Руски Крстур

Руски Крстур (русин. Руски Керестур) је село у општини Кула, у Западнобачком округу, у Војводини, у Србији. По попису из 2011. године има 4585 становника, претежно припадника русинске националности. Руски Крстур је и културни центар ове националне мањине у Војводини. Према попису из 2002. године, село је имало 5213 становника.

Руски Крстур
Гркокатоличка катедрала у Руском Крстуру
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Западнобачки
Општина	Кула
Становништво
— 2011.	4.585
— густина	78/км2
Географске карактеристике
Координате	45° 33′ 47″ СГШ; 19° 24′ 59″ ИГД
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	84 м
Површина	58,6 км2
Руски Крстур Руски Крстур на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број	25233
Позивни број	025
Регистарска ознака	SO

Овде се налазе Сеоска кућа у Руском Крстуру и Водица (Руски Крстур).

Географски положај

Село се налази на 45°33'45" географске ширине и 19°25'16" географске дужине. То је простор средње Бачке који се одликује повишеним лесним заравнима. Село је се југозападним делом наслоњено на канал Косанчић — Мали Стапар који припада систему канала ДТД. Кроз село пролази магистрални пут М-3 (Богојево — Каравуково — Оџаци — Кула — Врбас), који га добро повезује са свим деловима Војводине.

Историја

Русински просветитељ
и песник Петро Кузмјак: Споменик у Руском Крстуру

Насеље Крстур се помиње још 1495. године, као место у Бачкој жупанији. Током већег дела 16. и 17. века, Крстур је био под турском влашћу, а ослобођен је за време Бечког рата (1683-1699). Према попису становништва из 1715. године, Крстур је био мало насеље са свега 11 домаћинстава, а тај број се постепено повећавао, тако да је 1720. године пописано 14, а 1725/6. године 20 домаћинстава. То првобитно (српско) становништво раселило се крајем 1730-тих година, тако да се Крстур већ 1742. године помиње као пустара.

Прекретница у историји тадашњег Великог Крстура догодила се средином 18. века, доласком карпатских Русина. Процес организованог досељавања Русина у Бачку започео је већ током пролећа 1745. године, када су државне (коморске) власти склопиле уговор са групом русинских досељеника, који су пристигли у Кулу, односно на костељску пустару, тако да се поменута година (1745) међу Русинима у Србији обележава као почетак њиховог досељавања, а тим поводом је 1995. године у Новом Саду одржан и пригодан научни скуп, којим је обележена 250. годишњица (1745-1995) досељавања Русина на ове просторе.

Шест година након склапања првог уговора о досељавању Русина у Кулу, коморске власти су посебним уговором од 17. јануара 1751. године одобриле досељавање 200 русинских породица у оближњи Крстур, уз услов да досељеници морају бити гркокатоличке вероисповести. Први досељеници у Крстур били су управо Русини из Куле (1751), којима су се током наредних година придружиле нове групе русинских досељеника из разних угарских места. Русински досељеници су водили порекло из старог завичаја, званог Хорњица (традиционални назив за просторе на североистоку Краљевине Угарске, у подножју Карпата), а велика већина је потицала из шире области између Кошица, Ужгорода и Мишколца.

За време аустроугарске власти, место је носило назив Велики Крстур, односно Бачки Крстур, а недуго након уласка у састав Краљевине СХС (1918) назив је промењен у Руски Крстура, чиме је истакнут значај овог места за русински народ у новоствореној држави.

Седиште месне заједнице

Током новије историје, Руски Крстур је био место одржавања бројних догађаја и манифестација од значаја за русински народ у Србији. Тако је 28. децембра 1990. године управо у овом месту била одржана оснивачка скупштина Матице русинске (русин. Руска матка). Руски Крстур је потом био домаћин трећег (1995) и десетог (2009) заседања Светског конгреса Русина.

Прва електорска скупштина Националног савета русинске националне мањине одржана је 2. новембра 2002. године такође у Руском Крстуру, који је уједно постао и стално седиште НСРНМ.

Руски Крстур је 28. августа 2003. године постао седиште новоустановљеног Апостолског егзархата за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Егзархат је 6. децембра 2018. године уздигнут је на степен епархије, под званичним називом: Гркокатоличка епархија Светог Николе у Руском Крстуру, чиме је био потврђен значај овог места за гркокатоличку заједницу у Србији.

Приликом разматрања иницијативе за оснивање Завода за културу војвођанских Русина, постојала је замисао да седиште ове значајне установе, у складу са политиком децентрализације, буде у Руском Крстуру као највећем русинском месту у Србији. Уочи покрајинских избора, који су били расписани за мај 2008. године, покрајинске власти су 10. марта донеле одлуку о оснивању завода, са изричитом одредбом (члан. 2) која је прописивала да ће седиште завода бити управо у Руском Крстуру.

Међутим, након покрајинских избора, када је предизборна обећања требало реализовати, део заводског руководства је почео да заговара идеју о Новом Саду као прикладнијем седишту. Томе се успротивио заводски Управни одбор, који се током 2009. и 2010. године изјаснио у прилог Руског Крстура. Пошто се тадашњи заводски директор Мирослав Кевежди јавно изјаснио против крстурске опције, покрајинске власти су крајем 2011. године у сарадњи са новоизабраним (трећим) сазивом русинског Националног савета, извршиле измену оснивачког акта, одредивши Нови Сад као седиште завода.

Због таквих и сличних проблема, у Руском Крстуру су у неколико наврата биле покретане иницијативе за оснивање посебне крстурске општине, али ни једна од тих иницијатива није реализована.

У међувремену, непосредно након избора за тећи сазив Националног савета (2010), новоизабрани председник Славко Рац је најавио да ће из Руског Крстура бити измештено и седиште Националног савета, што је наишло на отпор јавности, тако да се од тог пресељења одустало.

Демографија

Двојезични назив Руског Крстура, на српском и русинском језику

У насељу Руски Крстур живи 4154 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 41,2 година (39,6 код мушкараца и 42,6 код жена). У насељу има 2036 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,54 (попис 2002).

Ово насеље је углавном насељено Русинима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија Година Становника 1948. 5.874 1953. 6.115 1961. 5.873 1971. 5.960 1981. 5.826 1991. 5.636 5.536 2002. 5.213 5.490 2011. 4.585 4.868

Етнички састав према попису из 2002.‍
Русини			4.483	85,99%
Срби			263	5,04%
Роми			76	1,45%
Мађари			73	1,40%
Украјинци			61	1,17%
Хрвати			38	0,72%
Црногорци			37	0,70%
Југословени			31	0,59%
Словаци			30	0,57%
Муслимани			9	0,17%
Словенци			3	0,05%
Македонци			3	0,05%
непознато			26	0,49%

Становништво према полу и старости

	м			ж
?	0			3
80+	52			98
75—79	80			137
70—74	121			197
65—69	135			165
60—64	155			183
55—59	145			133
50—54	172			140
45—49	185			207
40—44	208			182
35—39	204			180
30—34	172			168
25—29	155			150
20—24	147			139
15—19	177			162
10—14	142			174
5—9	154			138
0—4	127			126
Просек :	39,6			42,6

Домаћинства

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002. Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Број домаћинстава 1.724 1.921 1.994 2.112 2.177 2.167 2.036

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002. Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек Број домаћинстава 512 608 383 409 100 19 2 2 1 0 2,54

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	2.108	599	1.325	111	72	1
Женски	2.244	368	1.336	438	101	1
УКУПНО	4.352	967	2.661	549	173	2

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	1.088	479	6	0	314
Женски	639	265	1	0	118
УКУПНО	1.727	744	7	0	432
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	9	54	70	16	22
Женски	2	1	63	16	4
УКУПНО	11	55	133	32	26
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	3	7	25	36	13
Женски	3	6	12	68	74
УКУПНО	6	13	37	104	87
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	21	0	0	13
Женски	3	0	0	3
УКУПНО	24	0	0	16

У последњих 50-ак година, број становништва Руског Крстура опада. За то има више разлога. Први разлог је негативан природни прираштај, што је карактеристика целе регије. Други разлог је мигрирање становништва. До '90-их година млади су одлазили на школовање у веће центре (Кула, Нови Сад, Суботица...) и тамо су остајали. Током кризе и ратова у деведесетима Русини су почели емигрирати у западне земље, највише у Канаду. Данас у Канади живи велики број бивших становника Руског Крстура, а и осталих места где живе Русини.

Религија

Становништво Руског Крстура је (готово у целини) хришћанске вероисповести. Велику већину чине гркокатолици, а на другом месту по бројности налазе се православци.

Крстурски гркокатолици су највећим делом русинске народности. Своју парохију добили су недуго по досељавању (1751), а током наредних година су изградили и прву (малу) цркву. Данашња катедрална црква изграђена је 1784. године и посвећена је Преносу Моштију св. Николе. Руски Крстур је од 2003. до 2018. године био центар Гркокатоличког апостолског егзархата, који је 2018. године преуређен у Крстурску епархију, чиме је црква св. Николе постала катедрална (саборна) црква. Поред села изграђена је 1859. године и црквица „Водица“, на месту где су се годинама пре њене изградње догађала оздрављења и приказања Богородице. У Руском Крстуру живе монахиње „Сестре службенице Пресвете Богородице“ и „Мале сестре“.

Крстурски православци су највећим делом српске, а мањим делом и русинске народности. Потпадају под надлежност Бачке епархије Српске православне цркве. Средином 18. века, када су тадашњи крстурски православци покушали да установе своју парохију, државне власти су спречиле њено оснивање, након чега су православне породице биле присиљене да напусте Крстур. Тадашње протеривање православаца из Крстура извршено је уз изричито позивање државних власти на акт од 17. јануара 1751. године, који је прописивао да се досељавање у Крстур дозвољава само гркокатолицима.

Иако је дискриминација на верској основи неспојива са савременим начелима верске равноправности и толеранције, Национални савет русинске националне мањине се у априлу 2007. године, приликом одлучивања о избору датума који ће бити прослављан као национални празник Русина у Србији, определио управо за 17. јануар, као датум доношења поменутог акта из 1751. године, који је садржао и рестриктивну одредбу на основу које је средином 18. века извршено протеривање православаца из Крстура. Стицајем околности, спорни аспекти изабраног датума се не помињу на званичним сајтовима НСРНМ и ЗКВР.

Образовање и култура

Руски Крстур је културни и просветни центар Русина Србије. Прва школа је почела са радом 1753. као Тривијална школа, где се учило читање, писање, рачунање и основе црквеног певања са веронауком. Школа је на крају 19. века постала државна.

Данас у Руском Крстуру делује забавиште, основна школа на српском и русинском језику. Гимназија у селу је једина средња школа са русинским као наставним језиком у Европи. Од 2009. године, осим гимназије, отворен је и смер туристички техничар у истој школи.

Постоји неколико културних манифестација у селу. Најзначајнији је фестивал културе „Црвена ружа“. Затим „Драмски меморијал Петра Ризнича-Ђађе“, као и културна манифестација „Костелникова јесен“.

У Руском Крстуру се налази и издавачка кућа „Руске слово“ (русинска реч) са штампаријом; као и музеј, галерија и архива русинске историје.

Привреда

Због изузетно плодне земље у Крстурском атару, становништво се од досељења, бавило пољопривредом. Она је заједно са веома развијеним занатством дуго година била окосница привреде села. Број пољопривредна газдинства се смањује али она постају све већа и све опремљенија најсавременијом механизацијом. Некада развијена производња млека и тов свиња и јунади су готово нестали. У селу постоји фабрика за прераду поврћа са хладњачом капацитета око 10.000 тона дубоко замрзнутог поврћа. Руски Крстур је врло познат по производњи паприке и другог поврћа. Одређени број становништва је запослен у погонима за производњу намештаја, од којих многи запошљавају по више десетина радника . Поред тога у Крстуру постоје два шаранска рибњака укупне површине око 150 хектара и неколико савремених воћњака јабука, крушака и лешника и савремена стакленичка производња цвећа и пластеничка производња раног поврћа.

Спорт

Спорт има дугу традицију. 1923. је основан фудбалски клуб „Русин“, из којег је касније израсло истоимено спортско друштво. Ово спортско друштво негује бројне спортове, а бави се и организацијом спортских игара „Јаша Баков“, на којима учествују у турнирима сви русински клубови.

Види још

• Русини
• Русинистика
• Русински језик
• Русини у Србији
• Матица русинска
• Панонско наречје русинског језика
• Национални савет русинске националне мањине
• Завод за културу војвођанских Русина
• Крстурска епархија
• Ђура Џуџар

Литература

• Biljnja, Vladimir (1987). Rusini u Vojvodini: Prilog izučavanju istorije Rusina Vojvodine (1918-1945). Novi Sad: Dnevnik. 
• Варґа, Михайло, ур. (1997). Зборнїк роботох зоз Трецого шветового конґреса Русинох (Руснацох, Лемкох). Руски Керестур: Руска матка. 
• Вукмировић, Драган, ур. (2004). Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. Становништво 9: Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. Подаци по насељима (PDF). Београд: Републички завод за статистику. 
• Гавриловић, Владан С. (2012). „Почеци насељавања Русина у Бачку (Крстур, Куцура, Нови Сад)”. Величина малих језичких, књижевних, културних и историјских традиција: Зборник радова. Нови Сад: Филозофски факултет. стр. 19—25. 
• Гавриловић, Славко (1967). „Прилог историји Русина у Бачкој средином XVIII века”. Зборник за друштвене науке. 48: 106—113. 
• Gavrilović, Slavko (1977). „Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka”. Godišnjak Društva istoričara Vojvodine. 4: 153—215. 
• Jankulov, Borislav (1961). Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku (1. изд.). Novi Sad: Matica srpska. 
• Јанчић, Зоран, ур. (2003а). Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. Становништво 1: Национална или етничка припадност: Подаци по насељима (PDF). Београд: Републички завод за статистику. 
• Јанчић, Зоран, ур. (2003б). Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. Становништво 2: Пол и старост: Подаци по насељима (PDF). Београд: Републички завод за статистику. 
• Лабош, Федор (1979). История Русинох Бачкей, Сриму и Славониї 1745-1918. Вуковар: Союз Русинох и Українцох Горватской. 
• Поповић, Људмила В. (2010). „Русини и Украјинци у Србији” (PDF). Зборник Матице српске за славистику. 78: 69—99. 
• Рамач, Янко (1993). Кратка история Руснацох (1745-1918). Нови Сад: Грекокатолїцка парохия св. Петра и Павла. 
• Рамач, Янко (2007). Руснаци у Южней Угорскей (1745-1918). Нови Сад: Войводянска академия наукох и уметносцох. 
• Ramač, Janko (2014). „Rumuni među prvim Rusinima u Krsturu u XVIII veku”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 25: 203—215. 
• Савин, Драгана (2018). „Русини у Војводини - установе културе” (PDF). Транскултуралност и библиотеке. 2. Београд: Филолошки факултет. стр. 113—136. 
• Суботић, Момчило (2018). „Русини и Украјинци у Војводини” (PDF). Политичка ревија. 30 (56): 45—70. 
• Тамаш, Юлиян; Сабо, Славко, ур. (1996). Руснаци 1745-1995: Зборнїк роботох зоз Медзинародней науковей конференциї Приселєнє и живот Руснацох у Бачкей, Сриму и Славониї 1745-1995. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Фејса, Михаjло (2010). Нова Србија и њена русинска мањина. Нови Сад: Прометеј. 

Спољашње везе

• Званична презентација
• Стари сајт Руског Крстура
• Водица Руски Крстур
• Zamak, Ruski Krstur

Мапе

• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
• Гугл сателитска мапа (Maplandia)
• План насеља на мапи (Mapquest)