Отворите главни мени
Црква Св. Климент у Охриду

Православље је доминантна вероисповест у Северној Македонији, којој припада знатна већина становништва (68%). Услед црквеног раскола који траје од 1967. године, православни хришћани у Северној Македонији су подељени између канонски непризнате, односно расколничке Македонске православне цркве и канонске Православне охридске архиепископије која има аутономни статус унутар Српске православне цркве.

Почевши од 2010. године, на подручју Северне Македоније делује још једна, такође неканонска Македонска истинска православна црква.

Рано хришћанство у античкој МакедонијиУреди

Хришћанство је у Македонији, па и шире у Југоисточној Европи, први почео да проповеда и шири апостол Павле током својих мисионарских путовања, о чему сведоче и Дела Апостолска. Њему су се придружили и апостоли Лука, Тимотеј, Сила и Тихик који су и сами независно од апостола Павла вршили христијанизацију овог дела Европе. У античкој Македонији је проповедао и апостол Андрија Првозвани кога је апостол Урбан поставио за првог епископа у Македонији. Апостол Силуан је био први епископ у Солуну, а Епафродит у Адрији или Адријакији (погранично место према Тракији). Апостоли Аристарх и Секунд били су Солуњани, Епафродит је био из Филипија, а Гај из Добера (Дервија) који се налазио негде између Струмице и Валандова. У то време античка Македонија је била под римском влашћу. Као резултат христијанизације у прва три века, већ почетком IV века хришћани на простору Македоније имали су организовану црквену херархију, са епископима који су редовно учествовали на помеснм и Васељенским саборима.

Током 5. века, на простору античке Македоније постојало је више митрополија и епископија, од којих су најпознатије Солун, Скопље, Хераклеја, Баргала и Стоби. У том периду на простору целе Македоније почеле су да ничу прве ранохришћанске базилике. За време владавине цара Јустинијана I (527—565), који је потицао из села Таврисион, близу данашњег Лебана, изграђен је нов град и назван Јустинијана Прима, у близини родног места царевог. Ту је 535. године створена аутокефална архиепископија Јустинијана Прима, чији је први поглавар био Кателијан. Његови наследници су били: Бененат, Павле, Јован I, Леон и последњи Јован II, који је 680—681. године учествовао на сабору у Цариграду.

Средњовековна и рана нововековна историјаУреди

Током 7. века на територији Македоније довршено је насељавање словенских племена и њиховог делимичног мешања са староседеоцима. Процес христијанизације Словена текао је постепено и довршен је тек у 9. веку, након чувене мисије Свете браће Ћирила и Методија, пореклом из Солуна. Они су саставили прву словенску азбуку и превели Свето писмо и друга дела која су била потребна како би се црквене службе и молитве одвијале на старословенском језику којим је народ говорио, насупрот латинском и грчком. Климент Охридски је основао је прво богословско училиште за Словене на овим просторима, а Наум Охридски је основао први словенски манастир на брежуљку покрај Охридског језера.

У другој половини 10. века, у оквиру Самуиловог царства формирана је аутокефална Охридска архиепископија, у рангу патријаршије. Падом Самуиловог царства (1018), сведена је на степен Архиепископије и као таква је постојала читавих осам векова, све до 1767. године. Од 11. до краја 13. века, овој архиепископији су припадале и све епархије на подручју Вардарске Македоније. Након стварања аутокефалне Српске архиепископије (1219) и ширења српске власти према северним подручјима Вардарске Македоније (1282), поједине епархије на том подручју су прикључене Српској православној цркви која је 1346. године проглашена за патријаршију на великом државном и црквеном сабору који је одржан управо у Скопљу. Подручје Вардарске Македоније је остало подељено и након обнове Српске патријаршије (1557), којој су припадале северне епархије, док су јужне остале у саставу Охридске архиепископије. Такво уређење је остало све до 1766. и 1767. године, када је турски султан Мустафа III укинуо Српску патријаршију и Охридску архиепископију, а њихове епархије сјединио са Цариградском патријаршијом.

