школе, као центри културе и писмености.

Уз помоћ латинских и грчких свештеника Стефан је покрштавао Мађаре, који су до тог времена већином били пагани.

Обесхрабривао је паганске обичаје и учвршћивао је хришћанство разним законима. Латински постаје службени језик царског двора и престаје са кориштењем хунско-мађарског писма. Покрштавањем је успео да уведе Угарску у круг цивилизованих земаља.

Мисионари и имигрантиУреди

Бројни мисионари долазе у Угарску и са Запада и из Византије. Бенедиктинци су први ред, који се настанио у Угарској. Сваки манастир у Угарској постао је не само религиозни центар, него и центар цивилизације. Монаси су очистили простор од шума, култивисали су земљу и саградили су насеља у која долазе колонисти. Мађари се уче западним методама пољопривреде, те западним занатима и уметностима. Покрштавање је ипак било главни циљ тих мисионара. Млечански свештеници су прилагодили латиницу угарском језику.

После монаха у Угарску долазе разне занатлије и други привучени привилегијама и причама о земљи са много обрадиве земље. Имиграцију у Угарску су поспешиле лоше године и епидемије у Европи.

Централизација УгарскеУреди

Проводио је централизацију Угарске по узору на Каролиншке владаре. Укинуо је племенске поделе. Створио је нове територијално-административне јединице зване жупаније. Поделио је Угарску у 40—50 жупанија и наставио је са увођењем децималног система мера. Провео је и финансијско-економске реформе.

До 1028. цели Карпатски регион је постао део Угарске. Одговарајућим договорима са великим кијевским кнезом Јарославом Мудрим и са пољским краљем Болеславом Храбрим припаја Угарској нове територије.

СветацУреди

Проглашен је за свеца 1083. од стране католичке цркве, а православна црква га је канонизовала 2000. године.[4][5] Свети Стефан је имао троје деце, али надживео је све троје, тако да је након његове смрти владало раздобље нестабилности од 1038. до 1047. године.

 
Стефан I на сахрани свог сина (доле) и ослепљивање Вазула (горе)

Највећи проблем са којим се Стефан сусретао било је питање наследства. Његов син и предодређени наследник Емерик (Имре) је погинуо у лову. Следећи у линији наслеђивања био је Вазул, син Гезиног брата Михаља, али је Стефан сматрао да је он неподесан да буде краљ јер се придржавао паганских обичаја. Стога је одлучио да круну наследи Петар Орсеоло, син млетачког дужда. Вазул је био ослепљен, а оњегова три сина Андраш, Бела и Левенте су побегла у Пољску.[6]

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Геза
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан I Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Шаролт
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Култ Светог краља Стефана Угарског у Славонији и ХрватскојУреди

Главна данашња хрватска катедрала, у Загребу, била је посвећена првом мађарском краљу Стефану. Антун Густав Матош је о тој катедрали написао песму При светоме Краљу.[7][8] Најстарија жупа у Славонском Броду из које су настале све данашње жупе Славонског Брода и околине, се и 1922. године звала Жупа Светог Стјепана Краља. Преименована је 1977. године у Жупу Госпе Брзе Помоћи.[9] У селу Сиче је 1730. постојала дрвена капела посвећена Св. Стефану краљу,[10] а помиње се под тим именом и око 1800.[11] Село Опатовац је 1730. имало капелу Св. Стефана краља, а поред ње су биле неке рушевине. Ту је 1500. постојао и посед који се звао посед Св. Стефана. Лежао је око врло старог гробља које је и доста касније било заједнико Опатовцу и Подвршком. На том поседу је, нешто изнад Опатовца, у средњем веку била црква Св. Стефана.[12]

РеференцеУреди

  1. ^ Рокаи 2002, стр. 31.
  2. ^ Историја Мађара. стр. 36-37.
  3. ^ а б Engel 2001, стр. 28.
  4. ^ Szent Vlagyimir fejedelem és Szent István király (мађарски)
  5. ^ Budapesten a konstantinápolyi pátriárka (мађарски)
  6. ^ Engel 2001, стр. 28–29.
  7. ^ Sveti Stjepan - ugarski kralj. 
  8. ^ Zagrebačka Katedrala Uznesenja bl. dj. Marije i sv. Stjepana i Ladislava. Архивирано из оригинала на датум 19. 07. 2021. Приступљено 19. 07. 2021. 
  9. ^ Mikuš, Ivan (2015). Prilozi za povijest Broda i okolice, knjiga 2, "Hrvatski Orao" u Brodu na Savi i Brodskome Varošu, fusnota 41. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest. стр. 115. 
  10. ^ Зирдум 1998, стр. 159.
  11. ^ Зирдум 1998, стр. 160.
  12. ^ Зирдум 1998, стр. 65.

ЛитератураУреди

  • Engel, Pál (2001). The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. London & New York: I.B.Tauris. 
  • Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183. 
  • Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
  • Зирдум, Андрија (2001). Почеци насеља и становништво бродског и градишког крја 1698.-1991. Хрватски институт за повијест - подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање, Славонски Брод. ISBN 953-6659-11-5. 
  • "Hartvic, Life of King Stephen of Hungary" (Translated by Nora Berend) (2001). In Head, Thomas. Medieval Hagiography: An Anthology. Routledge. pp. 378–398. ISBN 0-415-93753-1.
  • John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057 (Translated by John Wortley with Introduction by Jean-Claude Cheynet and Bernard Flusin and Notes by Jean-Claude Cheynet) (2010). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-76705-7.
  • "Life of the Five Brethren by Bruno of Querfurt (Translated by Marina Miladinov)" (2013). In Saints of the Christianization Age of Central Europe (Tenth-Eleventh Centuries) (Edited by Gábor Klaniczay, translated by Cristian Gaşpar and Marina Miladinov, with an introductory essay by Ian Wood) [Central European Medieval Texts, Volume 6.]. Central European University Press. pp. 183–314. ISBN 978-615-5225-20-8.
  • Ottonian Germany: The Chronicon of Thietmar of Merseburg (Translated and annotated by David A. Warner) (2001). Manchester University Press. ISBN 0-7190-4926-1.
  • "Rodulfus Glaber: The Five Books of the Histories" (2002). In Rodulfus Glaber Opera (Edited by John France, Neithard Bulst and Paul Reynolds) [Oxford Medieval Texts]. Oxford University Press. ISBN 0-19-822241-6.
  • Simon of Kéza: The Deeds of the Hungarians (Edited and translated by László Veszprémy and Frank Schaer with a study by Jenő Szűcs) (1999). Central European University Press. ISBN 963-9116-31-9.
  • "Pope Gregory VII's letter to King Solomon of Hungary, claiming suzerainty over that kingdom". In The Correspondence of Pope Gregory: Selected Letters from the Registrum (Translated with and Introduction and Notes by Ephraim Emerton). Columbia University Press. pp. 48–49. ISBN 978-0-231-09627-0.
  • "The Deeds of Conrad II (Wipo)" (2000). In Imperial Lives & Letters of the Eleventh Century (Translated by Theodor E. Mommsen and Karl F. Morrison, with a historical introduction and new suggested readings by Karl F. Morrison, edited by Robert L. Benson). Columbia University Press. pp. 52–100. ISBN 978-0-231-12121-7.
