Википедија

Епископ ужички Јоаникије

(преусмерено са Јоаникије Нешковић)

Јоаникије (световно име Иван Нешковић, познат и као владика Јанићије или владика Јања; Миланџа, Ивањица, 14. јануар 1804 — Жича, Краљево, 20. фебруар 1873) је био епископ шабачки, а потом и ужички епископ. Био је први обновитељ свете лавре Жичке.[1]

Јоаникије Нешковић
JoanikijeNešković.jpg
Лични подаци
Датум рођења(1804-01-14)14. јануар 1804.
Место рођењаОпаљеник, Османско царство
Датум смрти20. фебруар 1873.(1873-02-20) (69 год.)
Место смртиКраљево, Кнежевина Србија

БиографијаУреди

Рођен је 14. јануара 1804. године у селу Миланџи, испод Црвене горе, више Ивањице, у Моравичком срезу Ужичког округа. На крштењу је добио име Иван.[2] Миланџа је заселак данашњег села Опаљеник. Отац му се звао Нешко Недовић, а мајка Анђелија. Отац му је био писмен човек па је служио 19 година као писар, код кнеза Косте Рашковића и Ше-аге Аци Муратовића до 1804. године, а после код Карађорђа, кнеза Максима Старовлаха и других. Учио се писмености уз оца, а основно образовање добио је у школи у Заблаћу, а касније и у Каленићу где је од 1825. до 1831. године и сам учио „сиротне и монастирске ђаке“.

Београдски митрополит Ћирило (Грк) 26. јула 1826. године рукоположио га је у Крагујевцу за ђакона. У време од 1831. до 1833. године служио је као ђакон код београдског митрополита Мелентија Павловића а када је овај умро вратио се у Каленић. Ускоро, 24. септембра исте године, ужички епископ Никифор Максимовић произвео га је у Крагујевцу за јеромонаха, а кнез Милош га је одредио да са новоизабраним београдским митрополитом Петром Јовановићем иде у Цариград да би присуствовао хиротонији овог. При повратку из Цариграда Јоаникије је остао код митрополита као придворни јеромонах све до 16. фебруара 1836. када се вратио у Каленић где је радио као редник у манастиру и на парохији. Као придворни калуђер код митрополита, био је сведок када се кнез Милош измирио са побуњеницима који су били незадовољни његовим начином управе. Био је душевни Јанићије хром у једну ногу, због чега се тешко кретао. Свог коња Лиску је нарочито пазио и тимарио, јер га је носио куд год би старац намерио.[2]

У пролеће 1839. године као писмен човек, упућен је „за надзиратеља“ при обнови Студенице, а исте године је постављен за члана Апелаторијске конзисторије и био је две године намесник економије у Каленићу. 1842. одредио га је митрополит за члана београдске конзисторије и на молбу шабачког епископа за члана Шабачке конзисторије и надзиратеља подизања епископског Конака у Шапцу. Отуда се 1844. године вратио у Каленић, и постао његов настојатељ као и члан Апелаторијске конзисторије. Идуће године, 25. августа, митрополит га је поставио за игумана Каленића а 6. маја 1847. произвео га је за архимандрита. Он је 1841. године приложио Каленићу две злато-ткане одежде, а 1846. године начинио је ограду од камена око Каленића, две воденице и један Конак - кућу у Прерадовцу. За време његове управе у Каленићу утврђене су границе манастирске земље од стране државне комисије и на њих добијена тапија, коју је 26. новембра 1849. године потврдио и кнез Александар Карађорђевић.

Дана 19. октобра 1849. године изабран је за епископа шабачког, а посвећен 23. октобра у Саборној цркви у Београду. Посвећење су извршили митрополит београдски Петар Јовановић и епископи ужички Никифор Максимовић и тимочки Доситеј Новаковић. У тој епархији је остао до 1854. године када је, због смрти епископа Никифора, изабран за епископа ужичке епархије.

Његов претходник је столовао у Чачку, а он је седиште ужичке епархије 1854. године преместио у Карановац. Био је ношен великом душевном жељом да тако спасе разорен од стране Турака, манастир Жичу. Намеравао је да ту пренесе мошти Св. краља. Обновио је манастир Жичу 1855—1856. године. Жича "седмоврата" је до 1856. године била без крова, у рушевном стању, оборених стубова и набацаног камења, а у њој је растао коров, трње па и дебла. Владика Јања се тада заузео и својим трошком а касније нешто и прилозима народним и државним, обновио велику српску светињу. Црква је са звоником и кубетима само била оспособљена за службу, а радили су мајстори из Србије, предвођеним неким Стеваном. До 1863. године обновио је из темеља старе манастирске конаке.[3]

Сазидао је две цркве, једну цркву у Миланџи, 1853. године, за душу својим родитељима, и другу у Прерадовцу на имању манастира Каленић. Његовим избором за ужичког епископа, крушевачки округ је одвојен од београдске и припао је ужичкој епархији. Зато се потписивао као епископ ужичко-крушевачки. Открио је лековите особине Врњачке Бање и почео се лечити у њој. За почасног члана Друштва српске словесности изабран је 12. јануара 1858. године, а за почасног члана Српског ученог друштва 29. јула 1864. године. Основао је фондацију (благодејаније) за школовање по неколико младих Срба у иностранству.

Заслужан је за подизање прве школе у Миланџи, у Ивањичком крају 1833. године. Школа је радила до 1953. године када је затворена због недостатка ђака.[4] Написао је књигу „Беседе“, објављену 1868. у Београду, као и „Белешке из народа“. У календару „Таковац“ из 1867. године објављена је његова аутобиографија и други прилози везани за његов живот и рад.

Дочекао је лепу старост, у народу омиљен и цењен, и погодио је када ће умрети. Умро је 20. фебруара 1873. године у Краљеву и сахрањен 22. фебруара у манастиру Жича, у десној капелици.

РеференцеУреди

  1. ^ "Време", 4. март 1941. године
  2. ^ а б "Време", Београд 1941. године
  3. ^ "Време", Београд 4. март 1941. године
  4. ^ Траже обнову школе у Миланџи („Вечерње новости“, 13. јун 2013)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди


Претходник: епископ шабачки
1849 — 1854. 		Наследник:
Претходник: епископ ужички
1854 — 1873. 		Наследник:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епископ_ужички_Јоаникије&oldid=25183715”