Након 1766. и 1767. године, када су све епархије на подручју Вардарске Македоније потпале под јурисдикцију Цариградске патријаршије, за архијереје у тим епархијама су по правилу постављани Грци. Иако је међу њима било и заслужних архијереја, већина није познавала словенски језик и народне обичаје, а многи од њих су били заговорници хеленизације. Поред тога, честе су биле и злоупотребе у управљању епархијама, што је доводило до сукоба и спорова између народног свештенства и грчке јерархије. Сукоби су добили на жестини средином 19. века, након ос Бугарске егзархије у чијем стварању су учествовали локални прваци Браћа Миладинови, Григор Прличев и Кузман Шапкарев.[тражи се извор] Као неканонска творевина, која је озваничена султанским ферманом из 1870. године, Бугарска егзархија је од самог почетка била непризната од стране Цариградске патријаршије и осталих помесних цркава. Стога је у многим епархијама дошло до поделе православних хришћана на присталице расколничке егзаргије и присталице канонске патријаршије. Насупрот канонским епархијама Цариградске патријаршије, расколничка Бугарска егзархија је основала своје посебне епархије Битољску, Велешку, Дебарску, Охридску, Скопску, Струмичку, Неврокопску и испоставе у Костуру, Лерину, Водену, Солуну, Кукушу, Серу, Мелнику и Драми. Уз подршку Бугарске државе, егзархија је развила снажну антигрчку и антисрпску активност, не само у области црквених и просветних послова, већ и у другим областима друштвеног живота, неретко вршећи прогон канонских свештеника, од којих су многи изгубили и животе од руку егзархиста. Уз употребу свих средстава, Бугарска егзархија је постигла значајне успехе, тако да је 1912. године имала чак 1,373 егзархијских школа са 2,266 учитеља и 78,854 ученика у целом региону Македоније.[тражи се извор] Након Балканских ратова и коначне пропасти турске власти, све егзархијске епархије и остале установе су уклоњене са подручја Вардарске Македоније, пошто је привремебу управу над тим подручјем преузела Српска православна црква.

Новија и савремена историјаУреди

Након ослобођења Вардарске Македоније од вековне турске власти (1912-1913) и прикључења тог подручја Краљевини Србији покренути су званични преговори са Цариградском патријаршијом ради укључивања тамошњх епархија у састав Београдске митрополије. Иако су успешно започети, преговори су ускоро морали бити обустављени услед избијања Првог светског рата (1914). Непосредно по окончању рата (1918) дошло је до наставка преговора који су окончани споразумом о преносу надлежности над тамошњим епархијама са Цариградске патријаршије на Српску православну цркву која је 1920. године обновила своје пуно канонско јединство у степену патријаршије. Тада је извршено и преуређење епархијских управа на подручју Вардарске Македоније, тако да су од 1920. године постојале четири епархије: Скопска, Охридска, Битољска и Злетовско-струмичка. Ново преуређење извршено је 1931. године, када је дошло до спајања Охридске и Битољске епархије у јединствену Охридско-битољску епархију. Такво стање остало је непромењено све до избијања Другог светског рата (1941).

У периоду окупације Вардарске Македоније од стране Бугарске (1941—1944), српски архијереји су били протерани, као и многи свештеници, а знатан број је пострадао од бугарског окупатора. Све црквене установе су вољом окупационих власти стављене под управу тада још увек канонски непризнате Бугарске православне цркве.

Након ослобођења и стварања посебне југословенске федералне јединице Македоније у јесен 1944. године, у делу православног свештенства на том подручју се појавио покрет за стварање "Македонске православне цркве". Међу поборницима таквих замисли постојале су две струје, од којих се прва залагала за добијање аутономног статуса унутар СПЦ, док се друга залагала за потпуну аутокефалност. Сва ова питања имала су и своју политичку позадину. Током наредних година дошло је до постепеног заоштравања у решавању ових питања, услед чега је запретила опасност од отвореног раскола.[1]

Након проглашења независности Републике Македоније у пролеће 1992. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на ванредном заседању донео одлуку да се због измењених околности за све епархије у Македонији постави посебан администратор. На наредном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ у пролеће 1993. године за администратора је изабран Јован Младеновић, новоизабрани викарни епископ тетовски. Иако је владика Јован као администратор покушао да посети епархије СПЦ у Републици Македонији, рад на том подручју му је био онемогућен. Стога је привремено боравио у манастиру Прохор Пчињски и одатле је обављао своје администраторске дужности. Након његовог избора за епископа западноамеричког (1994), дужност администратора је поверена врањском епископу Пахомију Гачићу који је такође наилазио на велике потешкоће у раду на организацији правилног црквеног живота у Републици Македонији. Сви ови напори Српске православне цркве били су усмерени ка отклањању црквеног раскола и проналажењу решења за успостављање канонског поретка у Републици Македонији.[2]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Пузовић 1999, стр. 155-165.
  2. ^ Пузовић 1999, стр. 171.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди