Отворите главни мени

Софија Соња Маринковић (Стријежевица, код Пожеге, 3. април 1916Багљаш, код Великог Бечкерека, 31. јул 1941), револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

СОЊА МАРИНКОВИЋ
Sonja Marinković.jpg
Софија Соња Маринковић
Датум рођења(1916-04-03)3. април 1916.
Место рођењаСтријежевица, код Пожеге
 Аустроугарска
Датум смрти31. јул 1941.(1941-07-31) (25 год.)
Место смртиБагљаш, код В. Бечкерека
Трећи рајх окупирани Банат
Професијаагроном
Чланица КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од25. октобра 1943.
Ђачки лист Соње Маринковић Државне женске реалне гимназије у Новом Саду, изложен у основној школи „Соња Маринковић” у Новом Саду

БиографијаУреди

Рођена је 3. априла 1916. године у славонском селу Стријежевица, код Пожеге.[1][2][3] Њен отац Ђорђе је био свештеник, а мајка учитељица. Године 1919. умрла јој је мајка, а породица се убрзо потом преселила у сремско село Сурдук, код Старе Пазове, где је започела основну школу. Породица се потом сели у Сомбор, где је завршила основну и започела нижу гимназију, а на крају у Нови Сад, где је завршила гимназију.[4]

Након матуре одлучила је да упише Пољопривредно-шумарски факултет у Земуну, који је завршила 1939. године. Током студија Соња је веома активно учествовала у револуционарном студентком покрету, јер се са његовим идејама упознала још у току гимназијских дана у Новом Саду. Упркос слабашном телу и хромој нози, била је једна од најактивнијих учесница у свим студентским и омладинским акцијама, због чега је веома брзо примљена у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а убрзо потом и у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), током 1936. године.[4] Веома брзо је својом активношћу и борбеношћу израсла у једну од најистакутијих студентких активисткиња на свом факултету. Била је члан руководства студената на Пољопривредно-шумарском факултету и потпредседник Дома студенткиња. Активно је учествовала на студентским демонстрацијама, организовала политичка предавања и курсеве, помагала у раду илегалних штампарија и на растурању илегалног материјала и др. Поред Београда и Земуна, била је веома активна и у Новом Саду, где је била члан управе Студентске матице. Као веома популарна међу војвођанским студентима, била је изабрана за представника омладине Војводине на Међународном конгресу за мир, одржаном 1937. године у Паризу.[1][2][3]

Револуционарни радУреди

Поред рада са студентима, велику пажњу је посветила политичком раду са омладином и женама. Активно је учествовала у раду на организовању омладине и стварању масовне омладинске организације – ОМПОК (омладински покрет). Упоредо се борила и за политичку, културну, друштвену и економску равноправност жена и помагала у стварању женске секције при Уједињеном радничком синдикалном савезу (УРСС), као и организовању жена у оквиру Савеза банкарских, осигуравајућих и трговачких чиновника (СБОТИЧ). Због свог запаженог политичког рада, 1938. године је била укључена у чланство Покрајинског комитета СКОЈ-а за Војводину.[1][2][3]

Године 1939. је дипломирала и као инжењер агрономије се запослила у пољопривредној станици у Новом Саду. Од тада она сву своју политичку активност усмерава на рад у Новом Саду и његовој околини. Најпре је радила на обнављању скојевских организација и била први секретар обновљеног Месног комитета СКОЈ-а за Нови Сад. Била је и председник омладинске секције Женског покрета у Новом Саду. Заједно са другим омладинским руководиоцима из Војводине, била је један од организатора омладинских логоровања у Беочину и на Тестери, код Черевића, током 1939. и 1940. године на којима су одржавани скојевски политички курсеви.[4][1][2][3]

Августа 1940. године учествовала је у организацији Пете покрајинске конферецније СКОЈ-а за Војводину, као и у организацији Шесте покрајиснке конфереције КПЈ за Војводину, септембра исте године, на којој је била изабрана за члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. Као члан Покрајинског комитета била је најпре задужена за рад СКОЈ-а, а потом за рад Народне помоћи (раније Црвена помоћ).[4][1] Руководила је Покрајинским одбором Народне помоћи за Војводину и неуморно је радила на прикупљању помоћи – хране, одеће, обуће, лекова и др, која је била упућивана – југословенским добровољцима који су после Шпанског грађанског рата били интернирани у логорима у Француској, политичким затвореницима у затворима Краљевине Југославије, као и њиховим породицама, а пре свега деци. Својом активношћу и знањем помагала је и у организацији радничких штрајкова у Новом Саду, а посебно се истакла у помоћи при организовању великог штрајка текстилних радника, децембра 1940. године.[4][1][2][3]

Њена свеукупна политичка активност није прошла незапажено од стране полиције, па је више пута била прогањана, а два пута хапшена – током 1939. и крајем 1940. године. Први пут је била злостављана у београдском затвору „Главњача“, а други пут у новосадском затвору. Иако је била крхког здравља, поднела је сва мучења у новосадској полицији и својим примером храбрила остале ухапшене.[4] Иако полицијским инспекторима није желела ништа да призна о својој активности, задржана је у притвору неколико месеци и пуштена тек након војног пуча од 27. марта 1941. године.[1][2]

Народноослободилачка борбаУреди

По њеном пуштању на слободу, уследили су – Априлски рат и окупација Југославије. Да бих избегла евентуално поновно хапшење, од стране мађарског окупатора, напустила је Нови Сад и прешла у Петровград, где је живела њена сестра Вида. Ту се повезала са револуционарима – Жарком Зрењанином, Тозом Марковићем, Стевицом Јовановићем, Славком Мунћаном и другима, који су такође боравили у Банату. Заједно са њима, активно је радила на спровођењу одлука донетих на Мајском саветовању Централног комитета КПЈ у Загребу и организовању оружаног устанка. Највише је радила на орагнизовању Народне помоћи и окупању омладине и жена у Народноослободилачку покрет (НОП). Пошто је од раније била позната полицији, живела је и кретала се илегално, што је у многоме отежавало њене активности.[5][1][2]

 
Спомен-биста Соње Маринковић у истоименој основној школи у Новом Саду

Већ почетком јула биле су формиране прве ударне групе и десетине, које су изводиле прве ситније диверзије против окупатора и палио житна поља. Да бих се боље повезао са ЦК КПЈ и Главни штабом НОП одреда Југославије, који су се тада налазили у Београду, Покрајински комитет је средином јула Соњу упутио у на специјални задатак у Београд. Док је у Панчеву, 14. јула 1941. године чекала брод за Београд, двојица полицијских агената су је препознала и ухапсила. Потом је одведена у Велики Бечкерек, где је током полицијске истраге страшно мучена. Видевши да од ње неће добити никакво признање, извели су је на суд и на масовном процесу 31. јула 1941. године, са још 89 лица осудили на смрт.[4][5][1][2]

Окупатор се надао да ће завођењем репресивних мера успети да заметне устанак у Банату, па је као одмазду за паљење жита и нападе на немачке војнике истог дана стрељао ових 90 родољуба и комуниста из свих крајева Баната – Великог Бечкерека, Кумана, Меленаца, Кикинде, Новог Кнежевца, Вршца, Панчева и др.[5] Стрељање је извршено на напуштеном гробљу на Багљашу, код Великог Бечкерека, стрељањем пет група од по 18 људи, а извршиоци су били припадници Дојче маншафта, односно домаћи Немци из Баната, такозвани „фолксдојчери“. Једини сведоци овог стравичног злочина били су јеврејски таоци, чији је задатак био да након стрељања покопају мртве.[4][5][1][2]

Приликом стрељања групе родољуба у којој се налазила Соња, присутни војници су, вероватно из сажаљења према младој девојци, понудили Соњи да стрељачком строју окрене леђа. Она је то одбила и поносно викнула: „Пуцајте, ово су комунистичке груди![4][1][3] Место где је Соња била сахрањена после стрељања, 1943. године, када су увидели да се ратна срећа окренула на другу страну, Немци су раскопали и посмртне остатке стрељаних спалили.[4] Соњин отац Ђоpђе, одмах после њене смрти прикључио се Народноослободилачком покрету и после ослобођења Петровграда, октобра 1944. године био први председник Народног одбора у ослобођеном граду.[2]

На предлог Главног штаба НОВ и ПО Војводине, Врховни штаб НОВ и ПОЈ је 25. октобра 1943. године донео одлуку о проглашењу првих народних хероја из Војводине. Међу петоро одликованих – Бошко Палковљевић Пинки, Јанко Чмелик, Радивој Ћирпанов, Станко Пауновић Вељко, налази се и име Соње Маринковић, која је била друга по реду жена одликована Орденом народног хероја.[1][6][7]

Име Соње Маринковић данас носе четири основне школе у Новом Саду,[8] Суботици,[9] Земуну[10] и Зрењанину (заједно са издвојеним одељењима у Михајлову и Лукином Селу),[11] Пољопривредна школа у Пожаревцу[12] и Академско културно-уметничко друштво у Новом Саду.[13] Такође њено име носе и улице у 48 насеља широм Војводине – у Новом Саду, Зрењанину, Апатину, Кикинди, Бачкој Тополи, Новом Бечеју, Сомбору, Бечеју, Сремским Карловцима, Врбасу, Инђији, Белој Цркви, Кули и др, као и улице у Београду, Крагујевцу и Лазаревцу.[14]

Године 1960. испред основне школе у Зрењанину, јој је подигнута спомен-биста рад вајарке Љубице Тапавички, а 1970. године спомен-биста у згради основне школе у Земуну, рад вајара Градимира Алексића.[15]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди