Албанци у Србији
Албанци су друга по величини етничка група у Србији, после Срба. Према попису из 2022. године, 61.687 Албанаца живи на простору централне Србије и Војводине, док их на Косову и Метохији има 1.454.963, где чине етничку већину. Говоре албанским језиком и највећи део је исламске вероисповести. Албански је, поред српског, службени језик на Косову и Метохији.
 | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| 61.687 (попис Србије 2022)[1] без Космета[а] 1.454.963 (попис Косова 2024)[3] | |
| Региони са значајном популацијом | |
| Косово и Метохија, Прешево, Бујановац и Медвеђа | |
| Језици | |
| српски и албански | |
| Религија | |
| претежно ислам, мали број хришћана | |
| Сродне етничке групе | |
| Албанци |
_(cropped_2).jpg)
.JPG)
_(52052470251)_(cropped).jpg)
Историја
уредиМасовна исламизација Албанаца током турске власти битно је одредила даљи ток српско-албанских односа.[4]
Након Велике сеобе Срба која је значајно утицала на промену демографске слике Србије односно Косова и Метохије, од 1700. године, племена Кељмендији и Кучи, као и друга племена попут Шкријеља из Ругове, настанили су се у области Рожаја и суседном граду Тутину. Племена Шала, Краснићи и Гаши такође су се доселила у овај крај.[5][6][7] Почев од 18. века, многи припадници племена Хоти досељавали су се у данашњу Рашку област, углавном на подручје Тутина али и у Сјеницу.[8] У доба развоја трговине у османском Балкану, албански трговци из Скадра, Приштине и Призрена насељавали су се у Београдски пашалук. Групе Албанаца са Косова и Метохије населиле су подручја Карановца (данашњег Краљева) и Ћуприје.[9] Албанци су били бројна несловенска група у Смедеревском крају, друга по бројности муслиманска група у пашалуку и бројчанјо заначајан део муслиманског становништва, заједно са муслиманским Србима, Бошњацима и мањим заједницама.[10][11] У градским срединама, Албанци су живели у Параћину, Ћуприји, Алексинцу, Крушевцу и Карановцу. Највећа концентрација Албанаца у овом историјском периоду била је у Ћуприји, за коју је књижевник Јоаким Вујић 1826. забележио да је било више „турских Арнаута него Срба”.[12]
Албанци су током турске власти вршили разне видове насиља према Србима и били су верски нетолерантни.[4] Насиља и злочини Албанаца била су стална током читавог 18. и 19. века и нарочито су интензивирана након Прве призренске лиге.[13] Инострани путописци и посетиоци, највише из Италије и Ватикана, оставили су записе о насиљу и злочинима Албанаца над Србима и другим хришћанима.[13] Симплицијано Бизозери у књизи La Sacra Lega Contro La Potenza Ottomana наводи да су Турци и Албанци једнако убијали све цивиле, без обзира на пол и старост.[14] Срби из Пећи 1864. пишу сулатну Абудл-Азизу 1864. и наводе да трпе убиства, силовања, терање на промену вере, пљачке, разбојништва и скрнављења. Описују случај цркве Беолопоље, коју су Албанци раскопали до темеља и себи сазидали куће, штале и димњаке.[13] Француски писац Виктор Берар је 1896. је писао да је пред Албанцима сваки Словен приморан да бежи или умре. Он говори о томе да се Албанци спуштају у долине и убијају, силују и краду, дајући себи право на ове злочине јер су муслимани.[15]
Група Албанаца новембра 1915. напада у и масакрира групу болесник српских војника који су били смештени у конаку манастира Светог Марка Коришког, као и групу цивила стараца.[16]
Фашистички окупатор је током Другог светског рата на територију Косова и Метохије населио до 72.000 Албанаца из Албаније.[17]
Албанци су за постизање својих политичких идеја у Југославији често користили децу. У периоду од 1981. до 1988. албанска деца су извршила преко 900 каменовања возова, махом из политичких побуда. Као епископ-рашко призренски будући патријарх Павле је писао 1969. о више злочина Албанаца, попут пљачке, уништавања цркви, физичких напада на монахиње и каменовања верника које су чинила албанска деца.[18] У одређеним случајевима крађа су албанска деца идентификована као починиоци, иако је за неке злочине било немогуће да их учине деца.[18] Албански војници на одслужењу војног рока у Југословенској народној армији су током 1985. били у фокусу рада југословенских контраобавештајних снага, пошто је неколико алабанских група планирало нападе на војнике и становништво тровањем храном и постављањем експлозива.[19]
Попис 1991. бојкотован је од стране албанске националне заједнице, док пописи 2002, 2011. и 2022. године нису спроведени на територији АП Косово и Метохија, док је онај из 2011. у општинама Прешево и Бујановац бојкотовала већина Албанаца.[20]
До октобра 1999. 76 српских цркава и манастира било је под нападима ОВК, посебно су страдали цркве и манастири у руралним срединама у којима више није било Срба.[21] Након уништења Албанци су радили на потпуном уклањању трагова постојања цркава и манастира. До 2003. је опљачкано, оскрнављено и спаљено 107 цркава и манастира.[22] У исто време, Албанци су радили на уништавању православних гробаља. Према подацима Епархије рашко-призренске и ОЕБС-а, преко 9750 надгробнених споменика је уништено или оштећено до 2011.[22] У периоду од јуна 1999. до новембра 2001. уништена је једна трећина српске духовне и културне баштине и протерано је 250.000 Срба.[23] Од 2004. забележен је низ пљачки, напада и каменовања српских цркви и манастира. Такође, учестали начин вандализма је уклањање оловног крова, што има велике последице по унутрашњост цркви и манастира, нарочито стање фресака.[24]
Јануара 2024. група грађана Куршумлије је у центру места протестовала и затражила заштиту државних органа због учесталих упада наоружаних банди Албанаца са Косова и Метохије, који краду дрва, приватну и државну имовину.[25][26]
Пописи Србије
уреди- 1948: 532.011
- 1953: 565.513
- 1961: 699.772
- 1971: 984.761
- 1981: 1.303.034
- 1991: 78.281
- 2002: 61.647
- 2011: 5.809 (види Попис становништва 2011. на Косову)
- 2022: 61.687
Види још
уредиНапомене
уреди- ^ Попис 2022. није спроведен у АП Косово и Метохија, уз напомену да је ово већ четврти по реду попис становништва за који није било омогућено прикупљање података у јужној српској покрајини. Последњи попис становништва на Косову и Метохији у коме су учествовали припадници албанске националне мањине обављен је још 1981. године. Албанци на Косову и Метохији бојкотовали су попис 1991. године, а подаци за ту годину добијени су проценом. Пописе 2002. и 2011. године такође није било могуће спровести на територији Косова и Метохије. Поменуте околности битно се одражавају на могућност праћења свеукупног етнодемографског стања у Србији.[2]
Референце
уреди- ^ Становништво према националној припадности Архивирано 2013-04-16 на сајту Archive.today, Републички завод за статистику Србије, 2011.
- ^ “Етноконфесионални и језички мозаик Србије”, Републички завод за статистику Србије
- ^ „Kosovo 2024” (PDF). Приступљено 2025-03-04.
- ^ а б Самарџић et al. 2022, стр. 40.
- ^ Mušović, Ejup (1985). Tutin i okolina. Serbian Academy of Science and Arts. стр. 27.
- ^ The Tribes of Albania,: History, Culture and Society. Robert Elsie. 24. 4. 2015. стр. 104. ISBN 9780857739322.
- ^ Kaser, Karl (1992). Hirten, Kämpfer, Stammeshelden: Ursprünge und Gegenwart des balkanischen Patriarchats. Böhlau Verlag Wien. стр. 163. ISBN 3205055454.
- ^ Biber, Ahmet. „HISTORIJAT RODOVA NA PODRUČJU BJELIMIĆA”. Fondacija "Lijepa riječ". Архивирано из оригинала 2020-02-21. г. Приступљено 2022-01-14.
- ^ Ceribašić-Begovac 2017, стр. 40.
- ^ Ceribašić-Begovac 2017, стр. 46.
- ^ Ceribašić-Begovac 2017, стр. 88.
- ^ Ceribašić-Begovac 2017, стр. 84
- ^ а б в Самарџић et al. 2022, стр. 51.
- ^ Самарџић et al. 2022, стр. 49.
- ^ Самарџић et al. 2022, стр. 52.
- ^ Самарџић et al. 2022, стр. 55.
- ^ Vickers, Miranda (1998). Between Serb and Albanian: a history of Kosovo. Hurts and co. стр. 123.
- ^ а б Самарџић et al. 2022, стр. 59.
- ^ Каран, Љубан (2006). Био сам официр КОС-а. Београд: Филип Вишњић, Блиц. стр. 32.
- ^ „2011 Census of Population, Households and Dwellings in the Republic of Serbia” (PDF). Statistical Office of the Republic of Seriba. Приступљено 8. 3. 2013.
- ^ Самарџић et al. 2022, стр. 67-68.
- ^ а б Самарџић et al. 2022, стр. 83.
- ^ Самарџић et al. 2022, стр. 70.
- ^ Самарџић et al. 2022, стр. 99.
- ^ https://www.juznevesti.com. „Sa protesta u Kuršumliji zatražena veća bezbednost za imovinu i ljude u tom kraju”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2024-01-29.
- ^ „Protest građana u Kuršumliji: Zaštitite nas | Srbija”. Direktno (на језику: српски). Приступљено 2024-01-29.
Литература
уреди- Барјактаровић, Мирко Р. (1950). „Двовјерске шиптарске задруге у Метохији”. Зборник радова Етнографског института. 1: 197—209.
- Батаковић, Душан Т. (1991). Косово и Метохија у српско-арбанашким односима: Студије и чланци. Приштина-Горњи Милановац: Јединство, Дечје новине.
- Димић, Љубодраг; Борозан, Ђорђе (1998). Југословенска држава и Албанци. 1. Београд: Службени лист СРЈ, Архив Југославије, Војно-историјски институт.
- Димић, Љубодраг; Борозан, Ђорђе (1999). Југословенска држава и Албанци. 2. Београд: Службени лист СРЈ, Архив Југославије, Војно-историјски институт.
- Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878—1912). Београд: Завод за уџбенике.
- Маликовић, Драги (2005). Качачки покрет на Косову и Метохији 1918—1924. Лепосавић-Косовска Митровица: Институт за српску културу, Филозофски факултет.
- Николић, Коста; Цветковић, Срђан (2014). Срби и Албанци на Косову и Метохији у 20. веку (1912—1990). Београд: Институт за савремену историју.
- Стојанчевић, Владимир (1994). Косово и Метохија у српско-арбанашким односима у XIX веку (1804—1878). Београд: Српска академија наука и уметности.
- Самарџић, Рената; Нешић, Данијела; Симеуновић, Драган; Зиројевић, Мина (2022). Уништавање и присвајање културног наслеђа: Од Лувра до Косова и Палмире. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-2761-7.
