Куршумлија

Куршумлија
Куршумлија;
	Панорама Куршумлије
	Грб
Административни подаци
Држава	Србија
Управни округ	Топлички
Општина	Куршумлија
Становништво
— 2011.	13.200
Географске карактеристике
Координате	43° 08′ 27″ С; 21° 16′ 04″ И / 43.140833° С; 21.267833° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	366 m
	Куршумлија Куршумлија на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број	18430
Позивни број	027
Регистарска ознака	PK

Куршумлија (старосрп. Бела Црква)^[1] је градско насеље у општини Куршумлија у Топличком округу. Општина Куршумлија налази се на југу Србије, близу административне линије са Косметом, величине 952 km². Њена територија смештена је у централном и горњем току реке Топлице, у сливовима њених притока Косанице и Бањске.

Административни и културни центар општине је град Куршумлија, један од ретких градова у Европи који се простире на три реке^[2], Топлица, Косаница и Бањска река.

Према попису из 2011. године, насељено место Куршумлија има 13200 становника (према попису из 2002. било је 13639 становника, а према оном из 1991. било је 12525), док цела општина Куршумлија према попису из 2011. године има 19.011 становника, распоређених у 90 насеља.

У структури становништва Куршумлије преовладавају Срби (95%), потом са знатно мањим уделом Роми (1,5%), Црногорци (0,4%) и остали (3%).

ИсторијаУреди

Свети Никола Топлички

Пресвета Богородица Топличка

Српска патријаршија у 16. и 17. веку, са убележеним називом Бела Црква на месту данашње Куршумлије

Стара кућа у Куршумлији

Споменик у центру Куршумлије

Куршумлија још увек носи име од турске речи за пушчано зрно (метак) kurşun са додатком li, на који се надовезује наставак -ија.

У доба Римљана Куршумлија се називала Ad Fines, што значи „на крају“ јер је била на граници две провинције, Далмације и Горње Мезије. Била је у то време једна од важних станица на познатом римском путу Ниш-Љеш.

Приликом установљавања самоуправне Охридске архиепископије, византијски цар Василије II је 1019. године одредио да под ову архиепископију потпадне и Нишка епархија, којој је припадала и Топлица, што се изричито помиње у царским повељама.

У средњем веку била је прва престоница Стефана Немање. Између 1159. и 1168. године он је овде саградио своја прва два манастира, Светог Николу Топличког и Пресвету Богородицу Топличку. Због оловног крова манастирског храма, који је давао бљештави одсјај, место је прозвано Бела Црква.^[1]

Приликом установљавања аутокефалне Српске архиепископије, први српски архиепископ Свети Сава је 1219. године основао неколико нових епархија међу којима је била У Топличка епархија са средиштем у Светом Николи Топличком. Након проглашења Српске патријаршије (1346), топлички епископи су добили почасни наслов митрополита, а током наредних векова називали су се митрополитима топличким и белоцркванским.

Средином 15. века, Топлица је пала под турску власт. Након обнове Српске патријаршије (1557), Топличка епархија се нашла у њеном саставу и постојала је све до краја 17. века, након чега је прикључена Нишкој епархији, чији су се јерарси од тада називали нишки и белоцрквански.

На почетку турске владавине место се звало Куршумли Килисе / Kurşunlü Kilise (тј. Оловна Црква), што се односило како на раније српско име насеља, тако и на чињеницу да су Немањине цркве опстале. За време турске власти, Куршумлија је била седиште локалне турске управе и један од највећих тргова олова и сребра у српским земљама. Изворно име града је опстајало и даље, те је тако на карти из 1689. године забележено управо као Бела Црква (Bellacherqua).^[3]

Уочи ослобађања од Турака у српским документима се помиње и као Куршумље, и најзад, по ослобађању 1878. године, као Куршумлија.

За време Првог српског устанка Карађорђеви устаници су седам година држали крај око Луковске Бање и четири пута нападали Куршумлију, док је Станоје Главаш 1806. ослободио и држао кратко време. Куршумлија је од Турака коначно ослобођена 19. јануара 1878. године. Након тога у тај крај, из којег се иселило сво муслиманско становништво, и који је малтене био испражњен, долазе досељеници из других пасивних крајева Србије (Голија, Нови Пазар...) и Црне Горе, који мењају своје старе брђанске завичаје за нови. Нови досељеници долазе у додир са старим становништвом прокупачко-лесковачко-нишке области шопског српског ареала које има дугу традицију бивствовања, које је оставило многе трагове у разним областима живота (кулинарство, грађевинарство итд) и које има много развијенију пољопривреду и радне навике.

У Првом светском рату Куршумлија и Прокупље и цела Топлица су постали познати по Другом „гвозденом“ пуку и Топличком устанку из 1917. године, чији је званични предводник био Коста Пећанац. У овом рату Куршумлија и Прокупље су претрпели велике људске и материјалне губитке.

У Другом светском рату Немци су окупирали Куршумлију 12. априла 1941. године, али су је уступили на управу Бугарима, који су окупирали град и околину 25. марта 1942. године и држали је све до ослобођења 28. августа 1944. године.

Током читавог 20. века, а и сада, Куршумлија је била у пасивном положају у односу на много веће и развијеније Прокупље и Ниш, и према тим градовима, али и према Београду текле су миграције становништва из овога краја.

Након 2010. године, када је дотадашњи нишки епископ Иринеј (Гавриловић) изабран за српског патријарха, обновљени су ранији предлози да се граду, на основу старог назива Бела Црква, врати српско име, односно да се град назове Топличка Бела Црква (ради разликовања од Беле Цркве у Банату).^[4] Иницијатива за враћање старог имена је поново покренута средином 2018. године.^[5]

ДемографијаУреди

У насељу Куршумлија живи 10300 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 35,7 година (34,6 код мушкараца и 36,8 код жена). У насељу има 4323 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија^[6]
Година	Становника
1948.	2.382
1953.	2.649
1961.	3.391
1971.	7.185
1981.	10.550
1991.	12.525	12.371
2002.	13.639	13.848
2011.	13.200

Етнички састав према попису из 2002.‍^[7]

Срби	13.061	95,76%
Роми	207	1,51%
Црногорци	57	0,41%
Македонци	12	0,08%
Југословени	7	0,05%
Горанци	6	0,04%
Хрвати	4	0,02%
Бугари	3	0,02%
Руси	2	0,01%
Русини	1	0,00%
непознато	239	1,75%

Становништво према полу и старости^[8]


	м	ж
?	88	116
80+	45	69
75—79	80	152
70—74	192	245
65—69	237	326
60—64	307	342
55—59	289	339
50—54	521	437
45—49	593	550
40—44	565	505
35—39	502	488
30—34	414	482
25—29	506	481
20—24	496	471
15—19	596	542
10—14	541	466
5—9	476	427
0—4	407	346
Просек :	34,6	36,8

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	736	711	968	2.050	3.099	3.639	4.323

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	655	940	798	1.253	446	173	40	14	2	2	3,15

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	5.431	1.702	3.411	193	89	36
Женски	5.545	1.155	3.453	741	171	25
УКУПНО	10.976	2.857	6.864	934	260	61

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	2.775	155	0	2	1.222
Женски	1.938	54	0	0	825
УКУПНО	4.713	209	0	2	2.047
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	40	81	219	132	191
Женски	13	3	219	147	28
УКУПНО	53	84	438	279	219
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	15	20	326	97	60
Женски	24	26	124	152	202
УКУПНО	39	46	450	249	262
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	37	0	0	178
Женски	25	0	0	96
УКУПНО	62	0	0	274