Отворите главни мени

Велес (мкд. Велес, тур. Köprülü, грч. Βελεσά; од 1946. до 1996. град се звао Титов Велес) је један од најзначајнијих градова у Северној Македонији, у средишњем делу државе, на Вардару. Велес је седиште и највеће насеље истоимене општине Велес.

Велес
мкд. Велес
Veles X15.jpg
Стари део Велеса са сахат кулом, симболом града
Административни подаци
Држава Северна Македонија
ОпштинаВелес
Становништво
 — (2002)43.716
Географске карактеристике
Координате41°42′50″ СГШ; 21°46′13″ ИГД / 41.71384621525005° СГШ; 21.770409250163666° ИГД / 41.71384621525005; 21.770409250163666Координате: 41°42′50″ СГШ; 21°46′13″ ИГД / 41.71384621525005° СГШ; 21.770409250163666° ИГД / 41.71384621525005; 21.770409250163666
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина210 м
Велес на мапи Северне Македоније
Велес
Велес
Велес на мапи Северне Македоније
Остали подаци
Поштански број1400
Позивни број043
Регистарска ознакаVE

Велес је значајно средиште са Северну Македонију. У Велесу су отворени: прва школа македонског језика, прва гимназија, прво позориште, прва библиотека, први музеј и прва музичка школа у Северној Македонији.

Порекло називаУреди

У току историје град је често мењао име: од староримског назива Вила Зора, преко отоманског Ћупурли до данашњег Велес. Данашње име град је добио у 7. веку са досељавањем Словена на Балканско полуострво, од словенске речи велес која значи „у шуми“ (због густих шума које су га окруживале). Ово је и назив за једно старословенско божанство.

ГеографијаУреди

Град Велес је смештен у средишњем делу Северне Македоније. Од Скопља, Велес је удаљен је 55 km јужно.

Рељеф: Велес је средиште историјске области Повардарје, која обухвата подручје око Вардара. Насеље је смештено у котлини реке, на надморској висини од приближно 210 м. Западно од града издиже се планина Јакупица, а јужно планина Бабуна. Источно од града почиње Овче поље.

Клима у Велесу је измењена континентална са значајним утицајем Егејског мора (жарка лета).

Воде: Кроз Велес протиче Вардар. Река дели град на два дела, западни и источни.

ИсторијаУреди

 
Историјска слика Велеса — први воз у граду
 
Средиште Велеса — Споменик Илинденском устанку

Подручје данашњег Велеса насељено је већ у доба праисторије. Град на месту данашњег Велеса је основан око 168. п. н. е. под називом Вила Зора.

У 7. веку ово подручје насељавају Словени и дају му данашњи назив. Од 11. века постоје писани докази о насељу под данашњим називом. Године 1371. место је било посед српске великашке породице Дејановића.[1] Међу сачуваним средњовековним споменицима, најпознатији је Манастир Светог Димитрија (14. век), а од највећег архитектонског интереса је Црква Светог Пантелејмона (19. век).

Из Велеса је био родом турски велики везир Ћуприлић[потребна одредница].[2]

По београдском календару из 1839. године градић Велес је наводно "у Албанији", а годишњи трговачки вашар одржава се ту 20. маја.[3]

Маја 1856. године страдао је Велес од одметника Арнаута. Ови су запалили и опљачкали док је горео северни део града, који раздваја река Вардар. Изгореле су куће и сва трговачка чаршија.

У граду је 1899. радио Србин лекар, др Иван Поповић, а "првак" велешких Срба тада је Хаџи Јован Весовић. Велики српски родољуб Петар Ташевић убијен је у атентату који су извели "бугараши".[4]

Духовни животУреди

Велес је један од врло старих градова Старе Србије, подигнут на реци Вардару, која га раздваја на два дела - источни (звани Прцорек?)и западни. По пристрасном извештачу "Цариградског весника" из 18. децембра 1854. године, очигледно Бугарину - Јордану Константиновом, житељи Велеса - свих 5000 православаца су Бугари, а ови што је занимљиво - говоре бугарско-српским језиком "славенским", и нешто мало цинцарским. Велешани људи су по њему "досетљиви и обдарени Бугари", који су пре 15 година били добри трговци и радили са Пештом и Бечом. Лист "Братство" пише 1899. године, да је у Велесу од 15.000 становника, највише Срба. Бугарски егзархисти су од 1870. године агресивно вршили "побугаривање" у Скопљу, Охриду и Велесу[5], тако што су подстицали "филетизам", да би се велешко неопредељено становништво изјаснило - као једино под Турцима прихватљиво - да је бугарско. Одговор је највише зависио од постављеног питања, сељаци би били наведени на пожељни одговор. Агенти бугарског Егзархата су сумњичили Србе код Турака речима: "Срби су у Отоманској империји једини нелојалан и сумњив народ. Они сањају непрестано о српском царству и одржавају везе са Београдом." То је подстицало непријатество између турских власти и Срба, доводило до сталних сукоба. Због тога су Турци 1876. године донели наредбу по којој се забрањује "српско име" у Старој Србији и Македонији (Јужној Србији). Од тада су Срби преименовани у пуку "хришћанску рају".

Град је имао две лепе православне цркве, које су измешане са тада постојећих шест џамија. Једна црква је посвећена Св. Спасу, и има врло лепо украшено темпло, по угледу на оно у манастиру Високи Дечани прозван "Вседржитељ". У цркви се служи "славеносно" тј. бугарско-српским језиком. Други храм је посвећен Св. Пантелејмону, то је нова, висока грађевина.

У непосредној околини налазила су се 1854. године три манастира. Први, посвећен Св. Јовану Крститељу прозван "Ветерско", озидали су грађани са конацима и помоћним зградама, чесмом и баштом, ниже које протиче река Пчиња. Манастирска црква је међутим мала и врло стара, грађена наводно за време султана Мехмеда другог. Било је ту много старих рукописа које су монаси небригом уништили. Други манастир, посвећен Пресветој Богородици прозван "Согле", налази се у густој шуми. И његова богата библиотека је готово уништена. Трећи манастир, посвећен Св. Архистрату Арханђелу Михаилу прозван "Клепа" (по брду изнад)је такоше изгубио вредне старе рукописе. Све ове манастире каже се у опису из 1854. године, зидали су србски цареви, кнезови и деспоти.[6] Као купац српске књиге Доситеја Обрадовића, јавља се у Велесу 1830. године монах Пахомије.

Изабран је 1910. године за епископа велешког Србин, Варнава.[5]

Српска књига у ВелесуУреди

У Велесу је у првој половини 19. века, живео и радио Анђелко Палашевић велико-купац (трговац). Трговачки послом је много путовао, и будући радознао много читао. Пешта је постала у то време важно место трговања и ту су се дуже или краће бавили многи шпекуланти Велешки. Захваљујући сложним трговцима Велес је био просперитетно место, све док се није крајем педесетих година 19. века, распламсала међунационална трвења Грка и Бугара. Бугари су радили под "фирмом - Славјани", својатајући-користећи Србе за потискивање несловена Грка (Цинцара). Српске интересе ненаметљиво је бранила његова развијена књижевност, настајала на свим странама. У Пешти је српску књигу пазарио претплатом, поменути хаџија Анђелко Палашевић.[7] Књигу исте године узима још један Велешанин, привремени становник Пеште - Хаџи Јанко Кушовић. Хаџи Јанко у Пешти те 1827. године прибавља још једну српску књигу.[8] Нижу се године, а са њима и број читалаца из Велеса, који се баве у Пешти. Тако 1828. године нову књигу Бранковићеву у Пешти узимају трговци: Јанко Хаџи Кушевић, Манојло Панајотовић, Никола Хаџи Михаил, Аџиано Кушевић и Манојло Палашовић.[9] Српску историјску књигу о књазу Милошу, набавио је у Пешти, "Анђелко Палацковић" из Велеса.[10]Када се 1829. године овај "Бугарин" сада као Палашев(по свом признању) из Македоније, бавио у Пешти, претплатио се за две српске књиге, напоменувши за себе, да је "велики љубитељ књижества и славе нације своје".[11] Поред Лазаревићеве, Анђелко набавља и "Писма" од српског просветитеља Доситеја Обрадовића. Те године 1829. узима из Будима и трећу књигу, сада о српском деспоту Јакшићу, потписујући се са "Бугарски трговац и љубитељ књижевства и славе...".[12] Догодине на ред долазе читаоци опет Доситејеви, чији "Дух списанија" улази у домове имућних Велешана: трговаца Манасија Хаџи Кушевича, Николе Хаџи Михаила, Атанасије Пуљнића, Анђелка Палашева, Јелисеја Савића, те Димка Чике турског царског "ландкапетана" тамошњег, и најпосле две госпође Јулијане Радивојевић и Марије Ненадовић. Поучну и практичну књигу о здрављу[13] узимају читаоци добро знани из Велеса 1830. године: Анђелко Палашев трговац и "велики љубитељ књиге и нације своје" и Никола Хаџи Михаил. Књига је српска али нацију није смео да помене Анђелко, јер таква су била времена. Дело умно купују 1831. године, Велешани: кир Анђелко, рилски јеромонах "високоучени" Пахомије и газда Наум Бошко.[14] У Пешти је Анђелко узео још једну српску књигу, овај пут о свемиру и његовој "историји".[15] Онај ко је желео да упозна мађарско право могао је 1831. године да наручи практичну књигу објављену у Будиму. Наравно да се пословни људи из Велеса, који раде са Пештом ту рачунају. Био је то Манаси Хаџи Трајко Кушевић трговац велешки.[16] Нову српску књигу прибавио је просвећени трговац Анђелко 1832. године истакнувши у списку претплатника да је "велики љубитељ књижества српског и оснивач прве библиотеке у вароши Велесу". [17] Бугарин "велики трговац и љубитељ књижества" пренумерацијом набавља исте године занимљиву књигу "Србски родољубац".[18] Велешани не жале новац за књиге, па 1832. године стиже нови наслов у руке: Господара Анђелка Палашова, "Болгарина" великог трговца и љубитеља книжества, затим Јована Хаџи Георга, Михаила Хаџи Пана и Зафира Ангела - у Пешти налазећих трговаца.[19] Пожртвовани Анђелко и даље много чита, па следеће 1833. године узима још једну књигу српску, не мењајући уверење.[20] Анђелко Палашов се јавља и у списку приложника "Београдског књигохранилишћа" (Народне библиотеке) од 1832. године.[21] Уз Анђелка сина Петкова, који је био "хаџија", писмени купци једне друге српске књиге 1835. године су и други поклоници православних светиња - његов брат Мано Хаџи Палашов (та варијанта презимена) и Зафир Хаџи Бошков, оба велико-купци.[22] По мишљењу посетилаца Велеса, он је у то време био средиште великобугарског утицаја у Старој Србији.[23] Када је следеће 1836. године у Пешти изашла бугарска књига, њени купци из Велеса ће посведочити својим именом - ново "опредељење".[24] Претплатили су се сада: Манаси Х. Трајков Кушовић, Мано Х.(Хаџи) Петко Палашов и Замфир Кимо Х.(Хаџи) Бошков - оба купци велески. Видели смо како се дотад национално одрођено и неопредељено становништво староседелачко, постепено под вештим упливом мешетара, одриче своје истинске самобитности и својих природних корена. Још, да поменемо пренумеранта велешког трговца Косту Најдена, који је 1854. године набавио за сина Ђорђа, вредну српску књигу.[25] Јован Нешковић управитељ основних школа и професор у Велесу је 1858. године објавио књигу свог оца, коју је превео "на чист бугарски језик". Отац Атанасије Нешковић је 1801. године написао у Пешти дело "Историју Бугарске".[26]

ШколствоУреди

Српска народна школа у месту отворена је 1854. године и радила до 1876. године. После прекида, поново је обновила рад 1899. године.[27] У вароши Велесу 1857. године отворене су поред постојећих две нове школе: трговачка и женска. Трговини, која се разгранала чак до Будима, био је потребан школован подмладак. У трговачкој школи учили су се страни језици немачки, француски и "јелински" (који је био различит од "грчко-загорског") битни за рад.

Нема сумње да су многи млади Велешани наставили даље школовање на страни. Најизгледнији су им били Пешта и Београд, а чини се да је најдаље доспео Константин Шуљевић који је 1853. године био ученик другог разреда гимназије у Одеси, у Русији.

Јован Нешковић је 1857. године потврђен за професора главне школе и управитеља свих основних школа у перспективном Велесу и његовом окружењу. Он је маја 1859. дао оглас у српском листу, за упражњено место старијег учитеља у школи у оближњем Прилепу. Плата је износила 5000 гроша (или 400 форинти) која би се повећала у зависности од успеха учитељевог, затим бесплатног стана и огрева. Кандидати Срби су имали да се преко комисионара Теодора Хистодуловића у Алексинцу (Србији), њему пријаве.[28] Нешковић је често одлазио у Србију током својих одмора, и сарађивао је у новосадском листу "Србски дневник". У једном извештају се каже да је у месту радила српска народна школа, мушка и женска у периоду 1868—1874. године.[29] Српска полугимназија у Велесу је основана 1913. године.

Архиепископ Антим (Грк) подигао је 1858. године велико здање "Грчко-јелинске школе", за децу петнаестак својих богатих сународника тамошњих Цинцара.[30] У тој школи се учило на грчко-загорском језику.

По извештају стања у бугарском Егзархату 1903. године, у граду Велесу има укупно 19.700 становника. Од тога је Словена било 12.000, Турака 6600, Цинцара 500 и Цигана 600 душа.[31] По статистици секретара Бугарске егзархије, 1905. године у Велесу су функционисале две бугарске основне и две средње школе и по једна српска, румунска и грчка основна и средња школа.[32]

Од 1918. године Велес се припојио Краљевини СХС, касније Југославији.

Године 1991. град је у саставу независне Северне Македоније.

СтановништвоУреди

 
Поглед на савремени Велес

По последњем попису становништва из 2002. године, град Велес је имао 46.714 становника, следећег националног састава:

Попис 2002.‍
Македонци
  
43.221 92,52 %
Турци
  
1.704 3,64 %
Роми
  
799 1,71 %
Власи
  
342 0,73 %
Срби
  
323 0,69 %
Албанци
  
93 0,19 %
Бошњаци
  
36 0,07 %
остали
  
196 0,41 %
укупно: 46,714

Већинска вероисповест становништва је православље.

КултураУреди

Највеће туристичко одредиште у ближој околини Велеса је антички град Стоби. Осим тога, значајни су и локалитети Бреза и Пешти, који обилују пештерима (са археолошкима остацима из неолита, ранохришћански пештери).

У општини Велес налази се осам основних и четири средње школе, спортско игралиште, спортска сала, базен, позориште, музеј, библиотека, кино-сала, десет цркава, манастири и џамија.

Збратимљени градовиУреди

Други облици сарадње:

РеференцеУреди

  1. ^ "Просветни гласник", Београд 1902. године
  2. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1898. године
  3. ^ "Месецеслов", Београд 1839. године
  4. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
  5. 5,0 5,1 "Политика", Београд 1927. године
  6. ^ "Световид", Темишвар, 13. јануар 1855.
  7. ^ Аврам Бранковић: "Карактеристика или описаније народа по целој земљи живећег", Будим 1827. године
  8. ^ Јован Пачић: "Сочињенија песнословна", Пешта 1827. године
  9. ^ Аврам Бранковић: "Преглед...", Будим 1828. године
  10. ^ Вук Ст. Караџић: "Милош Обреновић књаз Србији или грађа за српску историју нашега времена", Будим 1828. године
  11. ^ Лазар Лазаревић: "Владимир и Косара - драма у три чина", Будим 1829. године
  12. ^ Живан Теодоровић: "Прикљученија војводе српског Стефана Јакшића", Будим 1829. године
  13. ^ Василије Чокрљан: "Художество одвратити болести", Будим 1830. године
  14. ^ Јевта Поповић: "Свеславије или Пантеон", Пешта 1831. године
  15. ^ Георгије Магарашевић: "Кратка всемирна историја", Будим 1831. године
  16. ^ Петар Вировац: "Перви основи главокривног мађарског права", Будим 1831. године
  17. ^ Данило Младеновић: "Шумица", Будим 1832. година
  18. ^ Василије Чокерљан: "Србски родољубац", Будим 1832. године
  19. ^ Георгије Захариадес: "Славенска граматика...", Пешта 1832. године
  20. ^ Исидор Стојановић: "Нравоучителне басне у стихови", Будим 1833. године
  21. ^ "Српски народ", Београд 6. март 1943. године
  22. ^ Јован Берић: "Житије пресвете... Богородице и присно дјеве Марије", Будим 1835. године
  23. ^ "Дело", Београд 7. јануар 1894. године
  24. ^ "Кратко начертаније на свеобштата историја", превод са руског на бугарски језик, Иван Кајданов, Пешта 1836. године
  25. ^ Викентије Ракић: "Историја о последњи разоренија светога града Јерусалима и о узећу Константинопоља", Београд 1854. године
  26. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  27. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  28. ^ "Србски дневник", Нови Сад 4. јун 1859. године
  29. ^ "Дело", Београд 1899. године
  30. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  31. ^ "Дело", Београд 1903. године
  32. ^ Brancoff, D.M. "La Macedoine et sa Population Chretienne". Paris, 1905, р.118-119.

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди