Архиепископ

Архиепископ (грч. αρχιεπίσκοπος, од αρχι — „први“ + επίσκοπος — „надзорник“) је носилац архијерејског чина у средњем степену, који је изнад основног епископског (у ужем смислу), а испод највишег патријаршијског. У зависности од локалних традиција у помесним црквама, архиепископи могу имати виши или нижи ранг у односу на митрополите. Архиепископи могу бити: пуноправни (поглавари у појединим аутономним или аутокефалним црквама) или почасни (епархијски архијереји којима је архепископски наслов додељен као знак почасти). Архиепископи постоје у Православној цркви, а такође и у Оријентално-православним црквама, као и у црквама које су настале из древне Цркве Истока.

У западним црквама као што су Римокатоличка, Англиканска и Старокатоличка постоји степен надбискупа.

Историја

Епископ александријски први је добио титулу архиепископа, вероватно због величине његове епархије, јер је он управљао црквеним пословима у читавом Египту, Либији (Ливији) и Пентапољу. После успоставе патријархата, звање архиепископа добијали су они митрополити који су задржали аутокефалност, тј. нису били зависни од неког патријарха (нпр. кипарски архиепископ). И патријарси, и архиепископи, и митрополити увек су се потписивали једноставно као епископ неког града. У Русији је први епископ који је добио звање архиепископа био новгородски, 1165. године. Сада је то звање почасна титула и као награда даје се епископима.

Мада су сви епископи једнаки по власти, ради очувања јединства цркава и ради узајамне помоћи у отежаним околностима, још Апостолска правила неким епископима дају право врховног надзора над другима. На архиепископе се, поред митрополита, може такође односити 34. апостолско правило:

„ Епископи свакога народа треба да знају о томе ко је први међу њима и да га сматрају за главу; ништа важно нека не преузимају без његовог знања, и нека сваки (од епископа) предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни овај епископ нека не чини ништа без знања свих осталих епископа јер ће само тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу - Отац и Син и Дух Свети. ”

Свака помјесна црква која је у рангу архиепископије за свог поглавара има архиепископа који је први међу једнаким епископима у тој помјесној цркви. У помјесним црквама са рангом патријаршије, архиепископ може представљати чин виши од чина митрополита, али може представљати и само почасни чин који се додјељује заслужним епископима. Тада се чин архиепископа налази непосредно испод чина митрополита (нпр. у Православној руској цркви).

Српска православна црква

Свети Сава, први српски архиепископ

Данашњи једини архиепископ у Српској православној цркви јесте поглавар Православне охридске архиепископије са титулом „архиепископ охридски и митрополит скопски”.

Међутим, почасну архиепископску титулу носи и патријарх српски („архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”) те два митрополита унутар својих епархија: митрополит црногорско-приморски са титулом „архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког” и митрополит дабробосански са титулом „архиепископ сарајевски, митрополит дабробосански и егзарх све Далмације”.

Види још

• Епископ
• Митрополит
• Патријарх
• Јерархија
• Канонско право

Литература

• Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 1. Београд: Савремена администрација. 
• Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 2. Београд: Савремена администрација. 
• Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 3. Београд: Савремена администрација. 
• Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.