Отворите главни мени

Наос (старогрчки: ὁ ναός или ὁ νεός), је архитектонски појам за унутрашњу централну и главну просторију у храму између пронаоса и епистодома, и који обично садржи култну фигуру посвећену одређеном богу.[1] Има исто значење као и цела и секос.[1] У римској архитектури означава продавницу окренута ка улици (види домус).

Наос је посебна светиња и у њему је у старом Египту била смештена култна скулптура богова и на основу веровања старих Египћана ту је збиља обитавао Бог.

У најстарија времена наос је био израђиван од дрвета а касније у доба старе империје египта био је израђиван од тврдих врста камена. У украшаваљу наоса употребљивани су симболички елементи.

У православљу, наос означава део цркве (храма) где се налазе верници током обреда. Наос је од олтара одвојен иконостасом.

Опште информацијеУреди

Наос који је најчешће основе издуженог правоугаоника, централно положеног у простор храмовне грађевине, је главно место молитве верних.

Полазећи од претпоставке да је Нојева лађа (ковчег) била праобразба Цркве поринуте у простор који плови ка Истоку, односно, ка спасењу, наос је у већини цркава спуштен у односу на остали део храма, да би подсећао на лађу, али и да би означио нижи ранг који заузима у односу на олтар.

У једном раздобљу средњег века, наос је био вертикално подељен на приземље (мушки део) и галерије (жене и катихумени), мада је ова подела најчешће била, и остала, хоризонтална.[2][3]

Са данашњом променом облика наоса развијао се и програм његовог украшавања. Сада се граде храмови са централном основом и са бочним апсидама, док су декорације јужног и северног зида првобитно значајне,сада препустиле значај источном зиду наоса – односно на иконостас и олтарску конху која се једино и види иза, или изнад њега – као и богато украшаној и засвођеној таваници.

„У таковом распореду наоса; Целивајућа икона је обично смештена у средини храма, често и непосредно испод куполе (кубета), али свакако уз солеју. На тај начин представља алегорију поздрава са домаћином храма као представником Светих, али и представником Лаоса Божијег. Образи Пресвете Богородице и Господа стоје на иконостасу, често и посебно на солеји, те као симболички довратци Царских двери означавају просторну, али и временску,5 границу два света.[4]

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Несторовић 1952, стр. 499–504.
  2. ^ Фолић, Љ. (2013). Архитектура храма . Цетиње: Светигора, стр. 129
  3. ^ Евдокимов, П. (2009). Уметност иконе. Београд: Академија СПЦ за уметности и консервацију стр.10
  4. ^ Марковић Ивица, Увод у литургијско богословље наоса, Годишњак 17 (2018) 47-61

ЛитератураУреди

  • Несторовић, Богдан Н. (1952). Архитектура Старог века (Архитектура). Београд, Србија, Југославија: Научна књига. 

Спољашње везеУреди