Отворите главни мени

Гркокатолицизам

вишезначна одредница на Викимедији

Гркокатолицизам или католицизам грчког обреда је термин који се односи на оне источне католичке цркве које следе грчко-византијску литургијску традицију, оличену у обредним и еклисиолошким посебностима, као што су: богослужбена употреба народног језика (грчки, словенски, румунски, мађарски), брачност мирског свештенства и значајан степен унутрашње црквене самоуправе у односу на Рим. Гркокатоличке цркве су у пуном догматском јединству са Римокатоличком црквом, али уживају унутрашњу организациону и обредну аутономију.[1]

Припадници гркокатоличких цркава називају се гркокатолици или гркоунијати. Тим појмовима се у општем смислу означавају они источни католици који следе византијску литургијску традицију, било на грчком или неком другом језику. Међу источнокатоличким црквама које окупљају Словене, Румуне и Мађаре, традиционални појам гркокатолици не сматра се најбољим решењем, те је стога скован неутрални назив византокатолици,[2] који обухвата: гркокатолике (у ужем грчком смислу), славокатолике (византокатолички Словени), румунокатолике (византокатолички Румуни) и мађарокатолике (византокатолички Мађари).

Појам гркокатолицизам не треба изједначавати са појмом унијатизам, који је шири по значењу и обухвата све унијатске (источнокатоличке) цркве (гркокатоличке, сирокатоличке и остале).

Садржај

ИсторијаУреди

 
Хришћанске заједнице у Пољско-литванској држави око 1573. године, пре промена изазваних склапањем Брестовске уније

Гркокатолицизам је настао као последица тежње Римокатоличке цркве да након Великог раскола (1054) придобије православне хришћане путем унијаћења, односно путем пропагирања католичких догми и учења, као што су: догма о двоструком исхођењу Светог духа и учење о примату римског папе. Приликом преверавања, односно превођења са православља на католицизам, гркокатолици су прихватали католичке догме, али су задржавали своје дотадашње обреде и унутрашњу самоуправу.[1]

 
Хришћанске заједнице у Пољско-литванској држави око 1750. године, након промена изазваних склапањем и спровођењем Брестовске уније

Гркокатолицизам се јавља већ у другој половини 11. века, непосредно након Великог раскола (1054) и првобитно је био усмерен ка превођењу јужноиталијанских православних Грка из православља у католицизам. Тежње ка унијаћењу православних хришћана добиле су на замаху након Четвртог крсташког рата и освајања Цариграда (1204), а даљи кораци у истом смеру учињени су на Другом лионском сабору (1274), када је склопљена Лионска унија и потом на Фирентинском сабору (1439), када је склопљена Фирентинска унија.[3] Међутим, сви ови покушаји унијаћења имали су само делимичан и привремени успех. Тек након склапања Брестовске уније (1596) и Ужгородске уније (1646), постављен је темељ за створање првих аутономних гркокатоличких црква, које су успеле да заживе и опстану.[4]

 
Гркокатоличке бискупије у Аустроугарској према стању из 1909. године

Први покушји унијаћења православних Срба јавили су се већ током позног средњег века,[5][6][7] а ова појава је добила на замаху у раздобљу од 16. до 18. века, када је на подручјима под хабзбуршком,[8][9] односно млетачком влашћу спровођена политика организованог и принудног, а често и насилног унијаћења, односво превођења Срба са православља на гркокатолицизам,[10][11] што је временом довело до стварања унијатске Крижевачке бискупије.[12][13][14]

Рад на стварању гркокатоличких цркава спровођен је не само на просторима источне Европе, већ и међу православним хришћанима на Блиском Истоку, што је временом довело до стварања гркокатоличких "мелкитских" цркава.

У самој Римокатоличкој цркви су током историје постојала различита мишљења о питању степена аутономије који би требало оставити гркокатоличким и осталим унијатским црквама, тако да је њихов правни положај био регулисан тек током 19. и 20. века, када је преовладало мишљење да им треба признати пуну унутрашњу аутономију, у организационом смислу.

За време Другог светског рата (1941-1945), управа гркокатоличке Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју тадашње Независне Државе Хрватске. У наметању уније посебно се истакао клерофашиста[15] Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.[16]

У новије време, у контексту екуменског дијалога, унијћење је одбачено (Баламандски споразум) као метод за уједињење хришћана. Римокатоличка страна, међутим, инсистира на томе да гркокатоличке и остале унијатске цркве имају право да постоје, док православни и остали источни хришћани нерадо гледају на њих, пошто их сматрају производом више-мање насилних покушаја покатоличавања током историје.

ОбележјаУреди

Гркокатолици задржавају све обредне разлике тј. служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви је иконостас итд. Чак се и Символ вере чита без додатка филиокве. Када неупућена особа уђе у гркокатоличку цркву, стиче утисак да је реч о православцима. Током времена, и код гркокатолика су прихваћене различите праксе карактеристичне за латински обред, али оне још увек нису доминантне. Међутим, и поред спољашње сличности, ступивши у јединство са Римом, гркокатолици су иступили из православног корпуса тако да са православним више немају ни канонско ни литургијско заједништво.

Списак гркокатоличких црквиУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди