Грачаница (Приштина)
Грачаница (алб. Graçanicë) је насеље које се налази 8 километара југоисточно од Приштине, на магистралном путу за Гњилане. Од 1999. године ово место је седиште српске енклаве која броји преко 12.000 становника. У њему се налази један од најпознатијих српских средњовековних манастира Грачаница, задужбина Светог краља Милутина.
Грачаница | |
|---|---|
 Центар Грачанице | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
| Управни округ | Косовски |
| Град | Приштина |
| Становништво | |
| — 2011. |  12.000 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 36′ 05″ С; 21° 11′ 33″ И / 42.60151° С; 21.19261° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 588 m |
.svg)  Грачаница Грачаница на мапи Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 38205 |
| Позивни број | +383 (0)38 |
| Регистарска ознака | ПР (Република Србија) |
ГеографијаУреди
Насеље је на реци Грачанки, десној притоки Ситнице, у њеној проширеној долини испод Грачаничког језера и јаловишта рудника олова и цинка Кишница – Ново Брдо. Окружују га брда Велетин (874 m), Стежевац (796) и коса Гласновик. Два километра југозападно од насеља налази се археолошко налазиште Улпијана.
ИсторијаУреди
Грачаница се први пут помиње као Grazaniza 1303. године у једном писму папе Бенедикта IX барском надбискупу Марину везано за католичку парохију у Јањеву и рударску колонију Кишница изнад Грачанице. Под данашњим именом први пут га помиње краљ Милутин 1321. године у Грачаничкој повељи која није сачувана у папиру, али јесте на зиду унутар манастира издатој поводом оснивања манастира. При продирању Аустријанаца преко Косова до Скопља 1689. године, насеље је било напуштено, а после њиховог поновног похода (1737) је сасвим опустело. Око 1840. године населили су га Албанци из села Мрамора. Иако у њему није било ниједне српске куће, забележено је да се у манастирској порти одржавао сабор о Великој Госпојини, јер су околна села била српска. Албански насељеници из Мрамора одржали су се ту око тридесетак година, да би отишли због епидемије неке болести.
После ослобођења Врања 31. јануара, командант Шумадијској корпуса је 2. фебруара издао наређење 2. шумадијској дивизији "да форсираним маршем наступи преко Гњилана према Приштини". Истог дана креће наступање претходнице (два батаљона Рудничке бригаде, ескадрон коњаника, три батерије и око 100 добровољаца). Без одлучног османског отпора Шумадијски корпус је 4. фебруара 1878. ослободио Гњилане (настало при крају друге деценије 19. века), док је једно одељење продрло до Грачанице и ослободило је 5. фебруара. Треба истаћи да су продор Шумадијског корпуса доста помогли и добровољци и устаници/усташе који су ишли испред корпуса. Па је тако појачање, после ослобођења Гњилана, упућено према Грачаници када ју је већ ослободио командант добровољаца поручник Милош Сандић. Сутрадан (6. фебруара по грегоријанском календару) је у манастиру Грачаници одржан помен у славу косовских јунака, књаза Милана Обреновића и српске војске.Одред поручника Милоша Сандића имао је 50 добровољаца, три официра и два наредника са две заставе. Да би било јасно какав су подвиг изнели добровољци и редовни војници Књажевине Србије треба навести податак да су после дугог марша по јакој зими од Врања до Гиљана/Гњилана "беху остали без обуће", по речима поручник Милоша Сандића.[1]
Грачаница је од Турака била ослобођена за време Српско-турских ратова 1878. године, када је српска војска продрла надомак Приштине, али је одлуком Берлинског конгреса остала изван српске државе, тако да су многи становници, не само учесници у рату, морали да беже за Србију.
Године 1893. Грачаница је насељена Србима, а истоимени манастир се налазио у незавидном стању. У 60 кућа грађених од дрвета и покривених сламом, живело је 400 православних Срба.[2] Само су три грачаничке куће биле слободне и радиле своју земљу; остало су биле чивџије. Једина црква је била она монументална, подигнута од камена - манастирска. Манастир Грачаница је чувао старац изнемоћали калуђер Агатангел. Три сеоска свештеника, од којих је познат поп Зарија Поповић, чинодејствовали су у импозантној манастирској богомољи. Кмет села је те године Петар М. Поповић. Сеоска српска школа је била стара (из 18. века) и радила у једном од три манастирска конака. Настава се изводила у две просторије укупно 44 ђака, а учитељ је радио са по два четири разреда. Сеоско гробље се налазило испред западних портанских врата.
Најстарији род у Грачаници су Поповићи, потичу од „ђака“ Ристе Призренца, који се овде доселио када су живели Албанци, 1759. године.[3] Он је први парох и служитељ у манастирској цркви, након неколико векова. Из овог рода су потоњи грачанички свештеници и учитељ и књижевник Јанићије Поповић.
Варошица данасУреди
Изнад насеља Грачаница и изнад манастира, на реци Грачанки, налази се велико јаловиште рудника „Кишница“ и „Ново Брдо“ које је средином осамдесетих година претило да пробије брану и поплави село. Захваљујући протестима грађана, јаловиште је затворено, а насеље Бадовац, које је било непосредно уз њега, пресељено изнад Грачанице на коси према селу Сушица.
Поред Манастира Грачаница, у центру насеља се налази и споменик изгинулим ратницима из Балканских и Првог светског рата, а у близини насеља је и испосница св. Луке, у Кишничком потоку, и ранословенска некропола Гладнице, у њивама поред Грачанке, источно од манастира.
За време НАТО бомбардовања, први пројектили су погодили велико подземно складиште муниције на брду Стрњик, на североистоку Грачанице; две недеље су одјекивале експлозије испод земље и горео војни материјал, од чега је страдало неколико грачаничких кућа.
Док је била село Грачаница је имала Доњу, Горњу и Школску махалу. Данас, десет година након доласка међународних снага, силом прилика, постала је административни, здравствени, образовни и културни центар Срба централног Косова. Захваљујући великом приливу албанског становништва у околна насеља и град Приштину и експанзији дивље градње, она је спојена са Приштином, али у самој Грачаници нема Албанаца.
У Грачаници се на Видовдан одржава велики народни сабор, уз служење литургије косовским јунацима, а уочи Видовдана Видовданско песничко причешће.
Протест Срба 4. октобра 2011.Уреди
Поводом убиства Србина Александра Путника (51) из Велике Хоче и тешког рањавања његовог сина Добрице Путника (23) које се десило 2. октобра 2011. у насељу Зрзе код Ораховца, у Грачаници је 4. октобра 2011. протестовало више стотина Срба.[4]
КултураУреди
У Грачаници делује Дом културе Грачаница.[5]
Школа балета у оквиру Дома културе освајала је награде на међународним такмичењима.[6]
Порекло становништваУреди
При продирању Аустријанаца до Косова и Македоније 1689. село је изгледа било напуштено. Бар после аустријског похода до Косова 1737. године село је било пусто и у њему су се тада, око 1840. године населили преци садашњих Албанаца села Мрамора. Иако у селу није било ниједне српске куће, у манастиру се одржавао сабор, јер је у околини било српског живља. Једне године, по очуваном предању у Мрамору, нападну њихови преци на сабор, убију неке Србе и пошто су били осуђени да плате велику одштету, одбегну у планину, па се населе у Мрамору. У Грачаници су ти Албанци провели тридесет година.[7]
Још за време становања тих Албанаца у Грачаници ту се населила једна кућа православних Цигана и један Србин без породице као момци у Албанаца. А пошто су Албанци отишли, досељавали су се и Срби, али су сви подвргавани чифчиству. Доцније су неки откупили земљу. 1909. године су се као чифчије населиле и 4 куће Албанаца из Дренице, али су се иселиле одмах по ослобођењу од Турака 1912. године.[7]
Подаци из 1935. године:[8]
- Поповићи (5 кућа., Св. Никола). Потичу од „ђака“ Ристе Призренца, који се доселио овде кад су у селу живели Албанци, односно 1759. године како гласи урезани запис на јужном зиду припрате .
- Секулићи (5 кућа., Митровдан). Досељени крајем 18. века из Доњег Полога на северозападу Македоније у Ливађе, а ускоро потом прешли у Грачаницу.
- Томашевић (1 кућа., Ђурђиц). Досељен из Дренице после Секулића.
- Веселинчићи (1 кућа., Ђурђевдан). Пресељени из Гребње почетком 19. века.
- Тодоровићи (2 куће., Св. Никола). Пресељени из Скуланова кад и Станковићи.
- Мирковчићи (10 кућа., Митровдан). Пресељени из Шушице, из рода Рајковчана око 1830. године.
- Џарлић (1 кућа., Св. Никола). Старином је са Косова, из Доброг Дуба, а пре доласка у Грачаницу живео у Словињу, Новом Брду и Лабљану. Из Доброг Дуба се иселио од зулума, а из Словиња у Новом Брду предак прешао с мајком куда се преудала. Доцније се кретао као чифчија. У Грачаницу се доселио кад и Ђорђевићи. Три куће овог рода су се 1909. године иселиле у Приштину.
- Дуљаци (1 кућа., св. Никола). Пресељени из истоименог рода у Новом Селу (на Грачанки) око 1880. године.
- Добротинчани (2 куће., св. Врачи). Пресељени из Добротина кад и Сушичани.
- Рајковчани (1 кућа., Митровдан). Пресељени из истоименог рода у Сушици око 1880. године.
- Бутовчани (3 кућа., Св. Петка). Пресељени 1886. године из Бутовца.
Цигански родови:[9]
- Фиљини (3 кућа.) и — Живини (2 куће.), славе св. Василија. Потичу од двојице браће, Фиље и Живе, чији се отац (Сима) доселио у Грачаницу средином 18. века, кад су у њој живели Албанци, код којих је ступио као момак.
- Вељини (5 кућа., Св. Василије). Пресељени из Великог Алаша око 1900. године.
У селу је 1932. године живео и Јанићије Здравковић (1 кућа., Св. Никола). Преселио се из Глоговца као муслиман, где је на ислам прешао због жене 1911. године. По ослобођењу од Турака 1912. године је од Малића, како се звао у исламу, поново назван старим именом Јанићије, јер се вратио православљу, али се за бугарске окупације у првом светском рату ипак вратио на ислам. Син му је, међутим, у православљу и зове се Сава.
У селу има и 12 кућа муслиманских Цигана. Једна ковачка кућа је ту од пре стотину година, а друге су се доцније окупљале око ње. Куће су им усред села.[9]
СтановништвоУреди
- Срби су делимично бојкотовали попис па тачан број није познат
На попису 2011. године пописана је само петина становништва. Општина Грачаница која броји 17 насеља према процени броји од 25.000 до 30.000 становника.[11]
ГалеријаУреди
Биоскоп у Грачаници
Споменик посвећен несталим Србима и другим грађанима
Галерија Дома културе у Грачаници
Манастир Грачаница
Биста песника Лазара Вучковића
Биста књижевника Јанићија Поповићу
Споменик Милошу Обилићу код Манастира Грачаница
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Вулканац, Последњи (петак, 21. септембар 2018). „СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ: Српска војска на Косову 1878.”. СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ. Приступљено 2019-10-01. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - ^ Милојко В. Веселиновић: "Поглед кроз Косово", Београд 1894.
- ^ "Застава", Нови Сад 1895.
- ^ „Протест Срба у Грачаници”. Радио-телевизија Републике Српске. 04. 10. 2011. Приступљено 05. 10. 2011.
- ^ „Dom kulture Gračanica Archives”. GracanicaOnline.Info (на језику: српски). Приступљено 2022-02-11.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Златне балерине Грачанице”. www.rts.rs. Приступљено 2022-02-11.
- ^ а б Урошевић 1965, стр. 189.
- ^ Урошевић 1965, стр. 190.
- ^ а б Урошевић 1965, стр. 191.
- ^ Етничка структура након пописа 2011.
- ^ Gračanica: Popisana samo petina stanovništva
ЛитератураУреди
- Богдановић, Димитрије (1985). Књига о Косову. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Ивановић, Радомир (1961). „Земљишни поседи грачаничког властелинства”. Историјски часопис. 11 (1960): 253—264.
- Јанковић, Марија (1983). „Липљанска епископија и Грачаничка митрополија”. Историјски часопис. 29-30 (1982-1983): 27—37.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Урошевић, Атанасије (1965). Косово, насеља и порекло становништва. Београд: „Научно дело”. стр. 189. COBISS.SR 25064975 COBISS.RS 25064975
- Ćurčić, Slobodan (1979). Gračanica: King Milutin's Church and Its Place in Late Byzantine Architecture. Pennsylvania State University Press.
Спољашње везеУреди
- Гугл сателитска мапа (Maplandia) (језик: енглески)
- Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain) (језик: енглески)
- Портал Грачаница онлине (језик: српски)
