Византијски обред

Византијски обред, познат и као грчки обред или обред Цариграда, идентификује широк спектар културних, литургијских и канонских пракси које су се развиле у православној цркви Цариграда.[1]

Иконостас одваја олтар од брода у црквама византијског обреда. Овде је приказан део иконостаса на шест нивоа у Саборној цркви у Угличу. На слици су ђаконске двери (лево) и царске двери (десно).

Канонски часови су врло дуги и сложени, трају око осам сати (дуже током Великог поста), али су скраћени изван великих манастира.[2] Иконостас, преграда прекривена иконама, одваја олтар од црквеног брода. Знак крста, праћен клањањем, прави се врло често, нпр. више од стотину пута током божанске литургије, а ту су и изразито поштовање икона, могућност верника да се слободно крећу унутар цркве и комуницирају једни са другима и препознатљиве традиције литургијског појања.

Неке традиционалне праксе у модерно доба престају да се користе у разним црквама и дијаспори, на пример, стајање верника за време богослужења, честог клањања и метанисања, док свештеници, ђакони и монаси увек носе мантије и другу свештеничку одећу, (неки монаси спавају носећи мантију) и не шишају косу или брију браду.

Поред бројних псалма који се читају свакодневно, читав псалтир се чита сваке недеље, и два пута сваке недеље током Великог поста, а свакодневно се читају и други списи; такође многе химне имају цитате из њих и референце на њих, које су уткане у њих. У бројним посним данима прописује се уздржавање од меса и млечних производа, а у неким посним данима и од рибе, вина и употребе уља у кувању. Прописана су четири годишња доба поста: Велики пост, Божићни пост, Апостолски пост (Петропавловски пост) и Великогоспојински пост. Поред тога, током целе године већина среда и петкова су посни дани, а у манастирима се пост држи и понедељком.

Изрази „грчки“ и „византијски“ нису прихваћени као описи обреда у самој Православној цркви, која не идентификује сопствене, често различите облике богослужења као јединствени обред. Термин „обред“ је створен да би се разликовале праксе гркокатоличких цркава као посебних литургијских обреда у Католичкој цркви. Упркос називу „грчки обред“, користе се различите језичке традиције, највише словенска и грузијска, у регионима у којима се грчки језик никада није користио литургијски, упркос томе што је историјски повезан са цариградском црквом.

РеференцаУреди

  1. ^ „Codex Canonum Ecclesiarum Orientalium, 'Churches Sui Iuris and Rites', Canon 28”. 
  2. ^ Fortescue, Adrian (1908), „The Rite of Constantinople”, The Catholic Encyclopedia, IV, New York: Robert Appleton Company, Приступљено 2007-12-15