  • The Deeds of the Princes of the Poles (Translated and annotated by Paul W. Knoll and Frank Schaer with a preface by Thomas N. Bisson) (2003). Central European University Press. ISBN 963-9241-40-7.
  • The Hungarian Illuminated Chronicle: Chronica de Gestis Hungarorum (Edited by Dezső Dercsényi) (1970). Corvina, Taplinger Publishing. ISBN 0-8008-4015-1.
  • "The Laws of King Stephen I (1000–1038)". In The Laws of the Medieval Kingdom of Hungary, 1000–1301 (Translated and edited by János M. Bak, György Bónis, James Ross Sweeney with an essay on previous editions by Andor Czizmadia, Second revised edition, In collaboration with Leslie S. Domonkos) (1999). Charles Schlacks, Jr. Publishers. pp. 1–11. ISBN 1-884445-29-2. OCLC 495379882. OCLC 248424393. LCCN 89-10492. OL 12153527M. (ISBN may be misprinted in the book as 88445-29-2) .
  • Bakay, Kornél (1999). „Hungary”. Ур.: Reuter, Timothy. The New Cambridge Medieval History, Volume III: c. 900–c.1024. Cambridge University Press. стр. 536—552. ISBN 978-0-521-36447-8. 
  • Bain, Robert Nisbet (1911). „Stephen I. of Hungary”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 25 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 882–883. 
  • Berend, Nora (2001). „Introduction to Hartvic, Life of King Stephen of Hungary”. Ур.: Head, Thomas. Medieval Hagiography: An Anthology. Routledge. стр. 375—377. ISBN 978-0-415-93753-5. 
  • Berend, Nora; Laszlovszky, József; Szakács, Béla Zsolt (2007). „The kingdom of Hungary”. Ур.: Berend, Nora. Christianization and the Rise of Christian Monarchy: Scandinavia, Central Europe and Rus', c. 900–1200 . Cambridge University Press. стр. 319–368. ISBN 978-0-521-87616-2. 
  • Butler, Alban; Cumming, John; Burns, Paul (1998). Butler's Lives of the Saints (New Full Edition): August. Burns & Oates. ISBN 978-0-86012-257-9. 
  • Cartledge, Bryan (2011). The Will to Survive: A History of Hungary. C. Hurst & Co. ISBN 978-1-84904-112-6. 
  • Curta, Florin (2001). „Transylvania around AD 1000”. Ур.: Urbańczyk, Przemysław. Europe around the year 1000. Wydawnictwo DIG. стр. 141—165. ISBN 978-83-7181-211-8. 
  • Csorba, Csaba (2004). Szentjobb vára [Castle of Szentjobb] (на језику: мађарски). A Hajdú-Bihar Megyei Önkormányzat Hajdú-Bihar Megyei Múzeumok Igazgatósága. ISBN 978-963-7194-15-3. 
  • Engel, Pál (2001). The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895–1526. I.B. Tauris Publishers. ISBN 978-1-86064-061-2. 
  • Guiley, Rosemary Ellen (2001). The Encyclopedia of Saints. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-3026-2. 
  • Györffy, György (1983). István király és műve [King Stephen and his work] (на језику: мађарски). Gondolat Könyvkiadó. ISBN 978-963-9441-87-3. 
  • Györffy, György (1994). King Saint Stephen of Hungary. Atlantic Research and Publications. ISBN 978-0-88033-300-9. 
  • Klaniczay, Gábor (2002). Holy Rulers and Blessed Princes: Dynastic Cults in Medieval Central Europe. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-42018-1. 
  • Kontler, László (1999). Millennium in Central Europe: A History of Hungary. Atlantisz Publishing House. ISBN 978-963-9165-37-3. 
  • Kristó, Gyula; Makk, Ferenc (1996). Az Árpád-ház uralkodói [Rulers of the House of Árpád] (на језику: мађарски). I.P.C. Könyvek. ISBN 978-963-7930-97-3. 
  • Kristó, Gyula (2001). „The Life of King Stephen the Saint”. Ур.: Zsoldos, Attila. Saint Stephen and His Country: A Newborn Kingdom in Central Europe – Hungary. Lucidus Kiadó. стр. 15—36. ISBN 978-963-86163-9-5. 
