Русини (русин. Русины) су источнословенски народ, који претежно живи у данашњој западној Украјини, на подручју Закарпатске области. Делови русинског народа живе у Словачкој, Пољској, Мађарској, Румунији, Србији и Хрватској, а такође и широм дијаспоре, првенствено у САД, Аустралији и Канади. Укупан број Русина се процењује на око 1.610.000 припадника.[1][2]

Грб русинског народа

Русински језик спада у групу источнословенских језика. Дели се на два главна наречја, североисточно (карпатско) и југозападно (панонско), а у складу са том поделом употребљавају се и одговарајуће варијанте русинске ћирилице, која се налази у процесу стандардизације.[3]

Припадници овог народа за себе употребљавају ендонимски (изворни) назив Русини (русин. Русины), који је у том облику прихваћен и у другим словенским, а такође и у несловенским језицима. Такође се употребљава и облик Руснаци, као и старински израз Рушњаци (русин. Руснакы). У историјском контексту, Русини су често били подвођени и под шире појмове, као што су Рутени или Малоруси, али ти појмови се нису односили само на Русине, већ и на друге источнословенске групе.[4][5]

Иако су Русини међународно признати као посебан народ, са званичним статусом пуноправне националне мањине у неколико држава, њихов положај још увек није решен у матичним областима, које припадају данашњој Украјини. То питање се налази у процесу решавања, али украјински националисти још увек негирају народну посебност Русина, сматрајући их делом украјинске нације, што представља остатак бивших бољшевичких концепција из времена Совјетске Украјине, а исту тезу заступају и украјински фашисти, који се залажу за украјинизацију Русина и осталих мањинских заједница у границама данашње Украјине.[6]

Данашњи етнички опсег русинског народа

ИсторијаУреди

 
Галичко-волинска држава
у првој половини 14. века

Русини потичу од древних источнословенских племена, која су се током словенских миграција у 6. и 7. веку настанила на ширем простору око Источних Карпата, у суседству Белих Хрвата и даље према северу (Волињани) и истоку (Тиверци и Улићи). Иако изворна сведочанстава из раног средњовековног периода нису бројна, сазнања о тадашњим приликама у поменутим областима значајно су употпуњена резултатима савремених археолошких истраживања.[7]

Током 9. и 10. века, готово све источнословенске области ушле су у састав велике Кијевске Русије. Недуго након првог покрштавања Словена, у време мисије светог Ћирила и Методија у Великоморавској кнежевини и мисије њихових ученика у суседним словенским земљама, хришћанство се проширило и према источним (русинским) областима, а процес христијанизације је довршен након покрштавања Кијевске Русије, уз задржавање многих старих обичаја.[8]

 
Русинске области у бившој Краљевини Угарској

Русини су првобитно припадали Православној цркви, односно древној Мукачевској епархији, која је била у саставу староруске Кијевске митрополије. Након поделе Кијевске Русије на више удеоних држава, русинске матичне области су се највећим делом нашле у саставу Галичко-волинске кнежевине, која је достигла свој врхунац током 13. века, поставши и краљевина.[9]

Средином 14. века, Галичко-волинска држава је потпала под власт Краљевине Пољске, услед чега су пољски краљеви почели да се називају и господарима западних руских (русинских) зрмаља. Ради даљег учвршћивања власти, пољски краљ је 1434. године установио посебно Руско војводство (пољ. Województwo ruskie), које је обухватало галичке области. Руско (русинско) војводство је постојало током наредна три ипо века, све до краја пољске власти (1772).[10]

Након досељавања Мађара (крајем 9. века) и потоњег ширења мађарске власти према североистоку током 10. и 11. века, русинске области са унутрашње стране Карпата су постепено потпале под мађарску власт.[11] Иако је Краљевина Угарска била римокатоличка држава, верске слободе угарских православних Русина су у појединим периодима биле толерисане, првенствено из политичких разлога. Четрдесет и пети законски чланак угарског сабора из 1495. године помиње их као „шизматике“, односно православце:

На границама Краљевине [Угарске] има много места, у којима Рашани [тј. Срби], Рутени [тј. Русини], Власи [тј. Румуни] и други шизматици [тј. православни] бораве на земљишту хришћана [тј. католика]. Живећи до сада у складу са својим [православним] обредом, навикли су да не плаћају уопште никакву [црквену] десетину од [приноса од] тог истог земљишта. Међутим, господа прелати [тј. црквене старешине] их настоје натерати на плаћање десетине. Пошто се десетина, намењена за Христову баштину [тј. добра која поседује црква], обично тражи од Христових верника [тј. католика] а не од других шизматика — посебно не од оних, који на позив и ради безбедности Краљевског Величанства и војвода, барона и осталих чиновника који држе границе [Угарске] Краљевине, настањују поменута места — зато је наређено и закључено да се одсад па надаље од Рашана, Рутена, Влаха и других шизматика, на којем год земљишту хришћана боравили, не тражи уопште никаква десетина.[а]

Рани нови векУреди

 
Православна Лемковина у оквиру Пољске: Хришћанске заједнице око 1573. године, пре склапања Брестовске уније
 
Унијатска Лемковина у оквиру Пољске: Хришћанске заједнице око 1750. године, након спровођења Брестовске уније

Током раног нововековног раздобља, од 16. до 18. века, Русини су у политичком смислу били подељени на две групе. Они који су живели са унутрашње (угарске) стране Карпата потпадали су под власт Хабзбуршке монархије, док су они у областима са спољашње (галичке) стране Карпата били под влашћу Краљевине Пољске.

Пошто су поменуте државе подстицале ширење католицизма, међу православним Русинима у југоисточним деловима Пољске и североисточним деловима Угарске дошло је до постепеног прихватања уније са Кароличком црквом. Први талас унијаћења, који је покренут склапањем Брестовске уније (1596), захватио је Русине у оквиру пољских граница. Други талас унијаћења, који је покренут склапањем Ужгородске уније (1646), захватио је Русине у оквиру угарских граница. У прво време, унија је напредовала споро, али је интензивирана током 18. века, чиме је постављена основа за потоње стварање Русинске унијатске цркве.[12][13][14]

 
Етничка карта русинског простора у границама бивше Аустроугарске монархије (1878)

Након Прве поделе Пољске (1772) и укључења Галиције и Лодомерије у састав Хабзбуршке монархије, већина Русина се нашла под влашћу бечког двора.[15] Током револуционарних збивања (1848-1849) дошло је до првог значајнијег успона русинског националног покрета.[16]

Након склапања Аустро-угарске нагодбе (1867), русински народ је остао подељен на два дела: Русини у Галицији су били у саставу аустријског дела монархије, док су они са унутрашње стране Карпата остали у саставу Угарске.[17]

Средином 18. века, у склопу хабзбуршког програма колонизације, започело је досељавање Русина у тадашње јужне угарске области. Највећи део досељеника настанио се у областима Бачке и Срема, а њихови потомци су данашњи Русини у Србији.[18][19]

 
Жатковичева "Угро-Русинија" према карти која је поднета Париској мировној конференцији
 
Поткарпатска Русија у саставу Чехословачке (1919-1939)

Русини су у Угарској били изложени систематској мађаризацији,[20] али су упркос томе успели да очувају своју народност. Аустроугарске државне власти нису признавале изворно русинско народно име, већ су Русине убрајале међу такозване Рутене (страни појам, са ширим значењем).[21]

Савремено добаУреди

За време Првог светског рата (1914-1918), матичне русинске области су тешко пострадале услед ратних дејстава на карпатском бојишту. У исто време, угарске власти су покренуле нови талас мађаризације, која је спровођена уз подршку гркокатоличког свештенства. Већ током, 1915. године, група домаћих гркокатоличких свештеника је затражила званичну забрану употребе русинског народног имена, на шта се потом надовезао и захтев појединих гркокатоличких бискупа да се русинска ћирилица забрани и замени латиницом, што је потом и спроведено, силом државне власти.[22]

Током ратних година, међу русинским политичким првацима у Аустроугарској монархији појавио се покрет за стварање самоуправне или независне русинске политичке јединице.[23] Пошто су аустроугарске власти крајем 1917. и почетком 1918. године подржале стварање независне украјинске државе на суседним подручјима која су до тада била у саставу Руског царства, украјинска државна идеја је постала привлачна и за део политичких првака у аустријској Галицији.[24]

 
Уставни закон о самоуправи Поткарпатске Русије (1938)

Након распада Аустроугарске, Русини из североисточних крајева дотадашње Угарске су у децембру 1918. године успели да се изборе за добијање обласне аутономије, у оквиру новопроглашене Мађарске Народне Републике. Аутономна област је носила назив Русинска Крајина, а обухватала је неколико жупанија.[25]

У исто време, на подручју суседне Галиције је крајем 1918. године дошло до проглашења посебне државе, која је прозвана "Западном Украјином", чиме је хороним Украјина по први пут у историји протегнут на Галицију. Поменута држава није опстала, пошто је њено подручје запосела Пољска.[26]

Изван матичног подручја, део русинског народа који је живео у јужним областима дотадашње Угарске узео је активно учешће у процесу уједињења Војводине (Банат, Бачка, Барања) са Краљевином Србијом, а њихових двадесетак изабраних представника учествовало је у раду Велике народне скупштине, која је у новембру 1918. године заседала у Новом Саду.[27]

 
Манифест о укључивању закарпатских области у састав Совјетске Украјине (1944)

Током јесени 1918. године, међу Русинима у Сједињеним Америчким Државама преовладао је став да решење за политички положај матичних русинских области ("Угро-Русинија") не би требало тражити у оквиру дотадашње Угарске, односно Мађарске, већ у оквиру будуће Чехословачке. Тим поводом, дошло је до преговора између русинских представника на челу са Григоријем Жатковичем и чехословачких представника, које је предводио Томаш Масарик, што је резултирало договором и потписивањем "Филаделфијског споразума" од 26. октобра 1918. године.[28]

Договорена решења су спроведена током 1919. године. У време интервенције савезничких сила против новопроглашене Мађарске Совјетске Реппублике, чехословачке трупе су запоселе аутономну Русинску Крајину, чиме је створено ново фактичко стање. Мировним споразумом који је склопљен у Сен Жермену (10. септембар 1919. године), озваничено је укључивање русинских области у састав Чехословачке. Државне власти у Паргу су се обавезале да ће Русинима обезбедити пуну равноправност и обласну аутономију. Уместо аутономне Русинске Крајине створена је аутономна Поткарпатска Русија (Русинија), а за првог гувернера постављен је Григориј Жаткович.[29]

За време чехословачке власти (1919-1939), аутономна русинска област је била званично призната под именом "Поткарпатска Русија" (русин. Підкарпатьска Русь).[30] Против тог назива је била вођена организована кампања из тадашње Совјетске Украјине, која је претендовала не само на Галицију (у то време под пољском влашћу), већ и на области са унутрашње стране Карпата (у саставу Чехословачке). Украјински бољшевици нису признавали посебност русинског народа, већ су Русине сматрали "Западним Украјинцима". Када је Чехословачка одлучила да Поткарпатској Русији додели виши степен аутономије (1938), локални заговорници про-украјинске политике су без сагласности централних државних власти у Прагу почели да промовишу обласни назив "Карпатска Украјина", али тај подухват се завршио потпуним колапсом и окупацијом читаве области од стране Мађарске (1939).[31][32]

За време окупације (1939-1944), мађарске власти су израдиле пројекат за стварање аутономног "Карпатског војводства" (мађ. Kárpátaljai vajdaság), али та замисао није била спроведена у дело, тако да су русинске области са унутрашње стране Карпата остале под директном окупационом управом.[33]

Након ослобођења (1944), русинске области су ушле у састав СССР и додељене су Совјетској Украјини. Иако су совјетске власти практиковале стварање разних територијалних аутономија, то право је ускраћено русинским областима, због отпора украјинских комуниста.[34] Укључивањем у састав Совјетске Украјине, на русинским матичним подручјима је отпочео процес интензивне украјинизације, која се заснивала на негирању народне посебности Русина.[35] Слична политика је након 1991. године настављена и у независној Украјини, која избегава да призна пуну националну самобитност русинског народа.[36][37]

Подгрупе, дијаспора и бројностУреди

 
Географија матичних русинских области, у оквиру граница данашње Украјине

Савремени Русини су највећим делом настањени у својим матичним областима, које обухватају карпатска подручја у данашњој Украјини, као и поједине области у североисточном делу данашње Словачке и југоисточном делу данашње Пољске. Русини се традиционално деле на неколико регионалних подгрупа, као што су: Бојки, Долињани, Лемки и неке друге мање подгрупе. Знатан део Русина данас живи у расејању, односно дијаспори, што је последица вишевековних миграција из матичних области. Русинске заједнице такође постоје у данашњој Мађарској, Хрватској, Србији, САД, Канади, Аустралији и Русији.

Русини у ЛемковиниУреди

 
Галички, карпатски и подолски Русини, према гравири из 1836. године

Русинска подгрупа Лемки настањује карпатску област која је позната као Лемковина,[38] а данас је подељена између Украјине, Пољске и Словачке. Украјински део Лемковине обухвата русинске области на крајњем југозападу Украјине. У међуратном периоду, пољски део Лемковине се скоро у потпуности налазио у саставу Краковског војводства, с центрима у градовима Нови Сонч, Грибув, Горлице, Јасло и Кросно, на територији која је захватала површину од 4.310 km². Словачки део Лемковине налази се на крајњем североистоку државе, где се налазе русинска насеља, као што су Литманова у Старој Љубовни и Остурња.

Русини у ПанонијиУреди

Русини који су настањени у појединим областима Панонске низије, на просторима данашње Мађарске, Хрватске и Србије, представљају посебну русинску подгрупу, чији се припадници називају Панонским Русинима или Југозападним Русинима. Досељавање Русина у панонске области спроведено је највећим делом током друге половине 18. века. Од око 20.000 данашњих припадника ове групе, око 15.000 су потомци досељеника из Галиције и осталих крајева некадашње Малорусије, а остали су потомци досељеника из крајева који припадају данашњој Закарпатској области.

ПолитикаУреди

Међу Русинима у матичним областима и широм дијаспоре, присутно је неколико политичких усмерења:

  • Русинско национално усмерење (залагање за пуну самобитност сопственог народа)
  • Проукрајинско усмерење (залагање за остваривање права уз ослонац на украјинске чиниоце)
  • Проруско усмерење (залагање за остваривање права уз ослонац на руске чиниоце)

РелигијаУреди

Према савременом стању верских прилика међу Русинима, традиционална приврженост хришћанству представља саставни део народног идентитета. Услед промена које су наступиле у раздобљу од 16. до 18. века, највећи део Русина данас припада Русинској гркокатоличкој цркви, која делује у матичним областима и дијаспори. Изузетак чини Крстурска гркокатоличка бискупија, чији су припадници највећим делом русинске народности, али та бискупија још увек није укључена у састав Русинске гркокатоличке цркве.[39] Део Русина је остао привржен православном хришћанству, првенствено у матичним областима, које су биле у саставу Мукачевско-прешовске епархије (1931), а данас се налазе под јурисдикцијом канонске Украјинске православне цркве, која делује под окриљем Московске патријаршије.[40]

Статус РусинаУреди

Русини су званично признати за национална мањина у Чешкој, Словачкој, Пољској, Мађарској, Румунији и Србији.

ЈезикУреди

Детаљније: Русински језик

Русински језик спада у групу источнословенских језика. Према дијалектолошким особеностима, дели се на два главна наречја, североисточно (карпатско) и југозападно (панонско). У карпатском наречју русинског језика приметан је утицај западнословенских језика, док је у панонском наречју присутан утицај јужнословенских језика. У складу са основном дијалектолошком поделом, употребљавају се и одговарајуће варијанте русинске ћирилице, која се још увек налази у процесу стандардизације.[3]

У лингвистичким и политичким круговима су вођене бројне расправе о месту русинског језика у породици словенских језика. Расправе се првенствено воде око питања, да ли је русински засебан језик, или је дијалекат украјинског или ширег руског језика. По мишљењу већине украјинских лингвиста, русински језик је један од западних дијалеката украјинског језика, али тај став није шире прихваћен у међународним лингвистичким круговима.

Познати РусиниУреди

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Оригинал гласи:

    Sunt plurima Loca in confiniis Regni sita, in quibus Rasciani Rutheni, Wallachi et alii schismatici in terris Christianorum habitant, et de eisdem terris hactenus juxta eorum Ritum viventes nullas penitus decimas solvere consueverunt. Et quia ispsae decimae in patrimonium Christi dedicate, a Christi fidelibus, et non aliis schismaticis hominibus (preasertim vero illis, ad vocationem, et assecurationem regiae majestatis, ac waywodarum, banorum, et caeterorum officialium, ipsa confinia regni tenentium, dicta loca incolentibus) exigi solent: ob hoc ordinatum est, et conslusum: Quod amodo de caetero, ab ispis Rascianis, Ruthenis, Valachis, et aliis schismaticis, in quibuscunque terris christianorum residentibus, nullae penitus decimae exigantur.

РеференцеУреди

  1. ^ http://www.dpcamps.org/lemkomap.jpg
  2. ^ Русини у Србији Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2016) zavod.rs
  3. ^ а б Феjса 2020, стр. 255-280.
  4. ^ Мыльников 1996.
  5. ^ Шанта 2002.
  6. ^ Драган Петровић (2009): Русински културно-национални идентитет у Украјини
  7. ^ Magocsi 2015, стр. 23-31.
  8. ^ Magocsi 2015, стр. 36-41.
  9. ^ Magocsi 2015, стр. 46-51.
  10. ^ Magocsi 2015, стр. 67-70.
  11. ^ Magocsi 2015, стр. 53-56.
  12. ^ Litwin 1987, стр. 57–83.
  13. ^ Véghseő 2015, стр. 147-181.
  14. ^ Magocsi 2015, стр. 73-86.
  15. ^ Magocsi 2015, стр. 97-99.
  16. ^ Magocsi 2015, стр. 107-128.
  17. ^ Magocsi 2015, стр. 129-149.
  18. ^ Jankulov 1961.
  19. ^ Magocsi 2015, стр. 94-95.
  20. ^ Magocsi 2015, стр. 135-138, 174.
  21. ^ Himka 1999, стр. 8-9.
  22. ^ Magocsi 2015, стр. 174.
  23. ^ Magocsi 2015, стр. 175-176.
  24. ^ Шевченко 2019, стр. 364-378.
  25. ^ Magocsi 2015, стр. 179-182.
  26. ^ Magocsi 2015, стр. 182-187.
  27. ^ Харди 2018, стр. 70-92.
  28. ^ Magocsi 2015, стр. 177-178.
  29. ^ Magocsi 1975, стр. 360–381.
  30. ^ Magocsi 2015, стр. 191-217.
  31. ^ Magocsi 1973, стр. 201–265.
  32. ^ Magocsi 2015, стр. 269-278.
  33. ^ Magocsi 2015, стр. 279-289.
  34. ^ Magocsi 2015, стр. 291-304.
  35. ^ Magocsi 1978.
  36. ^ UNPO (2007): Rusyn: Status Remains Undetermined
  37. ^ Glas Slavonije (2016): Najveći problem je Ukrajina jer ne priznaje Rusine
  38. ^ Magocsi 2015, стр. 95-96, 132-134, 233-239.
  39. ^ Catholic Hierarchy: Eparchy of San Nicola di Ruski Krstur
  40. ^ Историја Мукачевско-ужгородске епархије Украјинске православне цркве, под јурисдикцијом Московске патријаршије

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди