Украјинизација
Украјинизација је вишезначни појам који се у области друштвених наука користи за означавање сложених историјских и друштвених појава повезаних са геополитичким, етнополитичким и етнолингвистичким ширењем украјинског идентитета.[1][2]
Као геополитички појам, украјинизација означава историјски процес ширења хоронима (обласног назива) Украјина изван првобитног (дњепарског) простора, путем постепеног подвођења суседних области и њихових назива под проширено значење појма Украјина.[3]
Као етнополитички појам, украјинизација означава процес асимилације, односно превођења појединаца или група из њиховог матичног етничког корпуса у украјински етнички, односно национални корпус.[4][5]
Као етнолингвистички појам, украјинизација означава процес ширења лингвонима (глотонима) украјински језик изван првобитног (матичног) простора украјинског говора, путем подвођења суседних источнословенских дијалеката под проширено значење појма украјински језик.[6][7]
Додатна значења
уредиНезависно од својих основних значења, појам украјинизација се у савременим медијима након избијања украјинске кризе (2014) почео користити и као колоквијална ознака за разне облике политичких криза, али таква употреба овог појма је остала ограничена на медијски жаргон.[8]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Fournier 2002, стр. 415-433.
- ^ Griščenko & Striha 2007, стр. 163-182.
- ^ Мыльников 1996.
- ^ Ramač 2018, стр. 63–73.
- ^ Суботић 2018, стр. 45-70.
- ^ Martin 2001, стр. 75-124.
- ^ Moser 2018, стр. 87-104.
- ^ Српске новине (2018): Украјинизација Црне Горе
Литература
уреди- Bociurkiw, Bohdan R. (1980). „Ukrainization Movements within the Russian Orthodox Church, and the Ukrainian Autocephalous Orthodox Church”. Harvard Ukrainian Studies. 3-4 (1979-1980): 92—111.
- Griščenko, Oleksandr; Striha, Maksim (2007). „Kulturne epohe i kulturna politika u Ukrajini”. Dubrovnik: Ćasopis za književnost, nauku i umjetnost. 18 (3): 163—182.
- Darotchetche, Bernard (1971). „Mykola Skrypnyk et la politique d'ukrainisation”. Cahiers du Monde russe et soviétique. 12 (1-2): 5—27.
- Moser, Michael A. (2018). „The Fate of the Ruthenian or Little Russian (Ukrainian) Language in Austrian Galicia (1772-1867)”. Harvard Ukrainian Studies. 35 (2017-2018): 87—104.
- Мыльников, Александр С. (1996). Картина славянского мира: Взгляд из Восточной Европы: Этногенетические легенды, догадки, протогипотезы XVI-начала XVIII века. Санкт-Петербург: Петербургское Востоковедение.
- Martin, Terry D. (2001). The Affirmative Action Empire: Nations and Nationalism in the Soviet Union, 1923-1939. Ithaca & London: Cornell University Press.
- Ramač, Janko (2018). „Osnovni pravci, težnje i dileme u kulturno-prosvetnom i nacionalnom životu Rusina u Jugoslaviji (1945-1970)” (PDF). Київські історичні студії. 6 (1): 63—73.
- Суботић, Момчило (2018). „Русини и Украјинци у Војводини” (PDF). Политичка ревија. 30 (56): 45—70.
- Fournier, Anna (2002). „Mapping Identities: Russian Resistance to Linguistic Ukrainisation in Central and Eastern Ukraine”. Europe-Asia Studies. 54 (3): 415—433.
- Himka, John-Paul (1999). Religion and Nationality in Western Ukraine: The Greek Catholic Church and the Ruthenian National Movement in Galicia, 1870-1900. Montreal & Kingston: McGill-Queen's University Press.