  • Kristó, Gyula (2003). Háborúk és hadviselés az Árpádok korában [Wars and Tactics under the Árpáds] (на језику: мађарски). Szukits Könyvkiadó. ISBN 978-963-9441-87-3. 
  • Lenkey, Zoltán (2003). „Szent István [Saint Stephen]”. Ур.: Szentpéteri, József. Szent István és III. András [Saint Stephen and Andrew III] (на језику: мађарски). Kossuth Kiadó. стр. 5—118. ISBN 978-963-09-4461-8. 
  • Lukačka, Ján (2011). „The beginnings of the nobility in Slovakia”. Ур.: Teich, Mikuláš; Kováč, Dušan; Brown, Martin D. Slovakia in History . Cambridge University Press. стр. 30–37. ISBN 978-0-521-80253-6. 
  • Magyar, Zoltán (1996). Szent István a magyar kultúrtörténetben [Saint Stephen in the History of Hungarian Arts] (на језику: мађарски). Helikon Kiadó. ISBN 978-963-208-401-5. 
  • Makk, Ferenc (2001). „On the Foreign Policy of Saint Stephen”. Ур.: Zsoldos, Attila. Saint Stephen and His Country: A Newborn Kingdom in Central Europe – Hungary. Lucidus Kiadó. стр. 37—48. ISBN 978-963-86163-9-5. 
  • Makk, Ferenc (1993). Magyar külpolitika (896–1196) [Hungarian Foreign Policy (896–1196)] (на језику: мађарски). Szegedi Középkorász Műhely. ISBN 978-963-04-2913-9. 
  • Molnár, Miklós (2001). A Concise History of Hungary . Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66736-4. 
  • O'Malley, Vincent J., CM (1995). Saintly Companions: A Cross-Reference of Sainted Relationships. Alba House. ISBN 978-0-8189-0693-0. 
  • Sălăgean, Tudor (2005). „Romanian Society in the Early Middle Ages (9th–14th Centuries AD)”. Ур.: Pop, Ioan-Aurel; Bolovan, Ioan. History of Romania: Compendium. Romanian Cultural Institute (Center for Transylvanian Studies). стр. 133—207. ISBN 978-973-7784-12-4. 
  • Steinhübel, Ján (2011). „The Duchy of Nitra”. Ур.: Teich, Mikuláš; Kováč, Dušan; Brown, Martin D. Slovakia in History . Cambridge University Press. стр. 15–29. ISBN 978-0-521-80253-6. 
  • Thoroczkay, Gábor (2001). „The Dioceses and Bishops of Saint Stephen”. Ур.: Zsoldos, Attila. Saint Stephen and His Country: A Newborn Kingdom in Central Europe – Hungary. Lucidus Kiadó. стр. 49—68. ISBN 978-963-86163-9-5. 
  • Tringli, István (2001). „The Liberty of the Holy King: Saint Stephen and the Holy Kings in the Hungarian Legal Heritaga”. Ур.: Zsoldos, Attila. Saint Stephen and His Country: A Newborn Kingdom in Central Europe – Hungary. Lucidus Kiadó. стр. 127—179. ISBN 978-963-86163-9-5. 
  • Veszprémy, László (1994). „Gizella”. Ур.: Kristó, Gyula; Engel, Pál; Makk, Ferenc. Korai magyar történeti lexikon (9–14. század) [Encyclopedia of the Early Hungarian History (9th–14th centuries)] (на језику: мађарски). Akadémiai Kiadó. стр. 236—237. ISBN 978-963-05-6722-0. 
  • Wolfram, Herwig (2006). Conrad II, 990–1039: Emperor of Three Kingdoms. The Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-02738-8. 
  • Hamza, Gábor (2015). „ЗАКОНИТЕ (DECRETA) НА ПЪРВИЯ КРАЛ НА REGNUM HUNGARIAЕ СВ. ИЩВАН I, И IUS GRAECO-ROMANUM [The laws (decreta) of the first king of the Regnum Hungariae, St. Stephen and the Ius Graeco-Romanum]”. Ius Romanum (на језику: бугарски). II: 1—12. ISSN 2367-7007. 

Спољашње везеУреди


Претходник: Велики везир Мађара
{{{године}}}
Наследник:
Стефан I Угарски
(као краљ)
Претходник:
Стефан I Угарски
(као велики везир)
Краљ Угарске
(1000—1038)
Наследник: