Манастир Жича

Манастир Жича
Манастир Жича
Опште информације
Место	Жича
Општина	Краљево
Држава	Србија
Врста споменика	манастир
Време настанка	13. век
Тип културног добра	Споменик културе од изузетног значаја
Власник	СПЦ, управник Јелена Лазовић
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе Краљево
	www.kraljevo.org

Жича је српски средњовековни манастир из прве половине 13. века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), од 1206. до 1221. године.^[1] Стефан Првовенчани је такође наредио да се будући краљеви Србије крунишу у Жичи.^[2] Значајну улогу у подизању манастира имао је и његов брат, Свети Сава (1219—1233).^[3] После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком 14. века обновио краљ Милутин (1282—1321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата.^[4]^[5]

Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав 13. век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место.^[6] У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа:^[3]

старији, настао око 1220. године и припада тзв. Златном добу српског сликарства
млађи, настао почетком XIV века и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем Ренесансе Палеолога за које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба^[3]. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у 14. веку.^[3]

Током периода османске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову заслугом игуманије мати Јустине Мишић, а најопсежнији радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године.^[3]

Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја^[3] и налази се под заштитом Републике Србије. Постојале су Жичке повеље.

Свештеномученик јеромонах Михаило Ђусић, био је сабрат овог манастира у периоду од (1936—1945). Најистакнутији духовници манастира су били Доситеј Марјановић и Герасим Крстић.

ИсторијаУреди

Жича, године 1889

Манастир Жичу, као своју задужбину, подигао је Стефан Првовенчани, али се не зна поуздано у ком периоду је она подигнута. Почетак радова се датира на сам почетак 13. века, у 1206. или 1207. годину, а сматра се да су радови на архитектури и делимично на живопису манастирске цркве окончани до великог сабора одржаног у Жичи, на храмовну славу Спасовдан, 20. маја 1221. године.

Њен ктитор, добио је од папе Хонорија III (1216—1227) краљевски венац 1217. године и сматра се да је сам чин крунисања обављен у Жичи, током те или наредне године^[1]. После стицања црквене независности 1219. године, када је у Никеји Стефанов брат Сава постављен за првог српског архиепископа, Жича је постала седиште новоосноване архиепископије и у њој су 1220. године^[1] постављени епископи 7 нових епископија:

које су уз три старе:

и Жичку, чиниле аутокефалну српску архиепископију.^[7]

На свом повратку из Никеје у Србију, Сава је са собом из Цариграда довео сликаре,^[6] који су отпочели радове на живописању манастирске цркве.

Крајем XIII века, Жича је страдала у пљачкашком налету Татара. Тачна година њеног разарања није утврђена, али се сматра да се то десило непосредно након 1291. године, током упада видинског кнеза Шишмана у Србију^[6]. Његов упад, дошао је као реакција на здружену акцију краљева Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и Милутина, који су уништили Дрмана и Куделина у Ждрелу и припојили Браничево Драгутиновој држави. Пошто су Дрман и Куделин признавали врховну власт татарског кана Ногаја (?—1299), као и Шишман, његове снаге, ојачане татарским одредима упале су у Србију и продрле до Пећи. Међутим, њихов упад је врло брзо сузбијен, а Милутинове снаге су у контраофанзиви заузеле Видин и приморале Шишмана на предају.

Почетком 14. века, у доба краља Милутина, отпочела је обнова Жиче, а разни радови на манастирском комплексу обављани су током читаве прве половине XIV века. Иако је седиште српске цркве пренето у Свете Апостоле код Пећи, њени архиепископи, а потом и патријарси су често боравили у Жичи,^[8] нарочито од последњих деценија XIV века, када су Османлије све више угрожавале јужне делове Србије, у којима се налазила Пећ. У Жичи је 1429. године деспот Ђурађ Бранковић (1427—1456) издао повељу светогорском манастиру Есфигмену (тзв. Есфигменска повеља).

Након пада Србије, 1459. године манастир Жича је страдао, иако се тачно доба његовог рушења не зна, познато је да је жички игуман са двојицом монаха 1520. године основао манастир Шишатовац на Фрушкој гори^[9]. Митрополит смедеревски Захарије је 1562. године затекао напуштену Жичу, због чега он обнавља монашке ћелије, а у манастиру је 1587. године преминуо патријарх Герасим (1575—1586).^[8] Османски дефтери из 16. века наводе да је у Жичи тада било монаха, као и радове на обнови егзонартекса манастирске цркве.^[10] У периоду између 1614. и 1647. године, поуздано се зна да је Жича била напуштена,^[8] а иако су на зидовима комплекса забележени натписи који се датирају у разне делове 17. века, не може се са сигурношћу тврдити да ли се у манастиру одвијао нормалан живот.^[11] Познато је да је у доба када је манастирска црква добила кров, 1730. године под ариљским митрополитом Јосифом, манастир доста дуго био напуштен^[8]. Крајем 18. века у манастиру ради школа,^[8] а Карађорђе 1806. године посећује манастир, након чега је подигао у њему монашке ћелије на 4 спрата.^[8]^[11] После пропасти Првог српског устанка, Османлије су поново порушиле манастир.

Радове на обнови Жиче, отпочео је 1856. године, новопостављени епископ жички Јоаникије (1849—1854, 1854—1873),^[8] а нововековни краљеви Србије Александар (1889—1903)^[12] и Петар (1904—1921)^[12] су током својих крунисања у Жичи миропомазани, надовезујући се на традиције Немањића. Почетком 1858. године стигло је у манастир звоно од 478 фунти, поклон из Београда. Исто је даровао српски војвода Тома Вучић Перишић, у спомен своје супруге Агније, преминуле 1855. године. У натпису на звону који је остарели војвода да урезати, писало је да он то звоно даје и у част и славу апостола и јеванђелиста Луке, свог заштитника.^[13]

За време Првог светског рата, Жича је поново страдала, због чега су 1925. године отпочели радови на обнови манастирског комплекса. Сама манастирска црква је обновљена према пројекту Александра Дерока,^[14] а радови на манастиру^[15] нису престајали до почетка Другог светског рата. Нови епископски двор и народна трпезарија са црквицом су завршени 1935.^[16]

Иконостас је освећен на Спасовдан, 2. јуна 1938, рад је дуборесца Нестора Алексијевића и сликара Николе Мајендорфа.^[17] Велике свечаности су биле 13 - 15. августа 1938. чији повод је био освећење новог здања „Богојављења” (Агијазме), споменика патријарху Варнави у виду чесме са великим крстом прекопута јужног улаза у порту и освећење нове цркве светог Саве.^[18] Живопис је радио Мајендорф а иконостас је, рад иконографа Ивана Мељникова, јединствен по томе што је урађен у седефу. Такође је освећена и народна трпезарија, у продужетку цркве.^[19]^[20]

Наредне године су предузети радови на поновном малтерисању и бојењу главне цркве, када је изабрана постојанија црвена боја; рађене су фреске у припрати, ниска ограда са 100 шајкача у дворишту, споменик српској војсци; подигнута је црква на темељима неке старе цркве. У то време у манастиру је било двадесетак монаха, живели су у општежићу по типику светога Саве.^[21]

Током окупације Србије, 10. октобра 1941. године немачка војска је бомбардовала и запалила манастир. ^[22]

После рата, обављени су 1965. године радови на обнови манастирске цркве и епископског дома^[14], али је јак земљотрес 1987. године поново порушио манастирски комплекс. После тога, отпочели су обимни радови на обнови читавог манастира, којима је руководила Милка Чанак-Медић,^[14] током којих је цркви Светог Спаса враћен аутентичан изглед са почетка XIII века.

Почетком 21. века, низом манифестација је прослављено 800 година манастира Жиче.