Издаја

Издаја је облик преваре, када се изневјери нечије повјерење, нечија очекивања или се повриједе интереси групе којој субјекат припада. Најчешће узрокује јаке осуде и није омиљена ни међу онима којима иде у корист. Кроз вјекове издаја је сматрана једним од најгорих чинова које особа може урадити за групу којој припада (државу, народ, племе, војску итд.) и углавном се ригорозно кажњавала.

Политичка издајаУреди

Иако се данас убиство сматра најгорим злочином, у прошлости се политичка издаја (државе, народа итд.) сматрала гором. У енглеском закону средњег вијека издаја се кажњавала вјешањем, дављењем и, на крају, сјечењем на четири дијела за мушкарце, осносно спаљивањем на ломачи за жене (закон који је важио све до 1814).

КњижевностУреди

У српској историји, књижевности и митологији Вук Бранковић се сматра великим грешником јер је издао српски народ у Косовској бици. У Шекспировој представи Краљ Лир сазнаје да га је кћерка јавно осрамотила (што се такође сматрало издајом) и каже: „Није могла то учинити, не би она то, то је горе од убиства“. У Дантеовој „Божанственој комедији“ најнижи кругови пакла су одређени за издајнике. У хришћанству, Јуда, који је издао Исуса Христа је изложен најгорим мукама и његово име се често користи за издајнике, као и Квислингово.

Лична издајаУреди

У прошлости се и превара мужа сматрала издајом. Особа која изда блиску или драгу особу често пати од својеврсне трауме, сличне психолошком стресу.

Ако издате некога, губите једно од највећих блага живота, губите способност да вјерујете. Јер, без повјерења, љубав није могућа
— Ошо