Православна охридска архиепископија

помјесна и аутономна црква под јурисдикцијом Српске православне цркве

Православна охридска архиепископија (ПОА)[1] јесте помјесна и аутономна црква под јурисдикцијом Српске православне цркве. Обновљена је 2002. године, након склапања Нишког споразума, а потом је 2003. године добила и свој Свети архијерејски синод. Коначно уређење је добила 2005. године, издавањем саборског и патријаршијског Томоса о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије. На челу ПОА налази се архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски).[2]

Православна охридска архиепископија
Православна Охридска Архиепископија
Logo-mk.gif
Грб
Основни подаци
Обнова17. мај 2002.
Киријархална цркваСрпска православна црква
Аутономија24. мај 2005.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ охридски и митрополит скопски Јован VI (Вранишковски)
СједиштеБитољ (привремено)
Канонска јурисдикција Северна Македонија
Календарјулијански календар
Званични веб-сајт
Статистика
Архијереја4
Епархија7
Манастира5
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church (Orthodox Ohrid Archbishopric)-sr.svg

У периоду од 2002. до 2022. године, ПОА је била једина канонски призната црква на подручју БЈРМ (данашња Северна Македонија). Након превазилажења раскола између СПЦ и Македонске православне цркве у пролеће 2022. године, покренут је низ питања која се односе на статус ПОА. Та питања се налазе у фази решавања.[3]

ИсторијаУреди

Након проглашења државне независности „Републике Македоније” у пролеће 1992. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом ванредном заседању донео одлуку да се због новонасталих околности за све епархије у Македонији постави администратор. На наредном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ у пролеће 1993. године дужност администратора је поверена Јовану Младеновићу, новоизабраном викарном епископу тетовском. Иако је епископ Јован као администратор покушао да посети епархије СПЦ у Македонији, рад на том подручју му је био онемогућен. Стога је привремено боравио у манастиру Прохор Пчињски и одатле је вршио своје администраторске дужности. Након његовог избора за епископа западноамеричког 1994. године, дужност администратора је поверена врањском епископу Пахомију Гачићу који је такође наилазио на знатне потешкоће у раду на организацији канонски правилног црквеног живота у Македонији. Сви ови напори СПЦ били су усмерени ка превазилажењу црквеног раскола и проналажењу решења за успостављање редовних црквених прилика у Македонији.[4]

Нишки споразумУреди

 
Орхидски архиепископ и скопски митрополит Јован (Вранишковски), поглавар ПОА

Током 2000. и 2001. године, дошло је до обнове дијалога између СПЦ и МПЦ у циљу решавања свих отворених питања. Преговори су резултирали постизањем начелне сагласности о кључним питањима, након чега је дошло до склапања Нишког споразума, који је потписан 17. маја 2002. године.[5]

Иако је нацрт споразума био потписан од стане чланова обе делегације,[6] епископи МПЦ су се након повратка у БЈРМ суочили са жестоким критикама у делу домаће јавности. На самом почетку, поједини епископи МПЦ су покушавали да одбране споразум,[7][8] али Синод МПЦ је на крају подлегао притисцима и одбио споразум.

Стварање ПОАУреди

Пошто је део свештенства МПЦ остао привржен постигнутом споразуму, СПЦ се посебним апелом од 20. јуна 2002. године обратила православном народу у БЈРМ ради успостављања канонског поретка и црквеног јединства.[9] На тај апел позитивно је одговорио Јован (Вранишковски), митрополит велешки и повардарски (МПЦ), а апел су прихватили и поједини свештеници из разних епархија МПЦ.[10][11]

Примањем владике Јована и других свештеника у црквено јединство, започео је процес обнове канонског поретка на подручју БЈРМ, са циљем успостављања Охридске архиепископије као аутономне цркве под омофором СПЦ. Као канонски митрополит велешки и повардарски, владика Јован је 23. септембра 2002. године постављен за патријаршијског егзарха над свим епархијама на подручју БЈРМ.[12]

У даљем процесу изградње и организационог уобличавања ПОА, изабрана су двојица нових епископа, а потом је 25. децембра 2003. године конституисан и Свети архијерејски синод ПОА, на челу са владиком Јованом.[13] Српска патријаршија је потом издала и посебну потврду од 17. маја 2004. године, у којој је наглашено да ПОА представља једину канонску цркву на подручју БЈРМ.[14]

Током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ, одржаног од 15. до 26. маја 2005. године,[15] усвојен је саборски Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије, који је издат 24. маја, од стране сабора, са потписом српског патријарха Павла.[16] Тим томосом, који је био усаглашен и усвојен на саборском заседању, Православна охридска архиепископија добила је пуну црквену аутономију, под омофором Српске православне цркве. Томосом је било прописано да ће се на челу аутономне цркве налазити Свети архијерејски синод ПОА, под председништвом архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, коме је истога дана (24. маја) била издата и одговарајућа патријархова потврда о избору на поменуту дужност.[17]

Реакција државних власти БЈРМУреди

Православној охридској архиепископији је од стране Македонске државне комисије за религију забрањено да се региструје, под изговором да је могуће регистровати само једну цркву за сваку конфесију, уз примедбу да ни њено име не разликује од Македонске православне цркве — Охридске архиепископије.[18]

Током наредних година, јерархија ПОА је била изложена разним видовима систематског притиска од стране државних власти БЈРМ, што је довело до тешких последица, које су најеже погодиле архиепископа Јована. Против њега је био покренут низ политички мотивисаних поступака, што је наишло на осуду шире јавности изван БЈРМ, а у решавање тог питања су се укључиле и међународне организације и институције које се баве заштитом људских и верских права.[19][20]

Рад на превазилажењу расколаУреди

Од самог оснивања ПОА, њена јерархија се залагала за превазилажење раскола. Током пролећа 2022. године, интензивирани су преговори између СПЦ и МПЦ у циљу проналажења обострано прихватљивих решења. У тим напорима активно је учествовала и јерархија ПОА. Након одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ о обнови литургијског заједништва са МПЦ, која је донета 16. маја,[21] јерархија ПОА је 19. маја у Београду учествовала у првом заједничком богослужењу архијереја СПЦ и МПЦ,[22] а архиепископ Јован је тим поводом одржао и пригодну беседу.[23][24]

У наставку заседања, Свети архијерејски сабор СПЦ је 20. маја донео начелну одлуку о давању сагласности за додељивање аутокефалног статуса МПЦ, наложивши у исто време Светом архијерејском синоду СПЦ да се постара за даље решавање техничких и организационих питања. Због своје начелне и условне природе, поменута одлука није била одмах обнародована, нити је поменута у званичном саборском саопштењу, које је објављено 23. маја.[25]

Приликом боравка српског патријарха Порфирија у Скопљу, јавности је 24. маја саопштена одлука о признању аутокефалности МПЦ, а у заједничком богослужењу је учествовала и јерархија ПОА.[26][27] Том приликом, патријарх је у својој беседи нагласио да је Сабор ставио у задатак Синоду да се постара за решавање свих техничких и организационих питања.[28]

Једно од кључних организационих питања односило се на будући статус ПОА, али тим поводом нису саопштене никакве конкретне одлуке о евентуалном организационом обједињавању ПОА и МПЦ. Стицајем поменутих околности, јерархија ПОА није присуствовала објављивању патријарховог томоса о аутокефалности МПЦ, који је уручен 5. јуна у Београду.[29] Након тог чина, јерархија ПОА се није званично оглашавала поводом кључних питања која проистичу из односа између поменутог патријарховог томоса и старијег саборског томоса из 2005. године.[30]

Иако се патријархов изасланик, пакрачко-славонски епископ Јован (Ћулибрк) састао 19. јуна у Скопљу са архијерејима ПОА поводом свечаног обележавања петнаестогодишњице владичанске службе стобијског епископа Давида (Нинова),[31] јерархија ПОА није учествовала у свечаним манифестацијама које су организоване од стране МПЦ поводом посете српског патријарха Северној Македонији, која је остварена током 20. и 21. јуна.[32][33]

У међувремену, бивши председник Владе БЈРМ Љупчо Георгијевски (1998-2002) је 10. јуна изјавио да би јавност у Северној Македонији требала да се извини архиепископу Јовану (Вранишковском) због свега што је претрпео током протеклих година.[34] На питање о односу према архиепископу Јовану указао је и бивши српски министар културе Владан Вукосављевић (2016-2020) у свом отвореном писму од 22. јуна, које је било упућено јерархији СПЦ.[35]

Иако су архијереји ПОА учествовали у свечаној видовданској литургији, коју је 28. јуна у манастиру Грачаници служио српски патријарх Порфирије са неколико архијереја СПЦ,[36] питање о будућем статусу ПОА и евентуалном организационом обједињавању са МПЦ још увек није добило коначни епилог.

Црквено уређењеУреди

Православна охридска архиепископија је аутономна помјесна црква под јурисдикцијом Српске православне цркве. Њен основни црквеноправни акт је Устав Православне охридске архиепископије усаглашен са Уставом Српске православне цркве. Помјесна црква се управља на основу Светог писма и Светог предања, правила васељенских сабора и од њих признатих правила светих апостола, помјесних сабора и светих отаца, као и Устава СПЦ и Устава ПОА и уредаба, правилника и начелних одлука надлежних црквених власти.

На челу Православне охридске архиепископије стоји архиепископ охридски као њен поглавар. Архиепископ је предсједник аутономног Светог архијерејског синода и Светог синода. Пуноправни је члан Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Архиепископ има сва права и дужности епархијског архијереја у својој Митрополији скопској и њом управља уз помоћ викарног епископа.

Свети архијерејски синод Православне охридске архиепископије јесте јерархијско представништво и црквенозаконодавна власт. Састављају га сви архијереји под предсједништвом архиепископа. Да би пуноважно одлучивао потребно је да присуствује 2/3 епархијских архијереја. Одлуке Светог архијерејског синода извршава Свети синод.

ЕпархијеУреди

Православна охридска архиепископија (ПОА) састоји се од седам епархија (једне митрополије и шест епископија). Епархије су:[37]

  1. Митрополија скопска;
  2. Епископија преспанско-пелагонијска;
  3. Епископија брегалничка;
  4. Епископија дебарско-кичевска;
  5. Епископија полошко-кумановска;
  6. Епископија велешко-повардарска;
  7. Епископија струмичка.

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Користи се и назив Грчко-православна Охридска архиепископија Пећке патријаршије (мкд. Грко-Православна Охридска Архиепископија на Пеќката Патријаршија) за потребе регистрације
  2. ^ ПОА: Кратка историја на Охридската Архиепископија
  3. ^ Вечерње новости (2022): Траже "златни глас" за трон: Српску патријаршију и МПЦ чека дијалог о канонском јединству, СПЦ се неће преко ноћи сагласити са аутокефалијом
  4. ^ Пузовић 1999, стр. 171.
  5. ^ Нацрт Споразума о васпостављању црквеног јединства (Ниш, 17. мај 2002), Приступљено 7. 9. 2014.
  6. ^ Нацрт споразума о васпостављању црквеног јединства: снимак (2002)
  7. ^ "Автономна Охридска архиепископија" ја води црквата до автокефалност Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2014), Приступљено 7. 9. 2014.
  8. ^ Кратка историја на Охридската Архиепископија, Приступљено 7. 9. 2014.
  9. ^ СПЦ (2002): Обраћање архијерејима, свештенству и верном народу у Републици Македонији
  10. ^ ПОА (2002): Одговорот од Митрополитот велески и повардарски г. Јован
  11. ^ ПОА (2002): Света митрополија Велеска и повардарска: Протокол бр. 101 од 20.06.2002.
  12. ^ ПОА (2002): Одлука од Соборот на Српската Православна Црква за поставување на Митрополитот Јован за Егзарх на Патријархот српски за сите епархии на Православната Охридска Архиепископија
  13. ^ ПОА (2003): Конституирање на Светиот Архијерејски Синод на Православната Охридска Архиепископија
  14. ^ ПОА (2004): Потврда српског патријарха Павла, од 17. маја 2004. године
  15. ^ СПЦ (2005): Саопштење за јавност са редовног заседања САС СПЦ
  16. ^ ПОА (2005): Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије
  17. ^ ПОА (2005): Потврда избора господина Јована за архиепископа охридског и митрополита скопског
  18. ^ US State Dept. Report on Religious Freedom in Macedonia, 2006 Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јануар 2012), Приступљено 7. 9. 2014.
  19. ^ Vasić & Vasić 2014, стр. 138-144.
  20. ^ Манојловић & Манојловић 2017, стр. 237-250.
  21. ^ СПЦ: Саопштење Светог Архијерејског Сабора (16. мај 2022. године)
  22. ^ ПОА: Зацелена раната на полувековниот раскол (19.05.2022)
  23. ^ Беседа архиепископа Јована у Храму Светог Саве на Врачару (19. мај 2022. године)
  24. ^ СПЦ (2022): Архиепископ Јован: Чувајмо јединство! Да се не понови бесмислени раскол!
  25. ^ СПЦ (2022): Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора
  26. ^ СПЦ (2022): Патријарх Порфирије и архиепископ Стефан служили Литургију у Саборном храму у Скопљу
  27. ^ ПОА (2022): Патријархот српски Порфириј богослужеше во Скопје
  28. ^ СПЦ (2022): Патријарх Порфирије: Господ је Алфа и Омега нашег постојања у историји и у вечности
  29. ^ СПЦ (2022): Патријарх српски Порфирије уручио архиепископу Стефану Томос којим се потврђује аутокефалност Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије
  30. ^ ПОА (2022): Вести (јун)
  31. ^ ПОА (2022): 15 година Архијерејске службе Епископа стобијског Давида
  32. ^ СПЦ (2022): Више стотина верних дочекало патријарха Порфирија у манастиру Калиште код Струге
  33. ^ СПЦ (2022): Патријарх Порфирије: Црква нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору
  34. ^ ПОА (2022): Поранешниот Премиер Љубчо Георгиевски: Македонското општество да му се извини на Архиепископот Јован
  35. ^ Владан Вукосављевић (2022): Отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве
  36. ^ ПОА (2022): Видовденска Литургија во манастирот Грачаница
  37. ^ Православна охридска архиепископија: Организација, Приступљено 13. 7. 2019.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди