Српска архиепископија

(преусмерено са Жичка архиепископија)

Српска архиепископија, односно Жичка архиепископија, а потом Пећка архиепископија, назив је за прву аутокефалну (самосталну) архиепископију у средњовековним српским земљама, која је постојала у раздобљу од 1219. до 1346. године. Стварањем ове архиепископије, која је установљена заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, означена је прекретница у историјском развоју Српске православне цркве, која је стицањем аутокефалности постала равноправна са осталим помесним црквама. Прво архиепископско седиште било је у Жичком манастиру (одатле долази назив Жичка архиепископија), а потом је пренето у Пећки манастир (одатле долази назив Пећка архиепископија). Српска архиепископија је 1346. године уздигнута на степен патријаршије, чиме је означен почетак новог раздобља у историји Српске православне цркве.[1]

Српска архиепископија
Основни подаци
Оснивање1219.
Аутокефалност12191346.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ српских и поморских земаља
СједиштеЖича/Пећ
Канонска јурисдикцијасредњовековна Србија
КалендарЈулијански календар
Статистика
Српски православни манастир Жича, првопрестолни манастир Српске архиепископије (1219)
Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије

Историја

уреди

Аутокефалну архиепископију у средњовековној Србији основао је 1219. године први српски архиепископ Свети Сава са сједиштем у манастиру Жичи.[2] Касније током 13. века, управно сједиште је премештено у Пећки манастир у старој области Хвосно (северна Метохија). Српски цар Стефан Душан је 1346. године уздигао Пећку архиепископију на степен Пећке патријаршије. Данас је спомен на Пећку архиепископију очуван у титули српског патријарха, који је на првом месту „архиепископ пећки”.

Српски архиепископи

уреди
Архиепископ Раздобље Напомене Слика
Свети Сава 1219. – 1233. Син Стефана Немање. Први српски архиепископ. Основао је десет епископија, написао Номоканон, стекао међународно признање српске аутокефалне цркве. Умро је у бугарској престоници Трнову 1236. године.  
Арсеније I Сремац 1233. – 1263. Ученик архиепископа Саве. Подигао цркву Светих апостола у Руговској клисури, касније позната као црква Вазнесења Господњег. Повукао се са архиепископске столице због парализе.  
Свети Сава II 1263. – 1271. Син Стефана Првовенчаног. Световно име било му је Предислав. Пре 1263. године био је хумски епископ. Гонио је јеретике. Сахрањен у цркви Светих Апостола у Пећи.  
Данило I 1271. — 1272. Вршио функцију архиепископа само годину дана. Смењен је из непознатих разлога.
Јоаникије I 1272. – 1276. До 1272. године био игуман манастира Студенице. Повукао се у знак протеста због Драгутиновог збацивања Уроша са власти. Сахрањен је заједно са њим у манастиру Сопоћани.
Јевстатије I 1279. – 1286. Био је игуман манастира Хиландар и зетски епископ. Сахрањен је најпре у Жичи, али су његове мошти након разарања (1291) пренесене у Пећ.
Јаков 1286. – 1292. Током његовог столовања Жича је разорена од стране Бугара те се средиште архиепископије премешта у Пећ.
Свети Јевстатије II 1292. – 1309. Ширењем српске државе под Милутином шири се и подручје јурисдикције српског архиепископа. У овом периоду основане епископије Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска и Скопска
Свети Сава III 1309. – 1316. Архиепископ свих српских и поморских земаља. Током његовог понтификата отпочела изградња манастира Бањска.
Никодим I Пећки 1316. – 1321. Пре доласка на архиепископску столицу био игуман манастира Хиландар. Превео је Јерусалимски типик Светог Саве Освећеног на српски језик. Крунисао Стефана Дечанског за краља и тиме одредио став српске цркве у грађанском рату 1321. године.  
Данило II 1324. – 1337. Од 1307. до 1310. године игуман манастира Хиландар. Обављао је и функције бањског игумана и хумског епископа. Наговорио Милутина да дозволи Дечанском да се врати из Византије. Писац чувених "Житија краљева и архиепископа српских". Крунисао Душана за краља септембра 1331. године у Сврчину. Надгледао изградњу Високих Дечана. Подигао манастир посвећен Богородици Одигитрији.  
Свети Јоаникије II 1337. – 1346. Украсио цркву у Пећи. Обављао је функцију логотета. Постао је 1346. године први српски патријарх.  

Епархије

уреди

Епархије из доба Светог Саве:[3]

Епархије из каснијег доба:

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ Слијепчевић 1962.
  2. ^ Богдановић 1981, стр. 315–327.
  3. ^ Popović 2002, стр. 171–184.
  4. ^ Јањић 2013, стр. 157–170.
  5. ^ Јанковић 1983, стр. 27–37.
  6. ^ Јањић 2009a, стр. 138–194.
  7. ^ Јанковић 1984, стр. 199–204.
  8. ^ Јањић 2011, стр. 133–148.
  9. ^ Јањић 2009b, стр. 103–114.
  10. ^ Јањић 2014, стр. 147–162.
  11. ^ Калић 1984, стр. 5–40.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди