Пећка патријаршија

За манастир СПЦ у којем се налазило сједиште патријаршије, погледајте Манастир Пећка патријаршија.

За друге употребе, погледајте Пећка патријаршија (вишезначна одредница).

За друге употребе, погледајте Српска патријаршија (вишезначна одредница).

Пећка патријаршија је историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Пећка патријаршија
Пећка патријаршија
Основни подаци
Оснивање	1346.
Аутокефалност	1346—1463. 1557—1766.
Канонско признање	канонски призната
Предстојатељ	архиепископ пећки и патријарх српски
Сједиште	Пећ
Канонска јурисдикција	средњовековна Србија, Османско царство
Календар	јулијански календар
Број

Српски патријарх Макарије I (1557-1572)

Српски патријарх Јован I (1592-1614)

Просторни опсег обновљене Српске патријаршије током 16. и 17. века

Српски патријарх Арсеније III

Српски патријарх Арсеније IV

Историја

Детаљније: Историја Пећке патријаршије

Свети Сава је 1219. године установио прву аутокефалну архиепископију у српским земљама. То је била средњовековна Српска архиепископија, која се у историји назива Жичком, односно Пећком или Жичко-пећком архиепископијом. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед уздигавши је 1346. године на степен патријаршије. Тада је српски архиепископ Јоаникије II проглашен за првог српског патријарха са престолом у Пећи.

Несрећне политичке природе су учиниле је српска црква послије пада Смедерева (1459) дошла под власт Охридске архиепископије. Тек послије сто година браћа Соколовићи, Мехмед-паша Соколовић и Макарије Соколовић, успјели су да обнове самосталну Пећку патријаршију. Тада су први пут готово сви православни Срби дошли под једну заједничку црквену власт. Султан Мехмед II сменио је бившег архиепископа Доротеја и уместо њега је поставио ранијег цариградског патријарха Марка. Доротеј, према једном запису из 1466. године, обилазећи своју област, био је свратио у Кратово и затражио да му се препише један законик за Охридску цркву српским језиком, јер је имао само текст на грчком језику. Кратово је раније било у власништву Србије и раније је припадао Пећкој Патријаршији. Данас, колико се ствари могу пратити, Српска црква је радила потпуно у традицији Светог Саве и није имала никаквих сметњи, упркос Турцима. На Косову 1530.-те је била "у сваком селу црква и свећеник". У то време, до половине XVI века, у нашим земљама је подигнуто више црква и манастира, а од знатнијих из тог времена датира Требињски манастир. Неколико царских фермана је изричито наредило да се постојећи манастири не дирају. Српске црквене старешине тог времена, су ишле чак тако далеко да су од њихових свештених лица и црквених добара тражиле извесне приходе. Католици су се, са правом, бунили и тражили заштиту на највишим местима. Заслуге за обновљење Пећке патријаршије се могу приписати тројици везира Србина: Рустем-паши Опуковићу, Али-паши Семизу и Мехмед-паши Соколовићу. За дело српског народног уједињења обновљена Пећка патријаршија је учинила највише. Она је прихватила вођство у народу кад другог вођства није било.

Међутим, устанци и сеобе Срба из Османског царства крајем 17. и током 18. века веома су ослабиле српску цркву и уздрмале самосталност Пећке патријаршије. Патријаршија је пала у дугове, а такву ситуацију су дочекали Грци и 1776. године помоћу Турака коначно су укинули самосталност старе српске цркве у Османском царству. Цариградска патријаршија присвојила је тада себи власт над Србима у Османском царству и њени фанариоти су од тада били српски епископи. Међутим, готово у исто доба, почело је и организовање нових самосталних српских црквених области у Хабзбуршкој монархији. Дио Срба је тада живио на области Карловачке митрополије, дио на територији грчке митрополије у Венецији, дио на територији Цариградске патријаршије, док су зетски митрополити некада били повезани са Карловачком митрополијом, а некада са Русијом.

Обнова Пећке патријаршије

До данас историја није неоспорно потврдила шта је било са Српском патријаршијом после смрти патријарха Арсенија II, који је био патријарх 1459. године. Зна се да Срби после њега нису имали другог патријарха. Нема историјских артефакта да ли су Турци тада одстранили патријарха или укинули Патријаршију. Чињеница да патријарха није било довела је до значајних и дугорочних поремећаја у цркви који су ескалирали двадесетих година XVI века.

Охридска архиепископија имала је намеру да преузме врховну власт над Српском црквом. Српска црквена лица нису била задовољна охридском црквеном управом. Око 1528. године јавио се и отворен покрет против. Постоји мишљење да је стварна власт Охридске цркве уведена мало пре тога, и то сарадњом потурченог Грка Ибрахим-паше, који је 1523. године постао велики везир. Исто тако је могуће да је до сукоба дошло извесним мерама новог охридског архиепископа Прохора. Кад су српски епископи одбили да извршавају његове наредбе, Прохор је 1528/29. сазвао Црквени сабор у Охриду, који је осудио ту појаву и тражио ред у цркви.

Павле

На чело српске опозиције (световне и духовне) ставио се српски епископ Павле. То је био активан и изузетно енергичан човек који није зазирао ни од агресивних метода борбе. Са неколико епископских истомишљеника, он је 1530. године прогласио отцепљење Српске од Охридске цркве и узео врховну власт у своје руке. Прохор се обратио свој четворици васељенских патријарха и они су у септембру 1531. заједничким актом осудили Павлов поступак. После тога сазван је у Охриду нови Црквени сабор, који је 13. марта 1532. донео закључке са драстичним последицама. Павле је био искључен из цркве, а са њим сви епископи и свештеници које је он рукоположио. Павле је наставио борбу још љуће и проглашава се за патријарха српског. Некако му је пао у руке и сам Прохор, па га је, са неким од непријатељских епископа, затворио. Јасно је да је Павле за своје тако силовите намере морао имати моћне помагаче. Из црквених оптужби види се да је имао неких веза са Портом и да су му турске власти у извесној мери излазиле у сусрет. Архиепископ Прохор спасао се некако из тамнице, па је отишао у Цариград и поднео тужбу султану. Султан је наредио да се Прохору врати врховни положај у Охриду и да сабор Охридске цркве донесе одлуке о даљем раду. И цариградски патријарх био је на његовој страни. На овом Охридском сабору Павле је био осуђен и коначно искључен из цркве са три епископа – кратовским и зворничким. Тај трећи сабор одржан је 1541. године. У Охриду после Прохорове смрти за архиепископа је изабран рашки митрополит Симеон, али је после неколико месеци морао одустати, јер су Грци хтели свог човека на овој позицији.

Допринос Мехмед-паше Соколовића

Макарије, брат Мехмед-паше Соколовића, припадао је кругу незадовољне српске јерархије. На Порти су тада 1555. године билa три Србина везира: Рустем-паша Опуковић, Али-паша Семиз и Мехмед-паша Соколовић. Сва тројица су пре била за Србе него за Грке, и сва тројица су настављала општу линију турске политике; Србе придобити као државни елемент и раји учинити живот што сношљивијим. Њима се приписује, а и Соколовићу у првом реду, што је Сулејман Величанствени 1557. године обновио српску Пећку патријаршију.

Заслуге Пећке патријаршије

За српско народно уједињење најзаслужнија је обновљена Пећка патријаршија. Уместо властеле, која је, и кад је била најбоља, ипак примарно гледала личне интересе, свештенство је било поузданији вођа. Пећкој патријаршији је било прече да култом народне прошлости и проповедањем народне и верске солидарности чува српске редове од исламизације, него да прати захукталу верску борбу на западу.

Епархије (1346—1463)

Приликом проглашења Српске патријаршије, свим дотадашњим српским епископима додељени су почасни наслови митрополита. Током 14. и 15. века, Српска патријаршија је имала преко 20 епархија. Њихов укупан број се током времена повећавао или смањивао, поготово у време турске најезде када су многе епархије тешко пострадале.

• Архиепископска, односно патријаршијска епархија у Пећи
• Београдска епархија, позната и као Мачванска
• Браничевска епархија, позната и као Смедеревска
• Будимљанска епархија
• Велбуждска епархија, позната и као Бањска
• Дабарска епархија у доњем Полимљу
• Дебарска епархија у области Црног Дрима
• Драмска епархија (српска средином 14. века)
• Зетска епархија
• Злетовска епархија, позната и као Лесновска
• Моравичка епархија, позната и као Градачка
• Липљанска епархија, позната и као Грачаничка, односно Новобрдска
• Мелничка епархија (српска средином 14. века)
• Нишка епархија
• Полошка епархија, позната и као Тетовска
• Призренска епархија
• Рашка епархија
• Серска епархија (српска средином 14. века)
• Скопска епархија, позната и као првопрестолна митрополија
• Струмичка епархија
• Топличка епархија, позната и као Белоцркванска
• Хвостанска епархија
• Хумска епархија, позната и као Лимска, односно Херцеговачка

Средином 14. века, под врховно духовно старешинство Српске патријаршије потпадала је привремено и Охридска архиепископија са њеним преосталим епархијама. Такође, под врховну духовну власт Српске патријаршије су за време владавине цара Стефана Душана привремено потпадале и епархије у областима егејске Македоније, Тесалије, Епира, Акарнаније и Етолије.

Епархије (1557—1766)

Приликом обнове Српске патријаршије (1557) извршено је њено разграничење са Охридском архиепископијом и Цариградском патријаршијом. Током 16. и 17. века, подручје Српске патријаршије се знатно проширило према западу ("Западне стране") и северу ("Северне стране") што је довело до оснивања нових епархија. У време најширег опсега, обновљена Српска патријаршија је имала чак око 40 епархија.

Српска православна црква

Детаљније: Српска православна црква

Из старе српске цркве одвојиле су се и развиле самосталне и самоуправне црквене области. То одвајање је почело крајем 17. века када је османска моћ почела да опада и велики део Срба дошао под власт аустријских владалаца. Тако је, силом политичких природа, за Србе у Хабзбуршкој монархији основана прво самоуправна, а касније и потпуно самостална Митрополија карловачка. Са укидањем Пећке патријаршије (1766), образована је за Црну Гору самостална Митрополија цетињска. Ослобађањем Србије од Турака током 19. века дошло се првобитно до самоуправне, доцније и до потпуно самосталне Митрополије београдске. Обе ове митрополије готово су удвостручене 1912. и 1913. године присаједињавањем Старе Србије тадашњим краљевинама — Србији и Црној Гори.

Од почетка 19. века развија се и српска црква у Далмацији која од 1867, и опет силом политичких природа, постаје саставни дио Митрополије буковинско-далматинске. А од 1880. постоји самоуправна, готово самостална, Православна српска црква у Босни и Херцеговини којој је цариградски патријарх формално био врховни духовни поглавар. Напослетку, и у Америци је постојала слабо организована српска црква под врховном влашћу руског америчког архиепископа.

Одмах послије ослобођења и уједињена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца прогласили су српски архијереји и уједињење свих српских обласних цркава у једну српску цркву, која је 30. августа 1920, на дан прославе свих српских светитеља, проглашена Српском патријаршијом.

Види још

• Манастир Пећка патријаршија
• Историја Пећке патријаршије
• Архиепископија пећка
• Пећка епархија

Литература

• Грујић, Радослав (1920). Православна српска црква. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. 
• Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига. 
• Калић, Јованка (1967). Београд у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Поповић, Јелена Р. (2014). „Положај Српске Православне Цркве у последњим деценијама српске Деспотовине” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (1): 151—160. 
• Поповић, Радомир В. (1997). Српска црква у историји (1. изд.). Србиње: Хиландарски фонд. 
• Поповић, Радомир В. (1989). „Црквенополитичке прилике у Србији пред Косовску битку 1389. године” (PDF). Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду. 47 (1-2): 10—21. 
• Пузовић, Предраг (1997). Прилози за историју Српске православне цркве. 1. Ниш: Византијско огледало. 
• Пузовић, Предраг (2000). Српска православна црква: Прилози за историју. 2. Београд: Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ. 
• Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић. 
• Пузовић, Предраг (2006). Прилози за историју СПЦ. 3. Фоча: Православни богословски факултет "Св. Василије Острошки". 
• Пузовић, Предраг (2010). Српска патријаршија: Историја Српске православне цркве. Нови Сад: Православна реч. 
• Пузовић, Предраг (2014). Прилози за историју Српске православне цркве. 4. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. 
• Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском Царству 1690-1766”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552. 
• Самарџић, Радован (1993). „Српска православна црква у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. књ. 3, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—102. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1933). „Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски као јерарх и књижевни радник” (PDF). Богословље. 8 (2): 123—144. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1933). „Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски као јерарх и књижевни радник” (PDF). Богословље. 8 (3): 241—283. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1938). „Укидање Пећке патријаршије 1766” (PDF). Богословље. 13: 250—307. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра. 
• Sotirović, Vladislav B. (2011). „The Serbian Patriarchate of Peć in the Ottoman Empire: The First Phase (1557-94)” (PDF). Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. 25 (2): 143—169. 
• Тричковић, Радмила (1994). „Српски патријарх Калиник I: Друга обнова Пећке патријаршије”. Историјски часопис (39: 1992): 87—118. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Шулетић, Небојша С. (2011). „Берат патријарха Калиника I” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 83: 97—104. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 13. 06. 2018. Приступљено 31. 08. 2017.